Пређи на садржај

Myliobatoidei

С Википедије, слободне енциклопедије

Myliobatoidei
Временски распон: рана креда − данашњост[1]
женка врсте Dasyatis pastinaca
Научна класификација e
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Chondrichthyes
Ред: Myliobatiformes
Подред: Myliobatoidei
Породице

Myliobatoidei су подред реда Myliobatiformes из надреда ража који припада класи рушљориба, и сродног ајкулама. Многе врсте овог подреда су угрожене. Myliobatoidei садрже осам породица: Hexatrygonidae, Plesiobatidae, Urolophidae, Urotrygonidae, Dasyatidae, Potamotrygonidae, Gymnuridae и Myliobatidae.

Myliobatoidei су уобичајени у приморским тропским и суптропским морским водама широм света. Неке врсте, попут Dasyatis thetidis налазе се у умерено топлим океанима, а друге као Plesiobatis daviesi настањују велике океанске дубине. Неке врсте из ове групе настањују и ограничене су на слатку воду. Већина врста из ове групе је демерзална, али неке попут Pteroplatytrygon violacea и морског голуба су пелагијске врсте.

Постоји око 220 познатих врста које су организоване у осам породица и двадесетдевет родова. Myliobatoidei су углавном угрожене или подложне истребљењу због прекомерног и нерегулисаног риболова. Од 2013. године, 45 врста су наведене на Црвеној листи IUCN као рањиве или угрожене. Статус неких врста је слабо познат.

Анатомија и понашање

[уреди | уреди извор]
Aetobatus narinari, која настањује обалне воде Атлантика.

Уста Myliobatoidei налазе се на предњој страни, њихова вилица има велику покретљивост, а зубе редовно мењају. Зуби Myliobatoidei имају везивно ткиво и равни су, што им омогућава да лакше дробе плен. Мужјаци показују сексуални диморфизам развијањем шиљатих зуба.[2][3]

Врсте из подреда Myliobatoidei припадају древној врсти рушљориба. Фосилни остаци ових врста датирају бар из времена ордовицијума. Остаци из овог подреда датирају и из периода тријаса, а постоје фосили који потичу и из доба јуре. Иако су њихови зуби у поређењу са зубима морских паса ретки на морском дну, нађени су у седиментним наслагама широм света, укључујући фосилне остатке у Мароку.[4]

Током сезоне парења, неке врсте потпуно мењају морфологију зуба, а након парења они постају онакви какви су били пре.[5] Myliobatoidei имају мале отворе помоћу којих дишу, а налазе се иза очију. Имају два начина за уношење кисеоника у организам.[6] Због свог специфичног изгледа, могу се лако сакрити од предатора, на дну или око коралних гребена.[7]

Често бораве на дну забијени у муљ или песак, да им остају видљиве само очи и реп.[8] Хране се током плиме у коралним гребенима, а плен обично деле са морским псима.[9]

Током сезоне парења, мужјаци различитих врста могу се ослонити на своје ампуле како би осетили одређене електричне сигнале које емитију зреле женке пре потенцијалног парења. Када се мужјак удаљи са женком, он је пажљиво прати и гризе је за тело, након чега долази до парења.[10]

Неке од ових врста прво формирају друштвене групе, а након тога траже парове. Познато је да се паре седам месеци пре него што женке донесу на свет младе, углавном у марту. За то време мужјаци имају повећане нивое андрогених хормона, који су повезани са дугим периодима парења.[11] У овом периоду, мужјаци и женке су попричично агресивни према другим примерцима њихове врсте.[12] Непосредно пре парења, мужјаци често гризу женку по целом телу, а такво понашање приличи врсти Urolophus halleri. Код женки ове врсте агресија утиче на избор партнера и оне одбијају мање квалификоване примерке своје врсте, што утиче на квалитет читаве врсте.[13]

