Пређи на садржај

Свјетско друмско првенство UCI 2018 — Друмска трка за мушкарце

С Википедије, слободне енциклопедије
Свјетско друмско првенство UCI — Друмска трка за мушкарце
Трка 12. од 12. на Свјетском друмском првенству UCI 2018.
Подијум
Подијум
Информације о трци
Датуми30. септембар 2018. (2018-09-30).
Етапе1
Дистанцаkm
Побједничко вријеме6 ч 46 м 41 с
Побједници
   Злато  Алехандро Валверде (ШПА)
   Сребро  Ромен Барде (ФРА)
   Бронза  Мајкл Вудс (КАН)
← 2017
2019 →
Дисциплине на Свјетском друмском првенству
UCI 2018
Државе учеснице
Квалификације
Сениорске дисциплине
Друмске тркемушкарцижене
Хронометармушкарцижене
Екипни хронометармушкарцижене
До 23 године
Друмска тркамушкарци
Хронометармушкарци
Јуниори
Друмске тркемушкарцижене
Хронометармушкарцижене

Друмска трка за мушкарце на Свјетском друмском првенству 2018. одржана је 30. септембра у аустријском Инзбруку. То је било 85 издање друмске трке за мушкарце у оквиру Свјетског друмског првенства, треће у Аустрији, а прво у Инзбуку.

Рута је била краћа у односу на првенство 2017. али је била са доста успона, од којих је најтежи вожен у самим финишу — Хетингер Хел, са максималним нагибом од 28%. Бранилац титуле био је троструки узастопни првак Петер Саган.[1]

Златну медаљу освојио је Шпанац Алехандро Валверде, након шест освојених медаља и 15 година након освајања прве медаље; прву златну медаљу освојио је у спринту четворице возача који су стигли на циљ заједно,[2] поставши други најстарији побједник Свјетског првенства, са 38 година.[3] На најтежим секцијама последњег успона Хетингер Хела, Валверде, Ромен Барде и Мајкл вудс одвојили су се испред свих, док их је на спусту достигао Том Димулен, али није имао снаге да спринта за медаљу, завршивши четврти, док је Барде освојио сребрну, а Вудс бронзану медаљу.[4]

Валвердеова побједа била је прва за Шпанију након 2004. године, када је Оскар Фреире у Верони освојио своју трећу титулу првака свијета.[5] Француска и Канада су такође прекинули дуг период без медаље; за Француску последњу медаљу прије Бардеа освојио је Антони Жеслен, бронзу у Мадриду 2005, гдје је Валверде освојио сребрну медаљу,[6] док је последњи канадски освајач медаље прије Вудса био Стив Бауер, који је на првенству 1984. у Барселони освојио бронзану медаљу.[7]

Трку је завршило 76 возача од њих 188, а међу онима који нису завршили био је и Петер Саган.

Рута

[уреди | уреди извор]
Рута трке.

Трка је стартовала са главног трга у Куфстејну, након чега се ишло југозападно ка Инзбруку. Први дио руте вожен је по прилично равном терену, са изузетком 5 km дугог успона између Фриценса и Гаденвалда, који је вожен на екипном хронометру неколико дана прије друмске трке, са просјечним нагибом 7,1%, док је максимални нагиб био 14%.[8] Након 84,7 km до Инзбрука, вожено је шест кругова дужине 23,8 km у граду. Кружна стаза кренула је из центра града, ишло се поред тржног центра, базена Тиволи и фудбалског стадиона Тиволи, на којем своје утакмице игра фудбалски клуб Вакер Инзбрук, након чега се ишло до замка Амбрас.[9] На том дијелу је почињао успон, укупне дужине 7,9 km, кроз села Алдранс и Ланс; просјечни нагиб износио је 5,9%, док је максимални нагиб био 10% на појединим дионицама.[10] Након краћег дијела по равном, слиједио је спуст од Игла назад до Инзбрука.

