Пређи на садржај

ГМ1 ганглиозидоза

С Википедије, слободне енциклопедије
ГМ1 ганглиозидоза
СинонимиGM1 gangliosidosis

ГМ1 ганглиозидоза је прогресивни, неурозоматски, лизозомални поремећај складиштења узрокован мутацијама у ГЛБ1 гена који кодира ензим β-галактозидазу. Одсуство или смањена активност β-галактозидазе доводи до акумулације гликокоњугата који садрже β-повезану галактозу, укључујући гликосфинголипид (ГСЛ) ГМ1 ганглиозид у неуронском ткиву.[1]

ГМ1 ганглиозидоза је класификована у три облика: Тип I (инфантилни), Тип II (касно-инфантилни и јувенилни) и Тип III (одрасли), на основу старости почетка клиничких симптома, иако јe поремећај у ствари континуитет што само делимично корелира са нивоима преостале активности ензима. Тешки неурокогнитивни пад је карактеристика болести типа I и II и повезан је са превременом смртношћу. Већина мутација β-галактозидазе које изазивају болести објављене у литератури су груписане у егзонима 2, 6, 15 и 16 ГЛБ1 ген. До сада је описана 261 патогена варијанта, а најчешће су мисенсе/бесмислене мутације.[1]

Етиопатогенеза

[уреди | уреди извор]

ГМ1 ганглиозидоза је тежак ЛСД који је подржан сложеним патофизиолошким механизмима. Бројне болести које изазивају ГЛБ1пријављене су мутације. Међутим, било је тешко успоставити корелацију генотип-фенотип делимично због начина на који се ензим обично анализира у узорцима пацијената.[1]

Поред тога, на клинички исход болести код пацијената могу снажно утицати посттранслациони и регулаторни механизми који контролишу катаболизам ГМ1 који могу варирати од пацијента до пацијента. Ова упозорења траже даље разјашњење ћелијске патофизиологије која је у основи ове болести која може побољшати разумевање фундаменталне ћелијске биологије ГМ1 ганглиозида и ензимског комплекса који регулише његов катаболизам у лизозому.[2]

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]

Међу три подтипа ГМ1 ганглиозидозе, инфантилни облик је најтежи, са појавом симптома пре 6 месеци живота и смрћу у раном детињству.[3] Један од најранијих знакова који се могу уочити код инфантилне болести пренатално је хидропс феталис, који је повезан са многим тешким случајевима ЛСД-а,[4] и требало би да подстакне истрагу о основним узроцима овог фенотипа.[5] Рана дијагноза болести инфантилног почетка имала би највеће шансе за успешну терапијску интервенцију.

Тип II се састоји од касних инфантилних и јувенилних подтипова. Пацијенти са касном инфантилном болешћу достижу развојне прекретнице са 12 месеци, али имају почетак симптома углавном између 12 и 24 месеца. Пацијенти брзо губе способност кретања и имају потешкоћа са гутањем и руковањем секретом што захтева постављање гастростоме. Касни инфантилни пацијенти подлегну својој болести до средине друге деценије.

Малолетни пацијенти почињу са 3-5 година, након што су научили да ходају, трче и говоре реченицама. Први симптоми могу бити несигуран ход, чести падови и „муцање“ говора које напредује до атаксије и дизартрије. Деца постају неспособна да ходају без помоћи, а затим губе способност да ходају. Дизартрија напредује до немогућности ефикасног гутања и каснијег губитка тежине, што захтева постављање гастростомске цеви. Деца са јувенилним почетком болести могу да доживе своју 4. деценију живота.[6]

Почетак ГМ1 код одраслих представља ослабљен облик са споријом прогресијом болести и веома благим дисморфним карактеристикама,[7] и већом клиничком варијабилности.[8] Почетак симптома се јавља у раном детињству до касних тинејџерских година, као што је описано код појединаца јапанског порекла.[2]

Пацијенти са свим типовима ГМ1 ганглиозидозе могу имати променљиву скелетну болест укључујући пецтус царинатум са променама кичме и ребара које доводе до рестриктивне болести плућа.[9] Радиографске промене могу омогућити диференцијацију између касног инфантилног и јувенилног облика болести типа II. Одонтоидна хипоплазија, као што је примећена код свих касних инфантилних пацијената, али не и код малолетних пацијената, захтева процену цервикалне кичме код касних инфантилних пацијената пре анестезије и анестетичку негу коју оптимално пружају педијатријски анестезиолози са искуством код пацијената са патологијом вратне кичме како би се спречио периоперативни морбидитет (морбидитет или морталитет).[9]

Прогресивна природа неуролошке болести код ГМ1 ганглиозидозе захтева пажљиво праћење. Биомаркери у крви, урину и биомаркери ЦСФ могу бити потенцијално корисни у том погледу. [10] Прогресија болести се такође може пратити коришћењем минимално инвазивног неуроимагинга. Код болести типа II и касни инфантилни и јувенилни пацијенти показују прогресивну атрофију у великом и малом мозгу са већом варијабилности и споријом прогресијом у јувенилном подтипу. Квантитативна магнетна резонантна спектроскопија (МРС) показује растуће дефиците Н - ацетил аспартата (НАА) у многим регионима мозга са већим и бржим дефицитима који се виде код брже прогресивног касног инфантилног подтипа.[11] Ови биомаркери прогресије болести такође су у корелацији са развојном прогресијом болести и могу послужити као корисне мере исхода за клиничка испитивања.