Myliobatoidei младе носе у леглима, где их има од пет до тринаест. Током овог периода женка брине о потомству и оне држе ембрионе у материци, који апсорбују храњиве материја из жуманца, а након тога се хране материчном млеком.[14] Након рођења, потомство се углавном не одваја од мајке, инстиктивно плива и има сопсобности да се заштити и храни. У врло малом броју слатководних врсти, мајка плива са својим потомством док они не постану трећину од њене величине.[15][16]

По прирорди, ове врсте су доста радознале, али и уплашене када осете да су у опоасности. Ипак, неке врсте су агресивније од других и често покушавају да својим оштрицама убоду потенцијалне предаторе или било кога у њиховој околини, ако се осете угроженим.[17][18]

Исхрана

[уреди | уреди извор]

Myliobatoidei користе своја пераја за кретање, супротно морским псима и већини других риба које пливају из једног репног пераја. Myliobatoidei користе широк распон стратегија храњења.[19] Неке врсте имају специјализоване чељусти које им омогућавају да дробе шкољке, док друге користе спољне структуре усана како би се храниле планктонима. Нек врсте бораве на дну и лове из заседе тако што чекају да им се плен приближи, након чега га усисавају.[20][21]

На телу Myliobatoidei налази се велики број боја и дезена, нарочито на задњем делу, а то им помаже како би се лакше камуфлирали на песковитом дну.[22][23] Неке врсте могу мењати боју током неколико дана, како би се прилагодиле стаништима. Пошто су им уста са стране, они хвататају свој плен, а затим их ломе и једу моћним чељустима.[24] Као и продица ајкула, ова врста поседује сензоре који преко рецептора могу да региструју потенцијални плен.[25] Многе од врста из групе Myliobatoidei имају прилично јаке чељусти, што им омогућава дробљење мекушаца попут шкољки и острига.[26]

Већина врста из подреда Myliobatoidei храни се раковима, а повремено и ситним рибама.[27][28] Слатководне врсте у Амазону хране се инсектима. Пегалијске врсте попут манти једу велике количине планктона.[29]

Контакт са људима

[уреди | уреди извор]

Врсте из подреда Myliobatoidei обично нису агресивне и људе обично нападају када су испровоциране, на пример када их људи нагазе.[30] Њихов убод може да изазове отицање, бол, грчеве мишића и касније може резултирати инфекцијом од бактерија или гљивица.[31] Повреда од ових врста веома је болна, али ретко опасна по живот, осим ако не убоду човека у виталне делове тела.[32] Фатални убоди на људе су врло ректи, смрт Стива Ервина 2006. године била је тек друга забележена у аустралијским водама од 1945. године.[33] Оштрица је продрла у његов торакални зид и пробила његово срце.[34]

Није позната јачина отрова ових врста, због мешавина ћелија из отровних ткива и производа ћелијске слузокоже која настаје при излучивању из кичмене лопатице.[35] Ове врсте могу имати од једне до три оштрице на разним деловима тела.[31] Њихова кичма прекривена је епидермалних слојем коже.[36] Током излучивања, отров продире кроз епидерму и меша се са слузи како би отпустио отров на жртви. Обично други отровни организми стварају и складиште свој отров у жлезди.[37]

Врсте из подреда Myliobatoidei карактеристичне су јер могу да ускладе отров унутар ћелија ткива. Токсини за које је доказано да су унутар отрова су цистатини, перокиредокин и галецтин.[36] Галецтин индукује смрт ћелија код жртви, а цистатини инхибирају одбрамбене ензиме.[38] Код људи ови токсини доводе до повећаног протока крви у површним капиларама и ћелијске смрти.[36] [36] Упркос броју ћелија и токсина који се налазе у овим врстама, мало је релативне енергије потребне за производњу и складиштење отрова.[1]

