Пређи на садржај

Војводина

Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због упитног доприноса истих.
С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте страницу Војводина (вишезначна одредница).

Аутономна Покрајина Војводина
мађ. Vajdaság Autonóm Tartomány
хрв. Autonomna Pokrajina Vojvodina
слч. Autonómna pokrajina Vojvodina
рум. Provincia Autonomă Voivodina
рсн. Автономна Покраїна Войводина
Flag of Vojvodina
Званична
Traditional flag of Vojvodina
Традиционална
Coat of arms of Vojvodina
Званични
Traditional coat of arms of Vojvodina
Традиционални
Положај Војводине
Матична држава Србија
Административни
центар		Нови Сад
Службени језиксрпски, мађарски, словачки, хрватски, румунски и русински1
Остали језици у употребичешки, словеначки, ромски, македонски и црногорски2
Владавина
Облик властиаутономна покрајина
 — Председник Покрајинске владеМаја Гојковић
 — Председник СкупштинеБалинт Јухас
Историја
Историја‍
 — Српска Војводина1848.
 — Војводство Србија1849.
 — Уједињење са Краљевином Србијом1918.
 — САП Војводина1944.
Географија
Површина‍
 — укупно21.614 км2
Становништво‍
 — 2022.1.740.230
 — густина80,51 ст./км2
Економија
Валутасрпски динар
 — код валутеRSD
Остале информације
Временска зонаUTC +1 (CET)
UTC +2 (CEST)
Интернет домен‍.rs‍
1 Сви наведени службени језици се користе у покрајинској администрацији, српски у свим градским и општинским администрацијама, а остали само у неким.
2 Црногорски језик је званичан у општини Мали Иђош

Војводина, званично Аутономна Покрајина Војводина — скраћено АПВ, је аутономна покрајина у саставу Србије.[1] Налази се на југу Панонске низије. Граничи се на северу са Мађарском, на истоку са Румунијом, на југозападу са Босном и Херцеговином и на западу са Хрватском. Према попису из 2022. било је 1.740.230 становника.[2] Административни центар је Нови Сад, други град по насељености у Србији.

Војводину чине историјски региони Банат, Бачка и Срем, као и мали северни део Мачве. Јужну границу већим делом чине реке Дунав и Сава. Захвљујући свом плодном тлу, Војводина је средиште пољопривреде у Србији. Позната је као мултиетничко и мултикултурално подручје,[3][4] са око 26 етничких група и шест службених језика.[5]

Име

Име Војводина на српском језику означава територију којом управља војвода. У српском језику се користе још две варијанте имена Војводине, а то су: Војводовина и Војводство. У пољском језику се данас такође користи назив województwo као ознака за покрајину. Име Војводине потиче из 1848. године, када се простор данашње Војводине звао Српска Војводина (1848—1849) и Војводство Србија (1849—1860). Од 1945. године, у службеној је употреби назив Војводина.

Службени називи на осталим службеним језицима Војводине:

  • мађ. Vajdaság Autonóm Tartomány
  • слч. Autonómna pokrajina Vojvodina
  • рум. Provincia Autonomă Voivodina
  • рсн. Автономна Покраїна Войводина
  • хрв. Autonomna Pokrajina Vojvodina

Иако се име Војводине у континуитету користи од 1848. године, назив има дубље историјско порекло, тако да је још 1690. и 1694. године Србима у Хабзбуршкој монархији било признато право на војводу и засебну територију (војводину), а још у 9. веку су на подручју данашње Војводине постојала војводства, којима су владале бугарске војводе.

Географија

Главни чланак: Географија Војводине
Географске регије које чине Војводину

Војводина се простире дуж Панонске низије и скоро целом својом површином (са изузетком северне Мачве) спада географски у средњу Европу, са површином од 21.614 km2, на којој живи нешто мање од два милиона становника. Административно седиште покрајине је Нови Сад. Географски региони који чине Војводину су Банат, Бачка и Срем, као и мали северни део Мачве.[6]

Рељеф Војводине је претежно равничарски, изузев Срема, којим доминира планина Фрушка гора, и југоистока Баната, са Вршачким планинама. Најнижа тачка Војводине је 75 m, a највиша 641 m.[7]

Највећи хидрографски потенцијал чини река Дунав са својим притокама, као најважнија водена саобраћајница и стратешки саобраћајни правац у средњој Европи. Дунав кроз Србију протиче у дужини од 588 km, и то претежно кроз Војводину, а целом овом дужином је плован. Пловне су и његове притоке Тиса (168 km), Сава (206 km) и Бегеј (75 km), између којих је прокопана разграната мрежа канала за наводњавање, одводњавање и транспорт, канал Дунав—Тиса—Дунав, укупне дужине 939 km, од чега је 673 km пловно.[8]

У географском смислу, појам Војводина може се односити и на делове Срема и Баната који припадају граду Београду (Панчевачки Рит, Земун, Нови Београд, Сурчин), а у историјском смислу овај појам се односио и на делове Срема, Бачке и Баната који данас припадају Хрватској, Мађарској и Румунији, а такође се односио и на подручје Барање.[9]