За разлику од ГМ1 ганглиозидозе, пацијенти са Моркио Б болешћу немају болест ЦНС, али могу имати неуролошки компромис због основне болести скелета, као што је компресија кичменог нерва.[12]

Генотипови

[уреди | уреди извор]

Постоји лоша корелација генотип-фенотип код ГМ1 ганглиозидозе која се показује клиничком варијабилности у старости почетка и прогресије болести чак и између браће и сестара са истим генотипом. Може се спекулисати да су полиморфизми или мутације у другим генима β-ГАЛ комплекса, заштитног протеина/катепсина А (ППЦА) и неураминидазе 1 (НЕУ1) (видети слику 1.) може објаснити ову варијабилност. Додатно ограничење за постизање тачне корелације генотип-фенотип представља начин на који се ензимски тест обично изводи коришћењем растворљивог флуорогеног супстрата који не одражава топологију и мембранско микроокружење природног супстрата, ГМ1 ганглиозида. Штавише, регулаторни и пост-транслациони механизми који модулишу катаболизам ГМ1 даље ометају тачно предвиђање клиничког тока болести код пацијената, ако се заснива само на резидуалној активности ензима против синтетичког супстрата.[13]

Већина пацијената са ГМ1 ганглиозидозом су сложени хетерозиготи и осим биалелних нултих мутација које производе болест типа И, тешко је приписати специфичне фенотипове било којој појединачној мутацији. Покушане су генерализације засноване на кристалографској структури ензима β-ГАЛ.[14] Мутације повезане са ганглиозидозом типа И/инфантилним почетком ГМ1 ганглиозидозе, углавном се налазе у региону језгра протеина и изазивају нестабилност β-гал, док су мутације повезане са блажим фенотиповима, као што су типови II и III ГМ1 ганглиозидозе, обично на површина протеина.[15]

Недавно је одређивање 3Д структуре мишјег β-гал у комплексу са ППЦА открило да неке мутације на конзервираним остацима аминокиселина пронађене код пацијената са ГМ1 ганглиозидозом утичу на формирање комплекса.[16] Ови налази додатно компликују корелацију генотип-фенотип, у односу на пенетрацију специфичних фенотипова болести.

Од укупно 261 пријављене патогене варијанте повезане са фенотипом ГМ1 ганглиозидозе и/или Моркио Б болести, већина њих су неразумне/бесмислице (194), а остале су замене:

  • за спајање (20),
  • мале делеције (25),
  • малa уметањa/дупликације (17),
  • мали индели (2),
  • бруто уметање/дупликације (2) и
  • једно велико брисање.

Највећи број мутација налази се у егзонима:

  • 2 (26 варијанти),
  • 6 (23 варијанте),
  • 15 (21 варијанта) и
  • 16 (24 варијанте).

Претходни извештаји имплицирају егзоне 2, 6 и 15 као жаришта за мутације, међутим егзон 16 такође садржи више патогених варијанти.[17]

Терапија

[уреди | уреди извор]
Пошто ГМ1 првенствено утиче на мозак, циљана испорука мора да прође крвно-мождану баријеру (КМБ) приказаној на слици.

Све до недавно, терапија за ГМ1 ганглиозидозу била је ограничена на симптоматско лечење. Међутим, неколико експерименталних терапија је испробано на мишјим и мачјим моделима.[10] Пошто ГМ1 првенствено утиче на мозак, циљана испорука мора да прође крвно-мождану баријеру (КМБ) или да се испоручи директно у мозак.

