Портал:Археологија/Изабрани

Јануар

Фигурина из Винче

Винчанска култура представља млађенеолитску и раноенеолитску културу Европе (између првих векова 5 миленијума пре нове ере и првих векова 4 миленијума пре нове ере). Простирала се од средњег Потисја на северу до Скопске котлине на југу и од река Усоре и Босне на западу до Софијског басена на југу, односно обухватала је територије данашње Србије, Румуније, Македоније и Босне и Херцеговине. Винчанска култура је била технолошки најнапреднија праисторијска култура у свету. Најранија металургија бакра у Европи потиче са винчаског локалитета Беловоде у источној Србији.

Генералним урбанистичким планом развоја Београда, приобални појас Дунава у зони Винче проглашен је Археолошким парком.

даље

Фебруар

Општи поглед са југоистока на археолошко налазиште Уплисцихе

Уплисцихе (груз. უფლისციხე) је древни град-пећина, један од првих градова на територији Грузије. Уплисцихе је усечен у стени и налази се 12 km источно од града Гори, на левој обали реке Кура. Град се нарочито развијао од краја другог до почетка првог миленијума п. н. е. са неколико сукцесивних успона и падова. Уплисцихе је био важан верски, политички и културни центар у хеленистичком и касном античком периоду, од 4. века п. н. е. до 4. века нове ере. Коначно бива напуштен у 19. веку, поставши мулти-археолошки локалитет и један од најзначајнијих споменика данашње грузијске културе. Такође су очувани остаци неколико архитектонских и верских грађевина, грађених током неколико миленијума. За време највећег успона, Уплисцихе је чинило више од 700 пећина и подземних структура, од којих је у данашње време остало приступачно њих 150.

Март

Чичен Ица (шп. Chichén Itzá) је велико археолошко налазиште на Јукатану у Мексику из доба цивилизације Маја. УНЕСКО га је прогласио светском баштином, а 7. јула 2007. године проглашен је за једно од нових седам светских чуда.

Од средине класичног периода, тј од око 600. године Чичен Ица је била велики град, достигавши свој врхунац, након што су већ пропали центри Маја у централним низијама на југу.

Чичен Ица на језику Маја значи "На извору Ица (народа)". Јукатан није имао надземних река, а Чичен Ица је имала три велика природна извора са обиљем воде. То је омогућило да Чичен Ица постане природни центар за становништво. Често су бацали предмете као жртве тим изворима, а у очајним сушним временима бацале су се наводно и људске жртве.

Чичен Ица је била главни центар око 600. средином класичног Маја периода, али град достиже највећу моћ тек кад су пропали остали центри Маја на централним низијама на југу. До 987. толтечки краљ је стигао са војском из средишњег Мексика и Чичем Ица је постала главни град. Уметност и архитектура тога периода показују мешавину маја и толтечких стилова.

Дошло је до побуна и грађанског рата 1221., па Чичен Ица престаје бити центар, а власт над Јукатаном помера се у Мајапан...

Април

Лепенски Вир је једно од највећих и најзначајнијих мезолитских и неолитских археолошких налазишта. Смештено је на десној обали Дунава у Ђердапској клисури, у Србији, у централном делу Балканског полуострва. Овај локалитет, који је име добио по дунавском виру, био је седиште једне од најважнијих и најсложенијих култура праисторије.

Између 1965. и 1970. откривено је рибарско ловачко насеље са зачецима култивације и доместификације. Током ископавања откривено је седам сукцесивних насеља и 136 објеката (како стамбених, тако и сакралних) који су изграђени у прериоду од око 6500. до 5500. године пре наше ере.

Главни руководилац истраживања овог локалитета је био професор др Драгослав Срејовић, чувени ахреолог, академик и професор Универзитета у Београду. Култура Лепенског Вира се распростире дуж Ђердапа, на локалитетима: Лепенски вир, Власац, Разврата, Икоана, Хајдучка воденица, Алибег и Падина.

