Пређи на садржај

Хлебно дрво

С Википедије, слободне енциклопедије

Хлебно дрво
Хлебно дрво
Научна класификација
Царство:
Plantae
Дивизија:
Magnoliophyta
Класа:
Magnoliopsida
Ред:
Rosales
Породица:
Moraceae
Род:
Artocarpus
Врста:
A. altilis
Биномно име
Artocarpus altilis
Синоними
Списак
    • Artocarpus altilis var. non-seminiferus (Duss) Fournet
    • Artocarpus altilis var. seminiferus (Duss) Fournet
    • Artocarpus communis J.R.Forst. & G.Forst.
    • Artocarpus incisifolius Stokes [Illegitimate]
    • Artocarpus incisus (Thunb.) L.f.
    • Artocarpus incisus var. non-seminiferus Duss
    • Artocarpus incisus var. seminiferus Duss
    • Artocarpus laevis Hassk.
    • Artocarpus papuanus Diels [Illegitimate]
    • Artocarpus rima Blanco
    • Radermachia incisa Thunb. [Unplaced]
    • Saccus laevis Kuntze
    • Sitodium altile Parkinson ex F.A.Zorn [1]

Хлебно дрво или хлебовац (лат. Artocarpus altilis) је врста цветног дрвета из породице дудова. Има око 60 врста хлебног дрвета. Пореклом је из јужног Пацифика, међутим раширило се и на делове Океаније. Данас се гаји у преко 90 земаља широм Азије.

Хлебно дрво је врста из породица дуда и џекфрута (Artocarpus heterophyllus) (Moraceae)[2][3] за коју се верује да је припитомљени потомак Artocarpus camansi пореклом из Нове Гвинеје, Малукуских острва и Филипина. У почетку се проширио на Океанију путем аустронезијске експанзије. Даље се проширио на друге тропске регионе света током колонијалне ере.[4][5] Британски и француски морепловци увели су неколико полинезијских безсемених сорти на Карипска острва током касног 18. века. Данас се узгаја у око 90 земаља широм јужне и југоисточне Азије, Тихог океана, Кариба, Централне Америке и Африке.[6] Његово име потиче од текстуре умерено зрелог воћа када се кува, сличног свеже печеном хлебу и има укус попут кромпира.[6][7]

Дрвеће је широко засађено у тропским регионима, укључујући низије Централне Америке, северне Јужне Америке и Кариба.[5][6] Поред тога што воће служи као основна храна у многим културама, лагано, чврсто дрво хлебног воћа коришћено је за подножје чамаца, бродове и куће у тропима.

Хлебно воће је блиско повезано са Artocarpus camansi (хлебни орах или хлебни плод са семеном) са Нове Гвинеје, Малуку острва и Филипина, Artocarpus blancoi (типоло или антиполо) на Филипинима, и Artocarpus mariannensis (дугдуг) који су понекад из Микронезије, сви од којих се називају „хлебним воћем”. Такође је блиско повезано са џекфрутом.[8]

Историја

[уреди | уреди извор]
Оpseg аустронезијске експанзије која је носила усеве попут хлебног воћа, банана и кокоса широм индо-пацифичких острва
Хлебно воће, које су назвали и описали Јохан Реинхолд Форстер и Ј. Георг Адам Форстер у својој књизи Карактеристике родова биљака из 1775–76.

Према студијама ДНК анализе, предак хлебног воћа са дивљим семеном је хлебни орах (Artocarpus camansi) који је пореклом из Нове Гвинеје, Малукуских острва и Филипина. Била је то једна од биљака кануа коју су аустронезијски путници проширили пре око 3000 година у Микронезију, Меланезију и Полинезију, где није била аутохтона.[4][9][8][10]

A. camansi је доместиковано и селективно узгајан у Полинезији, из чега је настала углавном бесемена врста Artocarpus altilis. Микронезијски хлебни плод такође показује доказе о хибридизацији са аутохтоним Artocarpus mariannensis, док већина полинезијских и меланезијских сорти није тако модификована. Ово указује да је Микронезија првобитно била колонизована одвојено од Полинезије и Меланезије кроз два различита миграциона догађаја који су касније дошли у контакт један са другим у источној Микронезији.[4][9][8][10][6][7]