Терапија редукције супстрата

[уреди | уреди извор]

Образложење терапије редукције супстрата (СРТ) је употреба инхибитора малих молекула ензима одговорних за биосинтезу ускладиштених супстрата.[18] На пример, миглустат, је Н -алкиловани иминошећер који је реверзибилни компетитивни инхибитор глукозилцерамид синтазе, ензима који катализује први посвећени корак у биосинтези већине гликосфинголипида, укључујући ганглиозиде .[18]

Овај приступ има за циљ да уравнотежи брзину биосинтезе гликосфинголипида са поремећеном стопом катаболизма гликосфинголипида.[18] Миглустат прелази крвно-мождану баријеру и тако се у принципу може применити за лечење болести складиштења гликосфинголипида које утичу на периферију и мозак.[19] Миглустат је одобрен за лечење типа 1 Гoшеове болести 2002. године и Ниман-Пикове болести типа Ц 2009. године.[20]

Миглустат је такође предложен за лечење ГМ1 ганглиозидозе, јер је установљено да је миглустат смањио ГМ1 ганглиозид у централном нервном систему мишјег модела са ГМ1 ганглиозидозом,[21] и довео је до функционалних побољшања и смањења запаљења мозга.[21]

Упркос доказаној ефикасности миглустата код других поремећаја складиштења, његова употреба код ГМ1 ганглиозидозе типа II је тестирана само код неколико пацијената. Током 2007. години[22] истраживачи су известили да је примена миглустата побољшала неуролошке функције код два пацијента са јувенилном ГМ1 ганглиозидозом.[22] А описали су и лично неуролошко побољшање код јувенилног облика болести.[23]

Миглустат у комбинацији са кетогеном исхраном коришћен је за лечење деце са ГМ1 и ГМ2 ганглиозидозом. Циљ ове студије је био да се сазна да ли ће синергистички ентерални режим за лечење ганглиозидоза показати побољшање укупног преживљавања и клиничке користи у неуроразвојним способностима код деце са болестима ганглиозидозе.[3]

Венглустат, је још један СРТ лек који се хемијски разликује од миглустата и дизајниран посебно да пређе крвно-мождану баријеру. Он је орално доступан инхибитор ензима глукозилцерамид синтазе.[24] Тренутно се истражује за ГМ1 ганглиозидозу и неколико друге лизозомне болести складиштења на истом путу деградације, укључујући касну ГМ2-ганглиозидозу (Теј-Саксову и Сандхофову болест), Фабријеву болест и неуронопатску Гошеову болест (тип III).

Ензимска терапија

[уреди | уреди извор]

Ензимско појачавање терапије (ЕЕТ), такође названо фармаколошком шаперонском терапијом, предложено је за ГМ1.[25] Циљ је да се користе мали молекули за стабилизацију потенцијално нестабилних или погрешно савијених мутантних протеина у ендоплазматском ретикулуму како би се побољшала испорука лизозома и повећао полуживот.[26] Мали молекули пратиоци који прелазе крвно-мождану баријеру, били би предуслов за поремећаје са захваћеношћу ЦНС.[27]

Неколико фармаколошких пратиоца укључујући галактозу, Н -октил-4-епи-β-валиенамин (НОЕВ) алкилиране или флуороване деривате Н -бутилдеоксинојиримицина (НБ-ДЊ) и (5аР)-5а-Ц-пентил-4-епиизофагомин су тестиран против бројних ГЛБ1 мутантних ензима.[25][28][29]

Третман НОЕВ, аналогом галактозе, у раној фази болести смањио је прогресију болести и продужено преживљавање у мишјем моделу ГМ1 ганглиозидозе.[30] Утврђено је да једињење прелази крвно-мождану баријеру за испоруку ЦНС.[30]

Заједно, показало се да десетине ћелијских линија пацијената са мисенсе мутацијама реагују на горе наведене пратиоце, што у неким случајевима доводи до веће од 10-15% преостале β-гал активности довољне да се избегне акумулација супстрата.[31]

Фармаколошки пратиоци имају широку дистрибуцију у ткивима и могу се давати орално; што се сматраа главним предностима за лечење.[28] Поред тога, показало се да раде синергистички са другим терапијама, као што је ЕРТ.[32]

Терапија замене ензима

[уреди | уреди извор]

Ензимска супституциона терапија (ЕРТ) као потенцијални третман за ГМ1 ганглиозидозу је прво тестирана коришћењем пречишћеног,[33] или рекомбинантног,[34] мачјег β-гал ензима ин витро .

Пошто β-гал не може да пређе крвно-мождану баријеру, коришћено је неколико терапијских стратегија „тројанског коња“, укључујући стварање фузионих протеина ензима са лектинском подјединицом токсина Б (РТБ) рицина који инактивира рибозоме,[35] и на карбоксилни крај тешког ланца мишјег химерног моноклонског антитела против мишјег трансферинског рецептора (мТфР-ГЛБ1).[36]

Инкапсулација β-гал ензима у вештачке наночестице за пролазак кроз крвно-мождану баријеру такође је експериментисана ин витро.[37] Механичко пробијање крвно-мождане баријере описао је Чен са сарадницима који су користили директну интрацеребровентрикуларну (ИЦВ) инјекцију рхβ-гал β- гал –/– мишевима, што је довело до нормализације неуропатологије.[38]

