Пијезоелектрични ефект

Пијезоелектрични ефект. Механички притисак на кристал ствара напон на његовим крајевима.

Пијезоелектрични ефект је појава стварања електричног напона на крајевима пијезоелектричног кристала при механичком притиску на њега. Супротан случај је кад се на кристал доведе спољни напон — тада долази до његове механичке деформације.

Постојање пијезоелектричног ефекта открили су Жак и Пјер Кири 1880. године. Типични представници пијезоелектричних кристала су кварц, турмалин, и Рошелова со.

Употреба

Својство пијезоелектричних кристала нашло је широку употребу у многим гранама технике, посебно у електроници за израду прецизних осцилатора високо стабилних фреквенција. За употребу у те сврхе, плочице кристала се сијеку под одређеним угловима (осе резања), глачају, стављају међу металне електроде, и затварају у кућиште.

Применом пијезоелектричних кристала у електронским осцилаторима дигиталних и аналогних уређаја, постиже се прецизност реда милионитог дела херца, док се обичним осцилаторним колима постиже само око 10 хиљадитих делова херца. Додатна стабилност се постиже уградњом пијезоелектричних кристала у термостате. Уз то, широка примена пијезоелектричних ефекта и кристала је и у електроакустици, за израду микрофона, слушалица, детектора ултразвука и разних ултразвучних претварача.

Пијезоелектрични ефекат такође има примену код мерења механичких величина. Највише се користи код акцелерометара (давачи убрзања), давача силе и давача притиска.

Литература

• Војна енциклопедија, Београд, 1972, књига четврта. стр. 714 и 715.