Након последњег круга, рута се вратила у Инзбрук након чега се није ишло десно као у претходним круговима, већ лијево преко успона Хетигер Хел, који је био дуг 3,2 km, са просјечним успоном 11,5%, док је максимални успон износио 28% на појединим дионицама.[10] Након преласка преко успона, слиједио је спуст кроз Хингербург до првобитног круга, одакле је остало још 3,5 km до циља. Трка је садржала укупно 4,681 метара успона.[11]

Фаворити

[уреди | уреди извор]
Троструки узастопни свјетски шампион, Петер Саган, током трке, прије него што је одустао.

Прије почетка трке, први фаворит био је Француз Жилијен Алафилип, који је током сезоне остварио двије етапне побједе на Тур де Франсу, гдје је освојио и брдску класификацију, класик Сан Себастијан, Тур оф Бритејн и Тур оф Словакија трке, као и Флеш Валон почетком сезоне.[12] Поред Алафилипа, Француска је у тиму имала и Ромена Бардеа и Тиба Пиноа,[13] који су током претходних сезона остваривали успјехе на гранд тур тркама, док је Пино раније током мјесеца остварио двије етапне побједе на Вуелта а Еспањи.[12] Британски тим био је изграђен око браће близанаца Јејтс, Сајмона и Адама, а лидер је био Сајмон, који је раније током септембра освојио Вуелту.[14]

Шпански тим предводио је Алехандро Валверде, који је на друмској трци на Свјетском првенству прву медаљу освојио 2003. године,[15] након чега је освојио укупно шест медаља, али ниједном златну.[16] Валверде је првенство 2017. пропустио због повреде на хронометру током прве етапе Тур де Франса 2017. када му је био угрожен и наставак каријере.[17] Валверде је прије Свјетског првенства остварио двије етапне побједе на Вуелти и био је у борби за освајање трке до претпосљедње етапе.[18] Италијански тим предводили су Винченцо Нибали и Ђани Москон,[19] док је Фабио Ару отпао из тима.[20] Нибали се опорављао након повреде на Тур де Франсу 2018. па су веће шансе даване Москону, који је прије Свјетског првенства освојио трке Копа Агостини и Ђиро дела Тоскана.[21]

Освајач сребрне медаље, Мајкл Вудс, након трке.

Иако профил није био најповољнији за њега, Петер Саган је такође био један од фаворита, након што је Свјетско првенство освајао претходне три године.[22] У колумбијском тиму били су возачи који су се борили за генерални пласман на гранд тур тркама — Наиро Кинтана, Мигел Анхел Лопез, Ригоберто Уран и Серхио Енао, а ту је био и Винер Анакона; у тим нису увршћени Естебан Чавез и Еган Бернал.[23] Холандију је предводио Том Димулен, који је четири дана раније освојио сребрну медаљу у вожњи на хронометар у оквиру Свјетског првенства, гдје је поражен од Роана Дениса.[24] Поред Димулена, у тиму су били гранд тур возачи Стивен Кројсвајк, Вилко Келдерман и Бауке Молема, као и Ваут Пулс. Један од фаворита био је и Примож Роглич, који је раније током сезоне завршио Тур де Франс на четвртом мјесту.[12] Португал је као фаворит из сјенке предводио Руи Коста, свјетски шампион из 2013. године,[25] док је свјетски шампион из 2014. године — Михал Квјатковски, предводио Пољску, као један од фаворита за побједу.[26] Четворочлани тим Канаде предводио је Мајкл Вудс, који је имао успјешну сезону, укључујући и етапну побједу на Вуелта а Еспањи.[27]

Квалификације

[уреди | уреди извор]

Квалификације за друмску вожњу за мушкарце на Свјетском првенству 2018. биле су подијељене у три нивоа:

