Портал:Књижевност
Портал Књижевност
Термин књижевност, настао од речи књига, представља превод стране речи литература и њен је најближи синоним. Термин литература потиче из латинског језика од речи littera – слово, настао превођењем грчке речи са истим значењем γραμματικη (τεχνη) од γραμμα – слово.
 Милован Ђ. Глишић (Градац, 19. јануар 1847 — Дубровник, 1. фебруар 1908) је био српски књижевник. Милован Глишић је рођен 7/19. јануара 1847, у селу Градац поред Ваљева од оца Ђорђа и мајке Јевросиме. У његовом селу није било школе, али су га родитељи подучавали, и научили да пише. Овако припремљен, Милован Глишић је у Ваљеву одмах примљен у други разред основне школе. Кад је 1864. уписао Београдску нижу „теразијску“ гимназију, већ је имао седамнаест година. Због немаштине је сам морао да се сналази, а материјални положај се само погоршао кад му је 1865. године умро отац. Потом је започео да учи технику на Великој школи, но после две године оставља технику и учи филозофију на истој школи. Кад је прекинуо школовање, постављен је за коректора Државне штампарије. Глишић је радио разне послове, које је могао да нађе. Иако му је ово одузимало пуно времена, ипак је био добар ђак. Показивао је интересовање не само за школске предмете; пуно је читао и учио је руски, француски и немачки. Био је у два маха уредник званичних „Српских новина“, дуго време драматург Народног позоришта и крајем живота помоћник управника Народне библиотеке. Био је и главни уредник Новина Србских. Био је ожењен једном од пет ћерки богатог београдског трговца Николе Стефановића, од осталих једна је била удата за Јована Авакумовића, друга за генерала Мостића, трећа Лепосава за Димитрија Новаковића, а четврта у Египат. Брак је разведен, после тога је живео у соби хотела „Национал“ испод Калемегдана. Његова сестра Станка Глишић је била професор и преводилац са француског и руског, написала је „Моје успомене“ 1933. године.   Браћа Карамазови (рус. Братья Карамазовы) је последњи роман Фјодора Михајловича Достојевског, који је писао скоро две године 1879—1880. Роман је објављиван у низу наставака у часопису „Руски вјесник“ (рус. Русскій Вѣстникъ) све до новембра 1880. године.|н| Књига Браћа Карамазови је страствени филозофски роман који истражује хришћанску етику, слободу воље, отуђеност, супарништво, морал. То је духовна драма о моралним дилемама у вези са вером, о сумњи и модерној Русији. Од њеног објављивања, књига је призната широм света. Мислиоци попут Зигмунда Фројда, Алберта Ајнштајна, Лудвига Витгенштајна, Мартина Хајдегера и папе Бенедикта XVI су сматрали ово дело као врхунско достигнуће у књижевности. Први ток радње у роману Браћа Карамазови може се покрити појмом „карамазовштина“. То је специфична пишчева визија двострукости људске личности, човекове подвојености на свесни и подсвесни део бића. Појам карамазовштине је, у ствари, појам подвојене личности, присутан код свих ликова у роману. Трагичност човековог бића потиче од људске немоћи да превлада стихијски, нагонски део своје природе. Ова подвојеност у основи је и сталних, наизглед и немотивисаних сукоба међу људима. На тој основи је Достојевски у овом роману изградио читав систем конфликтних линија које могу имати своје чисте токове, али се и међусобно сећи. Кад је у стању високе афективности, у старом Карамазову се буди интензивно осећање очинства. Он је тада разнежен отац, сузно болећив према својој деци, чијег се детињства и не сећа. Али то је тренутно; трајна је његова мржња према синовима у којима види само супарнике у својим неприличним љубавима. Сличне унутрашње конституције су и његови синови Иван и Дмитриј, као и ванбрачни син, Смердјаков. Али, „карамазовштина“ је ширег значења, није дакле специфичност једне генетички оптерећене породице. Трагична двострукост је у природи обе Дмитријеве љубави, и Катарине Ивановне и Грушењке, али и у природи низа споредних ликова. Сукоби између Дмитрија и оца, Ивана и оца, Катарине и Дмитрија, Дмитрија и Ивана, Катарине и Грише, а сваки од ових сукоба је читава прича за себе, мотивисани су искључиво многоструком подвојеношћу у природи ових јунака. "Карамазовштина“ је повукла све ликове. Свако од њих носи свој крст и своју несрећу. Иван је отишао у лудило, Митја је невин осуђен, стари Карамазов је убијен, Смердјаков је извршио самоубиство, а Аљошина несрећа је, у ствари, то што је остао сведок трагедије која је задесила његову породицу. Веома важна чињеница код тумачења појма „карамазовштине“ јесте недостатак мајке. Управо се због тог недостатка, који се осећао, „карамазовштина“ толико и развила. Али, да су Митја, Иван, Аљоша и Смердјаков одрасли уз мајку, онда то не би били Карамазови. |
ЗадациААхмет Хромаџић, Александар Бељајев, Алфонс Доде, Антон Макаренко ББранислав Бранковић, Битка на реци Калки, Биљана Јовановић, Берислав Косиер, Бетон и свици, Клајв Баркер, ВГДЕЖЖитије Александра Невског, Житије Бориса и Глеба, Житије Теодосија Печерског, ЗЗадоншчина, Заноси и пркоси Лазе Костића ИИпатијевски летопис, Историја руске писмености, Из тамног вилајета ЈККијево-Печерски патерик, Колајна (збирка), Књига о Бламу ЛЛаврентијевски летопис, Лајтмотив (књижевност), Летописи Кијевске Русије, Леси се враћа кући, Роберт Ладлам ММилан Ђурин, Милош И. Бандић, Мољење Данила Заточника, Московски државни музеј Сергеја Јесењина, Маска црвене смрти, Мемоари Пере Богаља, Ранко Маринковић НОППатница, Песма, Повест о новгородској белој камилавци, Повест о томе како је Бату-Кан разорио Рјазањ, Протопоп Авакум, Поука Владимира Мономаха, Писма из Немачке, Писма из Италије, Приче које су изгубиле равнотежу, Петко Војнић Пурчар, Предео сликан чајем ССлово (жанр), Слово о закону и благодати, Слово о пропасти руске земље, Страсти Христове, Салашар, Сапутници ТУУзалуд је будим, Употреба човека, Уточиште ФХХод Богородице по мукама, Хожденије преко три мора ШПохвала лудости, Дервиш и смрт Епика, Превођење Светог писма, Бакоња фра Брне, Дневник о Чарнојевићу, Ватра и ништа, Очеви и оци Додатно |
