Пређи на садржај

Мајкл Паренти

С Википедије, слободне енциклопедије
Мајкл Паренти
Мајкл Паренти, 2004. године
Пуно имеМајкл Џон Паренти
Датум рођења(1933-09-30)30. септембар 1933.(91 год.)
Место рођењаЊујоркСАД
Веб-сајтwww.michaelparenti.org

Мајкл Џон Паренти (енгл. Michael John Parenti; Њујорк, 30. септембар 1933) је амерички политиколог, историчар и културни критичар који пише о научним и популарним темама. Предавао је на америчким и међународним универзитетима и био је гостујући предавач пред студентима и заједницом.[1][2]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Паренти је докторирао политичке науке на универзитету Јејл. Он је аутор 23 књига и много чланака. Његови радови су преведени на осамнаест језика. Паренти често предаје широм САД и осталих држава.[3] Он је отац Кристијана Парентија, аутора и сарадника часописа The Nation.

Парентијеви списи покривају широк спектар предмета: америчку политику, културу, идеологију, политичку економију, империјализам, фашизам, комунизам, демократски социјализам, слободно тржиште догми, конзервативни судски активизам, религију, древну историју, модерну историју, историографију, репресију у академским круговима, вести и забавне медије, технологију, сексизам, расизам, хомофобију, Венецуелу, ратове у Ираку и Југославији, националност, и његову младост.[4][5][6] Његова најутицајнија књига је највероватније "Демократија неколицине",[7] сада у деветом издању, критичка анализа америчког друштва, економије, и политичких институција.[8] У последњих неколико година споменуо је предмете као што су " Царства: прошлост и садашњост"; "Интервенционизам САД : случај Ирака"; " Моћ расе, пола и сталежа", " Идеологија и историја ", " Пад комунизма " и " Тероризам и глобализација ".

Мајкл Паренти је одрастао у италијанско-америчкој породици радничке класе у четврти у Њујорку, о којој је писао.[5] Паренти је дуги низ година предавао политичку и друштвену науку у разним институцијама високог образовања. На крају је посветио своје пуно радно време писању, јавном наступу и политичком активизму.

Године 1974, Паренти је учествовао у изборима у Вермонту за улаз у амерички Конгрес и добио 7% гласова.

Током 1980-их био је гостујући сарадник на Институту за политичке студије у Вашингтону. Године 2003, посланички клуб за нових политичких наука му је дао награду за животно дело. Године 2007. добио је сертификат специјалног конгресног признања од америчког представника Барбаре Ли и награду од акције мира Њу Џерзија.

Служио је за око 12 година као судија за Пројекат Цензурисано. Такође је део саветодавних одбора Мреже независних напредних политика и Образовање без граница; као и део саветодавних редакција Нових политичких наука и природе, Друштва и мисли.[9]

Убити нацију: напад на Југославију

[уреди | уреди извор]

Године 2000. је објављен Парентијев Убити нацију: напад на Југославију. Према Circus Reviews "Паренти се разилази са сваком делу конвенционалног знања о распаду бивше Југославије, косовске кризе, и НАТО бомбардовања српске државе у подршци косовских Албанаца. Уместо тога, он саставља страшно убедљиву алтернативну историју у којој је америчко предвођена коалиција уз подршку агресивних финансијских интереса изазвала грађански рат и дубоко деструктивну ваздушну кампању која је убила најмање 3.000 цивила.". Publishers Weekly је изјавио "Паренти даје бесрамно критичку процену ове интервенције, засновану на чврстом и страственом одбијању лажи западних лидера о догађајима на Балкану и западњачке интересе у том делу света. Читаоци који нису упознати са његовом левичарском анализом могу сматрати Парентијево одбијање НАТО-вог оправдања за бомбардовање 1999. године шокантно или глупо, други га могу сматрати провокативним ".

Атентат на Јулија Цезара: народна историја Старог Рима

[уреди | уреди извор]

У 2003. је објављен Парентијев Атентат на Јулија Цезара: народна историја Старог Рима. Publishers Weekly је рекао: " Паренти ... приповеда провокативну историју касне римске републике (100-33. п. н. е.) да покаже да је Цезарова смрт била кулминација растућих класних сукоба, економске неједнакости и политичке корупције". Circus Reviews је написао: "Популистички историчар Паренти ... посматра најпознатији староримски атентат не као напад на тиранина, већ као крваву сцену у вечној драми класних борби". Circus је описао књигу као "ревизионистичку историју у свом најпровокативнијем издању". Political Affairs је написао: "Ово је одлична књига и добро штиво ".

Референце у популарној култури

[уреди | уреди извор]

Панк рок бенд Choking Victim из Њујорка користе многе делове лекција Мајкла Парентија у њиховом албуму No Gods, No Managers.

Појављивања на филму и телевизији

[уреди | уреди извор]

Осим неколико снимака неких од његових јавних говора, Паренти се такође појавио 1992. у документарцу Panama Deception, 2004. у Freedom Bound и 2013. у Fall and Winter документарнцима као аутор и друштвени коментатор.

Поред тога, био је интервјуисан за две епизоде серијала  Penn & Teller: Bullshit!, кратко причајући о Далај Лами и патриотизму.

Паренти је био интервјуисан у докумнтарцу Бориса Малагурскија The Weight Of Chains 2 (2014).

Библиографија

[уреди | уреди извор]
  • The Anti-Communist Impulse (Random House, 1970).
  • Trends and Tragedies in American Foreign Policy (Little, Brown, 1971).
  • Ethnic and Political Attitudes (Arno, 1975).
  • Democracy for the Few (1974).
  • Power and the Powerless (St. Martin's Press, 1978).
  • Inventing Reality: the Politics of News Media (1986).
  • The Sword and the Dollar: Imperialism, Revolution and the Arms Race (St. Martin's Press, 1989).
  • Make-Believe Media: the Politics of Entertainment (St. Martin's Press, 1992).
  • Land of Idols: Political Mythology in America (St. Martin's Press, 1993).
  • Against Empire (City Lights Books, 1995).
  • Dirty Truths (City Lights Books, 1996).
  • Blackshirts & Reds: Rational Fascism and the Overthrow of Communism (San Francisco: City Lights Books, 1997).
  • America Besieged (City Lights, 1998).
  • History as Mystery (City Lights, 1999).
  • To Kill a Nation: The Attack on Yugoslavia (Verso, 2002).
  • The Terrorism Trap: September 11 and Beyond (City Lights, 2002).
  • The Assassination of Julius Caesar: A People's History of Ancient Rome (The New Press, 2003).
  • Superpatriotism (City Lights, 2004).
  • The Culture Struggle (Seven Stories Press, 2006).
  • Contrary Notions (City Lights Books, 2007).[5]
  • God and His Demons (Prometheus Books, 2010).
  • The Face of Imperialism (Paradigm, 2011).
  • Waiting for Yesterday: Pages from a Street Kid's Life (Bordighera Press, 2013).

Референце

[уреди | уреди извор]