  • 1. Квалификације кроз UCI рангирање држава, закључно са 12. августом 2018:[28]
    • а. Државе које су заузимале позиције од 1 до 10 могле су да поведу 8 возача;[28]
    • б. Државе које су заузимале позиције од 11 до 20 могле су да поведу 6 возача;[28]
    • в. Државе које су заузимале позиције од 21 до 30 могле су да поведу 4 возача;[28]
    • г. Државе које су заузимале позиције од 31 до 50 могле су да поведу 1 возача.[28]
  • 2. Квалификације кроз UCI рангирање возача, закључно са 12. августом 2018:[28]
    • Бициклисти који су се у UCI свјетском рангирању налазили на позицијама од 1 до 200 и нису се квалификовали кроз UCI рангирање држава, имали су право да учествују на Свјетском првенству; свака држава је могла да поведе једног возача из првих 200.[28]
  • 3. Актуелни прваци:
    • Актуелни свјетски, олимпијски и континентални прваци могли су да учествују на првом Свјетском првенству након освајања титуле, као додатна мјеста у својим државама и нису могли да се замијене са другим возачем.[28]

UCI свјетско рангирање

[уреди | уреди извор]
Критеријум Ранг Број возача Државе
Максимално учесника Стартовало
UCI свјетски ренкинг по државама 1–10 13 8
11–20 9 6
21–30 7 4
31–50 2 1
UCI свјетски ренкинг индивидуално
(ако се није већ квалификовао) 		1–200 Н/Д

Континентални прваци

[уреди | уреди извор]

Континентални прваци су могли да учествују на првом Свјетском првенству након освајања титуле, као додатна мјеста у својим државама.[28]

Првенство Возач Напомена
Актуелни свјетски шампион  Петер Саган (СВК)[29] Учествовали су
Афрички шампион  Амануел Гебресгабијер (ЕРИ)[30]
Европски шампион  Матео Трентин (ИТА)[31] Нису учествовали
Шампион Пан-Америке  Хуан Себастијан Молано (КОЛ)[32]
Шампион Океаније  Крис Харпер (АУС)[33]
Шампион Азије  Јусиф Мирза (УАЕ)[34]

Државе учеснице

[уреди | уреди извор]

На првенству је учествовало 188 бициклиста из 44 државе.[35]

Преглед трке

[уреди | уреди извор]
Алехандро Валверде и Жилијен Алафилип у току трке.

Првенство је било једно од најтежих, због тога што су вожени бројни успони. Укупне дужине од 258 km, од Куфстејна до Инзбрука, са 4,670 m вертикалног пењања, било је десето најстрмије првенство у историји.[36] Напади су кренули чим је означен почетак трке, али је било потребно 10 km да би се одвојила група возача. Канада, Шведска и Данска послале су возаче у бијег, након чега су се придружили и други возачи и формирали групу од 11 возача. У бијегу су били Рајан Мулен и Конор Дан из Ирске, Каспер Асгрен из Данске, Тобијас Лудвигсон из Шведске, Роберт Бритон из Канаде, Данил Фомињик из Казахстана, Карел Хинк из Финске, Вегард Стејк Ленгрен из Норвешке, Жак Јансе ван Рејнзбург из Јужноафричке републике, Лоран Дидије из Луксембурга и Иља Кошевој из Бјелорусије.[37] Бјегунци су брзо стекли велику предност и на 200 km до циља имали су 20 минута предности. Бртитанац Ијан Станард радио је на челу главне групе, док су Словенци, Аустријанци и Французи такође доприносили потјери; на 100 km до циља предност је преполовљена и износила је 10 минута.[37]

