Миливоје Самарџић
| Миливоје Самарџић | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Лични подаци | |||||||||
| Датум рођења | 17. јун 1949. | ||||||||
| Мјесто рођења | Слато код Невесиња, СР БиХ НР БиХ ФНРЈ | ||||||||
| Образовање | Војна академија Копнене војске | ||||||||
| Породица | |||||||||
| Супружник | Митра Самарџић | ||||||||
| Војна каријера | |||||||||
| Служба | СФРЈ Република Српска Југословенска народна армија (1971—1992) Војска Републике Српске (1992—2002) | ||||||||
| Војска | Југословенска народна армија Војска Републике Српске | ||||||||
| Чин | генерал-потпуковник | ||||||||
| Учешће у ратовима | Рат у Хрватској Рат у Босни и Херцеговини | ||||||||
| Одликовања |
| ||||||||
Миливоје Самарџић (Слато код Невесиња, 17. јун 1949) је генерал-потпуковник Војске Републике Српске у пензији. По националности је Србин.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 1949. у селу Слато код Невесиња, од оца Светозара и мајке Стоје. Ожењен је супругом Митром са којом има двоје дјеце. Са породицом живи у Бањој Луци. Крсна слава му је Свети великомученик Георгије- Ђурђевдан [1]
Образовање и војна каријера
[уреди | уреди извор]Основну школу завршио је у Фојници, општина Гацко 1963, а затим и средњу економску школу у Невесињу 1967. Послије средње економске школе уписао је Војну академију Копнене војске - смјер пјешадија (24. класа) коју завршава у Београду и Сарајеву 1971. са врлодобрим успјехом. Своје знање је усавршавао на Командно-штабној школи тактике Копнене војске у Београду (1988) и Школи националне одбране у Београду (1998), као и на Извиђачко-диверзантском курсу у Батајници (1973), Обавјештајној школи у Москви (СССР) 1975. и Обавјештајном курсу у Панчеву (1978).[1]
У чин потпоручника пјешадије произведен је 1971, а у чин поручника унапријеђен 1974, капетана 1977, капетана прве класе 1980, мајора 1985, потпуковника 1989, пуковника 1993, генерал-мајора 12. маја 1999. године и генерал-потпуковника 8. јануара 2002. године.[2]
У ЈНА је обављао дужности: командир вода аутоматичара у пјешадијском пуку; командир извиђачког вода у пјешадијском пуку; командир курса десетара извиђачких јединица за 5, 9. и 1. армију; командир извиђачке чете 13. пролетерске пјешадијске бригаде "А"; помоћник начелника штаба за обавјештајне послове 13. пролетерске пјешадијске бригаде; помоћник начелника штаба за обавјештајне послове 13. оперативне групе; референт за обавјештајне послове у команди 13. корпуса; начелник Одсјека за обавјештајне послове 13. корпуса. Док је у ВРС био начелник Одјељења за обавјештајне послове у команди Херцеговачког корпуса; начелник Обавјештајне управе Генералштаба Војске Републике Српске.[1]
Службовао је у гарнизонима: Копривница, Загреб, Чаковец, Ријека, Илирска Бистрица, Билећа, Требиње, Бијељина и Бања Лука.
Почетак оружаних сукоба у СФРЈ затекао га је у гарнизон у Ријека. На посљедњој дужости у ЈНА био је начелник одсјека за обавјештајне послове у команди корпуса, у чину потпуковника. У Војсци Републике Српске је од 15. маја 1992. За вријеме Одбрамбено-отаџбинског рата био је начелник одјељења за обавјештајне послове у команди корпуса. Учествовао је у рату од 30. априла 1991. до 14. децембра 1995.
Са посљедње дужности смијењен је након фабриковане афере у којој је ВРС оптужена да са радарског положаја на Козари прислушкује авијацију НАТО-a. Ово је за посљедицу имало гашење 410. обавјештајног центара ВРС (суспендовано све особље) и укидање Обавјештајно-безбједносне службе Републике Српске и формирања Обавјештајнобезбједносна служба БиХ. Од оптужби је ослобођен 2006. због недостатка доказа.[3]
Пензионисан је 7. марта 2002.
Одликовања
[уреди | уреди извор]Одликован у ЈНА:
- Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима (1968),
- Орденом народне армије са сребрном звијездом (1973),
Одликован у ВРС:
Током службе оцјењиван је десет пута, три пута оцјеном истиче се и седам пута оцјеном нарочито се истиче.[2]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Генерали Републике Српске 1992-2017 : биографски рјечник / Саво Сокановић и др, Бања Лука : Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске : Борачка организација Републике Српске, 2017.
- ^ а б Блажановић Јово, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука : Борачка организација Републике Српске, 2005
- ^ „RS: Oslobođeni časnici optuženi za špijunažu”. index.hr. 23. 3. 2006. Приступљено 14. 10. 2019.