Ћелије морских и слатководних примерака из подреда Myliobatoidei су округле и садрже велику количину цитоплазме испуњене гранулама. Ћелије морских врста налазе се само унутар бочних жлебова оштрице.[39] Ћелије слатководних врста гранају се са бочних страна оштрица, како би покриле већу површину дуж целог сечива.[40] Због ове велике површине и повећаног броја протеина унутар ћелија, отров слатководних врста има већу токсичност него код морских врста.[41]

Врсте из подреда Myliobatoidei су јестиве и углавном се лове помоћу копља или мрежа. Постоји велики број различитих рецепата за спремање ових врста. У Малезији и Сингапуру ове врсте се пеку на угљу, а послужују зачињене соја сосом. Њихови најцењенији делови тела су крила, јетра и подручја око очију. Остатак тела ових врста нема никакву кулинарску употребу.[42]

Кожа ових врста користи се као пресвлака за мачеве, а због своје храпаве текстуре она спречава клизање приликом вађења мача.[31] Такође се користи за прављење ципела, каишева, чизама, новчаника, јакни и футрола за мобилне телефоне.[43]

У неколико ентолошких одсека музеја, као што је одсек Британског музеја, налазе се оштрице ових врста, које се користе у Микронезији.[44] Хенри де Монфрид је у својим књигама написао да су се пре Другог светског рата на Сомалијском полуострву користиле ове оштрице, које су биле толико опасне да су Британци у Адену забранили женама и робовима да их користе.[36] Такође ове оштрице коришћене су у неким државама које је колонизовала Шпанија.[12][45] Монфрид је такође писао о мушкарцима који су претрпели убодне ране од ових врста када су се пробијали у плићаке Црвеног мора, како би истоварили или утоварили шверцоване ствари.[46]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Aetomylaeus bovinus, настањује обалне воде Африке и Европе.
    Aetomylaeus bovinus, настањује обалне воде Африке и Европе.
  • Myliobatis californica, настањује обалне воде Галапагоса и западне воде Сједињених Држава.
    Myliobatis californica, настањује обалне воде Галапагоса и западне воде Сједињених Држава.
  • Potamotrygon motoro, настањује јужне воде САД.
    Potamotrygon motoro, настањује јужне воде САД.
  • Raja undulata, врста која је угрожена од прекоморног риболова.
    Raja undulata, врста која је угрожена од прекоморног риболова.
  • Himantura leoparda, угрожена врста.
    Himantura leoparda, угрожена врста.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Nelson JS (2006). Fishes of the World (fourth изд.). John Wiley. стр. 76–82. ISBN 978-0-471-25031-9. 
  2. ^ FLMNH Ichthyology Department: Daisy Stingray Архивирано на сајту Wayback Machine (4. јануар 2016). Flmnh.ufl.edu. Retrieved on 17 July 2012.
  3. ^ Carrier JC, Musick JA, Heithaus MR (9. 4. 2012). Biology of Sharks and Their Relatives (Second изд.). CRC Press. ISBN 9781439839263. 
  4. ^ Khanna, D. R. (2004). Biology Of Fishes (на језику: енглески). Discovery Publishing House. ISBN 9788171419081. 
  5. ^ da Silva NJ, Ferreira KR, Pinto RN, Aird SD (јун 2015). „A Severe Accident Caused by an Ocellate River Stingray (Potamotrygon motoro) in Central Brazil: How Well Do We Really Understand Stingray Venom Chemistry, Envenomation, and Therapeutics?”. Toxins. 7 (6): 2272—88. PMC 4488702 Слободан приступ. PMID 26094699. doi:10.3390/toxins7062272. 
