Сарматија

Сарматија је историјски назив за део источне Европе који су у античко доба насељавали Сармати. У географском смислу, река Дон (Танаис) је Сарматију делила на два велика дела: европску Сарматију на западу и азијску Сарматију на истоку (и азијска Сарматија се, међутим, налазила на подручју које се данас сматра делом Европе) ^[1].

Народи

Већина народа Сарматије које је помињао Птоломеј добро су познати историчарима: Јазиги (живели на Карпатима и на Азовском мору), Роксолани, Алани, Аорси, Венди, Галинди, Бастарни, Карпи, Тирагети, Јатваги, Финци, Тауро-Скити, Савири и Боруски.

Неки народи одговарају списку скитских народа Херодота: Агатирси, Гелони, Будини, Меланхлени. Према Херодоту, Сарматија је била родно место Амазонки ^[2].

Други народи се не могу идентификовати: Аварини који живе на извору Висле, затим Акиби, Амаксови између Роксалана и Алана, Амадоки (између језерске мочваре истог имена у области Полесја и Навара код Карпата), анартофракти, буржони, арсијети, сабоци, пиенгити и биеси у близини Карпатских планина ^[3].

Карести, кариони (између Амаксоваца и Алана), костобоци, навари, насци, омброни, осили, офлони (на Дону), пиенгети (на Карпатима), ревканали (између Амаксоваца и Роксалана), саргати (између Амаксоваца и Алана), ставани (између Судина и Алана), Стурнс, Сулони, Таграс, Танаити (на Дону), Тореккадси (код Сиваша), Трансмонтани (на Карпатима), Фругундиони, Хуни (између Бастарна и Роксалана).

Друштвена структура и власт

Можда је облик владавине Сарматије био војна демократија, али нема директних доказа о структури врховне власти у сарматским племенима првих векова наше ере. Када се карактерише врховна власт код Сармата и раних Алана, најчешће се користи термин „скептух“ ^[4]. Значење појма „скептух“ није сасвим јасно, пошто га грчки аутори примењују на племенске вође, краљеве, војсковође и на дворске достојанственике (посебно на Ахеменидском двору).

Према Тациту, у сукобу са Јерменијом, цар Грузије Фарасман подиже Сармате, чији су скептухи, прихвативши поклоне са обе стране, по обичају свог племена, пришли у помоћ и једнима и другима ^[5].

До краја своје историје, Сармати су позајмили неке карактеристике структуре робовласничког друштва, појавило се зависно становништво - робови. Ако су се раније, у 1. веку, робови испоручивали само на пијаце и тиме добијали приходе, онда у 4. веку. робови су, очигледно, почели да се користе у привреди ^[6].

Сарматијом су владали краљеви, понекад и краљице, чија је моћ почивала на тешко наоружаним коњаницима (катафрактима). Ударну снагу Сармата чинили су коњаници наоружани дугим копљима, дворучним мачевима и стрелама. Били су обучени у оклоп од шкољки. На прелазу 13 1.ог у 2. век Тацит пише да су вође сарматских Јазига, који су владали локалним племенима, добили прилику да учествују у рату. Понудили су се и да са собом доведу људе и коњицу, која једина чини праву борбену снагу Сармата.

Историја

Сармати, које је предводио краљ Скопасис, одиграли су важну улогу у победи над хордама Дарија I на пространствима Скитије око 512. п. н. е. Према историчару Полијену, у 3. веку п. н. е. сарматска краљица Амага, „сакупивши 130 јахача и давши сваком од њих два коња“, за један дан прошла је однекуд из Азовског мора кроз степе Крима до Херсонеса и скинула са њега скитску опсаду. Још један сарматски краљ по имену Гатал познат је као члан међународне уније, која је формирана 179. п. н. е. државе Мале Азије и Северног Црног мора.

Неки од градова Сарматије које је Птолемеј навео, према једној од хипотеза, идентификовани су на следећи начин: Митрополија, на Борисфену (Дњепар), највероватније је стајала на месту данашњег Кијева. Садовски датира Кародун на место где се река Збруцх улива у Дњестар, Ерект, Вивантивари, Клепидава, Метони - до Тираспоља, Бендера, Јампоља и Могилев Подолског. На Припјату су лежали градови Ниос, Сабрах и Лејн; исти научник предлаже такву њихову локализацију: Чернобит, Мозир и област у близини данашњег Пинска. Ове и друге градове Сарматије, од којих многи носе грчка имена, можда нису основали Сармати и нису им припадали.

Сарматија је често била у рату са Римским царством. Почевши од 3. века, Готи су напали Сарматију. У 4. веку значајан део Сарматије је настојањем остроготског краља Ерманарика ушао у састав готског краљевства. До краја овог века, готско краљевство су уништили европски Хуни који су прешли Босфор и Дон, иако су Сармати наставили да живе на територији Сарматије до 8. века.

