Завршне операције за ослобођење Македоније 1944.

Завршне операције за ослобођење Македоније
	Део Другог светског рата у Југославији
	; Борбе ѕа ослобођење Велеса 9. новембра 1944.
Време	8. октобар — 20. новембар 1944.
Место	Вардарска Македонија
Исход	Победа НОВЈ, немачка група армија Е наставила повлачење из Грчке према западу
Сукобљене стране
НОВЈ ; Војска Бугарске	Нацистичка Немачка; Бали Комбетар
Команданти и вође
Михаило Апостолски	Александар фон Лер
Укључене јединице
Петнаести, Шеснаести и Брегалничко-струмички корпус НОВЈ ; Прва бугарска армија	Група армија Е
Јачина
30.000	око 350.000
Жртве и губици
.	око 30.000 избачених из строја

Завршне операције за ослобођење Македоније била су војна дејства Петнаестог, Шеснаестог, Брегалничко-струмичког корпуса НОВЈ и јединица Прве бугарске армије против немачке групе армија Е, с циљем ослобођења Македоније. Борбе су трајале од 8. октобра до 20. новембра 1944. године.

Распоред снага НОВЈ

На основу општег плана Врховног штаба НОВЈ, Главни Штаб Македоније је македонским јединицама које су учествовале у операцијама за ослобођење Македоније дао следеће задатке:^[2]

Петнаести корпус, састава: 41, 48. и 49. дивизија, да дефинитивно очисти део Македоније западно од Вардара;
Шеснаести корпус, састава: 42. и Кумановска дивизија, да дејствује у рејону Велеса и Скопља, а делом снага, заједно са Првом бугарском армијом, на криворечком правцу;
Брегалничко-струмички корпус, састава: 50. и 51. дивизија, да ослободи део Македоније између Брегалнице и југословенско-грчке границе дејствујући у заједници са Петом и Седмом бугарском дивизијом, а затим да са 50. дивизијом садејствује 42. дивизији при ослобођењу Велеса и Скопља.

По ослобођењу Скопља, јединице 15. и 16. корпуса имале су задатак да униште непријатељске снаге на простору Кичева, Гостивара и Тетова и тиме заврше ослобођење Македоније.

Ток операције

Борбе су почеле 8. октобра и водиле су се против јединица Групе армија „Е“, која се повлачила из Грчке. Пред почетак извлачења Немци су успели да, са 11. дивизијом, а потом, смењујући је 22. дивизијом, поседну планинске прелазе на југословенско-бугарској граници и задрже наступање бугарских јединица. За то време, у долини Вардара и на правцу Битољ—Прилеп—Велес и Скопље—Куманово—Бујановац јединице 15, 16. и Брегалничко-струмичког корпуса водиле су јаке борбе против главнине Групе армија „Е“.^[2]

Брегалничко-струмички корпус, дејствујући у простору између Брегалнице, Вардара и југословенско-бугарско-грчке границе, примио је на себе највећи терет, јер је, поред борби против немачких побочница упућених према Новом Селу, Берову и Царевом Селу, водио јаке борбе и против Немаца у долини Вардара и на правцу Струмица—Штип—Велес. У другој половини октобра 50. дивизија Брегалничко-струмичког корпуса, заједничким дејством са Петом бугарском дивизијом, ослободила је Берово и Царево Село и у даљем надирању избила до Кочана. У рејону Кочана Бугари су прекинули дејства против Немаца, а 50. дивизија је ослободила Кочане и продужила ка Штипу и Велесу. 51. струмичка дивизија ослободила је почетком новембра подручје Струмице, избила на југословенско-грчку границу и делом снага ослободила територију између Струмице и Штипа. У даљем дејству Брегалничко-струмички корпус је ослободио Штип и, избијањем на Вардар и садејством 42. дивизији у бици за Скопље, завршио ослобођење југоисточне Македоније.^[2] За то време, на криворечком правцу Прва и Друга бугарска дивизија и Седамнаеста бригада Кумановске дивизије, после дугих борби, до 25. октобра ослободиле су Страцин и продужиле борбе за Куманово.^[1]

Јединице 15. корпуса (41, 48. и 49. дивизија) и 16. корпуса (42. дивизија и 16. бригада Кумановске дивизије) у борбама за ослобођење југозападне и централне Македоније водиле су јаке борбе на подручју Скопске Црне Горе, на правцу Битољ—Прилеп—Велес, Битољ—Струга и Велес—Скопље. Ослобођењем Прилепа, када је јака немачка борбена група „Стејерер“ била приморана да се извлачи преко Албаније, 15. корпус је са 41. и 49. дивизијом развио операције западно од Вардара и ослободио целу југозападну Македонију са градовима Битољ, Ресан, Охрид, Струга, Неготино и Кавадарци, избијајући на југословенско-грчку и албанску границу, а 42. дивизија 16. корпуса развила је операције према Велесу и до 9. новембра ослободила Велес са околином.^[2]

Ослобођењем југоисточне, јужне и југозападне Македоније тежиште операције је пренето на западну Македонију, са 48. дивизијом, и ка Скопљу, са 42. и 50. дивизијом. За то време Кумановска дивизија и јединице Прве бугарске армије до 11. новембра ослободиле су Куманово. Део снага Кумановске дивизије продужио је гоњење Немаца ка Бујановцу а њена 16. бригада била је оријентисана у напад на Скопље са севера.^[1]

Дана 11. новембра извршен је концентричан напад на Скопље са 42. и 50. дивизијом и 16. бригадом Кумановске дивизије, и 13. новембра до 16 часова оно је било ослобођено. Потом је 42. дивизија, гонећи Немце ка Качанику, ослободила део Македоније северно од Скопља, а 50. дивизија је продужила дејство у западној Македонији, где је, садејствујући 48. дивизији, ослободила Кичево, Гостивар и Тетово. Тако је 18. новембра 1944. године завршено ослобођење целе Македоније.^[1]

Извори

^ ^а ^б ^в ^г Зборник НОР-а. Том VII – борбе у Македонији, књига 4: март 1943-децембар 1944.
^ ^а ^б ^в ^г „Операције за ослобођење Македоније (од 8. октобра до 18. новембра 1944. године)”. Архивирано из оригинала 09. 11. 2013. г. Приступљено 27. 02. 2014.

[Borbe-1] а ^б ^в ^г Зборник НОР-а. Том VII – борбе у Македонији, књига 4: март 1943-децембар 1944.

[Atlas-2] а ^б ^в ^г „Операције за ослобођење Македоније (од 8. октобра до 18. новембра 1944. године)”. Архивирано из оригинала 09. 11. 2013. г. Приступљено 27. 02. 2014.

[1]

[2]