Пређи на садржај

Орсон Велс

С Википедије, слободне енциклопедије
Орсон Велс
Орсон Велс 1937. године. Фотографисао Карл ван Вехтен.
Пуно имеЏорџ Орсон Велс
Датум рођења(1915-05-06)6. мај 1915.
Место рођењаКеноша, Висконсин, САД
Датум смрти10. октобар 1985.(1985-10-10) (70 год.)
Место смртиЛос Анђелес, Калифорнија, САД
ПребивалиштеСАД
Држављанствоамеричко
УниверзитетШкола Института за уметност у Чикагу[1][2]
СупружникВирџинија Николсон (1934—1940)
Рита Хејворт (1943—1948)
Паола Мори (1955—1985)
Награде
Потпис

Орсон Велс (енгл. Orson Welles; Кеноша, 6. мај 1915 — Лос Анђелес, 10. октобар 1985), амерички режисер, глумац, сценариста и продуцент.[3]

У свет глуме и инсценације ушао је почетком тридесетих година, за време боравка у Даблину где је добио ангажман као позоришни глумац и режисер. Позоришту је остао веран још неко време по повратку у Сједињене Америчке Државе, а од 1935. године све више сарађује на радију као наратор, глумац или писац, а повремено адаптира и занимљива књижевна дела.

Тако је 30. октобра 1938. године изазвао општу панику вештом и уверљивом адаптацијом романа Рат светова о инвазији Марсоваца.[4] О тој помутњи коју је Велс изазвао својом радио-драмом снимљен је 1975. године ТВ филм Ноћ која је успаничила Америку.

Његов филмски првенац, двосатни филм Грађанин Кејн, ког је режирао 1941. године, спада међу ремек-дела светског филма. Номинован је за Оскара за најбољи филм, режију и главну улогу коју је одиграо сам Велс. Иако није добио Оскара, овај филм је 1999. године проглашен за најбољи филм 20. века. Као филмски режисер никад није постигао комерцијални успех, али је зато велику популарност стекао као филмски глумац.[5][6] Његов препознатљиви редитељски стил садржавао је слојевите и нелинеарне наративне форме, употребу осветљења као што је кјароскуро, необичне углове камере, звучне технике посуђене од радија, снимке дубоког фокуса и дуготрајног излагања. Он је хваљен је као „ултиматни ауторски режисер”.[7]‍:6

Статус филмске звезде утврдио му је филм Трећи човек, снимљен 1949. године у којем је одиграо лик супериорног криминалца. По Шекспировој трагедији Отело, 1952. године снимио је истоимени играни филм који му је донео Златну палму на фестивалу у Кану. Последње дело, филм Истине и лажи, снимио је 1974. године. Године 1975. добио је награду за животно дело Америчког филмског института. Свој последњи наступ Орсон Велс је имао у анимираном филму Трансформерси, из 1986. године, давши глас Уникрону. Преминуо је убрзо након наступа у том филму.

Велс је имао три брака, укључујући онај са Ритом Хејворт, и троје деце. Познат по свом баритонском гласу,[8] Велс је екстензивно наступао у позоришту, на радију и филму. Био је доживотни мађионичар који је запажен по представљању емисија за војску у ратним годинама. Године 2002, изабран је за највећег филмског режисера свих времена у две анкете Британског филмског института спроведеним међу режисерима и критичарима.[9][10] У 2018. години Дејли телеграф је уврстио Велса на листу 50 највећих холивудских глумаца свих времена.[11]

Филмографија

[уреди | уреди извор]
Улоге Орсона Велса
Година
Српски назив
Изворни назив
Улога
Напомена
1941. Грађанин Кејн Citizen Kane Чарлс Фостер Кејн
1948. Магбет Macbeth Магбет
1949. Трећи човек The Third Man Хари Лајм
1958. Додир зла Touch of Evil Хенк Квинлан
1966. Човек за сва времена A Man for All Seasons Томас Вулси
1967. Казино Ројал Casino Royale Ле Шифр
1969. Битка на Неретви Четнички сенатор
1986. Трансформерси Transformers: The Movie Јуникрон глас