Трансплантација матичних ћелија

[уреди | уреди извор]

Трансплантација матичних ћелија (СЦТ) у раној фази болести може ублажити симптоме код ГМ1 ганглиозидозе,[39] иако би за оптималну корист, попут Краббеове болести, трансплантација морала да се обави у првих неколико недеља живота ; снажан аргумент за универзални скрининг новорођенчади на ГМ1 болест. Иако се може успешно користити у ГМ1 ганглиозидози и може смањити висцералне карактеристике, дуготрајна корекција неуролошких симптома је мање вероватна. Побољшање је примећено код бебе са ГМ1 ганглиозидозом од 7 месеци која се након СЦТ развија нормално све док регресија није забележена у доби од 20–25 месеци.[40] Ризик од смртности у вези са процедуром са трансплантацијом се смањио са побољшањима у режимима хемотерапије и треба га размотрити у случајевима веома ране дијагнозе са ограниченим терапијским могућностима.[1]

Генска терапија

[уреди | уреди извор]

Претклиничке студије на моделима мишева резултирале су продуженим животним веком, обнављањем активности β-гал и смањеним нивоима складиштења у ЦНС-у и периферним органима. Након успешног третмана на мишу студије су проширене на модел мачака са драматичним одговором у широкој распрострањености.[41] дистрибуција β-гал ензима, побољшана функција и знатно продужен животни век.[42] Драматично побољшање примећено код мишјих и мачјих модела,што је утрло пут заин витростудије на људским церебралним органоидима,[43] и накнадна клиничка испитивања фазе I код пацијената са болешћу типа I и типа II.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Nicoli, Elena-Raluca; Annunziata, Ida; d’Azzo, Alessandra; Platt, Frances M.; Tifft, Cynthia J.; Stepien, Karolina M. (2021). „GM1 Gangliosidosis—A Mini-Review”. Frontiers in Genetics. 12. ISSN 1664-8021. doi:10.3389/fgene.2021.734878/full. 
  2. ^ а б Arash-Kaps, Laila; Komlosi, Katalin; Seegräber, Marlene; Diederich, Stefan; Paschke, Eduard; Amraoui, Yasmina; Beblo, Skadi; Dieckmann, Andrea; Smitka, Martin; Hennermann, Julia B. (2019). „The Clinical and Molecular Spectrum of GM1 Gangliosidosis”. The Journal of Pediatrics. 215. PMID 31761138. S2CID 208274588. doi:10.1016/j.jpeds.2019.08.016. 
  3. ^ а б Jarnes Utz, Jeanine R.; Kim, Sarah; King, Kelly; Ziegler, Richard; Schema, Lynn; Redtree, Evelyn S.; Whitley, Chester B. (2017). „Infantile gangliosidoses: Mapping a timeline of clinical changes”. Molecular Genetics and Metabolism. 121 (2): 170—179. PMC 5727905 Слободан приступ. PMID 28476546. doi:10.1016/j.ymgme.2017.04.011. 
  4. ^ Stone, D. L., and Sidransky, E. (1999). Hydrops fetalis: lysosomal storage disorders in extremis. Adv. Pediatr. 46, 409–440.
  5. ^ Iyer, Neel S.; Gimovsky, Alexis C.; Ferreira, Carlos R.; Critchlow, Elizabeth; Al‐Kouatly, Huda B. (2021). „Lysosomal storage disorders as an etiology of nonimmune hydrops fetalis: A systematic review”. Clinical Genetics. 100 (5): 493—503. PMID 34057202. S2CID 235256639. doi:10.1111/cge.14005. 
  6. ^ Regier, D. S., Tifft, C. J., and Rothermel, C. E. (1993). “GLB1-related disorders,” in GeneReviews, eds M. P. Adam, H. H. Ardinger, R. A. Pagon, S. E. Wallace, L. J. H. Bean, G. Mirzaa, et al. (Seattle, WA: University of Washington).
  7. ^ Suzuki, Y., Oshima, A., and Nanba, E. (2001). “β-Galactosidase deficiency (β-galactosidosis): GM1 gangliosidosis and Morquio B disease,” in The Metabolic and Molecular Bases of Inherited Disease, eds C. R. Shriver, A. L. Beaudet, W. S. Sly, and D. Valle (New York, NY: McGraw Hill), 3775–3809.