Упркос мирној вожњи главне групе, велики број возача није могао да прати темпо због природе руте и оба Ирца из бијега — Конор Дан и Рајан Мулен, отпали су на четвртом успону на Игл. На истом успону, на 92 km до циља, троструки узастопни свјетски шампион — Петер Саган отпао је од главне групе машући камери и убрзо је напустио трку.[37] На 60 km до циља, Примож Роглич је пао, док је главна група убрзала и у бијегу су остала само четворица возача, са предношћу од пет минута; Роглич је успио да се врати у главну групу у последњем кругу.[37] Жак Јансе ван Рејнзбург, Бритон, Асгрен и Ленгрен су остали у бијегу, док су главну групу предводили Британац Тео Гејган Харт и Шпанац Хонатан Кастровијехо.[37] Олимпијски шампион — Грег ван Авермат, напао је први врху кратког успона, на 54 km до циља, што су пратили Дамијано Карузо и Омар Фраиле; њих тројица стекли су предност од 30 секунди, док су главну групу предводили Њемци и Холанђани.[37]

Алехандро Валверде, слави након побједе у спринту.

Група са Ван Аверматом достигнута је на последњем успону до Игла, али је јак темпо главне групе утицао на то да бројни фаворити отпадну. Британац Сајмон Јејтс, Ирац Дан Мартин, Холанђанин Ваут Пулс и Пољак Михал Квјатковски су отпали од главне групе.[37] У бијегу су остали само Каспер Асгрен и Вегард Ленгрен, са предношћу од два минута и 40 секунди на 35 km до циља. Улазећи у последњи круг, Италијани су преузели чело главне групе и предност бјегунаца је брзо опадала, а достигнути су на 20 km до циља.[37] Након успона услиједио је спуст, а након шест кругова и седам успона на Игл, вожен је последњи успон — Хетингер Хел. Успон је био дуг 3,2 km, са просјечним нагибом 11,8%, док је максимални нагиб износио 28%; циљ успона био је на 8 km до циља, након чега је слиједио 5 km дуг спуст и 3 km по равном до циља.[37] Британац Питер Кено напао је на послењем успону на Игл, пратио га је Данац Михаел Валгрен. Кено је убрзо остао без снаге и достигнут је, док је Валгрен стекао 30 секунди предности. На 10 km до циља, у главној групи је било око 25 возача, међу којима су били и фаворити.

На почетку успона на Хетингер Хел, бројни возачи су отпали, а у главној групи су остали Французи — Алафилип, Барде и Тибо Пино, Шпанац Валверде и Италијан Ђани Москон.[37] Убрзо су Алафилип и Пино отпали од групе, док се Мајкл Вудс вратио у трочлану групу напријед. Следећи је отпао Ђани Москон, а Барде, Валверде и Вудс су достигли Валгрена прије врха успона.[37] Трио је заједно прешао успон и наставили су борбу на спусту, док се иза Том Димулен приближавао. Димулен их је достигао на 2 km до циља, напао је, али није имао снаге и брзо је достигнут.[37] У припремању за спринт, Валверде је предводио групу у последњих неколико стотина метара и у спринту је побиједио и освојио Свјетско првенство по први пут.[38] Сребрну медаљу освојио је Барде, који је тако донио Француској прву медаљу након 2005. године,[39] док је бронзану медаљу освојио Вудс, који је донио Канади прву медаљу након 1984. године.[40] Том Димулен није имао снаге да спринта и завршио је на четвртом мјесту. На петом мјесту завршио је Ђани Москон, 13 секунди иза, смањивши на спусту предност четворице возача испред.[41] На шестом мјесту завршио је Чех Роман Кројцигер, на седмом Михаел Валгрен, а на осмом Жилијен Алафилип, који је био један од највећих фаворита прије почетка; у истом времену са њима тројицом завршили су и Пино, Руи Коста и Јон Изагире.[42]

Резултати

[уреди | уреди извор]

Од 188 учесника, њих 76 је завршило трку.[43]

Нису завршили

[уреди | уреди извор]

