Пређи на садржај

Ладога

Координате: 60° 48′ 58″ С; 31° 31′ 43″ И / 60.816111° С; 31.528611° И / 60.816111; 31.528611
С Википедије, слободне енциклопедије
Језеро Ладога
Ладога
Координате60° 48′ 58″ С; 31° 31′ 43″ И / 60.816111° С; 31.528611° И / 60.816111; 31.528611 60° 48′ 58″ С; 31° 31′ 43″ И / 60.816111° С; 31.528611° И / 60.816111; 31.528611
Типприродно
ПритокеСвир, Вуоксен, Jänisjoki, Tohmajoki, Бурнаја, Кобона, Лава, Вороњешка, Волхов, Олонка, Сјас
Земље басена Русија
Макс. дужина219 km
Макс. ширина138 km
Површина18.400[1] km2
Макс. дубина250[2] m
Запремина908 km3
Над. висина5[3] m
ДРВ01040300411102000010114
Језеро Ладога на карти Карелије
Језеро Ладога
Језеро Ладога
Водена површина на Викимедијиној остави

Ладога (рус. Ла́дожское о́зеро, фински: Laatokka, историјско име Нево) је језеро у европском делу Русије, у близини руско-финске границе.[4] Ово је по површини највеће језеро у Европи, а петнаесто у свету.

Географија

[уреди | уреди извор]

Језеро Ладога се налази у републици Карелија, у Лењинградској области. Површина језера у разним изворима варира од 17.700 до 18.400 km². Језеро је у правцу север-југ дугачко 219 km, а његова највећа ширина достиже 138 km. Просечна ширина језера износи 83 km. Дубина језера се разликује од дела до дела: у северном делу језера она се колеба од 70 до 260 m, а у јужном од 20 до 70 m. Просечна дубина је 51 m. Површина слива језара износи око 276.000 km², а запремина 908 km³.

Басену језера Ладога припада око 50.000 мањих језера и око 3.500 река дужих од 10 km. Веће реке које се уливају у језеро су:

Нева је једина река која истиче из језера Ладога и повезује га са Лењинградом и Финским заливом. Река Свир која утиче у њега га повезује са језером Оњега, а оно даље са Белим морем преко Беломорско-балтичког канала.

У језеру се налази око 660 острва, са укупном површином од око 435 km². Највећи део острва, укључујући и познато острво Валам (рус. Валаам) се налази у северозападном делу језера. У овом делу језера се налази Валамски архипелаг (рус. Валаамский архипелаг) са око 50 острва укупне површине 36 km².

Геолошка историја

[уреди | уреди извор]
Ансилско језеро око 7.000. п. н. е..

Геолошки, депресија језера Ладога је грабенска и синклинална структура из протерозоикчког доба (прекамбријума). Ова „Ладога–Паша структура”, како је позната, садржи јотнијанске седименте. Током плеистоценских глацијација ова депресија је била делом ослобођена њених седиментних стена путем глацијалног продубљивања.[5] Током последљег глацијалног максимума, пре око 17.000 година, ово језеро је вероватно служило као канал у коме се концентрисао лед Феноскандинавске ледене плоче у ледену струју која је напајала глечерске режњеве даље на истоку.[6]

Деглацијација након Вајхселске глацијације одвила се у басену језера Ладога пре између 12.500 и 11.500 радиокарбонских година. Ладошко језеро је у почетку било део Балтичког леденог језера (70–80 m изнад данашњег нивоа мора), историјске слатководне фазе Балтичког мора. Могуће је, иако није сигурно, да је Ладога била изолована од њега током регресије наредне бочате фазе Јолдиског мора (пре 10.200–9.500 година). Праг изолације требало би да буде у Хеинјокију, источно од Виборга, где су Балтичко море и Ладога били повезани мореузом или речним изливом најмање до формирања реке Неве, а можда чак и много касније, до 12. века нове ере.[7][8]

Пре 9.500 година, Оњешко језеро, које се претходно уливало у Бело море, почело је да се улива у Ладогу преко реке Свир. Пре између 9.500 и 9.100 година, током трансгресије језера Ансил, следећег слатководног стадијума Балтика, Ладога је свакако постала његов део, чак и ако нису непосредно пре тога били повезани. Током накнадне регресије Ансилског језера, пре око 8.800 година Ладога је постала изолована.[9]