  8. ^ Tonin, Rodolfo; Caciotti, Anna; Procopio, Elena; Fischetto, Rita; Deodato, Federica; Mancardi, Maria Margherita; Di Rocco, Maja; Ardissone, Anna; Salviati, Alessandro; Marangi, Antonio; Strisciuglio, Pietro; Mangone, Giusi; Casini, Arianna; Ricci, Silvia; Fiumara, Agata; Parini, Rossella; Pavone, Francesco Saverio; Guerrini, Renzo; Calamai, Martino; Morrone, Amelia (2019). „Pre-diagnosing and managing patients with GM1 gangliosidosis and related disorders by the evaluation of GM1 ganglioside content”. Scientific Reports. 9 (1): 17684. Bibcode:2019NatSR...917684T. PMC 6881353 Слободан приступ. PMID 31776384. doi:10.1038/s41598-019-53995-5. 
  9. ^ а б Ferreira, Carlos R.; Regier, Debra S.; Yoon, Robin; Pan, Kristen S.; Johnston, Jean M.; Yang, Sandra; Spranger, Jürgen W.; Tifft, Cynthia J. (2020). „The skeletal phenotype of intermediate GM1 gangliosidosis: Clinical, radiographic and densitometric features, and implications for clinical monitoring and intervention”. Bone. 131. PMC 6937522 Слободан приступ. PMID 31704340. doi:10.1016/j.bone.2019.115142. 
  10. ^ а б Gray-Edwards, Heather L.; Jiang, Xuntian; Randle, Ashley N.; Taylor, Amanda R.; Voss, Taylor L.; Johnson, Aime K.; McCurdy, Victoria J.; Sena-Esteves, Miguel; Ory, Daniel S.; Martin, Douglas R. (2017). „Lipidomic Evaluation of Feline Neurologic Disease after AAV Gene Therapy”. Molecular Therapy - Methods & Clinical Development. 6: 135—142. PMC 5545771 Слободан приступ. PMID 28808666. doi:10.1016/j.omtm.2017.07.005. 
  11. ^ Regier, Debra S.; Kwon, Hyuk Joon; Johnston, Jean; Golas, Gretchen; Yang, Sandra; Wiggs, Edythe; Latour, Yvonne; Thomas, Sarah; Portner, Cindy; Adams, David; Vezina, Gilbert; Baker, Eva H.; Tifft, Cynthia J. (2015). „MRI/MRS as a surrogate marker for clinical progression in GM1 gangliosidosis”. American Journal of Medical Genetics Part A. 170 (3): 634—644. PMID 26646981. S2CID 19466710. doi:10.1002/ajmg.a.37468. 
  12. ^ Abumansour, Iman S.; Yuskiv, Nataliya; Paschke, Eduard; Stockler‐Ipsiroglu, Sylvia (2019). „Morquio‐B disease: Clinical and genetic characteristics of a distinct GLB1‐related dysostosis multiplex”. Jimd Reports. 51 (1): 30—44. PMC 7012745 Слободан приступ. PMID 32071837. doi:10.1002/jmd2.12065. 
  13. ^ Breiden, Bernadette; Sandhoff, Konrad (2019). „Lysosomal Glycosphingolipid Storage Diseases”. Annual Review of Biochemistry. 88 (1): 461—485. PMID 31220974. S2CID 195192428. doi:10.1146/annurev-biochem-013118-111518. 
  14. ^ Ohto, Umeharu; Usui, Kimihito; Ochi, Toshinari; Yuki, Kenjiro; Satow, Yoshinori; Shimizu, Toshiyuki (2012). „Crystal Structure of Human β-Galactosidase”. Journal of Biological Chemistry. 287 (3): 1801—1812. PMC 3265862 Слободан приступ. PMID 22128166. doi:10.1074/jbc.M111.293795 Слободан приступ. 
  15. ^ Rha, Allisandra K.; Maguire, Anne S.; Martin, Douglas R. (2021). „GM1 Gangliosidosis: Mechanisms and Management”. The Application of Clinical Genetics. 14: 209—233. PMC 8044076 Слободан приступ. PMID 33859490. doi:10.2147/TACG.S206076 Слободан приступ. 
  16. ^ Gorelik, Alexei; Illes, Katalin; Hasan, S. M. Naimul; Nagar, Bhushan; Mazhab-Jafari, Mohammad T. (2021). „Structure of the murine lysosomal multienzyme complex core”. Science Advances. 7 (20). Bibcode:2021SciA....7.4155G. doi:10.1126/sciadv.abf4155. 
  17. ^ Brunetti-Pierri, Nicola; Scaglia, Fernando (2008). „GM1 gangliosidosis: Review of clinical, molecular, and therapeutic aspects”. Molecular Genetics and Metabolism. 94 (4): 391—396. PMID 18524657. doi:10.1016/j.ymgme.2008.04.012. 