Историја

Главни чланак: Историја Војводине
Овај чланак је део серије о историји Војводине
Историја Војводине
Праисторија и античко доба
Старчевачка култура
Ватинска култура
Моришко-мокринска група
Белегишка култура
Дубовачко-жутобрдска група
Босутска култура
Панонија
Доња Панонија
Друга Панонија
Панонска дијецеза
Префектура Илирик
Средњи век
Краљевина Гепида
Византијска Панонија
Куверова област у Срему
Земље жупана Бута-ула и Бујле
Војводство Салана
Војводство Глада
Војводство Ахтума
Војводство Сермона
Тема Сирмијум
Сремска жупанија
Бачка жупанија

Ковинска жупанија
Сремска земља
Горњи Срем Угрина Чака
16. век
Српско царство Јована Ненада
Сремско војводство Радослава Челника
Османски период
Темишварски пашалук
Сремски санџак
Сегедински санџак
Банатски устанак
Лугошка и карансебешка бановина
Хабзбуршки период
Војна крајина
Тамишки Банат
Потиски округ
Великокикиндски диштрикт
Српска Војводина
Војводство Србија и Тамишки Банат
Бачко-бодрошка жупанија
Сремска жупанија
Торонталска жупанија
Тамишка жупанија
20. век
Банатска република
Банат, Бачка и Барања
Српско-мађарска република Барања-Баја
Сремска област
Бачка област
Београдска област
Подунавска област
Дунавска бановина
Банат у Другом светском рату
Војводина у Народноослободилачкој борби
САП Војводина
АП Војводина

Током историје, на територији данашње Војводине траг су оставили многи народи: Срби, Илири, Трачани, Келти, Римљани, Сармати, Готи, Хуни, Гепиди, Остроготи, Лангобарди, Византинци, Стари Словени, Авари, Франци, Бугари, Мађари, Османски Турци, Немци и други.

Античко доба

Антички град Сирмијум

У периоду неолита, на простору Војводине цветају две значајне археолошке културе: старчевачка и винчанска култура. Праиндоевропљани су се први пут населили на територији данашње Војводине 3200. године пре нове ере. Током енеолита, као и бронзаног и гвозденог доба, неколико индоевропских археолошких култура било је концентрисано у Војводини или око ње, као што су вучедолска, ватинска и босутска култура, између осталих.[10]

Пре римских освајања у 1. веку пре нове ере, област Војводине су насељавали индоевропски народи илирског, трачког и келтског порекла. Прве државе образоване на овим просторима биле су келтска држава Скордиска (3. век пре нове ере — 1. век нове ере) са престоницом у Сингидунуму (данашњи Београд), као и дачко краљевство Буребисте (1. век пре нове ере).[11]

У време римске управе, подручје данашње Војводине било је у самом средишту светских дешавања, будући да је град Сирмијум (данашња Сремска Митровица) био један од четири главна града Римског царства, а у самом граду или његовој околини рођено је шест римских царева.[12] Сирмијум је такође био главни град неколико римских административних јединица, међу којима су Доња Панонија, Панонија Секунда, Дијецеза Панонија и Префектура Илирик.

Римска власт је трајала до 5. века, након чега је регион дошао у посед разних народа и држава. Док је Банат био део римске провинције Дакије, Срем је припадао римској провинцији Панонији. Бачка није била део Римског царства и била је насељена и под управом Јазига.

Средњи век

Средњовековна црква Арача

Након што су Римљани протерани са ових простора, завладали су разни индоевропски и турски народи и државе. Ови народи су чинили Готи, Сармати, Хуни, Гепиди и Авари. За регионалну историју највећа је по значају била Гепидска краљевина, која је имала престоницу у Сирмијуму. Према збирци Чуда Светог Димитрија из 7. века, Авари су око 680. године дали област Срем бугарском вођи по имену Кубер.

Словени (углавном преци данашњих Срба) се насељавају на територију данашње Војводине у 6. веку). За време аварске и бугарске управе, деловима данашње Војводине су управљали локални владари који су носили титуле војводе или жупана.[13] Такви владари били су Кубер (7. век), Бута-ул (8. век), Салан са резиденцијом у граду Тителу и Глад (9. век), као и Ахтум и Сермон (11. век).

У 9. веку, после пада аварске државе, на овим просторима настају први облици словенске државности. Прве словенске државе које су владале овим крајем су биле Прво бугарско царство, Великоморавска кнежевина и Панонска кнежевина. За време бугарске управе (9. век) овим крајем су владали локални бугарски војводе, Салан и Глад. Саланова резиденција је била Тител, док се Гладова вероватно налазила у бедему Галада или можда у Кладову (Гладово) у источној Србији. Гладов потомак био је војвода Ахтум, још један локални владар из 11. века који се противио успостављању мађарске власти над тим регионом.[14]

Војводина у саставу Краљевине Угарске

Бачка тврђава

Између 10. и 12. века, на подручју данашње Војводине се устаљује власт Краљевине Угарске. Становништво средњовековне Угарске било је етнички мешовито и укључивало је Мађаре, Словене, Кумане, Сасе, Секеље, Јасе, Влахе, итд. Мађари су у почетку чинили владајући слој угарског друштва, док су кметови били углавном Словени.[15]

Крајем 13. и почетком 14. века, доњим и горњим Сремом (данашња Мачва и данашњи Срем), владали су српски краљ Стефан Драгутин (између 1282. и 1316. године) и угарски великаш Угрин Чак (умро 1311. године), а обојица су били фактички независни владари.[15]

