Impuls sile
Impuls sile (lat. impulsus: udarac, podsticaj), u mehanici[2][3][4](oznaka I),[5] vektorska je fizička veličina određena (definisana) kao umnožak sile i vremena tokom kojeg je ta sila delovala.[6] Matematički se računa kao:
ili, u integralnom obliku, ako sila nije konstantna, već je funkcija vremena (tokom vremena od trenutka t1 do t2):[7]
Uz pojam impulsa sile usko je vezana količina kretanja čestice, koja je umnožak njene mase i vektora brzine m ∙ v. Bez delovanja impulsa nema promene brzine čestice, jer je (zakon količine kretanja):
gde je:
- F - sila koja deluje na telo,
- t1 i t2 - vreme ili trenutak kada sila počinje da deluje, odnosno kada sila prestaje da deluje,
- m - masa tela,
- v2 - konačna brzina tela,
- v1 - početna brzina tela,
- Δp - promena količine kretanja.
Ta se veza impulsa sa količinom kretanja izvodi za česticu integrisanjem drugog Njutnovog zakona po vremenu, a u sličnom obliku postoji i kod kretanja krutog tela. Merna jedinica impulsa je njutn sekunda (N s).[8]
Očito je da je derivacija impulsa po vremenu jednaka sili, te stoga iz definicije drugog Njutnovog zakona proizlazi da je impuls ekvivalentan količini kretanja. Može se stoga pisati:
Ovakav matematički zapis je posve korektan samo ako je sila delovala na telo u mirovanju. Opštiji zapis ima sledeći oblik:
iz čega je očito da je impuls sile jednak promeni količine kretanja.[9][10] Drugim rečima, impuls sile uzrokuje promenu stanja kretanja baš kao što to može utvrditi i za silu konstantnog intenziteta.
Takođe, matematički je lako pokazati da je promena kinetičke energije jednaka skalarnom umnošku impulsa sile i vektora srednje brzine.
gde je . Ovde je važno uočiti da se radi o vektorskom, a ne skalarnom zbiru.
Impuls sile i količina kretanja
[уреди | уреди извор]Neka se kugla mase m kreće uniformnom brzinom v1. Ako se na tu kuglu deluju silom F, ona će dobiti ubrzanje ili akceleraciju a, pa će njena brzina v2 biti (uniformno ubrzano pravolinijsko kretanje):
Kad se pomnoži leva i desna strana ove jednačine sa m, dobija se:
Kako je prema drugom Njutnovom zakonu kretanja:[11][12][13]
to je:
pa se dobija:
Umnožak sile F i vremena t, u kojem je sila delovala na telo, zove se impuls sile, a umnožak mase i brzine zove se količina kretanja.
Kako je m v2 = količina kretanja na kraju intervala t, a m v1 = količina kretanja pre delovanja sile F, to je m v2 - m v1 = prirast količine kretanja. Prema tome, navedeni izraz u matematičkom obliku pokazuje da je: „Impuls sile za neko vreme t jednak prirastu količine kretanja za to vreme”.
Ako kugla miruje pre delovanja sile, to jest v1 = 0, onda je:
što znači da je impuls sile za neko vreme t jednak količini kretanja.[14]
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ Stoebe, Thomas (2007). „Property Differences in Polymers: Happy/Sad Balls” (PDF). Seattle, WA: University of Washington.
- ^ „mechanics”. Oxford English Dictionary. 1933.
- ^ Liddell Scott (1940). „mechanics”. A Greek-English Lexicon.
- ^ Young, Hugh D. (Hugh David), 1930- (2. 9. 2019). Sears and Zemansky's university physics : with modern physics. Freedman, Roger A., Ford, A. Lewis (Albert Lewis), Estrugo, Katarzyna Zulteta (Fifteenth edition in SI units изд.). Harlow. стр. 62. ISBN 978-1-292-31473-0. OCLC 1104689918.
