Трг партизана (Ужице)
Трг партизана у Ужицу представља јединствен простор урбанистички дизајниран у форми сценске поставке у више нивоа. Трг је стециште окупљања свих генерација и омиљено место младих, како за дневне шетње тако и вечерња окупљања и дружења. Трг партизана је одувек био центар окупљања и место за различите приредбе и манифестације, културне, забавне или политичке природе. Окружен биоскопом, позориштем, народном библиотеком и многим кафићима неприметно се спушта у нивоима ка кеју реке Ђетиње. Некада је у средишту трга стајао споменик Јосипа Броза Тита, али је он касније склоњен у двориште Народног музеја у Ужицу. Трг су често поредили са оним у Бразилији, а још шездесетих година о њему је париски престижни часопис „Архитектура данас“ писао као о сјајном примеру урбаног градитељства. У поподневним часовима део главне улице која пресеца трг се затвара и претвара у шеталиште које до касних вечерњих сати врви од људи.
Историјат
[уреди | уреди извор]Трг партизана је била успешна, јединствена, скоро ексцесно вредна појава у југословенској архитектури, а сасвим сигурно највећи домет српске архитектуре и урбанизма. У бившој Југославији се сматрало да су од свих урбаних решења градских тргова само три била целовита, ликовно свеобухватна, довршена и у свему прихваћена од струке и грађана којима је била и посвећена. Били су то Трг Револуције у Љубљани, у Велењу, и у Титовом Ужицу, архитекте Станка Мандића.
Радови на самом Тргу отпочети су 7. децембра 1959. године, а завршени 5. јуна 1961. године.[1].
Цео градски Трг пројектован је тако да буде уоквирен зградама које ће изазивати пешачко струјање, односно пренети један део градског живота на овај простор. Зграда Спомен-дома, по првобитној идеји, замишљено је да буде једна од најпосећених на Тргу, јер обједињује: позориште, биоскоп, народни универзитет, читаоницу са библиотеком и архив, омладинску дворану за игранке, драмску, хорску, литерарну и друге културно-уметничке секције и друштвено-политичке организације.
После рата у граду је постојала само једна савремена улица. Све су остале биле покривене турском калдрмом. Како је Трг растао, тако су се и оне пресвлачиле новим застором. Тако је израстао и Трг у крилу тих улица.
Начин градње и уређења
[уреди | уреди извор]Грађен је да буде друштвено-јавни центар града, с обзиром на намену зграда које га обзиђују: Робна кућа, Градска галерија, Народна банка, локали и продавнице у објектима, Градски друштвени дом и пошта. У погледу саобраћаја Трг је пешачки, док се колски одвија улицама које га окружују.
Трг се углавном израђивао од асфалта и камене плоче. За поплочавање су коришћене три врсте камена:
- аранђеловачки гранит (мајдан Плочник и мајдан Веган у селу Партизани) из Аранђеловца и
- Маће из истоименог села код Ивањице.
Сви завршни радови поплочавања уоквирени су ивичњацима од црног полираног јабланичког гранита у дужини од 609 метара.
Како не би све било бетонски сиво и камено бело, побринуло се Шумско газдинство из Ужица које је обавило све радње на озелењавању Трга. Посађене су 3 саднице брезе, 30 садница оморике, платани, липове саднице, као и кестен који је ту био и пре почекта радова.[2].
Споменик Титу
[уреди | уреди извор]4,75 метара високу скулптуру Јосипа Броза, сачинио је загребачки вајар Франо Кршинић. Завршне скице урађене су у атељеу Антуна Аугустинчића, у Загребу. Првобитна идеја уметникова била је да Броза представи у динамичној пози, на коњу, али од тога се одустало. Разлог је била исувише очигледна сличност такве једне фигурације са споменицима Бану Јелачићу у Загребу и споменику Кнезу Михаилу Обреновићу у Београду. Намера је била да се спомеником у Ужицу личност Јосипа Броза, извајана у бронзи, реши тако да недвосмислено асоцира на његову временску непоновљивост и оригиналност.[3].
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Прошлост, садашњост и будућност Трга партизана у Ужицу Архивирано на сајту Wayback Machine (12. новембар 2018) , Приступљено 25. Maja 2016.
- ^ Михајло Митровић: Када рушите споменике, сачувајте им постоља! , Приступљено 19. Maja 2016.
- ^ Историјски и културни споменици (1945-1975) Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јул 2016) , Приступљено 25. Maja 2016.
Литература
[уреди | уреди извор]- Марковић, В. Жељко; ЦАР&ГРАДСКИ МЕМЕНТО, Ужице,2008. , издавач: Историјски архив Ужице