Иако су Срби на територији Војводине били део староседелачког словенског становништва (посебно у Срему), већи број Срба почиње да се насељава на ово подручје почевши од периода средњег века, примарно 14. века. Непосредно пред осоманско освајање ових простора, Срби су чинили знатан део становништва данашње Војводине. После пада Српске деспотовине под Османско царство (1459), деспоти Србије су наставили да владају на територији данашње Војводине (углавном у Срему), тада под управом Угарске, као вазали Краљевине Угарске. Резиденција српских деспота налазила се у граду Купинику (данашње Купиново) у Срему.[15]

Војводина у саставу Османског царства

Царство Јована Ненада (1526—1527)

Убрзо после Мохачке битке (1526) и војног пораза који је Краљевини Угарској нанело Османско царство, на историјску сцену излази самозвани српски цар Јован Ненад.[16] Уз помоћ војске првобитно састављене од српских плаћеника, Јован Ненад успоставља своју власт у Бачкој, северном Банату и делу Срема и ствара једну пролазну независну државу, чији је главни град била Суботица. На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара. Ова српска држава била је кратког века. Угарски племићи су се удружили против Јована Ненада и поразили његову војску у лето 1527. године, а цар Јован Ненад је убијен. После пропасти цареве државе, Бачка и делови Баната којима је управљао долазе за кратко време поново под угарску управу, да би убрзо дошли под директну осоманску управу.[17]

После убиства цара Јована Ненада, дотадашњи врховни командант његове армије, Радослав Челник, преместио се са делом бивше цареве војске из Бачке у Срем, којим је тада управљало Османско царство. Челник је за себе узео титулу сремског војводе и владао Сремом од 1527. до 1530. године као осомански вазал, а резиденција му се налазила у граду Сланкамену. Пошто је Челник раскинуо свој савез са Турцима и преместио се на територију Хабзбуршке монархије, Срем долази под директну отоманску управу после 1530. године.[18]

Током осоманског освајања и успоставе осоманске власти мађарско и католичко словенско (шокачко) становништво се углавном иселило са ових простора. Током осоманске владавине, већи део становништва Војводине чинили су Срби, који су претежно живели у селима, док је градове настањивало етнички и верски мешовито становништво, које је укључивало Србе, муслимане (Турци, исламизовани Срби, Арапи), Роме, Грке, Цинцаре, Јевреје, итд. После обнове Пећке патријаршије 1557. године, које је издејствовао Мехмед-паша Соколовић, православни Срби са подручја Војводине дошли су под њену јурисдикцију, а поглавар патријаршије имао је тада титулу „патријарха Срба, Бугара, поморских и северних страна”. Срби у Банату су подигли велики устанак против турске власти 1594. године, а царевина им се осветила спаљивањем моштију Светог Саве — највеће српске реликвије, коју су поштовали чак и муслимани српског порекла.[19]

Војводина у саставу Хабзбуршке монархије

Главни чланак: Историјат идеје о аутономији Војводине
Главна територија коју су населили Срби током велике сеобе 1693. године (представљена плавом бојом)

После Карловачког (1699) и Пожаревачког мира (1718), целокупна територија данашње Војводине долази под аустријску (хабсбуршку) власт. Делови територије данашње Војводине укључени су тада у војну границу, а други делови су дошли под цивилну (жупанијску) власт. За разлику од територија под цивилном управом, војном границом управљало се директно из Беча. Из овог периода су познате и две велике сеобе Срба у Аустријску царевину (1690. и 1739), којима је појачана бројност српског становништва на подручју Војводине. Срби су тада признати за једну од нација Хабсбуршке монархије (Natio Rasciana) и признато им је право на једно посебно војводство, односно територијалну аутономију. Ово право је, међутим, остварено тек у револуцији од 1848. до 1849. године. Током аустријске владавине, на територију Војводине су се, поред Срба, населили и многи колонисти, највише Немци и Мађари, али такође и Словаци, Хрвати, Русини, Румуни и други.[20]

Магистрат у Сремским Карловцима где је проглашена Српска Војводина

После избијања мађарске револуције (15. марта 1848), делегација војвођанских Срба кренула је у Пожун, да новој мађарској влади достави захтеве Срба за равноправним положајем у Угарској. После неуспелих преговора, дошло је до немира у војвођанским градовима, којом приликом су Срби спалили матичне књиге вођене на мађарском језику. Што је мађарска влада била непопустљивија према умереним српским захтевима, то су ови захтеви постајали радикалнији. У првим српским захтевима не спомињу се ни војвода ни војводина ни аутономија, али ће то веома брзо постати главне тачке српских захтева. На Мајској скупштини у Сремским Карловцима (од 13. до 15. маја 1848), Срби су прогласили Српску Војводину, која се састојала од Срема, Баната, Бачке и Барање. За војводу је изабран Стеван Шупљикац, Карловачка митрополија је уздигнута на ранг патријаршије, а тадашњи митрополит, Јосиф Рајачић, проглашен је за српског патријарха. Изабран је народни одбор као привремена влада Српске Војводине. Одлуке Мајске скупштине потврђене су касније од стране аустријског двора. Мађарска влада је цео овај покрет српског народа прогласила бунтовничким и решила да га сломи војнички. Срби су пружили енергичан отпор и у данашњој Војводини је беснео прави рат. Непопустљивост мађарске владе искористило је српско вођство, на челу са патријархом Рајачићем. Кад је аустријски цар прогласио Мађаре за бунтовнике, српске трупе из Војводине укључиле су се у царску војску и учествовале су у гушењу револуције у Угарској.[21]

