Pređi na sadržaj

Prostaglandin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
E1 - Alprostadil
I2 - Prostaciklin

Prostaglandini su članovi grupe lipidnih jedinjenja koji nastaju enzimatskim putem masnih kiselina, i koji imaju važne funkcije u telu životinja. Svaki prostaglandin sadrži 20 atoma ugljenika, čime je obuhvaćen prsten sa 5-ugljenika.

Oni su intermedijari koji izazivaju niz jakih fizioloških efekata, kao što je regulacija kontrakcije i relaksacije glatkog mišićnog tkiva.[1] Prostaglandini nisu hormoni, nego su autokrini ili parakrini, lokalno dejstvujući molekulski glasnici. Oni se razlikuju od hormona po tome što se oni ne proizvode na posebnim lokacijama nego na mnogim mestima u telu. Takođe, njihove ciljne ćelije su prisutne u neposrednoj blizini mesta njihovog izlučivanja (kojih ima mnogo).

Prostaglandini, zajedno sa thomboksanima i prostaciklinima, formiraju prostanoidnu klasu masnih kiselina i derivata, koja je podklasa eikosanoida.

Funkcija

[uredi | uredi izvor]

Poznato je deset prostaglandinskih receptora na raznim ćelijskim tipovima. Prostaglandini su ligandi ove potfamilije 7TM receptora, G-protein-spregnuti receptori. Ti receptori se nazivaju DP1-2, EP1-4, FP, IP1-2, i TP, npr. DP1-2 receptori vezuju PGD2).

Raznovrsnost receptora ukazuje na činjenicu da prostaglandini dejstvuju na niz ćelijskih tipova i da imaju raznovrsne efekte, kao što su:

Prostaglandini su potentni ali imaju kratak polu-život pre nego što su inaktivirani ili izlučeni.

Tipovi

[uredi | uredi izvor]

Ovo je upoređenje raznih tipova prostaglandina, prostaglandin I2 (PGI2), prostaglandin E2 (PGE2), i prostaglandin F (PGF).

Tip Receptor Funkcija
PGI2 IP
PGE2 EP1
EP2
EP3
Nespecifikovano
PGF FP

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Nelson, Randy F. (2005). An introduction to behavioral endocrinology. Sunderland, Mass: Sinauer Associates. стр. 100. ISBN 0-87893-617-3. 
  2. ^ а б Rang, H. P. (2003). Pharmacology (5th изд.). Edinburgh: Churchill Livingstone. стр. 234. ISBN 0-443-07145-4. 
  3. ^ Fabre JE, Nguyen M, Athirakul K, Coggins K, McNeish JD, Austin S, Parise LK, FitzGerald GA, Coffman TM, Koller BH. Journal of Clinical investigation, 2001, 107:603
  4. ^ Gross S,Tilly P, Hentsch D, Vonesch JL, Fabre JE. Journal of Experimental Medicine, 2007, 204:311

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]