Буђење културе Лепенског Вира и успостављање њене својеврсне уметности, отпочиње око 7000. г. старе ере. Три фактора - изолација, промена климе и увећање локалне популације - били су одлучујући за овај преображај. Ствараоци ове културе припадају старом европском становништву, популацији млађег палеолита. Антрополошки тип је Брно-Пшедмост, оберкаселска варијанта кромањонског типа. Њих одликују мезокефална глава, широко лице, висок раст и робусна грађа. Услед микроеволуционих промена (сматра се да су трајале 100 до 200 генерација) дошло је до грацилизације, али је због изолованости ипак очуван стари антрополошки изглед. даље...

Мај

Мачу Пикчу (шп. Machu Picchu) је свети град Инка који се налази на највишем делу источних Анда, на источним падинама планинског ланца Урубамба, на висини од 2.350 метара надморске висине. Мачу Пикчу је вероватно изграђен око 1300. године, али је остао сакривен све до 1911. године кад га је открио Американац Хајрам Бингам.

Мачу Пикчу сведочи о времену величанственог царства Инка. Након освајања територија, моћна војска Инка саградила је канале за наводњавање и системе поплочаних цеста, а грађевинари су саградили тврђаве, храмове и монументалне камене зграде.

Данас археолози тврде да Мачу Пикчу није био град у класичном смислу јер нису пронађени остаци бирократске управе, трговине или војних утрврђења. Највероватније је грађен као царски посед и религијско уточиште или као тајни церемонијални град.

Остаци Мачу Пикчуа одају царски стил Инка какав се може наћи и на другим местима некад највеће државе америчког континента пре доласка Европљана. Но необичан је по околини: смештен је усред бујне вегетације коју наводњава река.

Јун

Праисторија (од грч. προϊστορία: προ - пре, ιστορία - прича; односно лат. praehistoria: prae - претходни, historia - латинизована реч ιστορία) је временски период који траје до појаве првих писама. Пол Торнал је први смислио овај термин како би описао предмете начињене у пећинама у јужној Француској. У француски језик је ушао тридесетих година 19. века да би се описало време пре писма, а у енглески језик га је увео Данијел Вилсон 1851.

Временски период од тренутка када је праисторијски човек почео да израђује оруђе и оружје се дели према материјалу од кога је прављено и начину његове обраде на: старије камено доба (палеолит), средње камено доба (мезолит), млађе камено доба (неолит) и метална доба (бакарно доба или енеолит, бронзано доба и гвоздено доба).

Уметност праисторије проучава археологија, будући да се ова наука, ослањајући се на материјалне остатке људске културе, бави откривањем древног живота. Најчешћи предмети из овог периода који су откривени, имали су одређену функцију и били су ритуални и магијски предмети. Најстаријим уметничким делом сматра се комад накита — мале бушене шкољке које су старе око 75.000 година, откривене у Јужној Африци

Јул

Лобања кромањонца

Палеолит или старије камено доба је прериод који се протеже од пре 2,6 милиона година до 10.000 године п.н.е. Обележио га је настанак и развој хоминида и првобитног оруђа и оружја, најчешће од камена (треба напоменути да су нађени и остаци оруђа и оружја и од кости и рога) по чему и добија назив камено доба. Антрополози су проучавањем скелетних остатака могли да одреде физичке особине тадашњих организама.

Сама реч палеолит потиче од грчке сложенице παλαιολιθικός - од речи - παλαιός - "стар" и λίθος - "камен". Палеолит смењује следеће доба - мезолит.

Август

Феликс Ромулијана

Гамзиград је археолошко налазиште близу Зајечара у источној Србији античке римске царске палате Феликс Ромулијане (лат. Felix Romuliаna) које се од 29. јуна 2007. налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине.