После пораза мађарске револуције, одлуком аустријског цара, у новембру 1849. године, формирана је једна засебна аустријска покрајина названа Војводство Србија и Тамишки Банат (Wojwodschaft Serbien und Tamisch Banat), која се састојала од делова Баната, Бачке и Срема. Покрајином је управљао аустријски гувернер, чије се седиште налазило у Темишвару, а титула војводе је припадала аустријском цару. Службени језици Војводства Србије били су немачки и илирски (српски). Покрајина Војводство Србија и Тамишки Банат је укинута 1860. године а већи део њене територије (Банат и Бачка) је прикључен хабсбуршкој Угарској, са изузетком Срема који је прикључен Краљевини Славонији, која касније постаје део Краљевине Хрватске и Славоније у оквиру хабзбуршке Угарске.[22]

Зграда у којој је одржана Велика Народна Скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена на којој је донета одлука о присједивању Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.

После распада Аустроугарске монархије (29. октобра 1918), Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи је у Новом Саду 25. новембра 1918. године прогласила отцепљење Баната, Бачке и Барање од Угарске и њихово присаједињење Краљевини Србији, што је касније озакоњено Видовданским уставом. Један дан пре тога (24. новембра 1918), Скупштина Срема, одржана у Руми, се такође изјаснила за прикључење Срема Србији. Делегацију представника Баната, Бачке и Барање примио је регент Александар I Карађорђевић у Београду 1. децембра 1918. године, када је проглашено стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.[23]

Поред одлуке о присаједињењу Краљевини Србији, Велика народна скупштина у Новом Саду је такође донела одлуку о формирању покрајинске владе (народне управе) и покрајинске скупштине (великог народног савета) за Банат, Бачку и Барању.[24] За председника народне управе изабран је Јован Лалошевић, а за председника великог народног савета Славко Милетић. Народна управа за Банат, Бачку и Барању била је активна све до 11. марта 1919. године, када је одржала своју последњу седницу.[25]

Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца било је у почетку подељено на округе и жупаније, а затим на области. Године 1929. формирана је покрајина Краљевине Југославије, названа Дунавска бановина, са седиштем у Новом Саду, која је обухватала Бачку, Барању, већи део Баната и Срема, као и део Шумадије и Браничева.[26]

Војводина у Другом светском рату

Главни чланак: Војводина у Народноослободилачкој борби
Споменик Слобода на Фрушкој гори, посвећен антифашистичком отпору у окупираној Војводини

После краткотрајног Априлског рата и брзе капитулације Краљевине Југославије 1941. године, Војводина је окупирана од стране сила Осовине и подељена на три окупационе зоне: Срем су Немци предали Независној Држави Хрватској, Бачку и Барању је анектирала Хортијева Краљевина Мађарска, док је Банат потпао под власт домаћих Немаца, иако је формално припадао Недићевој Србији. Терор и физичко уништење недужног народа, привредна пљачка, општа обесправљеност, беда и очај карактерисали су четворогодишњу окупацију (1941—1944). У току фашистичке окупације у Војводини је око 50.000 људи убијено, а преко 280.000 је било интернирано, хапшено, злостављано и мучено.[27][28][29][30]

Покрет отпора, који су комунисти покренули већ у лето 1941, недовољно припремљен и осмишљен према датим условима, претрпео је у Банату и Бачкој тежак пораз, док је у Срему, после солиднијих припрема, постепено прерастао у општенародни устанак. Искуства из Срема у организовању ослободилачке борбе пренесена су у лето 1944. у Банат, Бачку и Барању, тако да је пре доласка Црвене армије, октобра 1944, овде већ била устројена нова народна власт са ослободилачким институцијама.[31]

Током Народноослободилачке борбе (1941—1945), на појединим привремено ослобођеним подручјима Војводине основани су органи народне власти, на челу са Главним народноослободилачким одбором Војводине (ГНООВ), који је установљен у новембру 1943. Током Другог светског рата, Срби на подручју Војводине су били прогоњени од стране окупационих режима (мађарског, хрватског, немачког).[32]

Војводина у СФРЈ

Дочек Јосипа Броза Тита у Шиду (1977)

Након ослобођења највећег дела Војводине у јесен 1944, покренуто је питање о озваничењу статуса Војводине као аутономне покрајине, с обзиром на њене историјске, економске и културне посебности, као и постојање већег броја припадника националних мањина. На пленарном заседању које је одржано 6. априла 1945. у Новом Саду, чланови ГНООВ су донели једногласну одлуку о успостављању аутономне покрајине. Делегација ГНООВ је потом отпутовала у Београд, где је учествовала на заседању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС). На седници која је одржана 7. априла 1945. представници ГНООВ су делегатима АСНОС-а саопштили одлуку о укључивању Војводине у састав Србије, на шта је АСНОС одговорио усвајањем резолуције којом је одлука ГНООВ поздрављена и прихваћена.[33][34]