  6. ^ Stingray Injury Causes, Symptoms, Diagnosis, Treatment, and Prevention Information on. EmedicineHealth.com. Retrieved on 17 July 2012.
  7. ^ Kajiura, null; Tricas, null (1996). „Seasonal dynamics of dental sexual dimorphism in the Atlantic stingray Dasyatis sabina”. The Journal of Experimental Biology. 199 (Pt 10): 2297—2306. ISSN 1477-9145. PMID 9320215. 
  8. ^ Heliobatis radians Stingray Fossil from Green River. Fossilmall.com. Retrieved on 2012-07-17.
  9. ^ http://www.ucmp.berkeley.edu/vertebrates/basalfish/chondrofr.html UCMP Berkeley "Chondrichthyes: Fossil Record"
  10. ^ Discovery Channel Mourns the Death of Steve Irwin. animal.discovery.com
  11. ^ Dos Santos JC, Grund LZ, Seibert CS, Marques EE, Soares AB, Quesniaux VF, Ryffel B, Lopes-Ferreira M, Lima C (август 2017). „Stingray venom activates IL-33 producing cardiomyocytes, but not mast cell, to promote acute neutrophil-mediated injury”. Scientific Reports (на језику: енглески). 7 (1): 7912. PMC 5554156 Слободан приступ. PMID 28801624. doi:10.1038/s41598-017-08395-y. 
  12. ^ а б Pedroso CM, Jared C, Charvet-Almeida P, Almeida MP, Garrone Neto D, Lira MS, Haddad V, Barbaro KC, Antoniazzi MM (октобар 2007). „Morphological characterization of the venom secretory epidermal cells in the stinger of marine and freshwater stingrays”. Toxicon. 50 (5): 688—97. PMID 17659760. doi:10.1016/j.toxicon.2007.06.004. 
  13. ^ „IUCN Red List”. International Union for Conservation of Nature. Архивирано из оригинала 27. 6. 2014. г. 
  14. ^ Dasyatis rudis (Smalltooth Stingray)[мртва веза]. Iucnredlist.org. Retrieved on 17 July 2012.
  15. ^ The Delicious and Deadly Stingray. Nyonya. New York, NY. (Partially from the Archives.). Deep End Dining (2006-09-05). Retrieved on 2012-07-17.
  16. ^ Slaughter RJ, Beasley DM, Lambie BS, Schep LJ (фебруар 2009). „New Zealand's venomous creatures”. The New Zealand Medical Journal. 122 (1290): 83—97. PMID 19319171. Архивирано из оригинала 17. 4. 2011. г. 
  17. ^ Kolmann, M. A.; Crofts, S. B.; Dean, M. N.; Summers, A. P.; Lovejoy, N. R. (13. 11. 2015). „Morphology does not predict performance: jaw curvature and prey crushing in durophagous stingrays”. Journal of Experimental Biology. 218 (24): 3941—3949. PMID 26567348. doi:10.1242/jeb.127340 Слободан приступ. 
  18. ^ Curio E (1976). The Ethology of Predation - Springer. ISBN 978-3-642-81030-5. doi:10.1007/978-3-642-81028-2. 
  19. ^ Dean MN, Bizzarro JJ, Summers AP (јул 2007). „The evolution of cranial design, diet, and feeding mechanisms in batoid fishes”. Integrative and Comparative Biology. 47 (1): 70—81. PMID 21672821. doi:10.1093/icb/icm034 Слободан приступ. 
  20. ^ Wilga CD, Maia A, Nauwelaerts S, Lauder GV (фебруар 2012). „Prey handling using whole-body fluid dynamics in batoids”. Zoology. 115 (1): 47—57. PMID 22244456. doi:10.1016/j.zool.2011.09.002. 
  21. ^ „Zoo staff thought stingrays in female-only tank were bloated ... that was until they gave birth to SEVEN pups”. Daily Mail. 10. 8. 2011. 
  22. ^ Flint DJ, Sugrue WJ (април 1999). „Stingray injuries: a lesson in debridement”. The New Zealand Medical Journal. 112 (1086): 137—8. PMID 10340692. 