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Overview: Orson Welles, (1915–1985) American film director and actor”. Oxford Reference. doi:10.1093/oi/authority.20110803121717846. 
  2. ^ „The Eyes of Orson Welles in Chicago at Gene Siskel Film Center”. Chicago, Illinois Music, Nightlife & Events. Приступљено 21. 3. 2019. 
  3. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 35. ISBN 86-331-2112-3. 
  4. ^ Bartholomew, Robert E. (2001). Little Green Men, Meowing Nuns and Head-Hunting Panics: A Study of Mass Psychogenic Illness and Social Delusion. Jefferson, N.C.: McFarland. ISBN 978-0-7864-0997-6. Приступљено 30. 3. 2010. 
  5. ^ „List-o-Mania, or, How I Learned to Stop Worrying and Love American Movies”. Jonathan Rosenbaum. 25. 6. 1998. Архивирано из оригинала 28. 4. 2016. г. Приступљено 9. 5. 2015. 
  6. ^ „Great Movie: Chimes at Midnight”. Roger Ebert. 4. 6. 2006. Приступљено 9. 5. 2015. 
  7. ^ Rosenbaum, Jonathan, Discovering Orson Welles. Discovering Orson Welles. Berkeley and Los Angeles, California: University of California Press. 2007. ISBN 978-0-520-25123-6. 
  8. ^ Christley, Jaime N. (2003). „Orson Welles”. Senses of Cinema. Архивирано из оригинала 14. 9. 2012. г. Приступљено 16. 8. 2020. 
  9. ^ „Sight & Sound |Top Ten Poll 2002 – The Directors' Top Ten Directors”. BFI. 5. 9. 2006. Архивирано из оригинала 13. 10. 2018. г. Приступљено 30. 12. 2009. 
  10. ^ „Sight & Sound |Top Ten Poll 2002 – The Critics' Top Ten Directors”. BFI. 5. 9. 2006. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 30. 12. 2009. 
  11. ^ „The 50 greatest actors from Hollywood's Golden Age”. The Daily Telegraph (на језику: енглески). 25. 6. 2018. ISSN 0307-1235. Приступљено 9. 11. 2019. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Документарни филмови о Орсону Велсу

[уреди | уреди извор]
  • Baratier, Jacques, Désordre, 1950.
  • Albert and David Maysles, Orson Welles in Spain, 1966.
  • Reichenbach, François and Rossif, Frédéric, Orson Welles, 1968 (ORTF, French TV).
  • Rozier, Jacques, Vive le cinéma !, 1972, (ORTF, French TV).
  • Marienstras, Richard and Romero, Isidro, Shakespeare et Orson Welles, 1973 (French TV).
  • Philippe, Claude-Jean and Lefebvre, Monique, Une légende, une vie : Citizen Welles, 1974 (French TV).
  • Orson Welles talks with Roger Hill and Hortense Hill, Sedona, Arizona, 1978.
  • Megahey, Leslie and Yentob, Alan, The Orson Welles Story, 1982 (Arena, BBC-TV).
  • Boutang, Pierre-André and Seligmann, Guy, Orson Welles à la cinémathèque (française), 1983.
  • Graver, Gary, Working with Orson Welles, 1993.
  • Giorgini, Ciro and Giagni, Gianfranco, Rosabella: La Storia italiana di Orson Welles, 1993.
  • Silovic, Vassili with Kodar Oja, Orson Welles : The One-Man Band, 1995.
  • Rodriguez, Carlos, Orson Welles en el país de Don Quijote, 2000.
  • Petri, Kristian, Brunnen, 2005.
  • France, Richard and Fischer, Robert, Citizen America: Orson Welles and the ballad of Isaac Woodard, 2005.
  • Rafaelic, Daniel and Rizmaul, Leon, "Druga strana Wellesa", 2005.
  • Sedlar, Dominik and Sedlar, Jakov, Searching for Orson, 2006.
  • Bernard, Jean-Jacques, Welles angels, 2007.
  • Workman, Chuck, Magician: The Astonishing Life and Work of Orson Welles, 2014.
  • Kuperberg, Julia and Kuperberg, Clara, This is Orson Welles, 2015.
  • Kapnist, Elisabeth, Orson Welles, shadows & light, 2015.
  • Mark Cousins, The eyes of Orson Welles, 2018.

Документарни филмови о Грађанину Кејну (1941)

[уреди | уреди извор]
  • The legacy of Citizen Kane (included in the Criterion 50th Anniversary Edition LaserDisc), 1992.
  • Reflections on Citizen Kane (included in the Turner Home Entertainment 50th Anniversary Edition VHS), 1991.
  • The complete Citizen Kane, (BBC-TV), 1991.
  • Epstein, Michael and Thomas Lennon, The Battle Over Citizen Kane, (PBS The American Experience, 1996)

Документарни филмови о То је све тачно (1942)

[уреди | уреди извор]

Документарни филмови о Г. Аркадин (1955)

[уреди | уреди извор]
  • Drössler, Stefan, The Labyrinths of Mr. Arkadin, Munich Filmmuseum, 2000.

Документарни филмови о Додир зла (1958)

[уреди | уреди извор]
  • The Restoration of Touch of Evil, 1998.

Документарни филмови о Звуци у поноћ (1965)

[уреди | уреди извор]
  • Berriatúa, Luciano, Las versiones de Campanadas a medianoche, 2012.

Документарни филмови о Друга страна ветра (1970–1976)

[уреди | уреди извор]

Архивски извори

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Орсон Велс на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Орсон_Велс&oldid=28722170”