Атлантски океан

Атлантик преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу Атлантик (вишезначна одредница).

Атлантски океан је други по величини океан, заузимајући отприлике једну петину Земљине површине. Назив океана, потиче из грчке митологије, и значи „Атласово море”.

Атлантски океан је океан који раздваја Северну и Јужну Америку од Европе и Африке.

Атлантски океан је од севера према југу издужени базен у облику слова С, кога се у подручју екваторских противструја на приближно 8° северне ширине може поделити на северни и јужни део. На западу га окружују Северна и Јужна Америка, на истоку Европа и Африка, а преко Арктичког океана на северу и Дрејковог пролаза на југу повезан је са Тихим океаном. Од 1914. године постоји и веза са Пацификом кроз Панамски канал. На истоку граница Атлантског и Индијског океана тече по 20° источне дужине. Граница са Арктичким океаном иде по изломљеној линији од Гренланда до најјужнијих делова Свалбарда и назад на југ до Норвешке.

Атлантски океан покрива око 20% површине Земље и други је по величини након Тихог океана. Заједно са суседним морима обухвата површину од око 106.450.000 km²; а без њих 82.362.000 km². Површина копна са ког се реке сливају у Атлантски океан је двоструко већа од површине копна које напаја Тихи и Индијски океан заједно. Запремина Атлантског океана са суседним морима је 354.700.000 km³, а без њих 323.600.000 km³.

Просечна дубина Атлантика и суседних мора је 3.332 m; а без њих чак 3.926 m. Најдубља тачка, 8.376 m, налази се у Порториканској бразди. Ширина океана креће се од 2.848 km између Бразила и Либерије до око 4.830 km између САД и северне Африке.

Обала Атлантског океана је разведена, са бројним заливима и морима, укључујући Карипско море, Мексички залив, Залив Сен Лорен, Средоземно море, Црно море, Северно море, Балтичко море, Норвешко море и Веделово море. Међу острвима Атлантског океана истичу се Свалбард, Гренланд, Исланд, Велика Британија, Ирска, Велики и Мали Антили, Фернандо де Норонха, Азори, Мадеира, Канарска Острва, Зеленортска Острва, Бермуди, Кариби, Асенсион, Света Јелена, Тристан да Куња, Фолкландска Острва и Јужна Џорџија.

Историја

Назив Атлантис је први употребио Херодот подразумевајући притом океан око тада познатог света. Назив потиче од имена титана Атланта који је, према легенди, морао да леђима да носи небески свод. Међутим, могуће је да је Атлантик назив добио и по митском континенту који је наводно у њему постојао - Атлантида.

Једни од првих људи који су пловили Атлантиком су били Феничани који су пловили источним обалама већ око 1200. п. н. е. Они су открили Канарска острва. Картагински морепловац Ханон Морепловац је, наводно, око 465. п. н. е. пловио обалом Африке све до Гвинејског залива, а његов савременик и земљак Химилко до Бретање. Питија Масилиски је 325. п. н. е. пловио до Бретање и Шетландских острва. Међутим већи део пловидбе у старом веку је био сконцентрисан на Средоземно море, док је по Атлантском океану постојала пловидба углавном у рејону Галије, Британских острва и Иберије. Све пловне руте тог времена су водиле у Средоземно море.

Ни у средњем веку се ситуација није много променила, јер је поимање света још увек било базирано на Птолемејевом учењу. Једини изузетак у том периоду су били Нормански Викинзи који су пловили западно и северозападно. Населили су 861. Фарска Острва, 865. Исланд, 982. југозападне обале Гренланда. Одатле је морепловац Лејф Ериксон предузео даља, врло опасна, путовања на запад, да би 1001. године ступио на тло Лабрадора. 1003. и 1006. Викинзи су пловили даље на југ створивши прве европске насеобине на тлу Америке (или Винланда, како су они називали новооткривену земљу). Колонизација је била кратког века, па је ово откриће временом потпуно заборављено.

