Роман

За остала значења, види Роман (разврставање).

Роман је најопширнија прозна књижевна врста, а у данашње вријеме и најпопуларнија. Првотно се тако називао сваки спис који је писан пучким (романским) језиком (за разлику од латинског).

Романом се колоквијално називају и нека друга умјетничка дјела. Тако се сваки стрип чија је радња чинила колико-толико заокружену цјелину називао цртаним романом. Однедавно се за стрипове који по својој структури, садржају и опсегу одговарају роману користи израз графички роман (енглески: graphic novel). За телевизијске сапунице које чине заокружену наративну цјелину се понекад користи израз телероман, што је дослован пријевод шпанског израза теленовела.

Антички роман

Главни чланак: Старогрчка књижевност

Настао је још у старој Грчкој у 2. стољећу и повезан је са развојем филозофије. Тематика приватног живота и интимних осјећаја обрађује нови облик, који су антички теоретичари назвали "приповијешћу о особама", а која је данас добила назив роман.
Од грчких романа сачувани су углавном они који обрађују љубавну тематику: обично се описују измишљени ликови, и то заљубљени пар који се мора растати, а затим након многих пустоловина и мука поново налазе једно друго и настављају сратан живот. Најважнији од сачуваних античких грчких романа јесу Харитонова (Χαρίτων, 2. стољеће) Повијест о Хереји и Калироји (Τὰ περὶ Χαιρέαν καὶ Καλλιρρόην) те Ефеске приче (Ἐφεσιακά) Ксенофонта из Ефеса (Ξενοφῶν, 2. стољеће). Средином 2. стољећа, роман постаје један од облика софистичке прозе, како се најбоље види из дјела Лонга (Λόγγος, 2–3. стољеће), аутора пастирског љубавног романа Дафнис и Хлоја (Δάφνις καὶ Χλόη). Новина у приказу љубавних згода састоји се ту у томе што је за позадину радње узета пастирска средина и што се умјесто уобичајених лутања и пустоловина описују етапе откривања љубавних осјећаја. Међу софистичке романе припадају још Хелиодорове (Ἡλιόδορος, 3. стољеће) Етиопске приче о Теагену и Хариклеји и Приче о Леукипи и Клитофонту Ахилеја Татија (Ἀχιλλεὺς Τάτιος, 3. стољеће).

Средњовјековни роман

У средњем вијеку постоји роман у стиху, обично античке или витешке, узвишене тематике. Неки од њих су: Роман о Тристану и Изолди, Александрида (Роман о Александру Великом), Руманац Тројски (Роман о Троји). Појављују се и витешки и пикарски роман. Витешки роман описивао је дјела славних витеза и племенитост њихових дама, те њихов живот пут романтике, чаробних догађаја и слично. У пикарском роману, главни лик био је нешто приземнији, пицаро - ситни лопов, објешењак или слично, који се лукавством провлачи кроз живот (популарна тема до данашњих дана).

Класични роман

У ренесанси роман долази до већег изражаја, те се у потпуности развија онакав каквог данас познајемо као класични роман. Најпознатији ренесансни роман је Бистри витез Дон Qуијоте од Манцхе, којег је написао Мигуел де Цервантес Сааведра 1605. године. Роман је заправо пародија на витешке романе који су тада били популарни.

Карактеристике класичног романа

чврста фабула
кронолошки слијед догађаја
дуже вријеме радње
једноставност
свезнајући приповједач у 3. лицу

Подјела

према теми: друштвени, обитељски, психолошки, повијесни, пустоловни, љубавни, витешки, криминалистички, дјечји, ...
према тону: хумористични, сатирични, дидактични, херојски, сентиментални
према постојању: класични, модерни и сувремени роман.
према форми:

лика - структуром доминирају повезани ликови (или један лик)
збивања - збивање уједињује оно што роман обрађује
простора - битна веза је неки замишљени или стварни простор
ланчани (ступњевити) - приче се као дјелови романа надовезују једна на другу, завршетак једне је почетак друге
прстенасти - једна уоквирена прича која обухваћа све остале, неки догађај омогужује оквир унутар којег се приповиједа цијели роман
паралелни - неколико прича се развија успоредно
роман-ријека - обухваћа циклус повезаних романа

Модерни роман

Модерни роман се јавља у 20. стољећу и вуче коријене у дјелу Злочин и казна, а први прави модерни роман је циклус У трагању за изгубљеним временом Марцела Проуста. Он у свом дјелу ствара посебну врсту романа (монолошко-асоцијативни роман - роман есеј и роман струје свијести), улази у свијет подсвијести те развија технику солилоквија (унутарњи монолог, говор о себи објективно и хладно). Такођер, уводи психолошко вријеме (унутарње, различито од стварног).

Карактеристике

психолошко (субјективно) вријеме (у стварности обично неколико дана или сати)
догадјаји кроз репродукцију човјекове свијести
унутарњи, приповједни монолог (солилоквиј)
тежиште на лику, а не на догађају (због што бољег откривања човјековог унутарњег свијета)
дефабулативност (фабула слаби или нестаје, радња без узрочно послиједичне везе, овиси о субјективним доживљајима лика)
честе теме су трагање за животним смислом, промишљање о себи, питања о свијету и његову смислу, актуелним друштвеним питањима,
приповједач је различит, од субјективног у 1. лицу једнине до неодређеног, променљивог, полифоног и свезнајућег у 3. лицу једнине,
језик је усмерен ка дубљим значењима, уз употребу симбола (метајезик), метафора и других стилских фигура.

Подјела

роман-есеј - тип модерног романа у којем се епско приповиједање надопуњује осјећајима и асоцијацијама
струје свијести - модерни роман који нема праве радње, приповједач је у 1. лицу и говори о властитом унутарњем свијету у монологу
идеја - ослобођен потчињености стварности, у њега улази све
филозофски - филозофија се популаризира помоћу књижевног дјела у које је преточена

Сувремени роман

Сувремени или постмодерни роман настаје 60-их и 70-их година 20. стољећа. Дјело се почиње третирати као промјењиво, вишезначно, структура која је потпуно отворена читатељу и његовој интерпретацији. У постмодерном роману укида се повијесни ток, а сама прича се гради из фрагмената те из других прича и жанрова, спајају се разни пријашњи стилски правци. Избјегава се апсолутни крај, губе се границе, прича стоји између реалног и имагинарног. Тако настају многи ситнији, обично национални правци, овисно о избору жанрова и стила.

Главни аутори

V. такођер

Проза у траперицама