Извори

^ Julia, Kurysheva (2018-09-01). „The boundaries of the concepts of international journalism”. Век информации (сетевое издание). 2 (4(5)). ISSN 2618-9291. S2CID 240252211. doi:10.33941/age-info.com24(5)2018005.
^ Сuдельцев, А. В. (2012-01-01). „Индоевропейское языкознание и классическая филология XV. Чтения, посвященные памяти профессора И. М. Тройского. Санкт-Петербург, 20 — 22 июня 2011 г.”. Journal of Language Relationship. 7 (1): 164—165. ISSN 2219-4029. S2CID 212688845. doi:10.31826/jlr-2012-070115.
^ Zelinskyi, Andrii (2021). „Ptolemy III and the Mythologem of the Phoenix in Egypt: Returning to the Classic Dating”. Vestnik drevnei istorii. 81 (1). ISSN 0321-0391. S2CID 234169379. doi:10.31857/s032103910013523-8.
^ Balabanova, Maria (2011). „Antique manuscripts on sarmatian groups' house keeping and way of life”. Vestnik Volgogradskogo Gosudarstvennogo Universiteta. Serija 4. Istorija. Regionovedenie. Mezhdunarodnye Otnoshenija (1): 6—12. ISSN 1998-9938. doi:10.15688/jvolsu4.2011.1.1.
^ Юрьевич Дворниченко, Андрей (2020-09-11). „«Петропольский Тацит» возвращается…”. Journal of Modern Russian History and Historiography. 13 (1): 414—432. ISSN 1947-9956. S2CID 238156471. doi:10.30965/22102388-01301014.
^ Садыхова, Арзу Ахмедовна (2017). „А.А.?МОКРУШИНА. ПЕРЕВОД С РУССКОГО ЯЗЫКА НА АРАБСКИЙ. УЧЕБНОЕ ПОСОБИЕ. СПБ.: ИЗДАТЕЛЬСКИЙ ДОМ САНКТ-ПЕТЕРБУРГСКОГО ГОСУДАРСТВЕННОГО УНИВЕРСИТЕТА, 2013. 80 С. , "Восток. Афро-Азиатские общества: история и современность"”. Восток. Афро-Азиатские общества: история и современность (6): 205—209. ISBN 978-5-288-05411-2. ISSN 0869-1908. doi:10.7868/s0869190817060206.

[1] Julia, Kurysheva (2018-09-01). „The boundaries of the concepts of international journalism”. Век информации (сетевое издание). 2 (4(5)). ISSN 2618-9291. S2CID 240252211. doi:10.33941/age-info.com24(5)2018005.

[2] Сuдельцев, А. В. (2012-01-01). „Индоевропейское языкознание и классическая филология XV. Чтения, посвященные памяти профессора И. М. Тройского. Санкт-Петербург, 20 — 22 июня 2011 г.”. Journal of Language Relationship. 7 (1): 164—165. ISSN 2219-4029. S2CID 212688845. doi:10.31826/jlr-2012-070115.

[3] Zelinskyi, Andrii (2021). „Ptolemy III and the Mythologem of the Phoenix in Egypt: Returning to the Classic Dating”. Vestnik drevnei istorii. 81 (1). ISSN 0321-0391. S2CID 234169379. doi:10.31857/s032103910013523-8.

[4] Balabanova, Maria (2011). „Antique manuscripts on sarmatian groups' house keeping and way of life”. Vestnik Volgogradskogo Gosudarstvennogo Universiteta. Serija 4. Istorija. Regionovedenie. Mezhdunarodnye Otnoshenija (1): 6—12. ISSN 1998-9938. doi:10.15688/jvolsu4.2011.1.1.

[5] Юрьевич Дворниченко, Андрей (2020-09-11). „«Петропольский Тацит» возвращается…”. Journal of Modern Russian History and Historiography. 13 (1): 414—432. ISSN 1947-9956. S2CID 238156471. doi:10.30965/22102388-01301014.

[6] Садыхова, Арзу Ахмедовна (2017). „А.А.?МОКРУШИНА. ПЕРЕВОД С РУССКОГО ЯЗЫКА НА АРАБСКИЙ. УЧЕБНОЕ ПОСОБИЕ. СПБ.: ИЗДАТЕЛЬСКИЙ ДОМ САНКТ-ПЕТЕРБУРГСКОГО ГОСУДАРСТВЕННОГО УНИВЕРСИТЕТА, 2013. 80 С. , "Восток. Афро-Азиатские общества: история и современность"”. Восток. Афро-Азиатские общества: история и современность (6): 205—209. ISBN 978-5-288-05411-2. ISSN 0869-1908. doi:10.7868/s0869190817060206.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]