Сицилија (тема)
| Тема Сицилија Θέμα Σικελίας | |
|---|---|
| 687/695.—902. | |
 Карта италијанског полуострва после 751. године | |
| Регија | Апенинско полуострво |
| Земља |  Италија |
| Догађаји | |
| Владавина | |
| • Облик | тема |
| Историја | |
• Успостављено | 687/695. |
• Укинуто | 902. |
Тема Сицилија (грчки: Θέμα Σικελίας — Тема Сикелиас) је била византијска војно-цивилна провинција (тема) која је постојала од краја 7. века до 10. века која је обухватала острво Сицилију и регион Калабрије на Апенинском полуострву. Након муслиманског освајања Сицилије, од 902. Тема је била сведена само на област Калабрије, али је задржала свој оригинални назив све до средине 10. века.
Историја
[уреди | уреди извор]Након Велизаровог поновног ослобађања сицилије од острогота од 535-536. године, од Сицилије је формирана посебна покрајина којом је управљао претор, док се војска налазила под комадом дукса.[1][2]Стратег (војни заповедник) се према арапским изворима налазио на осрву између 687. и 695. године, и од тога времена је острво највероватније организовано у тему.[3] Седиште теме налазило се у Сиракузи, традиционално сматрао средиштем и најважнијим градом острва Сицилије. Она није обухватала само острво, које је било подељено на мање подтеме познате као турмаи, већ се простирала и на копнени део калабрије (Грчки: δουκᾶτον Καλαυρίας, доукатон Калавриас), кока се простирала приближно до реке Крати.[3][4][5] Поред тога, стратег сицилије постојали су и неки други видови власти које су варирале у зависности од политичких прилика на месном нивоу, у виду аутономних војводстава као што су Напуљ, Гаета и Амалфи.[6] Муслиманско освајање острва започето је 826. године. Након пада Сиракузе и освајања Таормина 902. године, стратег се тада преместио у Регион главни град Калабрије. Током прве половине 10. века, Византијци су покренули низ неуспелих експедиција како би повратили острво и одржали неколико својих изолованих упоришта у близини Месине све до 965. године, када Ромета, последње византијско упориште, пало. Звање “Стратега Сицилије” задржало се ко званични назив све од средине 10. века, када “Стратези Калабрије” почињу да се спомињу у као носиоци власти.[7][8][9]
Види још
[уреди | уреди извор]Равенски егзархат Картагински егзархат Византијске теме
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Kazhdan 1991, стр. 1891
- ^ Nesbitt & Oikonomides 1994, стр. 22
- ^ а б Oikonomides 1972, стр. 351
- ^ Nesbitt & Oikonomides 1994, стр. 19, 22
- ^ Pertusi 1952, стр. 179
- ^ Brown 2008, стр. 457–459
- ^ Kazhdan 1991, стр. 1892
- ^ Oikonomides 1972, стр. 351, 356
- ^ Pertusi 1952, стр. 178–180
Литература
[уреди | уреди извор]- Brown, Thomas S. (2008). „Byzantine Italy (680–876)”. Ур.: Sheppard, Jonathan. The Cambridge History of the Byzantine Empire c. 500–1492. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. стр. 433—464. ISBN 978-0-521-83231-1.
- Kazhdan, Alexander Petrovich, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. New York, New York and Oxford, United Kingdom: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Nesbitt, John W.; Oikonomides, Nicolas, ур. (1994). Catalogue of Byzantine Seals at Dumbarton Oaks and in the Fogg Museum of Art, Volume 2: South of the Balkans, the Islands, South of Asia Minor. Washington, District of Columbia: Dumbarton Oaks Research Library and Collection. ISBN 978-0-88402-226-8.
- Oikonomides, Nicolas (1972). Les Listes de Préséance Byzantines des IXe et Xe Siècles (на језику: French). Paris, France: Editions du Centre National de la Recherche Scientifique.
- Pertusi, A. (1952). Constantino Porfirogenito: De Thematibus (на језику: Italian). Rome, Italy: Biblioteca Apostolica Vaticana.
- Prigent, Vivien; Nichanian, Mikaël (2003). „Les stratèges de Sicile. De la naissance du thème au règne de Léon V”. Revue des études byzantines (на језику: French). 61: 97—141. doi:10.3406/rebyz.2003.2273.