Пређи на садржај

Устанак Богдана Хмељницког

С Википедије, слободне енциклопедије
Устанак Богдана Хмељницког

Богдан Хмељницки и Тухај-беј под Лавовом, слика Јана Матејка (1885).
Време1648 — 1654.
Место
Узрокфеудално угњетавање и унијаћење православних Украјинаца
Исход козачка победа
Украјина припала Русији
Сукобљене стране
Козачки хетманат
Кримски канат
Руско царство
Пољско-Литванска унија
Команданти и вође
Богдан Хмељницки

Јан II Казимир

Стефан Чарњецки
Јачина
око 60.000 козака
200.000 устаника
4.000 Татара
око 24.000 војника и 50.000 властеле
Жртве и губици
тешки тешки

Устанак Богдана Хмељницког био је ослободилачки рат украјинских козака и кметова против Пољско-литванске уније средином 17. века.

Уједињење Пољске и Литваније, Лублинском унијом из 1569, ставило је већи део Украјине и Белорусије, насељене православним народом и слободним козацима, под власт католичке Пољске, што је у време Сигисмунда III довело до масовног преласка православне властеле у Белорусији и Украјини у католичку веру, док је православље постало вера нижих класа.[1]

Пољски великаши, купујући земљу у Украјини, настојали су да преведу слободне сељаке и козаке у кметове, док је католичка црква постепено ограничавала верске слободе, које су Лублинском унијом биле гарантоване православнима[2], и крајем 16. века створила унијатски покрет, који је агресивно наметан нижим класама. Пољска држава оставила је слободу само редовним козацима, који су служили у краљевској војсци, и чији је број одлукама Сејма стално смањиван.

Национално, верско и социјално угњетавање довело је до низа козачких устанака 1628—1638, које је пољска властела угушила у крви. У склопу пољских репресалија према слободним козацима, православни властелин и пуковник редовних козака Богдан Хмељницки је 1648. изгубио своје имање и побегао у Запорошку Сичу, козачку републику на Дњепру.[1]

Запорошка Сича

[уреди | уреди извор]

Запорошка Сича на Дњепру, формирана крајем 16. века на граници Пољско-литванске уније и Османског царства, била је од оснивања савезник Пољско-литванске уније у борби против Татара, Турака и Руског царства. Власт у Сичи припадала је козачкој Ради (скупштини свих козака) и изабраном хетману, кога је потврђивао пољски краљ.

Устанак Богдана Хмељницког на карти Украјине
Чехрин
Чехрин
Запорошка Сича
Запорошка Сича
Перекоп
Перекоп
Бахчисарај
Бахчисарај
Корсуњ '48
Корсуњ '48
Черкаси
Черкаси
Жуте Воде '48
Жуте Воде '48
Била Црква '51
Била Црква '51
Пилавци '48
Пилавци '48
Лавов '55
Лавов '55
Замосћ
Замосћ
Збараж '49
Збараж '49
Лојев '49
Лојев '49
Зборив '49
Зборив '49
Бар
Бар
Берестечко '51
Берестечко '51
Батог '52
Батог '52
Жвањец '53
Жвањец '53
Охматив '55
Охматив '55
Мапа устанка Хмељницког: Број=година битке (1648—1655); Плави троугао =победа козака; Жута тачка =пораз козака; Круг =опсада

Козачке победе

[уреди | уреди извор]

У пролеће 1648. Богдан Хмељницки је изабран за хетмана Запорошке Сиче. Он је одмах склопио савез са кримским Татарима и објавио рат пољској властели у Украјини, изјављујући при томе верност пољском краљу. Маја 1648. са 8.000 козака и 4.000 татара однео је победе над пољском армијом код Жутих Вода и Корсуња.[3]

Ширење устанка

[уреди | уреди извор]

После тих победа, устанак против Пољака захватио је целу Украјину, а козачка војска ојачана је десетинама хиљада побуњених сељака, које је водио Максим Кшивонос. Пољска армија поново је потучена у септембру 1648. код Пилаваца и побуњеници су у децембру 1648. заузели Кијев и ослободили готово читаву Украјину.

После неуспелих преговора, пољска армија је опседнута у Збаражу и потучена код Зборова 5. августа 1649, али је због издаје кримског хана, Хмељницки био принуђен на закључење мира, којим су козаци добили већа права али су остали под влашћу Пољске.[1]

Друга фаза устанка и савез са Русијом

[уреди | уреди извор]

Пошто је ојачао и реорганизовао своју војску, Хмељницки је 1651. обновио рат против Пољске, али је потучен 29—30. јуна 1651. код Берестечка. У наставку рата Хмељницки је победио Пољаке код Батога јуна 1652, Монастиришча марта 1653. и Каменеца-Подољског новембра 1653.

Пошто није постигао одлучујуће резултате, Хмељницки се обратио за помоћ Руском царству, које је 1. октобра 1653. примило козаке под своју заштиту, а 18. јануара 1654. проглашено је припајање Украјине Русији. То је био узрок пољско-руском рату (1654—1667), у коме је већина украјинских козака учествовала на страни Русије.[3]

Последице

[уреди | уреди извор]

Покољ властеле и Јевреја

[уреди | уреди извор]

Након битке код Пилаваца цела Украјина се дигла на устанак, чиме је престала било каква пољска власт у Украјини. Огроман број сељака придружио се козацима, и уз помоћ татарских савезника, опустошио земљу огњем и мачем. Властела, и рутенска и пољска, убијана је заједно са католичким свештенством и монахињама, а Јевреји су масакрирани на хиљаде. Хиљаде заробљеника Татари су продали у ропство, док је набијање заробљеника на колац постало нормална појава на обе сукобљене стране.[4]

Пустошење Украјине и куга

[уреди | уреди извор]

Хмељницки је изгубио контролу над устанком, и никакав споразум није могао повратити пољску власт у Украјини. Епидемија куге која је уследила увећала је ратна разарања. [4]

Неспособност Пољско-Литванске републике да угуши устанак сопствених кметова у Украјини показала је суседима њену војну слабост, и посредно је довела до катастрофалног Пољско-Шведског рата (1655—1660).[4]

Територијалне промене

[уреди | уреди извор]

Рат са Русијом настављен је све до 1667. : миром у Андрусову Пољска је уступила Русији Смоленск, Кијев и Украјину источно од Дњепра.

Уговорима у Оливи и Андрусову Пољско-литванска унија изгубила је петину територије, док су људски и материјални губици били огромни, а равнотежа снага у источној Европи окренула се у корист Русије.[5]

У пољској култури

[уреди | уреди извор]

Овај устанак је детаљно описан у роману „Огњем и мачем” пољског нобеловца Хенрика Сјенкјевича из 1884.[6]

Пољски филм „Огњем и мачем” снимљен је 1999.[7]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Fajfrić 2008, стр. 258–267
  2. ^ Дјурант 2004, стр. 439–440.
  3. ^ а б Гажевић 1970, стр. 481
  4. ^ а б в Zamoyski 1988, стр. 160–166
  5. ^ Živojinović 2000, стр. 320–321.
  6. ^ Henrik 1989
  7. ^ Hoffman, Jerzy (8. 2. 1999), With Fire and Sword, Izabella Scorupco, Michal Zebrowski, Aleksandr Domogarov, Приступљено 22. 4. 2018 

Литература

[уреди | уреди извор]