Сер Џозеф Бенкс и други су увидели вредност хлебног воћа као веома продуктивне хране 1769. године, када су били стационирани на Тахитију као део експедиције бродом Ендевор којом је командовао капетан Џејмс Кук.[7][11] Потрага за јефтиним, високоенергетским изворима хране за робове у британским колонијама из касног 18. века навела је колонијалне администраторе и власнике плантажа да позову да се биљка пренесе на Карибе. Као председник Краљевског друштва, Банкс је обезбедио новчану награду и златну медаљу за успех у овом подухвату и успешно је лобирао код својих пријатеља у влади и Адмиралитету за експедицију британске морнарице. Године 1787, Вилијам Блај је именован за команданта ХМС Баунти, и наређено му је да се отплови до јужног Пацифика ради сакупљања биљака; ово путовање је прекинула побуна, а биљке никада нису стигле. Године 1791, Блај је командовао другом експедицијом са бродовима Провиденција и Асистант, која је сакупила бесемене биљке хлебног воћа на Тахитију и транспортовала их на Свету Јелену на Атлантику и Сент Винсент и Јамајку у Западној Индији.[6][7] Иако је Блај освојио медаљу Краљевског друштва за своје напоре, увођење није било сасвим успешно, пошто је већина робова одбила да једе нову храну.[12]

Изглед

[уреди | уреди извор]

Ова биљка је једнодома, има и мушке и женске цветове на истом дрвету. Мушки цветови брже израсту од женских. Може да нарасте од 12 до 18 метара. Листови ове биљке су налик на листове смокве. Годишње, може да израсте од 400 до 800 плодова на једном дрвету. Плодови су зеленожути, имају јајаст облик, имају храпаву површину, око 16 центиметара дугачки и 13 центиметара широки. Умеју да буду тешки и до једног килограма.[13]. Меснати део воћа је беле боје, слаткастог укуса.

Нутритивне вредности

[уреди | уреди извор]
Хлебно воће, сирово
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија431 kJ (103 kcal)
27,12 g
Шећери11 g
Прехрамбена влакна4,9 g
0,23 g
1,07 g
Витамини
Витамин А екв.
22 μg
Тиамин (Б1)
(10%)
0,11 mg
Рибофлавин (Б2)
(3%)
0,03 mg
Ниацин (Б3)
(6%)
0,9 mg
Витамин Б5
(9%)
0,457 mg
Витамин Б6
(8%)
0,1 mg
Фолат (Б9)
(4%)
14 μg
Холин
(2%)
9,8 mg
Витамин Ц
(35%)
29 mg
Витамин Е
(1%)
0,1 mg
Витамин К
(0%)
0,5 μg
Минерали
Калцијум
(2%)
17 mg
Гвожђе
(4%)
0,54 mg
Магнезијум
(7%)
25 mg
Манган
(3%)
0,06 mg
Фосфор
(4%)
30 mg
Калијум
(10%)
490 mg
Натријум
(0%)
2 mg
Цинк
(1%)
0,12 mg
Остали конституенти
Вода70,65 g
Link to USDA Database entry
Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: NDb USDA

Хлебно дрво садржи 71% воде, 27% угљених хидрата, 1% протеина. Богат је и витамином Ц, тиамином као и калијумом.

Употреба

[уреди | уреди извор]

Ова намирница јесте основна храна у тропским подручјима[14]. Ретко када се једе сирова, тако да се чешће пржи, кува или пече. Пошто је богата скробом, укус подсећа на кромпир или печен хлеб. Неретко се овај плод конзервира у јаме које се прекривају лишћем и на тај начин ова намирница може да се чува око годину дана па и више. Хлебно дрво које је претходно било конзервирано може служити као сос за многа јела.

Храна

[уреди | уреди извор]

Хлебно воће је основна храна у многим тропским регионима. Већина сорти хлебног воћа даје плодове током целе године. Зрело и незрело воће се користи у кулинарству; незрео хлебни плод се кува пре конзумирања.[15] Пре јела, воће се пече, динста, пржи или кува. Када се кува, укус умерено зрелог хлебног воћа описује се као кромпир или сличан свеже печеном хлебу.

Једно дрво хлебног воћа може да произведе 200 kg (450 lb) сваке сезоне.[16] Пошто дрвеће хлебног воћа обично даје велике усеве у одређено доба године, очување убраних плодова је проблем. Једна традиционална техника чувања је да се огуљени и опрани плодови закопају у јаму обложену листовима где се ферментирају током неколико недеља и производе киселу, лепљиву пасту. Тако ускладиштен, производ може издржати годину дана или више, а за неке јаме се наводи да су произвеле садржај јестив више од 20 година касније.[17] Ферментисана каша од хлебног воћа има много имена као што су махр, ма, масив, фуро и бвиру, између осталих.

Југоисточна Азија и Пацифичка острва

[уреди | уреди извор]

Бесемени плод хлебног дрвета може се наћи у Брунеју, Индонезији и Малезији, где се зове сукун. Обично се праве у фритуле и једу као грицкалице. Уштипци од хлебног воћа се продају као локална улична храна.