  18. ^ а б в Platt, Frances M.; d'Azzo, Alessandra; Davidson, Beverly L.; Neufeld, Elizabeth F.; Tifft, Cynthia J. (2018). „Lysosomal storage diseases”. Nature Reviews Disease Primers. 4 (1): 27. PMID 30275469. S2CID 52896843. doi:10.1038/s41572-018-0025-4. 
  19. ^ Cox, Timothy; Lachmann, Robin; Hollak, Carla; Aerts, Johannes; Van Weely, Sonja; Hrebícek, Martin; Platt, Frances; Butters, Terry; Dwek, Raymond; Moyses, Chris; Gow, Irene; Elstein, Deborah; Zimran, Ari (2000). „Novel oral treatment of Gaucher's disease with N-butyldeoxynojirimycin (OGT 918) to decrease substrate biosynthesis”. The Lancet. 355 (9214): 1481—1485. PMID 10801168. S2CID 45987273. doi:10.1016/S0140-6736(00)02161-9. 
  20. ^ Platt, Frances M.; d'Azzo, Alessandra; Davidson, Beverly L.; Neufeld, Elizabeth F.; Tifft, Cynthia J. (2018). „Lysosomal storage diseases”. Nature Reviews Disease Primers. 4 (1): 27. PMID 30275469. S2CID 52896843. doi:10.1038/s41572-018-0025-4. 
  21. ^ а б Kasperzyk, Julie L.; El-Abbadi, Mohga M.; Hauser, Eric C.; d'Azzo, Alessandra; Platt, Frances M.; Seyfried, Thomas N. (2004). „N-butyldeoxygalactonojirimycin reduces neonatal brain ganglioside content in a mouse model of GM1 gangliosidosis”. Journal of Neurochemistry. 89 (3): 645—653. PMID 15086521. S2CID 40431744. doi:10.1046/j.1471-4159.2004.02381.x. 
  22. ^ а б Tifft, C., Adams, D., and Morgan, C. (2007). „55 Miglustat improves function in patients with juvenile GM1 gangliosidosis”. Mol. Genet. Metab. 4: 24. .
  23. ^ Deodato, Federica; Procopio, Elena; Rampazzo, Angelica; Taurisano, Roberta; Donati, Maria Alice; Dionisi-Vici, Carlo; Caciotti, Anna; Morrone, Amelia; Scarpa, Maurizio (2017). „The treatment of juvenile/Adult GM1-gangliosidosis with Miglustat may reverse disease progression”. Metabolic Brain Disease. 32 (5): 1529—1536. PMID 28577204. S2CID 254795029. doi:10.1007/s11011-017-0044-y. 
  24. ^ Peterschmitt, M. Judith; Crawford, Nigel P. S.; Gaemers, Sebastiaan J. M.; Ji, Allena J.; Sharma, Jyoti; Pham, Theresa T. (2021). „Pharmacokinetics, Pharmacodynamics, Safety, and Tolerability of Oral Venglustat in Healthy Volunteers”. Clinical Pharmacology in Drug Development. 10 (1): 86—98. PMC 7818513 Слободан приступ. PMID 32851809. doi:10.1002/cpdd.865. 
  25. ^ а б Matsuda, Junichiro; Suzuki, Osamu; Oshima, Akihiro; Yamamoto, Yoshie; Noguchi, Akira; Takimoto, Kazuhiro; Itoh, Masayuki; Matsuzaki, Yuji; Yasuda, Yosuke; Ogawa, Seiichiro; Sakata, Yuko; Nanba, Eiji; Higaki, Katsumi; Ogawa, Yoshimi; Tominaga, Lika; Ohno, Kousaku; Iwasaki, Hiroyuki; Watanabe, Hiroshi; Brady, Roscoe O.; Suzuki, Yoshiyuki (2003). „Chemical chaperone therapy for brain pathology in G M1 -gangliosidosis”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 100 (26): 15912—15917. Bibcode:2003PNAS..10015912M. PMC 307667 Слободан приступ. PMID 14676316. doi:10.1073/pnas.2536657100 Слободан приступ. 
  26. ^ Parenti, Giancarlo (2009). „Treating lysosomal storage diseases with pharmacological chaperones: From concept to clinics”. EMBO Molecular Medicine. 1 (5): 268—279. PMC 3378140 Слободан приступ. PMID 20049730. doi:10.1002/emmm.200900036. 
  27. ^ Begley, David; Pontikis, Charles; Scarpa, Maurizio (2008). „Lysosomal Storage Diseases and the Blood-Brain Barrier”. Current Pharmaceutical Design. 14 (16): 1566—1580. PMID 18673198. doi:10.2174/138161208784705504. 