Даљи подстрек за истраживање Атлантика су несвесно дали Османски Турци својим заузимањем Средњег истока и пресецањем трговинског пута са Индијом. Европљани су морали да се окрену тражењу поморског пута до Индије, што је резултовало многим експедицијама по Атлантском океану и откривању „нових земаља”. Ђеновљанин у шпанској служби, Кристифор Колумбо, је у периоду 1492. до 1503. открио Бахамска и Антилска острва, искрцао је се на јужноамеричко копно негде у близини данашњег Тринидада. Пут до Индије је, током својих експедиција, открио Португалац у шпанској служби, Фернандо Магелан 1520. године. Ђеновљанин у британској служби, Ђовани Кабото (познатији као Џон Кебот) је 1492. допловио до обала Нове Шкотске.

Откривање „Новог света” и његова колонизација, те трговинске размирице између земаља колонизатора (Шпаније, Португалије, Велике Британије, Француске и Холандије) довеле су до сталних сукоба њихових морнарица и до гусарења у водама Атлантика. Од стварања независности САД, Америчка морнарица константно јача, да би из Светских ратова САД дефинитивно изашле као највећа поморска сила на Атлантику. То је још више појачано стварањем НАТО-а и здружених поморских сила Алијансе.

Чарлс Линдберг је први прелетео Атлантик 1927. године.

Обале

На Атлантику се срећу типични облици флувијалних, глацијалних и еолских облика обала, у ерозивном или акумулативном виду. Најчешће су обале нормалног флувијалног рељефа које разграђују многобројне притоке. Ријаси су типски развијени у западној Ирској, југозападу Велике Британије, у Бретањи и на северозападу Шпаније. На америчкој страни чести су у подгорју Апалачких планина. Обале са естуарима заступљене су у Француској, на ушћу Жиронде, Лоаре, Сене и Соме, у Енглеској на ушћу Северна и Темзе. Делте су најразвијеније на ушћу Мисисипија, Амазона и Нигера. Глацијалних, ерозивних и акумулативних облика има у поларним областима, а фосилних у нижим ширинама. Фјордови су заступљени на обалама Норвешке, северозападне Шкотске, Исланда, Гренланда, Бафинговог Острва и Лабрадора. На јужној хемисфери фјордова има на Огњеној Земљи и на острвима Антарктика. Обале западне Африке, Бискајског Залива, Јиланда и атлантске обале Флориде су еолског порекла.

Неки приморски крајеви су набрани у архајско и палеозојско доба. Радом спољашњих сила ове области су касније толико снижене да је у њих продрло море и наталожило маринске седименте, или су, пак, просечене раседима дуж којих су створени хорстови и котлине. Такве облике налазимо у јужној Енглеској, Ирској, јужној Норвешкој, Бретањи и Португалу, а сличног су карактера обале Африке, Јужне Америке и југоисточног дела Северне Америке. Бразилска обала је нарочито испресецана раседима.

Дно

Атлантик се одликује изразитом развијеношћу рељефа. Ширина и нагиб континенталне падине је различита. Пред северноамеричком обалом је стрма, дубине се нагло повећавају до 3000 m. Понегде досежу и 4000 m. Слично је са обалама Пиринејског полуострва, Африке, североисточног дела Бразила, а у прибрежју северозападне Европе континентална падина се спушта постепено.

Средином Атлантског океана се издиже Средишњи Атлантски Гребен који дели Атлантску бразду на Источну и Западну. Дуг је око 18000 km, има облик венца и пружа се у облику слова S правцем пружања обала. Дубине на Средишњем Атлантском Гребену нигде не прелазе 4000 m, а доста је делова где је дубина знатно испод 3000 m, понегде се дешава чак да покоји врх избија из мора. Удубљење Романш (7370 m), скоро на самом екватору, дели гребен на два дела: Северни Атлантски Гребен и Јужни Атлантски, или, Чаленџеров Гребен. Северни Атлантски Гребен се састоји од два, а Јужни од три упоредна венца, сви су растављени кањонским долинама.

Од Средишњег Атлантског Гребена издвајају се поједини мањи гребени делећи Атлантску увалу (бразду) у мање увале. Гребен Пара, који је у екваторијалном делу паралелан са Атлантским Гребеном и обалом Бразила, дели западну половину Атлантске увале у северни и јужни део. Северозападно од гребена Пара, налази се Гвијанска увала (6035m), а између Антилских Острва и обала Северне Америке се налази Северноамеричка Увала са тачком Нарес на дубини од 6995 m. Јужни обод ове увале чини уски Порторикански Ров са највећом дубином 8605 m, што је уједно и највећа дубина Океана. Према северу дубине постепено опадају до Телеграфског Платоа (тако названог јер је по њему положена већина трансатлантских каблова) и ретко где прелазе дубину од 4000 m.