Гамзиград представља резиденцију римског цара Гаја Валерија Максимијана Галерија (Gaius Valerius Maximianus Galerius; 293-311. г.), зета Диоклецијановог. По мајци Ромули назвао га је Ромулијана (Romuliana). Палата изгледа никада није довршена, а цареви 4. века су велелепни посед препустили хришћанској цркви. Током 5. века палата је разарана од стране варвара, а у 6. век Ромулијану је Јустинијан I обновио у виду пограничне тврђаве. Након најезде Словена крајем 6. века, некадашња царска резиденција је напуштена. Моћан град, на 6,5 ha, са око 20 утврђених кула. Унутар се налазила раскошна палата, два паганска храма, три хришћанске цркве и друге грађевине; подни мозаици се сматрају равнима најбољим остварењима касноантичког доба у Европи.

Септембар

Оружје и карактеристична орнаментика овог доба

Бронзано доба (2200—750/700. п. н. е.), обележава производња бронзаног оружја, оруђа и накита. То је време интензивног развоја металургије, трговине и занатства.

Бронзано доба обележава, како употреба бронзе, тако и сеоба сточара у време раног бронзаног доба (2200. - 1600. године п. н. е.) на подручје Средоземља. То је био следећи талас индоевропских досељеника (након првог таласа пољопривредника у млађем каменом добу).

Касно бронзано доба или време тзв. културе поља са урнама (култура поља са жарама) траје од 300. до 750/700. п. н. е. Носиоци ове европске културне појаве припадају индоевропском скупу, али немају иста етничка обележја. Заједнички обред им је спаљивања умрлих, по чему је ова култура добила име, и покопавање остатака у жарама с прилозима накита, оружја и оруђа. Овакви жарни гробови стварају велике некрополе.

Октобар

Систематско археолошко ископавање

Теренско истраживање у археологији почиње рекогносцирањем терена, односно прегледом терена и бележењем података који указују на могуће налазиште. Када је локалитет констатован, одлучује се да ли ће се приступити систематском археолошком истраживању, током и после кога се врше анализе и датовање материјала, као и обрада и интерпретација налаза.

Теренско археолошко истраживање започиње откривањем нових локалитета, рекогносцирањем терена. Транспортна ограничења озбиљно су ограничавали теренски рад све до 20. века. Случајна открића артефаката или остатака градње приликом пољопривредних или грађевинских радова битно су допринела корпусу археолошких сазнања у 19. и 20. веку и често била повод за стручнија истраживања... даље

Новембар

Трепанациони отвор на лобањи, из Гвозденог доба (Пацијент је преживео интервенцију)

Трепанација, ( лат. trepanatio,грч. τρυπανον сврдло) је хируршки израз за отварање лобање, једна од најстаријих познатих операција, обављана од праисторијског доба, а вршена трепаном или трефином у магијске, терапеутске или неке друге сврхе, којом се уклањао оркугли или четвртасти сегмент са кости свода лобање. Сама реч значи бушење кости, али је појам везан за оперативне захвате на костима лобање.

Данас се врши помоћу длета, чекића или електронске бургије, ради одстрањивања скупљене крви или гноја, чирева, комадића костију или других страних тела и изводи се у дијагностичке сврхе (вентрикулографија и постављање пробних трепанацијских отвора).

Трепанацијски отвор је данас лак и за болесника практично нетрауматизујући захват који се изводи у локалној анестезији, представља поступак за смањење акутне антракранијалне хипертензије, а исто тако се кроз трепанацијски отвор врши аспирација интрацеребралног хематома или инкапсулисаног можданог апсцеса. даље

Децембар

Наруквица из латенског периода

Латен је период млађег гвозденог доба Европе, који је 1872. у стручну литературу увео шведски археолог Хилдебранд, а назив је добио по локалитету Ла Тен, на обали језера Нојшател у Швајцарској, где је откривено значајно келтско насење.

Латенска култура се са сигурношћу може приписати Келтима. Њено матично подручје је североисточна Француска и југозападна Немачка. Велика миграција Келта захватила је готово читаву Европу (од Атлатника до Русије).

За прву фазу ове културе типични су »кнежевски гробови«, који су концентрисани око реке Рајне. Од оружја се појављују кратки мачеви, чија се метална канија завршава дугмичастим испупчењем и криви ножеви. У другој фази су налази скромнији и карактеристични равни гробови без посебни конструкције... даље