  28. ^ а б Front, Sophie; Biela-Banaś, Anna; Burda, Patricie; Ballhausen, Diana; Higaki, Katsumi; Caciotti, Anna; Morrone, Amelia; Charollais-Thoenig, Julie; Gallienne, Estelle; Demotz, Stéphane; Martin, Olivier R. (2017). „(5aR)-5a-C-Pentyl-4-epi-isofagomine: A powerful inhibitor of lysosomal β-galactosidase and a remarkable chaperone for mutations associated with GM1-gangliosidosis and Morquio disease type B”. European Journal of Medicinal Chemistry. 126: 160—170. PMID 27750150. doi:10.1016/j.ejmech.2016.09.095. 
  29. ^ Takai, Tomoko; Higaki, Katsumi; Aguilar-Moncayo, Matilde; Mena-Barragán, Teresa; Hirano, Yuki; Yura, Kei; Yu, Liang; Ninomiya, Haruaki; García-Moreno, M. Isabel; Sakakibara, Yasubumi; Ohno, Kousaku; Nanba, Eiji; Ortiz Mellet, Carmen; García Fernández, José M.; Suzuki, Yoshiyuki (2013). „A Bicyclic 1-Deoxygalactonojirimycin Derivative as a Novel Pharmacological Chaperone for GM1 Gangliosidosis”. Molecular Therapy. 21 (3): 526—532. PMC 3589148 Слободан приступ. PMID 23337983. doi:10.1038/mt.2012.263. 
  30. ^ а б Suzuki, Yoshiyuki (2014). „Emerging novel concept of chaperone therapies for protein misfolding diseases”. Proceedings of the Japan Academy, Series B. 90 (5): 145—162. Bibcode:2014PJAB...90..145S. PMC 4104511 Слободан приступ. PMID 24814990. doi:10.2183/pjab.90.145. 
  31. ^ Leinekugel, P.; Michel, S.; Conzelmann, E.; Sandhoff, K. (1992). „Quantitative correlation between the residual activity of β-hexosaminidase a and arylsulfatase a and the severity of the resulting lysosomal storage disease”. Human Genetics. 88 (5): 513—523. PMID 1348043. S2CID 473165. doi:10.1007/BF00219337. 
  32. ^ Kishnani, Priya; Tarnopolsky, Mark; Roberts, Mark; Sivakumar, Kumarswamy; Dasouki, Majed; Dimachkie, Mazen M.; Finanger, Erika; Goker-Alpan, Ozlem; Guter, Karl A.; Mozaffar, Tahseen; Pervaiz, Muhammad Ali; Laforet, Pascal; Levine, Todd; Adera, Matthews; Lazauskas, Richard; Sitaraman, Sheela; Khanna, Richie; Benjamin, Elfrida; Feng, Jessie; Flanagan, John J.; Barth, Jay; Barlow, Carrolee; Lockhart, David J.; Valenzano, Kenneth J.; Boudes, Pol; Johnson, Franklin K.; Byrne, Barry (2017). „Duvoglustat HCL Increases Systemic and Tissue Exposure of Active Acid α-Glucosidase in Pompe Patients Co-administered with Alglucosidase α”. Molecular Therapy. 25 (5): 1199—1208. PMC 5417791 Слободан приступ. PMID 28341561. doi:10.1016/j.ymthe.2017.02.017. 
  33. ^ Reynolds, G. D.; Baker, H. J.; Reynolds, R. H. (1978). „Enzyme replacement using liposome carriers in feline GM1 gangliosidosis fibroblasts”. Nature. 275 (5682): 754—755. Bibcode:1978Natur.275..754R. PMID 100709. S2CID 4203289. doi:10.1038/275754a0. 
  34. ^ Samoylova, Tatiana I.; Martin, Douglas R.; Morrison, Nancy E.; Hwang, Misako; Cochran, Anna M.; Samoylov, Alexandre M.; Baker, Henry J.; Cox, Nancy R. (2008). „Generation and characterization of recombinant feline β-galactosidase for preclinical enzyme replacement therapy studies in GM1 gangliosidosis”. Metabolic Brain Disease. 23 (2): 161—173. PMID 18421424. S2CID 39684592. doi:10.1007/s11011-008-9086-5. 
  35. ^ Condori, Jose; Acosta, Walter; Ayala, Jorge; Katta, Varun; Flory, Ashley; Martin, Reid; Radin, Jonathan; Cramer, Carole L.; Radin, David N. (2016). „Enzyme replacement for GM1-gangliosidosis: Uptake, lysosomal activation, and cellular disease correction using a novel β-galactosidase:RTB lectin fusion”. Molecular Genetics and Metabolism. 117 (2): 199—209. PMC 6116835 Слободан приступ. PMID 26766614. doi:10.1016/j.ymgme.2015.12.002. 
  36. ^ Przybilla, Michael J.; Stewart, Christine; Carlson, Timothy W.; Ou, Li; Koniar, Brenda L.; Sidhu, Rohini; Kell, Pamela J.; Jiang, Xuntian; Jarnes, Jeanine R.; O'Sullivan, M. Gerard; Whitley, Chester B. (2021). „Examination of a blood-brain barrier targeting β-galactosidase-monoclonal antibody fusion protein in a murine model of GM1-gangliosidosis”. Molecular Genetics and Metabolism Reports. 27. PMC 8025141 Слободан приступ. PMID 33854948. doi:10.1016/j.ymgmr.2021.100748. 