Уз обале дно је прекривено теригеним муљем спраним са обала речним токовима или донесеним морским струјама и пловним ледом. Покрива око 25% целокупне површине дна. Црвена глина преовлађује у дубинама и на дну већих увала. Одређене количине коралних наслага постоје у тропским пределима. Стрме падине и нераван терен дна указују на јаку сеизмичку и вулканску активност. Под морем има доста угашених вулканских купа, а постоје и магматски токови. Нека острва су вулканског порекла као нпр. Азорска, Тристан де Куња и острва Гвинејског Залива. Сеизмичка зона са обе стране екватора захвата простор између 15° и 35° западне дужине, тј. око 700.000 km². У околини увале Романш регистровано је преко 90 подводних земљотреса.

Литература

• Steele, Ian Kenneth (1986). The English Atlantic, 1675-1740: An Exploration of Communication and Community (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 14. ISBN 9780195039689. 
• Hamilton-Paterson, James (1992). The Great Deep. 
• Mangas, Julio; Plácido, Domingo; Elícegui, Elvira Gangutia; Rodríguez Somolinos, Helena (1998). La Península Ibérica en los autores griegos: de Homero a Platón - SLG / (Sch. A. R. 1. 211). Editorial Complutense. 
• Acemoglu, D.; Johnson, S.; Robinson, J. (2005). „The rise of Europe: Atlantic trade, institutional change and economic growth” (PDF). The American Economic Review. 95 (3): 546—579. doi:10.1257/0002828054201305. hdl:1721.1/64034. Приступљено 13. 11. 2016. 
• Als, T. D.; Hansen, M. M.; Maes, G. E.; Castonguay, M.; Riemann, L.; Aarestrup, K. I. M.; Munk, P.; Sparholt, H.; Hanel, R.; Bernatchez, L. (2011). „All roads lead to home: panmixia of European eel in the Sargasso Sea” (PDF). Molecular Ecology. 20 (7): 1333—1346. PMID 21299662. doi:10.1111/j.1365-294X.2011.05011.x. Архивирано из оригинала (PDF) 9. 8. 2017. г. Приступљено 8. 10. 2016. 
• Armitage, D. (2001). „The Red Atlantic (Review of)” (PDF). Reviews in American History. 29 (4): 479—486. JSTOR 30031239. doi:10.1353/rah.2001.0060. Приступљено 1. 10. 2016. 
• Armitage, D.; Braddick, M. J. (2009). „Three Concepts of Atlantic History”. The British Atlantic World, 1500–1800 (PDF). Palgrave Macmillan. ISBN 9781137013415. Приступљено 1. 10. 2016. 
• Avery, G.; Halkett, D.; Orton, J.; Steele, T.; Tusenius, M.; Klein, R. (2008). „The Ysterfontein 1 Middle Stone Age rock shelter and the evolution of coastal foraging”. Goodwin Series. 10: 66—89. Приступљено 26. 11. 2016. 
• Bailey, G. N.; Flemming, N. C. (2008). „Archaeology of the continental shelf: marine resources, submerged landscapes and underwater archaeology” (PDF). Quaternary Science Reviews. 27 (23): 2153—2165. Bibcode:2008QSRv...27.2153B. doi:10.1016/j.quascirev.2008.08.012. Приступљено 26. 11. 2016. 
• Bigg, G. R.; Jickells, T. D.; Liss, P. S.; Osborn, T. J. (2003). „The role of the oceans in climate”. International Journal of Climatology. 23 (10): 1127—1159. Bibcode:2003IJCli..23.1127B. doi:10.1002/joc.926. Приступљено 20. 11. 2016. 
• Bjerck, H. B. (2009). „Colonizing seascapes: comparative perspectives on the development of maritime relations in Scandinavia and Patagonia”. Arctic Anthropology. 46 (1–2). doi:10.1353/arc.0.0019.  | pages = 118-131}}