Од укупно 188 возача, њих 112 није завршило трку.[43]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Peter Sagan: Slovak wins record third successive world title in Norway”. BBC Sport. BBC. 24. 9. 2017. Приступљено 1. 12. 2018. 
  2. ^ Pender, Kieran (30. 9. 2018). „Evergreen Alejandro Valverde triumphs in World Road Championships”. The Guardian. Guardian Media Group. Приступљено 1. 12. 2018. 
  3. ^ Fotheringham, Alasdair (1. 10. 2018). „Valverde's Worlds win was anything but a surprise, says coach”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 1. 12. 2018. 
  4. ^ Ostanek, Daniel (30. 9. 2018). „Valverde crowned World Champion in Innsbruck”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 1. 12. 2018. 
  5. ^ Llamas, Fernando (30. 9. 2018). „¡Grandísimo Alejandro Valverde, oro mundial con una exhibición de España!”. marca.com (на језику: шпански). Unidad Editorial. Приступљено 1. 12. 2018. 
  6. ^ Ezvan, Jean-Julien (30. 9. 2018). „Mondiaux d'Innsbrück : Valverde sacré, Bardet en argent”. Le Figaro (на језику: француски). Dassault Group. Приступљено 1. 12. 2018. 
  7. ^ Sturney, Rob (30. 9. 2018). „Rusty Woods bronze, Valverde gold in thrilling finale to Innsbruck 2018”. Canadian Cycling Magazine. Gripped Publishing Inc. Приступљено 1. 12. 2018. 
  8. ^ „Rohan Dennis beats Dumoulin for world time trial title”. New Jersey Herald. Keith Flynn, Quincy Media. 26. 9. 2018. Архивирано из оригинала 27. 9. 2018. г. Приступљено 1. 12. 2018. 
  9. ^ „Men Elite Road Race”. innsbruck-tirol2018.com. Архивирано из оригинала 30. 09. 2018. г. Приступљено 1. 12. 2018. 
  10. ^ а б „2018 UCI Road World Championships - Technical guide” (PDF). UCI.ch. Union Cycliste Internationale. стр. 57. Приступљено 1. 12. 2018. 
  11. ^ Farrand, Stephen (30. 9. 2018). „A Sunday in Holl: Steep final climb to decide men's Worlds – Preview”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 1. 12. 2018. 
  12. ^ а б в O'Shea, Sadhbh (27. 9. 2018). „World Championships: 10 riders to watch in the elite men's road race – Video”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 1. 12. 2018. 
  13. ^ „Pinot joins Bardet and Alaphilippe in French Worlds team”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 14. 9. 2018. Приступљено 1. 12. 2018. 
  14. ^ „Simon Yates wins Vuelta a Espana: Twins come of age in double act to clinch maiden grand tour the anti-Sky way”. ndependent.co.uk. 16. 9. 2018. Приступљено 1. 12. 2018. 
  15. ^ Maloney, Tim (12. 10. 2003). „A little bit extra: Audacious Astarloa solos to World's win”. autobus.cyclingnews.com. Приступљено 1. 12. 2018. 
  16. ^ „Alejandro Valverde claims first men's road race world title at 38”. olympicchannel.com. Приступљено 1. 12. 2018. 
  17. ^ Fotheringham, Alasdair (26. 10. 2018). „Valverde: I may race beyond 2020”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 1. 12. 2018. 
  18. ^ Fotheringham, Alasdair (15. 9. 2018). „Valverde crumbles in final Vuelta a Espana mountain stage”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 1. 12. 2018. 
  19. ^ „Nibali and Moscon confirmed for Italian Worlds team”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 17. 9. 2018. Приступљено 1. 12. 2018. 
  20. ^ „Aru declines spot on Italian team for Worlds road race”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 23. 9. 2018. Приступљено 1. 12. 2018. 
  21. ^ „Moscon strikes back with Coppa Agostoni victory”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 15. 9. 2018. Приступљено 1. 12. 2018. 