- ^ Beer, F.P., E.R. Johnston, Jr., D.F. Mazurek, P.J. Cornwell, and E.R. Eisenberg. (2010). Vector Mechanics for Engineers; Statics and Dynamics. 9th ed. Toronto: McGraw-Hill.
- ^ Impulse of Force, Hyperphysics
- ^ Hibbeler, Russell C. (2010). Engineering Mechanics (12th изд.). Pearson Prentice Hall. стр. 222. ISBN 978-0-13-607791-6.
- ^ Impuls, [1] "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2015.
- ^ Euler's Laws of Motion. Архивирано из оригинала 2009-07-10. г. Приступљено 2009-03-30.
- ^ McGill, David J.; King, Wilton W. (1995). Engineering Mechanics: An Introduction to Dynamics (3rd изд.). PWS. ISBN 978-0-534-93399-9.
- ^ Greiner, Walter (2003). Classical mechanics: point particles and relativity. New York: Springer. ISBN 978-0-387-21851-9.
- ^ Zeidler, E. (1988). Nonlinear Functional Analysis and its Applications IV: Applications to Mathematical Physics. New York: Springer. ISBN 978-1-4612-4566-7.
- ^ Wachter, Armin; Hoeber, Henning (2006). Compendium of theoretical physics. New York: Springer. ISBN 978-0-387-25799-0.
- ^ Velimir Kruz: "Tehnička fizika za tehničke škole", "Školska knjiga" Zagreb, 1969.
Literatura
[уреди | уреди извор]- Hibbeler, Russell C. (2010). Engineering Mechanics (12th изд.). Pearson Prentice Hall. стр. 222. ISBN 978-0-13-607791-6.
- Serway, Raymond A. (2003). Physics for Scientists and Engineers. Philadelphia: Saunders College Publishing. ISBN 978-0-534-40842-8.
- Tipler, Paul (2004). Physics for Scientists and Engineers: Mechanics, Oscillations and Waves, Thermodynamics (5th изд.). W. H. Freeman. ISBN 978-0-7167-0809-4.
- Howland, R. A. (2006). Intermediate dynamics a linear algebraic approach (Online-Ausg. изд.). New York: Springer. стр. 255–256. ISBN 9780387280592.
- Corben, H.C.; Stehle, Philip (1994). Classical Mechanics. New York: Dover publications. стр. 28-31. ISBN 978-0-486-68063-7.
- Cutnell, John D.; Johnson, Kenneth W. (2003). Physics, Sixth Edition. Hoboken, New Jersey: John Wiley & Sons Inc. ISBN 978-0-471-15183-8.
- Feynman, Richard P.; Leighton; Sands, Matthew (2010). The Feynman lectures on physics. Vol. I: Mainly mechanics, radiation and heat (New millennium изд.). New York: BasicBooks. ISBN 978-0465024933.
- Feynman, Richard P.; Leighton, Robert B.; Sands, Matthew (2010). The Feynman lectures on physics. Vol. II: Mainly electromagnetism and matter (New millennium изд.). New York: BasicBooks. ISBN 978-0465024940.
- Halliday, David; Resnick, Robert; Krane, Kenneth S. (2001). Physics v. 1. New York: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-32057-9.
- Nolting, Wolfgang (2008). Klassische Mechanik. In: Grundkurs Theoretische Physik; Bd. 1, 8. Berlin: Springer. ISBN 978-3-540-34832-0.
- Kleppner, Daniel; Kolenkow, Robert J. (2010). An introduction to mechanics (3. print изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19821-9.
- Feynman, Richard P. (2007). Feynman-Vorlesungen über Physik. Mechanik, Strahlung, Wärme 5., verbesserte Auflage, definitive Edition. München / Wien: Oldenbourg. ISBN 978-3-486-58444-8.
- Parker, Sybil (1993). „force”. Encyclopedia of Physics. Ohio: McGraw-Hill. стр. 107,. ISBN 978-0-07-051400-3.
- Sears, F.; Zemansky, M.; Young, H. (1982). University Physics. Reading, Massachusetts: Addison-Wesley. ISBN 978-0-201-07199-3.