• Blackburn, T. J.; Olsen, P. E.; Bowring, S. A.; McLean, N. M.; Kent, D. V.; Puffer, J.; McHone, G.; Rasbury, T.; Et-Touhami, M. (2013). „Zircon U-Pb geochronology links the end-Triassic extinction with the Central Atlantic Magmatic Province” (PDF). Science. 340 (6135): 941—945. Bibcode:2013Sci...340..941B. CiteSeerX 10.1.1.1019.4042 . PMID 23519213. doi:10.1126/science.1234204. Приступљено 23. 10. 2016. 
• Böning, C. W.; Scheinert, M.; Dengg, J.; Biastoch, A.; Funk, A. (2006). „Decadal variability of subpolar gyre transport and its reverberation in the North Atlantic overturning”. Geophysical Research Letters. 33 (21): L21S01. Bibcode:2006GeoRL..3321S01B. doi:10.1029/2006GL026906. Приступљено 15. 10. 2016. 
• Bravo, K. E. (2007). „Exploring the analogy between modern trafficking in humans and the trans-Atlantic slave trade” (PDF). Boston University International Law Journal. 25 (207). Приступљено 13. 11. 2016. 
• Bryden, H. L.; Longworth, H. R.; Cunningham, S. A. (2005). „Slowing of the Atlantic meridional overturning circulation at 25 N” (PDF). Nature. 438 (7068): 655—657. Bibcode:2005Natur.438..655B. PMID 16319889. doi:10.1038/nature04385. Приступљено 13. 11. 2016. 
• Bullard, E.; Everett, J. E.; Smith, A. G. (1965). „The fit of the continents around the Atlantic” (PDF). Philosophical Transactions of the Royal Society of London A: Mathematical, Physical and Engineering Sciences. 258 (1088): 41—51. Bibcode:1965RSPTA.258...41B. doi:10.1098/rsta.1965.0020. Приступљено 23. 10. 2016. 
• Chambliss, W. J. (1989). „State-organized crime” (PDF). Criminology. 27 (2): 183—208. doi:10.1111/j.1745-9125.1989.tb01028.x. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 11. 2016. г. Приступљено 12. 11. 2016. 
• „Atlantic Ocean”. CIA World Factbook. 27. 6. 2016. Приступљено 2. 10. 2016. 
• „Pacific Ocean”. CIA World Factbook. 1. 6. 2016. Приступљено 2. 10. 2016. 
• DeMets, C.; Gordon, R. G.; Argus, D. F. (2010). „Geologically current plate motions” (PDF). Geophysical Journal International. 181 (1): 1—80. Bibcode:2010GeoJI.181....1D. doi:10.1111/j.1365-246X.2009.04491.x . Приступљено 19. 10. 2016. 
• Duarte, J. C.; Rosas, F. M.; Terrinha, P.; Schellart, W. P.; Boutelier, D.; Gutscher, M. A.; Ribeiro, A. (2013). „Are subduction zones invading the Atlantic? Evidence from the southwest Iberia margin”. Geology. 41 (8): 839—842. 
• Dugmore, A. J.; Keller, C.; McGovern, T. H. (2007). „Norse Greenland settlement: reflections on climate change, trade, and the contrasting fates of human settlements in the North Atlantic islands” (PDF). Arctic Anthropology. 44 (1): 12—36. PMID 21847839. doi:10.1353/arc.2011.0038. Приступљено 7. 11. 2016. 
• Eagles, G. (2007). „New angles on South Atlantic opening” (PDF). Geophysical Journal International. 168 (1): 353—361. Bibcode:2007GeoJI.168..353E. doi:10.1111/j.1365-246X.2006.03206.x . Приступљено 23. 10. 2016. 
• Eakins, B. W.; Sharman, G. F. (2010). „Volumes of the World's Oceans from ETOPO1”. Boulder, CO: NOAA National Geophysical Data Center. Приступљено 1. 10. 2016. 
• Emery, W. J.; Meincke, J. (1986). „Global water masses-summary and review” (PDF). Oceanologica Acta. 9 (4): 383—391(PDF pages scrambled). Приступљено 16. 10. 2016. 
• The State of World Fisheries and Aquaculture (PDF) (Извештај). Rome: Food and Agriculture Organization of the United Nations (FOA). 2016. ISBN 978-92-5-109185-2. Приступљено 3. 12. 2016. 
• „Mid-Atlantic Ridge”. The Geological Society. Приступљено 2. 10. 2016. 