  23. ^ „Stingray Injury Case Reports”. Clinical Toxicology Resources. University of Adelaide. Приступљено 22. 10. 2012. 
  24. ^ Sullivan BN (мај 2009). „Stingrays: Dangerous or Not?”. The Right Blue. Приступљено 17. 7. 2012. 
  25. ^ „I thought stingrays were harmless, so how did one manage to kill the "Crocodile Hunter?"”. 11. 9. 2006. 
  26. ^ Florida Museum of Natural History Ichthyology Department: Atlantic Stingray. Flmnh.ufl.edu. Retrieved on 2012-07-17.
  27. ^ Wang, Y (2015). „Design and Experiment on Biometic Robotic Fish Inspired by Freshwater Stingray”. Journal of Bionic Engineering. 12 (2): 204—216. doi:10.1016/S1672-6529(14)60113-X. 
  28. ^ Macesic, J (2013). „Synchronized swimming: coordination of pelvic and pectoral fins during augmented punting by freshwater stingray Potamotrygon orbignyi”. Zoology. 116 (3): 144—150. PMID 23477972. doi:10.1016/j.zool.2012.11.002. 
  29. ^ „Stingray”. bioweb.uwlax.edu (на језику: енглески). Приступљено 12. 5. 2018. 
  30. ^ Kardong K (2015). Vertebrates: Comparative Anatomy, Function, Evolution. 2 Penn Plaza, New York, NY 10121: McGraw-Hill Education. стр. 426. ISBN 978-0-07-802302-6. 
  31. ^ а б в Fontanella J (2013). „Two- and three-dimensional geometries of batoids in relation to locomotor mode”. Journal of Experimental Biology and Ecology. 446: 273—281. doi:10.1016/j.jembe.2013.05.016. 
  32. ^ The Future of Sharks: A Review of Action and Inaction Архивирано на сајту Wayback Machine (12. мај 2013) CITES AC25 Inf. 6, 2011.
  33. ^ FAQs on Freshwater Stingray Behavior Архивирано на сајту Wayback Machine (2. октобар 2017). Wetwebmedia.com. Retrieved on 2012-07-17.
  34. ^ Bester C, Mollett HF, Bourdon J (9. 5. 2017). „Pelagic Stingray”. Florida Museum of Natural History, Ichthyology department. Архивирано из оригинала 15. 1. 2016. г. Приступљено 16. 5. 2020. 
  35. ^ Enzor LA, Wilborn RE, Bennett WA (децембар 2011). „Toxicity and metabolic costs of the Atlantic stingray (Dasyatis sabina) venom delivery system in relation to its role in life history”. Journal of Experimental Marine Biology and Ecology. 409 (1–2): 235—239. doi:10.1016/j.jembe.2011.08.026. 
  36. ^ а б в г д Tricas, Timothy C.; Rasmussen, L. E. L.; Maruska, Karen P. (2000). „Annual Cycles of Steroid Hormone Production, Gonad Development, and Reproductive Behavior in the Atlantic Stingray”. General and Comparative Endocrinology. 118 (2): 209—25. PMID 10890563. doi:10.1006/gcen.2000.7466. 
  37. ^ Tricas TC, Michael SW, Sisneros JA (децембар 1995). „Electrosensory optimization to conspecific phasic signals for mating”. Neuroscience Letters. 202 (1–2): 129—32. PMID 8787848. doi:10.1016/0304-3940(95)12230-3. 
  38. ^ Helfman GS, Collette BB, Facey DE (1997). The Diversity of Fishes. Blackwell Science. стр. 180. ISBN 978-0-86542-256-8. 
  39. ^ Seubert, Curtis (24. 4. 2017). „How Do Stingrays Take Care of Their Young?”. 
  40. ^ Bedore CN, Harris LL, Kajiura SM (април 2014). „Behavioral responses of batoid elasmobranchs to prey-simulating electric fields are correlated to peripheral sensory morphology and ecology”. Zoology. 117 (2): 95—103. PMID 24290363. doi:10.1016/j.zool.2013.09.002. 
  41. ^ Notarbartolo-di-Sciara G, Hillyer EV (1. 1. 1989). „Mobulid Rays off Eastern Venezuela (Chondrichthyes, Mobulidae)”. Copeia. 1989 (3): 607—614. JSTOR 1445487. doi:10.2307/1445487. 