  22. ^ „Peter Sagan on fourth Worlds title in 2018: Nothing is impossible”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 28. 9. 2018. Приступљено 1. 12. 2018. 
  23. ^ Ballinger, Alex (14. 9. 2018). „Colombia reveals formidable World Championships 2018 team, including Nairo Quintana and Miguel Angel Lopez”. cyclingweekly.com. Приступљено 1. 12. 2018. 
  24. ^ Ryan, Barry (26. 9. 2018). „Rohan Dennis wins time trial world title”. cyclingnews.com. Приступљено 1. 12. 2018. 
  25. ^ „UCI Road World Championships: Elite men road race start list”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 27. 9. 2018. Приступљено 1. 12. 2018. 
  26. ^ „World Championships 2018: Who are the favourites and who should you be backing?”. cyclist.co.uk. 24. 9. 2018. Приступљено 1. 12. 2018. 
  27. ^ „Canada announces squad for Innsbruck world championships”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 13. 9. 2018. Приступљено 1. 12. 2018. 
  28. ^ а б в г д ђ е ж з „Qualification system for the 2018 UCI Road World Championships” (PDF). Union Cycliste Internationale. Deltatre. 16. 8. 2018. стр. 2—3. Приступљено 1. 12. 2018. 
  29. ^ „Sagan takes historic third world championship in Bergen”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 24. 9. 2017. Приступљено 1. 12. 2018. 
  30. ^ „2018 African Continental Championships - Road Race”. procyclingstats.com. Приступљено 1. 12. 2018. 
  31. ^ Westemeyer, Susan (12. 8. 2018). „Trentin wins European Championships”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 1. 12. 2018. 
  32. ^ „UAE Team Emirates sign sprinter Juan Sebastián Molano”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 9. 10. 2018. Приступљено 1. 12. 2018. 
  33. ^ Shaw, Rob (25. 3. 2018). „Chris Harper wins Oceania championships for Tasmanian team”. examiner.com. Приступљено 1. 12. 2018. 
  34. ^ „Yousif Mirza wins the Asian Cycling Championship”. uaeteamemirates.com. 12. 2. 2018. Приступљено 1. 12. 2018. 
  35. ^ „Start List / Liste de départ: Men Elite Road Race / Course en ligne Hommes Elite” (PDF). Sport Result. Tissot Timing. 29. 9. 2018. Приступљено 1. 12. 2018. 
  36. ^ Ostanek, Daniel (30. 9. 2018). „Valverde crowned World Champion in Innsbruc”. cyclingnews.com. Приступљено 1. 12. 2018. 
  37. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Ballinger, Alex (30. 9. 2018). „Alejandro Valverde triumphs in thrilling final to win elite men’s World Championship road race”. cyclingweekly.com. Приступљено 1. 12. 2018. 
  38. ^ „Alejandro Valverde (Spain) wins Men Elite Road Race”. innsbruck-tirol2018.com. 30. 9. 2018. Архивирано из оригинала 28. 03. 2019. г. Приступљено 1. 12. 2018. 
  39. ^ „France comes oh-so-close at worlds with Bardet”. velonews.com. 30. 9. 2018. Приступљено 1. 12. 2018. 
  40. ^ „Spain's Valverde sprints to road race world title, Canada's Woods wins bronze”. nsnews.com. 30. 9. 2018. Архивирано из оригинала 30. 9. 2018. г. Приступљено 1. 12. 2018. 
  41. ^ Farrand, Stephen (30. 9. 2018). „Worlds: No 'home' glory for Moscon in Innsbruck”. cyclingnews.com. Приступљено 1. 12. 2018. 
  42. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2018 World Road Cycling Championships”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 1. 12. 2018. 
  43. ^ а б „Final Results / Résultat final: Men Elite Road Race / Course en ligne Hommes Elite” (PDF). Sport Result. Tissot Timing. 30. 9. 2018. Приступљено 1. 12. 2018. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Свјетско_друмско_првенство_UCI_2018_—_Друмска_трка_за_мушкарце&oldid=28854844”