- Tipler, Paul A. (2000). Physik. 3. korrigierter Nachdruck der 1. Heidelberg / Berlin: Spektrum Akademischer Verlag. ISBN 978-3-86025-122-5.
- Bergmann, Ludwig; Schaefer, Clemens (2008). Mechanik – Akustik – Wärme. In: Lehrbuch der Experimentalphysik. Bd. 1, 12. Berlin: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-019311-4.
- Verma, H.C. (2004). Concepts of Physics Vol 1. (2004 Reprint изд.). Bharti Bhavan. ISBN 978-81-7709-187-8.
- Robert Stawell Ball (1871) Experimental Mechanics from Google books.
- Lev Landau; Evgeny Lifshitz (1972). Mechanics and Electrodynamics, Vol. 1. Franklin Book Company, Inc. ISBN 978-0-08-016739-8.
- Truesdell, C. (1968). Essays in the History of Mechanics. Berlin, Heidelberg: Springer Berlin Heidelberg. ISBN 9783642866470.
- Maddox, René Dugas ; foreword by Louis de Broglie ; translated into English by J.R. (1988). A history of mechanics (Dover изд.). New York: Dover Publications. ISBN 0-486-65632-2.
- Buchwald, Jed Z.; Fox, Robert, ур. (2013). The Oxford handbook of the history of physics (First изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 358–405. ISBN 9780199696253.
- Rovelli, Carlo (2015). „Aristotle's Physics: A Physicist's Look”. Journal of the American Philosophical Association. 1 (1): 23—40. S2CID 44193681. arXiv:1312.4057 . doi:10.1017/apa.2014.11.
- Peter Pesic (март 1999). „Wrestling with Proteus: Francis Bacon and the "Torture" of Nature”. Isis. The University of Chicago Press on behalf of The History of Science Society. 90 (1): 81—94. JSTOR 237475. S2CID 159818014. doi:10.1086/384242.
- Espinoza, Fernando (2005). „An analysis of the historical development of ideas about motion and its implications for teaching”. Physics Education. 40 (2): 141. Bibcode:2005PhyEd..40..139E. doi:10.1088/0031-9120/40/2/002.
- Seyyed Hossein Nasr; Mehdi Amin Razavi (1996). The Islamic intellectual tradition in Persia. Routledge. стр. 72. ISBN 978-0-7007-0314-2.
- Aydin Sayili (1987). „Ibn Sīnā and Buridan on the Motion of the Projectile”. Annals of the New York Academy of Sciences. 500 (1): 477—482. Bibcode:1987NYASA.500..477S. S2CID 84784804. doi:10.1111/j.1749-6632.1987.tb37219.x.
- Gutman, Oliver (2003). Pseudo-Avicenna, Liber Celi Et Mundi: A Critical Edition. Brill Publishers. стр. 193. ISBN 90-04-13228-7.
- Palmieri, Paolo (2003-06-01). „Mental models in Galileo's early mathematization of nature”. Studies in History and Philosophy of Science Part A (на језику: енглески). 34 (2): 229—264. Bibcode:2003SHPSA..34..229P. ISSN 0039-3681. doi:10.1016/S0039-3681(03)00025-6.
- Blåsjö, Viktor (2021-02-12). „Galileo, Ignoramus: Mathematics versus Philosophy in the Scientific Revolution”. arXiv:2102.06595 [math.HO].
- Cohen, H. Floris (1991). Yoder, Joella G., ур. „How Christiaan Huygens Mathematized Nature”. The British Journal for the History of Science. 24 (1): 79—84. ISSN 0007-0874. JSTOR 4027017. S2CID 122825173. doi:10.1017/S0007087400028466.
- „Christiaan Huygens - Biography”. Maths History (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-06.
- Dijksterhuis, Fokko Jan (2004). Lenses and Waves: Christiaan Huygens and the Mathematical Science of Optics in the Seventeenth Century. Archimedes (на језику: енглески). Springer Netherlands. ISBN 978-1-4020-2697-3.