Скупштина изасланика народа Војводине, која је одржана 30. и 31. јула 1945. године у Новом Саду, потврдила је дотадашњи рад и одлуке ГНООВ. Скупштина је такође формализовала одлуку о уласку Војводине, као аутономне покрајине, у састав федералне јединице Србије. Статус аутономне покрајине у Србији, Војводина је задржала до данас, иако се степен аутономије мењао током времена. Највећи степен аутономије Војводина је имала између 1974. и 1990. године, када је, иако формално у саставу Србије, имала статус федералног субјекта Југославије са елементима државности.[35]

Под влашћу председника Србије Слободана Милошевића, током лета и јесени 1988. одржан је низ протеста против руководства Савеза комуниста Војводине, који су приморали руководство да поднесе оставку. На крају су САП Војводина и САП Косово прихватили уставне амандмане Србије којима је практично одбачена аутономија покрајина у Србији. Војводина и Косово изгубили су елементе државности септембра 1990. године доношењем новог Устава Србије.[36]

Савремено доба

Дим из бомбардоване рафинерије у Новом Саду

Услед ратова у бившој Југославији и етничког чишћења српског становништва из разних делова бивше Југославије, број становника Војводине је нагло порастао. У Војводину тада углавном долазе протерани Срби из данашње Хрватске и Босне и Херцеговине. НАТО бомбардовање Југославије, које је и даље контроверзна тема, донело је бројне цивилне жртве и материјалну штету, док је најгоре прошао Нови Сад.[37]

Свргавање Слободана Милошевића из 2000. створио је нову политичку климу у Војводини. Након разговора политичких странака, степен аутономије покрајине донекле је повећан Законом о омнибусу из 2002. Скупштина Аутономне Покрајине Војводине усвојила је 15. октобра 2008. нови Статут, који је, након делимичних измена, одобрила Народна скупштина Републике Србије.[38]

Политика

Главни чланак: Политички систем Војводине
Комплекс Бановине у Новом Саду

Највиши правни акт Аутономне Покрајине Војводине је Статут (изнад којег је Устав Републике Србије), који је ступио на снагу 1. јануара 2010.[39] Највиши покрајински орган је Скупштина, у коју се слободним изборима бира 120 посланика са територије Војводине и у којој су равноправни сви службени језици. Орган извршне власти је Покрајинска влада коју чине покрајински секретари и потпредседници, док је предводи председник владе.

Војводина је чланица Савета европских општина и регија при Европском парламенту, као прва, а засада и једина регија која је постала чланица а да матична држава није у том тренутку била члан Европске уније или Савета Европе. Такође, саоснивач је и регионалног савета еурорегије ДКМТ (Дунав—Кереш—Мориш—Тиса), који окупља, осим саме Војводине, и неколико жупанија из Мађарске и Румуније, а чији је задатак међусобна сарадња у регионалном привредном, културном и еколошком развоју.[40]

Административна подела

Општине и градови у Војводини

Војводина се састоји од 39 општина и 8 градова, подељених у 7 округа. Седишта округа су у: Новом Саду, Суботици, Зрењанину, Панчеву, Сомбору, Кикинди и Сремској Митровици.

Територијална организација
Управни окрузи Број општина Седиште округа
Севернобачки округ 2 + 1 град Суботица
Западнобачки округ 3 + 1 град Сомбор
Јужнобачки округ 13 + 1 град Нови Сад
Севернобанатски округ 5 + 1 град Кикинда
Средњобанатски округ 4 + 1 град Зрењанин
Јужнобанатски округ 6 + 2 града Панчево
Сремски округ 6 + 1 град Сремска Митровица
7 39 + 8 градова

Демографија

Главни чланак: Демографија Војводине
Популација (ист.)
Год.Поп.± %
1787.476.018—    
1828.864.281+81,6%
1840.912.754+5,6%
1857.1.030.545+12,9%
1880.1.172.729+13,8%
1890.1.331.143+13,5%
1900.1.432.748+7,6%
1910.1.512.983+5,6%
1921.1.528.238+1,0%
1931.1.624.158+6,3%
1931.1.636.367+0,8%
1948.1.663.212+1,6%
1953.1.699.545+2,2%
1961.1.854.965+9,1%
1971.1.952.533+5,3%
1981.2.034.772+4,2%
1991.2.012.517−1,1%
2002.2.031.992+1,0%
2011.1.931.809−4,9%
2022.1.740.230−9,9%
Извор: [41]

Етничке групе

Према попису из 2022. било је 1.740.230 становника. Срби, којих у Војводини има 1.190.785 (68,43%), већинско су становништво ове северне српске покрајине. По бројности затим следе: Мађари (182.321 или 10,48%), Роми (40.938 или 2,35%), Словаци (39.807 или 2,29%), Хрвати (32.684 или 1,88%), Румуни (19.595 или 1,13%), Црногорци (12.424 или 0,71%), Буњевци (10.949 или 0,63%), Русини (11.207 или 0,64%), Југословени (12.438 или 0,71%), Македонци (7.021 или 0,40%), као и остале мање етничке групе у које спадају: Руси (0,24%) Украјинци (0,18%), Муслимани (0,14%), Немци (0,11%), Албанци (0,11%), Словенци (0,06%), Бугари (0,06%) и други (укупно има више од 26 нација и националних или етничких група).[42]

У већини општина и градова Војводине већинско становништво су Срби. Мађари чине већину становништва у пет општина на северу Војводине (Кањижа, Сента, Ада, Бачка Топола и Мали Иђош), Словаци чине већину становништва у општини Бачки Петровац, док су град Суботица и општине Бечеј, Чока, Бач и Ковачица етнички мешовите. У граду Суботици и у општинама Бечеј и Бач, појединачно најбројнија етничка група су Срби, у општини Чока Мађари, а у општини Ковачица Словаци (највећи број војвођанских Словака живи управо у овој општини).[43] Други бројнији народи Војводине (Русини, Румуни, Црногорци, Буњевци, Хрвати, Чеси) чине већину становништва у појединим насељима, док Роми чине већину становништва у појединим градским четвртима и формалним приградским насељима.

