Пређи на садржај

Мошусна ружа

С Википедије, слободне енциклопедије

Мошусна ружа
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Потпородица:
Род:
Врста:
R. moschata
Биномно име
Rosa moschata

Мошусна ружа (Rosa moschata)[1] је врста руже која се дуго узгаја. Њено дивље порекло је неизвесно, али се сумња да лежи у западним Хималајима. Она је најстарија врста пољопривредне руже и одликује се мошусним мирисом који из ње извире. Постоје две главне боје за ову ружу: бела и ружичаста, са наранџастим плодом у средини руже.[2] Наранџасте мошусне руже су једна од ретких врста које су уобичајене у природи у поређењу са другим врстама.[3] Иван Лует, белгијски розаријанац, направио је детаљну студију о овој биљци и сродним облицима у Ирану, Авганистану и западним Хималајима.[4]

Мошусна ружа је жбун са појединачним белим цветовима од 5 цм у лабавом цвасту или гроњи, који цвета у новом расту од касног пролећа до касне јесени у топлим поднебљима, или од касног лета па надаље у хладним летњим климама. Листови су дугачки 2 цм са витким врховима. Цветови имају карактеристичан "мошусни" мирис, који излази из прашника, који се налази и код неких њених потомака.[4]

Стабљика може нарасти до 5м. Бодљике на стабљикама су равне или благо закривљене и имају широку основу. Светло или сивкастозелени листови имају 5 до 7 јајоликих листића са малим зупцима. Стипуле су уске са шиљастим раширеним слободним врховима. Рађају се мали, јајолики плодови звани кукови, који у јесен постају наранџастоцрвени. Популарно уље семена шипка прерађује се семенкама мошусне руже.[4]

Ова врста је историјски мешана са хималајском мошусном ружом (Rosa brunonii), блиско сродном, високопењачком врстом са Хималаја која цвета у касно пролеће и која поседује сличан, мошусни мирис. У баштама се могу разликовати по сезони цветања и различитим навикама раста.

Култивација

[уреди | уреди извор]

Тврдило се да нису пронађени истински дивљи примерци мошусне руже, иако је забележена у узгоју још у 16. веку. Помиње се у „Сну летње ноћи” (1595/96). Важна је у узгоју као родитељ за неколико група култивисаних ружа, посебно руже дамаскена и групе noisette, и цењена је због свог мириса и због необично дугог периода цветања међу врстама ружа.[4]

Најбоље расте на плодном, влажном, али добро дренираном земљишту на сунчаном, отвореном положају, мада ће толерисати и мало сенке. Малчирање у касну зиму побољшава цветање.[5]

Здравствене користи

[уреди | уреди извор]

Мошусна ружа садржи посебно уље жуте боје, које је богато антиоксидансима који се састоје углавном од витамина А и витамина Е. Популарна у производњи природног медицинског сапуна. Уље се користи за лечење ожиљака на кожи.[3]

Штеточине

[уреди | уреди извор]

Може бити подложна лисним ушима, укључујући ружину уш, најчешћу штеточину руже. Такође може бити подложана ружичњаку, црвеној паучиној грињи из стакленика, љускавим инсектима, гусеницама, великим ружичњацима, ружичњацима који увијају листове и пчелама резачицама. Јелени и зечеви такође могу изазвати штету.[5]

Може бити подложна црној пегавости ружа, ружиној рђи, болестима поновног засадања, одумирању ружа и пепелници ружа.[5]

  • Rosa arborea Pers.
  • Rosa broteroi Tratt.
  • Rosa brownii Tratt.
  • Rosa brunonii Lindl.
  • Rosa glandulifera Roxb.
  • Rosa manuelii Losa
  • Rosa moschata var. nastarana
  • Rosa moschata var. ruscinonensis
  • Rosa napaulensis
  • Rosa nepalensis
  • Rosa opsostemma Ehrh.
  • Rosa pissardii Carrière
  • Rosa recurva
  • Rosa ruscinonensis Gren. & Déségl. ex Déségl.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „USDA Plants Database”. plants.sc.egov.usda.gov. Приступљено 2024-12-01. 
  2. ^ а б „Rosa moschata Herrm. — The Plant List”. web.archive.org. 2019-12-16. Архивирано из оригинала 16. 12. 2019. г. Приступљено 2024-12-02. 
  3. ^ а б „صور ورد مسكي”. www.rosepedia.com (на језику: арапски). Приступљено 2024-12-02. 
  4. ^ а б в г „Rogers Roses - Rosa Moschata”. web.archive.org. 2007-09-27. Архивирано из оригинала 27. 09. 2007. г. Приступљено 2024-12-02. 
  5. ^ а б в „Rosa moschata (Ra) | musk rose Climber Wall Shrub/RHS”. www.rhs.org.uk (на језику: енглески). Приступљено 2024-12-02.