• Greenberg, J. H.; Turner, C. G.; Zegura, S. L. (1986). „The settlement of the Americas: A comparison of the linguistic, dental and genetic evidence”. Current Anthropology. 27 (5): 477—497. JSTOR 2742857. doi:10.1086/203472. 
• Gordon, A. L.; Bosley, K. T. (1991). „Cyclonic gyre in the tropical South Atlantic” (PDF). Deep Sea Research Part A. Oceanographic Research Papers. 38: S323—S343. Bibcode:1991DSRA...38S.323G. doi:10.1016/S0198-0149(12)80015-X. Приступљено 15. 10. 2016. 
• Henshilwood, C. S.; d'Errico, F.; Yates, R.; Jacobs, Z.; Tribolo, C.; Duller, G. A.; Mercier, N.; Sealy, J. C.; Valladas, H.; Watts, I.; Wintle, A. G. (2002). „Emergence of modern human behavior: Middle Stone Age engravings from South Africa” (PDF). Science. 295 (5558): 1278—1280. Bibcode:2002Sci...295.1278H. PMID 11786608. doi:10.1126/science.1067575. Приступљено 6. 11. 2016. 
• „Limits of Oceans and Seas” (PDF). Special Publication. 23. 1953. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 10. 2016. г. Приступљено 2. 10. 2016.  map
• Janni, P. (2015). „The Sea of the Greeks and Romans”. Ур.: Bianchetti, S.; Cataudella, M.; Gehrke, H.-J. Brill's Companion to Ancient Geography: The Inhabited World in Greek and Roman Tradition. Brill. стр. 21—42. ISBN 9789004284715. doi:10.1163/9789004284715_003. Приступљено 1. 10. 2016. 
• Jerzmańska, A.; Kotlarczyk, J. (1976). „The beginnings of the Sargasso assemblage in the Tethys?” (PDF). Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 20 (4): 297—306. Bibcode:1976PPP....20..297J. doi:10.1016/0031-0182(76)90009-2. Приступљено 9. 10. 2016. 
• Kulka, D. (2011). „B1. Northwest Atlantic”. Review of the state of world marine fishery resources (PDF). FAO Fisheries and Aquaculture Technical Paper (Извештај). 569. Rome: Food and Agriculture Organization of the United Nations (FAO). стр. 334pp. ISBN 978-92-5-107023-9. Приступљено 27. 11. 2016. 
• Lessios, H. A. (2008). „The great American schism: divergence of marine organisms after the rise of the Central American Isthmus” (PDF). Annual Review of Ecology, Evolution, and Systematics. 39: 63—91. doi:10.1146/annurev.ecolsys.38.091206.095815. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 5. 2017. г. Приступљено 20. 11. 2016. 
• Levin, L. A.; Gooday, A. J. (2003). „The Deep Atlantic Ocean” (PDF). Ур.: Tyler, P.A. Ecosystems of the World. Ecosystems of the deep oceans. 28. Amsterdam, The Netherlands: Elsevier. стр. 111—178. ISBN 978-0444826190. Приступљено 8. 10. 2016. 
• Livermore, R.; Nankivell, A.; Eagles, G.; Morris, P. (2005). „Paleogene opening of Drake passage” (PDF). Earth and Planetary Science Letters. 236 (1): 459—470. Bibcode:2005E&PSL.236..459L. doi:10.1016/j.epsl.2005.03.027. Приступљено 20. 11. 2016. 
• Lovejoy, P. E. (1982). „The volume of the Atlantic slave trade: A synthesis”. The Journal of African History. 23 (4): 473—501. doi:10.1017/S0021853700021319. 
• Lüning, K. (1990). „Sargasso Sea”. Ур.: Yarish, C.; Kirkman, H. Seaweeds: Their Environment, Biogeography, and Ecophysiology. John Wiley & Sons. стр. 222—225. ISBN 9780471624349. Приступљено 9. 10. 2016. 
• Mann, M. E.; Emanuel, K. A. (2006). „Atlantic hurricane trends linked to climate change”. Eos, Transactions American Geophysical Union. 87 (24): 233—241. Bibcode:2006EOSTr..87..233M. CiteSeerX 10.1.1.174.4349 . doi:10.1029/2006eo240001. 