Религија

Главни чланак: Религија у Војводини

Према резултатима пописа становништва из 2011. године, од укупног броја становника Војводине већину (према верској припадности) чине хришћани: православци (70,25%), католици (17,43%) и протестанти (3,31%). Муслимани чине 0,74% становника покрајине.[44]

Упоредни подаци о верској и етничкој припадности сведоче да у оквиру сваке етничке заједнице постоје специфичне религијске већине и мањине. Тако су Срби, Румуни, Црногорци, Роми и Македонци највећим делом православци, док су Мађари, Хрвати и Буњевци највећим делом католици. Украјинци су већим делом православци (57%), а мањим делом католици (36%), док су Русини већим делом католици (75%), а мањим делом православци (18%). Словаци су већим делом протестанти (82%), а мањим делом католици (6%). Бошњаци су највећим делом муслимани.[45]

Међу војвођанским Русинима, Украјинцима и Румунима који припадају католичкој вероисповести, највећи део су гркокатолици.

Службени језици

У Војводини је службено шест језика уз употребу њихових писама: српски (ћирилично писмо уз могућност употребе латиничног), мађарски (латиница), словачки (латиница), хрватски (латиница), румунски (латиница) и русински (ћирилица). Извршно Веће АПВ је оснивач и издавач новина на службеним језицима и то: дневне новине Дневник на српском језику и Magyar Szó (Мађарска реч) на мађарском језику, а недељници су Hrvatska riječ (Хрватска реч — хрватски), Hlas Ľudu (Глас народа — словачки), Libertatea (Слобода — румунски) и Руске слово (Русинска реч — русински).

Састав становништва према матерњем језику, према попису из 2011. године, био је: српски језик (76,91%), мађарски језик (12,48%), словачки језик (2,47%), ромски језик (1,42%), румунски језик (1,25%), хрватски језик (0,75%), и други.

Већи градови

 
Највећи градови у Војводини
Извор: Попис становништва 2022.
№ Град Округ Популација № Град Округ Популација
Нови Сад
Нови Сад
Суботица
Суботица 		1. Нови Сад Јужнобачки 260.438 11. Инђија Сремски 24.450 Панчево
Панчево
Зрењанин
Зрењанин
2. Суботица Севернобачки 88.752 12. Врбас Јужнобачки 20.892
3. Панчево Јужнобанатски 73.401 13. Бечеј Јужнобачки 19.492
4. Зрењанин Средњобанатски 67.129 14. Стара Пазова Сремски 18.522
5. Сомбор Западнобачки 41.814 15. Футог Јужнобачки 18.011
6. Сремска Митровица Сремски 36.764 16. Темерин Јужнобачки 17.998
7. Кикинда Севернобанатски 32.084 17. Нова Пазова Сремски 16.115
8. Вршац Јужнобанатски 31.946 18. Кула Западнобачки 14.873
9. Рума Сремски 27.747 19. Апатин Западнобачки 14.613
10. Бачка Паланка Јужнобачки 25.476 20. Сента Севернобанатски 14.452

Привреда

Војводина је позната као „житница Србије”

Привреда Војводине се у великој мери заснива на развијеној прехрамбеној индустрији и плодном пољопривредном земљишту. Пољопривреда је приоритетан сектор у Војводини. Традиционално је био значајан део локалне привреде и генератор позитивних резултата, захваљујући обиљу плодног пољопривредног земљишта које чини 84% њене територије. Учешће агробизниса у укупној индустријској производњи износи 40%, односно 30% у укупном извозу Војводине.[46]

Метална индустрија Војводине има дугу традицију и састоји се од мањих металопрерађивачких предузећа за производњу компоненти и, у мањој мери, од произвођача оригиналне опреме са сопственим брендираним производима. Војвођански метални кластер окупља 116 предузећа са 6.300 запослених. Развијене су и друге гране индустрије као што су хемијска индустрија, електроиндустрија, нафтна индустрија и грађевинска индустрија. Сектор информационо-комуникационих технологија (ИКТ) је у протеклој деценији брзо растао и заузео значајну улогу у економском развоју Војводине.[47]

Сектор високе технологије се изузетно брзо развија у Војводини. Развој софтвера представља главни извор прихода, посебно развој ЕРП решења, Џава апликација и мобилних апликација. Предузећа из ИТ сектора се углавном баве инжењерингом софтвера, на основу захтева међународних клијената или развојем сопствених софтверских производа за потребе домаћег и међународног тржишта. Војводина посебну пажњу посвећује међурегионалној и прекограничној економској сарадњи, као и спровођењу приоритета дефинисаних у оквиру Стратегије ЕУ за Дунавски регион.[48]

Своје инвестиционе потенцијале Војводина промовише кроз Развојну агенцију Војводине (РАВ), коју је основала Скупштина Аутономне Покрајине Војводине.[49] Неке од најзначајнијих предузећа из Војводине су: Нафтна индустрија Србије, Србијагас, ХИП-Петрохемија, Апатинска пивара и Новосадски сајам.