  42. ^ Kolmann MA, Huber DR, Motta PJ, Grubbs RD (септембар 2015). „Feeding biomechanics of the cownose ray, Rhinoptera bonasus, over ontogeny”. Journal of Anatomy. 227 (3): 341—51. PMC 4560568 Слободан приступ. PMID 26183820. doi:10.1111/joa.12342. 
  43. ^ Stingray City – Altering Stingray Behavior & Physiology?. Divephotoguide.com (2009-04-14). Retrieved on 2012-07-17.
  44. ^ Bottom II, R (2016). „Hydrodynamics of swimming in stingrays: numerical simulations and the role of the leading-edge vortex” (PDF). Journal of Fluid Mechanics. 788: 407—443. doi:10.1017/jfm.2015.702. 
  45. ^ Weinheimer M. „Dasyatidae Stingrays”. Приступљено 18. 2. 2018. 
  46. ^ Kolmann MA, Welch KC, Summers AP, Lovejoy NR (септембар 2016). „Always chew your food: freshwater stingrays use mastication to process tough insect prey”. Proceedings. Biological Sciences. 283 (1838): 20161392. PMC 5031661 Слободан приступ. PMID 27629029. doi:10.1098/rspb.2016.1392. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Chapman, D.D.; Gruber, S.H. (мај 2002). „A further observation of the prey-handling behavior of the great hammerhead shark, Sphyrna mokarran: predation upon the spotted eagle ray, Aetobatus narinari”. Bulletin of Marine Science. 70 (3): 947—952. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 07. 2013. г. Приступљено 31. 10. 2011. 
  • Silliman, William R.; Gruber, S.H. (1999). „Behavioral Biology of the Spotted Eagle Ray, Aetobatus narinari (Euphrasen, 1790), in Bimini, Bahamas; an Interim Report”. Архивирано из оригинала (pdf) 31. 07. 2013. г. Приступљено 31. 10. 2011. 
  • Tee-Van, John (1953). „Family Myliobatidae, Genus Aetobatus”. Fishes of the western North Atlantic, part two. New Haven,Sears Foundation for Marine Research, Yale Univ. стр. 253–263. Приступљено 27. 10. 2011. 
  • Jonsson, G. (1992). Islenskir fiskar. Fiolvi, Reykjavik, 568 pp.
  • Kinzer, J. (1983) Aquarium Kiel: Beschreibungen zur Biologie der ausgestellten Tierarten. Institut für Meereskunde an der Universität Kiel. pag. var.
  • Koli, L. (1990) Suomen kalat. [Fishes of Finland] Werner Söderström Osakeyhtiö. Helsinki. 357 p. (in Finnish).
  • Laffaille, P., E. Feunteun and J.C. Lefeuvre (2000) Composition of fish communities in a European macrotidal salt marsh (the Mont Saint-Michel Bay, France) Estuar. Coast. Shelf Sci. 51(4):429-438.
  • Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
  • Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii. 824 p.
  • Munroe, Thomas, A. / Collette, Bruce B., and Grace Klein-MacPhee, eds. 2002 Herrings: Family Clupeidae. Bigelow and Schroeder's Fishes of the Gulf of Maine, Third Edition. Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. 111–160. ISBN 1-56098-951-3.
  • Murdy, Edward O., Ray S. Birdsong, and John A. Musick 1997 Fishes of Chesapeake Bay Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. xi + 324. ISBN 1-56098-638-7.
  • Muus, B., F. Salomonsen and C. Vibe (1990) Grønlands fauna (Fisk, Fugle, Pattedyr) Gyldendalske Boghandel, Nordisk Forlag A/S København, 464 p.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Myliobatoidei на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Myliobatoidei&oldid=26763837”