На Филипинима, хлебни плод је познат као римас на тагалогу и kolo на визајским језицима. Такође се зове kamansi (што може да се пише као camansi), заједно са блиско повезаним Artocarpus camansi, и ендемским Artocarpus blancoi (tipolo или antipolo). Све три врсте, као и блиско сродни џекфрут, обично се користе на исти начин у сланим јелима. Незрели плодови се најчешће једу као ginataang rimas (кувани са кокосовим млеком).[18][19][20][8][10]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Artocarpus altilis (Parkinson ex F.A.Zorn) Fosberg – The Plant List”. The Plant List. Приступљено 12. 1. 2016. 
  2. ^ „Jackfruit, Breadfruit, Osage Orange, Mulberry, Soursop, Sugar Apple, Cherimoya”. www2.palomar.edu. Архивирано из оригинала 11. 04. 2021. г. Приступљено 2020-10-12. 
  3. ^ creator, Craig Hepworth This hCard created with the hCard (2017-09-12). „Moraceae – The Mulberry Family”. Florida Fruit Geek (на језику: енглески). Приступљено 2020-10-12. 
  4. ^ а б в Matisoo-Smith, Elizabeth A. (3. 11. 2015). „Tracking Austronesian expansion into the Pacific via the paper mulberry plant”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 112 (44): 13432—13433. Bibcode:2015PNAS..11213432M. PMC 4640783 Слободан приступ. PMID 26499243. doi:10.1073/pnas.1518576112 Слободан приступ. 
  5. ^ а б Morton, Julia F (1987). „Breadfruit; In: Fruits of Warm Climates”. NewCROP, the New Crop Resource Online Program, Center for New Crops and Plant Products, Department of Horticulture and Landscape Architecture, Purdue University, West Lafayette, IN. стр. 50—58. Архивирано из оригинала 5. 1. 2015. г. Приступљено 17. 1. 2017. 
  6. ^ а б в г д „Breadfruit Species”. National Tropical Botanical Garden - Tropical Plant Research, Education, and Conservation. 2017. Архивирано из оригинала 08. 11. 2022. г. Приступљено 17. 1. 2017. 
  7. ^ а б в г „Artocarpus altilis (breadfruit)”. Board of Trustees of the Royal Botanic Gardens, Kew Gardens, Richmond, Surrey, UK. 2017. Приступљено 17. 1. 2017. 
  8. ^ а б в г Ragone, Diane (април 2006). Elevitch, C.R., ур. „Artocarpus camansi (breadfruit), ver.2.1” (PDF). Species Profiles for Pacific Island Agroforestry. Hōlualoa, Hawai‘i: Permanent Agriculture Resources (PAR). Приступљено 18. 4. 2012.  <http://www.traditionaltree.org>.
  9. ^ а б Zerega, N. J. C.; Ragone, D.; Motley, T.J. (2004). „The complex origins of breadfruit (Artocarpus altilis, Moraceae): Implications for human migrations in Oceania”. American Journal of Botany. 91 (5): 760—766. PMID 21653430. doi:10.3732/ajb.91.5.760. 
  10. ^ а б в Ragone, Diane (2011). „Farm and Forestry Production and Marketing Profile for Breadfruit (Artocarpus altilis)”. Ур.: Elevitch, Craig R. Specialty Crops for Pacific Island Agroforestry. Hōlualoa, Hawai‘i: Permanent Agriculture Resources. ISBN 978-0970254481. 
  11. ^ Salmond, Anne (2010). Aphrodite's Island. Berkeley: University of California Press. стр. 190, 197, 307—308. ISBN 9780520261143. 
  12. ^ O'Brian, Patrick (8. 12. 1997). Joseph Banks: A Life. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-61628-5. 
  13. ^ Хлебно дрво Artocarpus odoratissimus Приступљено 18.11.2016
  14. ^ Hlebovac, nova svetska superhrana Приступљено 18.11.2016
  15. ^ Janick, Jules; Paull, Robert E. (2008). The Encyclopedia of Fruit and Nuts. CABI. стр. 476. ISBN 978-0-85199-638-7. 
  16. ^ „'Food of the Future' Has One Hitch: It's All But Inedible”. Wall Street Journal. 1. 11. 2011. Приступљено 6. 8. 2019. 
  17. ^ Balick, Michael J.; Cox, Paul Alan (1997). Plants, People, and Culture: The Science of Ethnobotany. Scientific American Library. ISBN 978-0-7167-6027-6. 
  18. ^ „Kamansi/Breadnuts: A Local Food Alternative”. Love Mindanao. Приступљено 13. 1. 2019. 
  19. ^ „Kamansi”. Specialty Produce. Приступљено 13. 1. 2019. 
  20. ^ „Kamansi / Seeded Breadfruit (Revisited)”. Market Manila. 22. 5. 2013. Приступљено 13. 1. 2019. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Хлебно дрво на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Artocarpus altilis.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хлебно_дрво&oldid=28371892”