• Marchal, O.; Waelbroeck, C.; Colin de Verdière, A. (2016). „On the Movements of the North Atlantic Subpolar Front in the Preinstrumental Past” (PDF). Journal of Climate. 29 (4): 1545—1571. Bibcode:2016JCli...29.1545M. doi:10.1175/JCLI-D-15-0509.1. hdl:1912/7903. Приступљено 15. 10. 2016. 
• Marean, C. W. (2011). „Coastal South Africa and the Coevolution of the Modern Human Lineage and the Coastal Adaptation” (PDF). Ур.: Bicho, N. F.; Haws, J. A.; Davis, L. G. Trekking the Shore: Changing Coastlines and the Antiquity of Coastal Settlement. Interdisciplinary Contributions to Archaeology. Springer. стр. 421—440. ISBN 978-1-4419-8219-3. Приступљено 5. 11. 2016. 
• Marean, C. W.; Cawthra, H. C.; Cowling, R. M.; Esler, K. J.; Fisher, E.; Milewski, A.; Potts, A. J.; Singels, E.; De Vynck, J. (2014). „Stone age people in a changing South African greater Cape Floristic Region”. Ур.: Allsopp, N.; Colville, J. F.; Verboom, G. A. Fynbos: Ecology, Evolution, and Conservation of a Megadiverse Region, 164. Oxford University Press. ISBN 9780199679584. Приступљено 5. 11. 2016. 
• Marsh, R.; Hazeleger, W.; Yool, A.; Rohling, E. J. (2007). „Stability of the thermohaline circulation under millennial CO2 forcing and two alternative controls on Atlantic salinity” (PDF). Geophysical Research Letters. 34 (3): L03605. Bibcode:2007GeoRL..34.3605M. doi:10.1029/2006GL027815. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 10. 2016. г. Приступљено 16. 10. 2016. 
• Martin, P. S. (1973). „The Discovery of America: The first Americans may have swept the Western Hemisphere and decimated its fauna within 1000 years” (PDF). Science. 179 (4077): 969—974. Bibcode:1973Sci...179..969M. PMID 17842155. doi:10.1126/science.179.4077.969. Приступљено 6. 11. 2016. 
• Marzoli, A.; Renne, P. R.; Piccirillo, E. M.; Ernesto, M.; Bellieni, G.; De Min, A. (1999). „Extensive 200-million-year-old continental flood basalts of the Central Atlantic Magmatic Province”. Science. 284 (5414): 616—618. Bibcode:1999Sci...284..616M. PMID 10213679. doi:10.1126/science.284.5414.616. Приступљено 23. 10. 2016. 
• Mellars, P. (2006). „Why did modern human populations disperse from Africa ca. 60,000 years ago? A new model” (PDF). Proceedings of the National Academy of Sciences. 103 (25): 9381—9386. Bibcode:2006PNAS..103.9381M. PMC 1480416 . PMID 16772383. doi:10.1073/pnas.0510792103. Приступљено 6. 11. 2016. 
• „History of NOAA Ocean Exploration: Timeline”. NOAA. 2013. Приступљено 21. 10. 2016. 
• „How big is the Atlantic Ocean?”. NOAA. 15. 5. 2014. Приступљено 1. 10. 2016. 
• O'Rourke, D. H.; Raff, J. A. (2010). „The human genetic history of the Americas: the final frontier”. Current Biology. 20 (4): R202—R207. PMID 20178768. doi:10.1016/j.cub.2009.11.051. Приступљено 30. 10. 2016. 
• Patterson, W. P.; Dietrich, K. A.; Holmden, C.; Andrews, J. T. (2010). „Two millennia of North Atlantic seasonality and implications for Norse colonies” (PDF). Proceedings of the National Academy of Sciences. 107 (12): 5306—5310. Bibcode:2010PNAS..107.5306P. PMC 2851789 . PMID 20212157. doi:10.1073/pnas.0902522107. Приступљено 12. 11. 2016. 
• Riede, F. (2014). „The resettlement of northern Europe”. Ур.: Cummings, V.; Jordan, P.; Zvelebil, M. Oxford Handbook of the Archaeology and Anthropology of Hunter-Gatherers. Oxford: Oxford University Press. doi:10.1093/oxfordhb/9780199551224.013.059. Приступљено 30. 10. 2016. 
• Ripley, G.; Anderson Dana, C. (1873). The American cyclopaedia: a popular dictionary of general knowledge. Appleton. стр. 69—. Приступљено 15. 4. 2011. 