  37. ^ Gupta, Meenakshi; Pandey, Himanshu; Sivakumar, Sri (2017). „Intracellular Delivery of β-Galactosidase Enzyme Using Arginase-Responsive Dextran Sulfate/Poly-<SCP>l</SCP>-arginine Capsule for Lysosomal Storage Disorder”. ACS Omega. 2 (12): 9002—9012. PMC 6044979 Слободан приступ. PMID 30023598. doi:10.1021/acsomega.7b01230. 
  38. ^ Chen, Joseph C.; Luu, Amanda R.; Wise, Nathan; Angelis, Rolando De; Agrawal, Vishal; Mangini, Linley; Vincelette, Jon; Handyside, Britta; Sterling, Harry; Lo, Melanie J.; Wong, Hio; Galicia, Nicole; Pacheco, Glenn; Van Vleet, Jeremy; Giaramita, Alexander; Fong, Sylvia; Roy, Sushmita M.; Hague, Chuck; Lawrence, Roger; Bullens, Sherry; Christianson, Terri M.; d'Azzo, Alessandra; Crawford, Brett E.; Bunting, Stuart; Lebowitz, Jonathan H.; Yogalingam, Gouri (2020). „Intracerebroventricular enzyme replacement therapy with β-galactosidase reverses brain pathologies due to GM1 gangliosidosis in mice”. Journal of Biological Chemistry. 295 (39): 13532—13555. PMC 7521651 Слободан приступ. PMID 31481471. doi:10.1074/jbc.RA119.009811 Слободан приступ. 
  39. ^ Sawada, Tomo; Tanaka, Akemi; Higaki, Katsumi; Takamura, Ayumi; Nanba, Eiji; Seto, Toshiyuki; Maeda, Mitsuyo; Yamaguchi, Etsuko; Matsuda, Junichiro; Yamano, Tunekazu (2009). „Intracerebral cell transplantation therapy for murine GM1 gangliosidosis”. Brain and Development. 31 (10): 717—724. PMID 19118961. S2CID 19050191. doi:10.1016/j.braindev.2008.11.004. 
  40. ^ Shield, J. P. H.; Stone, J.; Steward, C. G. (2005). „Bone marrow transplantation correcting β‐galactosidase activity does not influence neurological outcome in juvenile GM1‐gangliosidosis”. Journal of Inherited Metabolic Disease. 28 (5): 797—798. PMID 16151914. S2CID 20014394. doi:10.1007/s10545-005-0089-7. 
  41. ^ Takaura, N.; Yagi, T.; Maeda, M.; Nanba, E.; Oshima, A.; Suzuki, Y.; Yamano, T.; Tanaka, A. (2003). „Attenuation of ganglioside GM1 accumulation in the brain of GM1 gangliosidosis mice by neonatal intravenous gene transfer”. Gene Therapy. 10 (17): 1487—1493. PMID 12900764. S2CID 24786838. doi:10.1038/sj.gt.3302033. 
  42. ^ McCurdy, Victoria J.; Johnson, Aime K.; Gray-Edwards, Heather L.; Randle, Ashley N.; Brunson, Brandon L.; Morrison, Nancy E.; Salibi, Nouha; Johnson, Jacob A.; Hwang, Misako; Beyers, Ronald J.; Leroy, Stanley G.; Maitland, Stacy; Denney, Thomas S.; Cox, Nancy R.; Baker, Henry J.; Sena-Esteves, Miguel; Martin, Douglas R. (2014). „Sustained Normalization of Neurological Disease after Intracranial Gene Therapy in a Feline Model”. Science Translational Medicine. 6 (231): 231ra48. PMC 4412602 Слободан приступ. PMID 24718858. doi:10.1126/scitranslmed.3007733. 
  43. ^ Latour, Yvonne L.; Yoon, Robin; Thomas, Sarah E.; Grant, Christina; Li, Cuiling; Sena-Esteves, Miguel; Allende, Maria L.; Proia, Richard L.; Tifft, Cynthia J. (2019). „Human GLB1 knockout cerebral organoids: A model system for testing AAV9-mediated GLB1 gene therapy for reducing GM1 ganglioside storage in GM1 gangliosidosis”. Molecular Genetics and Metabolism Reports. 21. PMC 6744524 Слободан приступ. PMID 31534909. doi:10.1016/j.ymgmr.2019.100513. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Класификација
Спољашњи ресурси
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=ГМ1_ганглиозидоза&oldid=27871808”