Пређи на садржај

Предаја

С Википедије, слободне енциклопедије
Кућа Насрида се предаје Шпанији: Боабдил даје кључ од Гранаде Фердинанду и Изабели.
Предаја лорда Корнволиса од Џона Трумбула, који приказује Британце како се предају француским (лево) и америчким (десно) трупама. Уље на платну, 1820
Представници на броду USS Missouri за време безусловне предаје Јапана на крају Другог светског рата
генерал-потпуковник А. А. К Нијази потписује пакистански инструмент о предаји у Даки 16. децембра 1971., након победе Индије у индо-пакистанском рату 1971.

Предаја, у војном смислу, је препуштање контроле над територијом, борцима, утврђењима, бродовима или наоружањем другој сили. Предаја може бити постигнута мирним путем или може бити резултат пораза у борби. Суверена држава може се предати након пораза у рату, обично потписивањем мировног споразума или споразума о капитулацији. Предаја на бојном пољу, било од стране појединаца или по налогу официра, обично доводи до тога да они који се предају постају ратни заробљеници.

Бела застава

[уреди | уреди извор]
Савезничке трупе се предају јапанским трупама у Сингапуру током Другог светског рата.

Бела застава или марамица се често користе као сигнал жеље за предајом, али у међународном праву то једноставно представља жељу за преговарањем која може, али не мора да резултира формалном предајом.[1] Обично предаја укључује предају оружја; командант јединице која се предаје симболично нуди свој мач победничком команданту. Појединачни борци могу назначити предају одбацивањем оружја и подизањем празних и отворених руку изнад главе; командант тенка који се предаје треба да усмери куполу тенка даље од противничких бораца.[тражи се извор] Заставе се спуштају или увијају.[2]

Процес

[уреди | уреди извор]

Када се стране сагласе са условима, предаја може бити условна; односно страна која се предаје пристаје да се покори тек након што победник да одређена обећања. Вође групе која се предаје преговарају о привилегијама или надокнади за време, трошкове и губитак живота које је победник спасио заустављањем отпора.[1]

Алтернативно, у безусловној предаји, победник не обећава третман, већ једнострано дефинише третман побеђене стране.[3] Рани пример војне предаје је пораз Картагине од стране Римског царства на крају Другог пунског рата. [3] Временом су се за такву ситуацију развили општеприхваћени закони и обичаји ратовања, од којих је већина садржана у Хашкој конвенцији из 1907. и Женевским конвенцијама.[4] Нормално, зараћена страна ће пристати на безусловну предају само ако је потпуно неспособна да настави непријатељства. Традиционално, церемонију предаје пратиле су ратне почасти.[5]

Трећа Женевска конвенција каже да ратне заробљенике не треба малтретирати или злостављати.[6] Политика америчке војске, на пример, захтева да особе које су се предале треба да буду обезбеђене и заштићене током евакуације са бојног поља.[7]

Иако није формални војни закон, Кодекс америчких борбених снага забрањује предају осим ако „сва разумна средства отпора нису исцрпљена и сигурна смрт је једина алтернатива“: Кодекс каже: „Никада се нећу предати својевољно. Ако будем командовао, никада нећу предати моје потчињене док још имају средства за отпор.“[8]

Лажна предаја

[уреди | уреди извор]

Лажна предаја је врста преваре у контексту рата. То је ратни злочин по Протоколу I Женевске конвенције.[9] Лажна предаја се обично користи да би се непријатељ извукао из заклона и да би се напао неспреман, али се могу користити у већим операцијама као нпр. током опсаде. Лажне предаје се налазе релативно често у историји. Један од најозлоглашенијих примера била је наводна лажна предаја британских трупа код Килмајкла током Ирског рата за независност.[10]

Види још

[уреди | уреди извор]
  • Капитулација, споразум у време рата за предају непријатељској оружаној сили одређене јединице, града или територије.
  • Debellatio настаје када се рат заврши због потпуног уништења зараћене државе.
  • Неприхватање предаје је када победник не покаже милостивост и одбије да поштеди животе побеђених када се безусловно предају. Према ратним законима, посебно је забрањено изјавити да се заробљеници не прихватају.
  • Безусловна предаја је предаја без услова, осим оних предвиђених међународним правом.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Francis Newton Souza (1982). The White Flag Revolution: A New Theory, a New Symbol, a New Force, a New Art. Mastermind Publications. стр. 70. 
  2. ^ A Naval Encyclopedia. Philadelphia: L. R. Hamersly & Co. 1881. 
  3. ^ а б Michael Graham Fry; Erik Goldstein; Richard Langhorne (1. 12. 2002). Guide to International Relations and Diplomacy. A&C Black. стр. 448—. ISBN 978-1-62356-603-6. 
  4. ^ The Program for Humanitarian Policy and Conflict Research at Harvard University, "IHL PRIMER SERIES | Issue #1" Accessed at „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2013-12-30. г. Приступљено 2013-12-29. 
  5. ^ Greenspan, Morris (1969). The Soldier's Guide to the Laws of War. Washington, DC: Public Affairs Press. стр. 10. 
  6. ^ „Convention (III) relative to the Treatment of Prisoners of War. Geneva, 12 August 1949.”. International Committee of the Red Cross. Приступљено 7. 10. 2016. 
  7. ^ „FM 19-40 Enemy pisoners of war and civilian internees” (PDF). survivalebooks.com. Department of the Army. Приступљено 7. 10. 2016. 
  8. ^ „Code of Conduct for Members of the United States Armed Forces”. Air University. US Air Force. Архивирано из оригинала 02. 08. 2003. г. Приступљено 7. 10. 2016. 
  9. ^ „Protocol Additional to the Geneva Conventions of 12 August 1949, and relating to the Protection of Victims of International Armed Conflicts (Protocol I), 8 June 1977.”. International Committee of the Red Cross. Приступљено 7. 10. 2016. 
  10. ^ Tom Barry, Guerilla Days in Ireland, Anvil Books Ltd, FP 1949, 1981 Архивирано на сајту Wayback Machine (26. фебруар 2021) ISBN 0-900068-57-4
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Предаја&oldid=28383233”