• Seton, M.; Müller, R. D.; Zahirovic, S.; Gaina, C.; Torsvik, T.; Shephard, G.; Talsma, A.; Gurnis, M.; Maus, S.; Chandler, M. (2012). „Global continental and ocean basin reconstructions since 200Ma”. Earth-Science Reviews. 113 (3): 212—270. Bibcode:2012ESRv..113..212S. doi:10.1016/j.earscirev.2012.03.002. Приступљено 23. 10. 2016. 
• Smethie, W. M.; Fine, R. A.; Putzka, A.; Jones, E. P. (2000). „Tracing the flow of North Atlantic Deep Water using chlorofluorocarbons” (PDF). Journal of Geophysical Research: Oceans. 105 (C6): 14297—14323. Bibcode:2000JGR...10514297S. doi:10.1029/1999JC900274. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 10. 2016. г. Приступљено 16. 10. 2016. 
• Stramma, L.; England, M. (1999). „On the water masses and mean circulation of the South Atlantic Ocean” (PDF). Journal of Geophysical Research. 104 (C9): 20863—20883. Bibcode:1999JGR...10420863S. doi:10.1029/1999JC900139. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 10. 2016. г. Приступљено 15. 10. 2016. 
• Thomas, S. (8. 6. 2015). „How the oceans got their names”. Oxford Dictionaries. Приступљено 1. 10. 2016. 
• Thomson, W. (1877). The Voyage of the 'Challenger.' The Atlantic: A Preliminary Account of the General Results of the Exploring Voyage of H. M. S. 'Challenger' During the Year 1873 and the Early Part of the Year 1876 (PDF, 384 MB). London: Macmillan. Приступљено 21. 10. 2016. 
• Torsvik, T. H.; Rousse, S.; Labails, C.; Smethurst, M. A. (2009). „A new scheme for the opening of the South Atlantic Ocean and the dissection of an Aptian salt basin” (PDF). Geophysical Journal International. 177 (3): 1315—1333. Bibcode:2009GeoJI.177.1315T. doi:10.1111/j.1365-246X.2009.04137.x . Приступљено 23. 10. 2016. 
• Tréguier, A. M.; Theetten, S.; Chassignet, E. P.; Penduff, T.; Smith, R.; Talley, L.; Beismann, J. O.; Böning, C. (2005). „The North Atlantic subpolar gyre in four high-resolution models”. Journal of Physical Oceanography. 35 (5): 757—774. Bibcode:2005JPO....35..757T. doi:10.1175/JPO2720.1 . 
• „Mapping of the Puerto Rico Trench, the Deepest Part of the Atlantic, is Nearing Completion”. USGS. октобар 2003. Приступљено 1. 10. 2016. 
• „Atlantic Ocean Facts”. U.S. Navy. Архивирано из оригинала 2. 3. 2001. г. Приступљено 12. 11. 2001. 
• Weaver, D. (2001). „The Red Atlantic: American Indigenes and the Making of the Modern World, 1000–1927”. Reviews in American History. 29 (4): 479—486. Приступљено 1. 10. 2016. 
• Webster, P. J.; Holland, G. J.; Curry, J. A.; Chang, H. R. (2005). „Changes in tropical cyclone number, duration, and intensity in a warming environment” (PDF). Science. 309 (5742): 1844—1846. Bibcode:2005Sci...309.1844W. PMID 16166514. doi:10.1126/science.1116448. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 11. 2016. г. Приступљено 13. 11. 2016. 
• „The Mid-Atlantic Ridge”. UNESCO World Heritage Centre. 2007—2008. Приступљено 2. 10. 2016. 
• Winchester, Simon (2010). Atlantic: A Vast Ocean of a Million Stories. HarperCollins UK. ISBN 978-0-00-734137-5. 

Спољашње везе

• LA Times special Altered Oceans
• Oceanography Image of the Day, from the Woods Hole Oceanographic Institution
• NOAA In-situ Ocean Data Viewer Plot and download ocean observations
• CIA – The World Factbook – Atlantic Ocean Архивирано на сајту Wayback Machine (19. децембар 2020)