Туризам

Главни чланак: Туризам у Војводини
Палићко језеро

Туристичке дестинације у Војводини чине познати православни манастири на Фрушкој гори, бројна ловишта, културно-историјски споменици, различити фолклори, галерије и музеји, равничарски предели са пуно зеленила, велике реке, канали и језера, као и Делиблатска пешчара („Европска Сахара”). У Војводини се такође одржава један од најпосећенијих музичких фестивала у Европи, Exit.[50]

Као туристичка дестинација, Војводина је позната по лову и риболову, бројним фестивалима хране, етно-фестивалима, музичким фестивалима, као и богатим архитектонским и културним наслеђем, које укључује бројне православне манастире, дворце, тврђаве, као и остатке античке римске цивилизације од којих су најзначајнији остаци римског Сирмијума.[51][52]

Остале познате туристичке дестинације у Војводини чине Национални парк Фрушка гора, Вршачке планине, Специјални резерват природе Засавица, Петроварадинска тврђава, Крчединска ада, Загајичка брда, Врдничка бања и Белоцркванска језера.[53]

Саобраћај

Мост слободе у Новом Саду

Кроз Војводину пролазе важне саобраћајнице, пре свега ауто-пут који иде од средње Европе и Хоргоша на граници према Мађарској, па преко Новог Сада до Београда, и даље на југоисток ка Нишу где се рачва у два правца: један правац води на исток ка граници са Бугарском; други на југ, према Скопљу и Солуну. Трећи крак ауто-пута се у Срему одваја на запад, према суседној Хрватској и даље ка западној Европи. Око ауто-пута је развијена и мрежа локалних путева и железничких праваца.[54]

На југу Војводине почиње моравско-вардарска долина, најважнија комуникација између севера и југа Балканског полуострва, која се управо код Београда укршта са дунавским правцем Исток—Запад, чинећи геостратешки чвор. То чини географскостратешки положај ове покрајине повољним и значајним за Србију.

Тренутно је у изградњи Фрушкогорски коридор,[55] док пројектована брза саобраћајница названа „Осмех Војводине” дуга више од 164 километра повезује исток и запад Војводине.[56]

Образовање

Карловачка гимназија, најстарија српска гимназија, основана 1791.

Образовање у Војводини има дугу традицију. Образовни систем Србије данас је веома развијен и обухвата предшколско, основно, средње и високошколско образовање. Настава се, на свим нивоима образовања у Србији, одвија на српском језику, а може се изводити, под одређеним условима, и на језику националних мањина. Та законска могућност се нарочито често користи у Војводини због изражене мултиетничке структуре становништва. За све ученике који се не школују на свом матерњем језику омогућено је и неговање матерњег језика са елементима националне културе.

Након основног образовања, младима у Војводини су на располагању гимназије, стручне школе, мешовите школе, средње уметничке школе и средње школе за образовање ученика са сметњама у развоју и инвалидитетом. У оквиру редовног средњег образовања, настава се одржава на српском, мађарском, словачком, румунском, русинском и хрватском језику.[57]

Војводина је препознатљива по својим високошколским установама, које привлаче студенте из читаве Србије и српске дијаспоре, нарочито Републике Српске.[58] У више градова Војводине функционишу бројни државни и приватни факултети, на којима су студентима у понуди основне, мастер и докторске академске студије.

Култура

Матица српска, најстарија матица на свету

У традиционалном културном и научном упоришту српског народа у Војводини најстарије установе су: Матица српска (основана 1826) и Српско народно позориште, (основано 1861), у коме се представе изводе и на језицима националних мањина. У Новом Саду се налази и огранак Српске академије наука и уметности, Војвођанска академија наука и уметности, као и два научна института.[59]

У Војводини такође раде и Музеј Војводине, Архив Војводине, Музеј савремене уметности Војводине, Културни центар Војводине Милош Црњански, Позоришни музеј Војводине. Прво фотографско удружење основано је 1901. године: Фото, кино и видео савез Војводине, и једно је од најактивнијих удружења бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.[60]

Спорт

Стадион Карађорђе у Новом Саду

Организацију спортских манифестација спроводи Спортски савез Војводине, који је део Спортског савеза Србије, уз помоћ Покрајинског секретаријата за спорт и омладину у склопу Покрајинске владе Војводине.[61] Најзначајнији спортски простори у Војводини налазе се у њеном административном центру Новом Саду, а највише се издвајају стадион Карађорђе и Спенс, као и ТСЦ арена у Бачкој Тополи.[62]

Захваљујући резултатима спортиста из Војводине, основан је и Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Новом Саду.[63] Спортисти пореклом из Војводине остварили су бројне успехе за своју земљу, али и друге државе које су представљали на спортским такмичењима. Неке од значајнијих спортиста из Војводине представљају кошаркаш Никола Јокић, атлетичарка Ивана Шпановић, рвач Давор Штефанек, фудбалер Влада Аврамов, рвач Виктор Немеш, кошаркаш Михаило Васић, атлетичар Михаил Дудаш и други.