Ладога је полако преступала у свом јужном делу због подизања Балтичког штита на северу. Претпоставља се, мада то није доказано, да су воде Литоринског мора, следећег степена са бочатом водом на Балтику, повремено допирале до Ладоге пре између 7.000 и 5.000 година. Пре око 5.000 година вода језера Сајма продрла је у Салпауселку и формирала нови исток, реку Вуокси, која је ушла у језеро Ладога у северозападном углу и подигла ниво за 1–2 1–2 m.[10]

Река Нева је настала када су воде Ладоге коначно пробиле праг код Порогија у доње делове реке Ижоре, тада притоке Финског залива, пре између 4.000 и 2.000 година. Датирање неких седимената у северозападном делу језера Ладога сугерише да се то догодило пре 3.100 радиоугљеничних година (што је пре 3.410–3.250 календарских година).[11]

Историја

[уреди | уреди извор]

У средњем веку језеро је чинило витални део трговачког пута који је повезивао Варјаге (скандинавско племе Викинга) и Византију.

Између 1611. и 1715. године на највећем језерском острву Валам (рус. Валаам), је основан Валамски манастир (рус. Валаамский монастырь)

За време рата између Русије и Шведске који се водио од 1610. до 1617. године језеро су окупирали Швеђани. Године 1617. по миру у Стоблову, северна и западна обала је припала Шведској. После Великог северног рата, 1721. године, ове територије су Ништадским миром (рус. Ништадтский мир) враћене Русији. Касније, од 1812. до 1940. године северна обала језера је припадала Финској и језеро је чинило Руско-Финску границу. Међутим 1940. године обал је са Финско-Карелиском превлаком прикључена Совјетском Савезу.

За време опсаде Лењинграда (1941—1944), језеро Ладога је било једини излаз из опкољеног града. Лењинград се снабдевао намирницама преко залеђеног језера. Пут којим је зими град могао да комуницира са остатком Русије је називан „Пут живота“ (рус. Дорога Жизни).

Градови на обали језера Ладога

[уреди | уреди извор]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Мала енциклопедија Просвета из 1959. године наводи ову бројку
  2. ^ Мала енциклопедија Просвета из 1959. године наводи ову бројку, руска википедија наводи 260 m
  3. ^ Мала енциклопедија Просвета из 1959. године наводи ову бројку, енглеска википедија наводи 4 m
  4. ^ „Официальный интернет-портал Республики Карелия”. gov.karelia.ru. Приступљено 2023-07-10. 
  5. ^ Amantov, A.; Laitakari, I.; Poroshin, Ye (1996). „Jotnian and Postjotnian: Sandstones and diabases in the surroundings of the Gulf of Finland”. Geological Survey of Finland, Special Paper. 21: 99—113. Приступљено 27. 7. 2015. 
  6. ^ Stroeven, Arjen P.; Hättestrand, Clas; Kleman, Johan; Heyman, Jakob; Fabel, Derek; Fredin, Ola; Goodfellow, Bradley W.; Harbor, Jonathan M.; Jansen, John D.; Olsen, Lars; Caffee, Marc W.; Fink, David; Lundqvist, Jan; Rosqvist, Gunhild C.; Strömberg, Bo; Jansson, Krister N. (2016). „Deglaciation of Fennoscandia”. Quaternary Science Reviews. 147: 91—121. doi:10.1016/j.quascirev.2015.09.016. 
  7. ^ Ailio, Julius (1915). „Die geographische Entwicklung des Ladogasees in postglazialer Zeit”. Bull. Comm. Géol. Finlande. 45: 1—159. 
  8. ^ Davydova, Natalia N.; et al. (1996). „Late- and postglacial history of lakes of the Karelian Isthmus”. Hydrobiologia. 322 (1–3): 199—204. S2CID 9631019. doi:10.1007/BF00031828. 
  9. ^ Saarnisto, Matti; Grönlund, Tuulikki; Ekman, Ilpo (1995-01-01). „Lateglacial of Lake Onega — Contribution to the history of the eastern Baltic basin”. Quaternary International. 27 (Supplement C): 111—120. Bibcode:1995QuInt..27..111S. doi:10.1016/1040-6182(95)00068-T. 
  10. ^ Saarnisto, Matti (1970). The Late Weichselian and Flandrian history of the Saimaa Lake complex. Societas Scientiarium Fennicae. Commentationes Physico-Mathematicae 37.
  11. ^ Saarnisto, Matti; Grönlund, Tuulikki (1996). „Shoreline displacement of Lake Ladoga – new data from Kilpolansaari”. Hydrobiologia. 322 (1–3): 205—215. S2CID 42459564. doi:10.1007/BF00031829. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]