Пређи на садржај

Скити

С Википедије, слободне енциклопедије
Сарматија и Скитија око 100. п. н. е.
Златна скитска огрлица. Нижи слој приказује три коња, где је сваки од њих раздиран између два Грифона. Друга половина 4. века п. н. е.

Скити (из стгрч. Σκύθης, Σκύθοι) или Скићани, такође познати и као Искуза, Аскуза, Сај или Сака (из стперс.; на стгрч. Σάκαι),[1][2] су били номадски народи[3] и племена иранског порекла[4][5][6][7][8] која су у 8. и 7. веку п. н.e. мигрирала из средишње Азије на подручје чије је средиште била данашња Украјина, и где су основали тзв. Скитско краљевство.[9][10][11][12] Скитија се протезала све од Дунава на западу па до граница Кине на истоку, а владавина овог народа одржала се негде до 2. века п. н.e. До краја антике, Сармати, народ њиховог порекла доминирао је западом Скитије. Велики део вредних информација о Скитима долази од грчког историчара Херодота (око 440. п. н. е). Име Скит се такође користило за народе који су живели било где на великом простору данашње централне Азије, Украјине и Русије, простор који је до средњовековних времена био познат као Скитија. Пример су Готи из тих предела које су такође називали Скитима.

Скитски језик, заједно са језиком Сака[13], припада породици индоевропских језика. Као такав, скитски је класификован као грана иранског језика, али многа племена која су живела на њиховој великој територији говорила су другим језиком.

Азијски скити

[уреди | уреди извор]
Парадни оклоп катафракт-типа Сака поглавара, познатог и као Златни ратник, нађен у Есик кургану, у Казахстану

Староперсијски и санскрит извори наводе један племенски народ источноиранског порекла, који је живео на евроазијским степама.[14][15][16]

Историчари су ове Ските издвојили у релативно новије време, на основу дебате о њиховом опису код старих античких писаца, као што су Херодот и Плиније Старији и на вавилонским писаним плочама.[17] Истоимене Ските, али са различитим називима за њих (Сака, Шака, Сек и Сакај), познавали су, осим Персијанаца и Грка, и Кинези у регионима Ташкента, Фергане [sh] и Кашгара (данашњи Узбекистан). Ови народи су припадали групи скитско-сарматских номада са северних степа,[18] који су имали великог утицаја у региону. Богате гробнице древне Бактрије у Таџикистану и Тила Тепа у Авганистану (познато по археолошком налазу Бактријског злата) потичу из тог периода и везани су за народе Сака.[19]

Индоскити

[уреди | уреди извор]

Скитско-сарматске Саке су у 2.–1. веку п. н. е. са степа мигрирале према Пакистану и Индији где су такође формирали групу народа познату као Индоскити.

Потискивани од супарничких Јуечија [sh] (или Дарози) око 140. или 130. п. н. е. напали су Соргдијану и Бактрију и одатле истерали Грке, а након тога, бежећи од Јуечија кренули ка југу, оснивајући своју државу Сакастан, каснији персијски Систан.[18]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Jacobson 1995, стр. 32.
  2. ^ Cunliffe 2019, стр. 42.
  3. ^ Schmitt 2018.
  4. ^ Sulimirski 1985, стр. 149–153: "During the first half of the first millennium B.C., c. 3,000 to 2,500 years ago, the southern part of Eastern Europe was occupied mainly by peoples of Iranian stock [...] The main Iranian-speaking peoples of the region at that period were the Scyths and the Sarmatians [...]"
    Melyukova 1990, стр. 97–98: "From the end of the 7th century B.C. to the 4th century B.C. the Central- Eurasian steppes were inhabited by two large groups of kin Iranian-speaking tribes – the Scythians and Sarmatians [...]"
    Melyukova 1990, стр. 117: "All contemporary historians, archeologists and linguists are agreed that since the Scythian and Sarmatian tribes were of the Iranian linguistic group [...]"
    Davis-Kimball, Bashilov & Yablonsky 1995, стр. 91: "Near the end of the 19th century V.F. Miller (1886, 1887) theorized that the Scythians and their kindred, the Sauromatians, were Iranian-speaking peoples. This has been a popular point of view and continues to be accepted in linguistics and historical science [...]"
  5. ^ Jacobson 1995, стр. 31–32: "Whatever their ultimate origins, by the time the Pontic Scythians settled in the region of the Black Sea, they almost certainly spoke an Iranian language [...]"
    Batty 2007, стр. 205: "The original Scythians, as far as we can tell, were Iranian-speaking nomadic pastoralists."
  6. ^ Ivantchik 2018: "Scythians, a nomadic people of Iranian origin [...]"
    Dandamayev 1994, стр. 37: "In modern scholarship the name 'Sakas' is reserved for the ancient tribes of northern and eastern Central Asia and Eastern Turkestan to distinguish them from the related Massagetae of the Aral region and the Scythians of the Pontic steppes. These tribes spoke Iranian languages, and their chief occupation was nomadic pastoralism."
  7. ^ Harmatta 1996, стр. 181: "[B]oth Cimmerians and Scythians were Iranian peoples."
    Sulimirski 1985, стр. 149–153: "During the first half of the first millennium B.C., c. 3,000 to 2,500 years ago, the southern part of Eastern Europe was occupied mainly by peoples of Iranian stock [...] [T]he population of ancient Scythia was far from being homogeneous, nor were the Scyths themselves a homogeneous people. The country called after them was ruled by their principal tribe, the "Royal Scyths" (Her. iv. 20), who were of Iranian stock and called themselves "Skolotoi" [...]"
  8. ^ West 2002, стр. 437–440: "[T]rue Scyths seems to be those whom [Herodotus] calls Royal Scyths, that is, the group who claimed hegemony [...] apparently warrior-pastoralists. It is generally agreed, from what we know of their names, that these were people of Iranian stock [...]"
    Rolle 1989, стр. 56: "The physical characteristics of the Scythians correspond to their cultural affiliation: their origins place them within the group of Iranian peoples."
    Rostovtzeff 1922, стр. 13: "The Scythian kingdom [...] was succeeded in the Russian steppes by an ascendancy of various Sarmatian tribes — Iranians, like the Scythians themselves."
    Minns 1913, стр. 36: "The general view is that both agricultural and nomad Scythians were Iranian."
  9. ^ Sinor 1990, стр. 97.
  10. ^ Bonfante 2011, стр. 110.
  11. ^ Sinor 1990, стр. 97 Iranian-speaking tribes
  12. ^ West 2009, стр. 713–717
  13. ^ Bailey, H. W. (1958): "Languages of the Saka." Handbuch der Orientalistik, I. Abt., 4. Bd., I. Absch., Leiden-Köln, 1958.
  14. ^ West 2009.
  15. ^ „Scythian”. Online Енциклопедија Британика. Архивирано из оригинала 21. 05. 2014. г. Приступљено 18. 1. 2015. 
  16. ^ P. Lurje, “Yārkand”, Encyclopædia Iranica, online edition
  17. ^ George Rawlinson, noted in his translation of History of Herodotus, Book VII. p. 378
  18. ^ а б Grousset 1970, стр. 29–31
  19. ^ Lebedynsky, Yaroslav (2006): Les Saces: Les <<Scythes>> d'Asie, VIIIe av. J.-C.-IVe siècle apr. J.-C. Editions Errance, Paris. ISBN 978-2-87772-337-4.; pp. 84 (језик: француски)

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]