Фудбалски савез Војводине је територијални савез у оквиру Фудбалског савеза Србије са седиштем у Новом Саду. У Војводини се налази и један од најбољих клубова из бивше Југославије — ФК Војводина.[64] Једну од четири Српске лиге у фудбалу чини и Српска лига Војводина.

Галерија

Види још

Референце

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 71. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ „Први резултати Пописa становништва, домаћинстава и станова 2022.”. popis2022.stat.gov.rs. Приступљено 21. 12. 2022. 
  3. ^ Lux, Gábor; Horváth, Gyula (2017). The Routledge Handbook to Regional Development in Central and Eastern Europe. Taylor & Francis. стр. 190. 
  4. ^ Filep, Béla (2016). The Politics of Good Neighbourhood: State, civil society and the enhancement of cultural capital in East Central Europe. Taylor & Francis. стр. 71. 
  5. ^ „Beogradski centar za ljudska prava – Belgrade Centre for Human Rights”. bgcentar.org.rs. 29. 3. 2015. Приступљено 26. 3. 2018. 
  6. ^ Popović, Aleksandar; Arđelan, Zoltan (2019). Vojvođanski mozaik - crtice iz kulture nacionalnih zajednica Vojvodine. Novi Sad: Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine - nacionalne zajednice. 
  7. ^ „Planinski vrhovi Vojvodine”. Србија под лупом. Приступљено 19. 12. 2024. 
  8. ^ „Vojvodina”. Encyclopædia Britannica. 
  9. ^ „Zna li Srbija čija je Baranja”. Корени. Приступљено 11. 12. 2024. 
  10. ^ Љуштина, Марија. „Изазови средњег бронзаног доба: ватинска култура и балкански суседи”. Academia. Приступљено 17. 12. 2024. 
  11. ^ „Укратко о илирским племенима на Балкану”. Архивум. Приступљено 17. 12. 2024. 
  12. ^ „CARSKI GRAD NA SAVI: Ovo su rimski imperatori rođeni u okolini Sremske Mitrovice! (FOTO)”. Serbian Times. Приступљено 19. 12. 2024. 
  13. ^ „Vojvođanske seobe”. Време. Приступљено 19. 12. 2024. 
  14. ^ „Митови о Словенима”. Радио-телевизија Војводине. Приступљено 17. 12. 2024. 
  15. ^ а б в Kocsis, Karoly; Kocsis-Hodosi, Eszter (април 2001). Ethnic Geography of the Hungarian Minorities in the Carpathian Basin. Simon Publications, Incorporated. стр. 140, 155. ISBN 9781931313759 — преко google.rs. 
  16. ^ „Srpski vladari od dolaska na Balkan do 20. veka (XV deo)”. N1. Приступљено 19. 12. 2024. 
  17. ^ Андрић, Грујица. „Владао годину дана и два пута губио главу: Ко је био Јован Ненад, „Црни човек и последњи српски цар"”. BBC News. Приступљено 19. 12. 2024. 
  18. ^ „Sremsko vojvodstvo Radoslava Čelnika ZABORAVLJENO U PROŠLOSTI!”. Сремскомитровачки портал. Приступљено 19. 12. 2024. 
  19. ^ „Zaboravljeni a veliki srpski ustanak zbog koga su TURCI SPALILI MOŠTI SVETOG SAVE (FOTO)”. 19. 12. 2024. Приступљено Telegraf.rs.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  20. ^ DeLucia, JoEllen (2018). Migration and Modernities The State of Being Stateless, 1750-1850. Edinburgh University Press. стр. 156. ISBN 9781474440363. 
  21. ^ Czamańska, Ilona (2015). „The Vlachs – several research problems”. Balcanica Posnaniensia. Acta et studia. 22 (1): 13. doi:10.14746/bp.2015.22.1. 
  22. ^ „„Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat“”. Данас. Приступљено 19. 12. 2024. 
  23. ^ Boarov, Dimitrije (10. 5. 1997). „Na pravoj ili krivoj strani istorije”. Naša Borba. 
  24. ^ „Дан када се Србији прикључила Барања, Бачка и Банат”. Политика. Приступљено 19. 12. 2024. 
  25. ^ „Годишњица присаједињења Војводине Србији 1918. године”. Радио-телевизија Војводине. Приступљено 19. 12. 2924.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  26. ^ „Ристић: Војводина присаједињењем трајно српска”. Радио-телевизија Србије. Приступљено 19. 12. 2024. 
  27. ^ Crowe, David (2011). Crimes of State Past and Present: Government-Sponsored Atrocities and International Legal Responses. Routledge. стр. 45—46. 
  28. ^ McCormick, Robert B. (2014). Croatia Under Ante Pavelić: America, the Ustaše and Croatian Genocide. London-New York: I.B. Tauris. ISBN 9781780767123. 
  29. ^ Ivo Goldstein. „Uspon i pad NDH”. Faculty of Humanities and Social Sciences, University of Zagreb. Архивирано из оригинала 17. 7. 2011. г. Приступљено 20. 2. 2011. 
  30. ^ Samuel Totten, William S. Parsons (1997). Century of genocide: critical essays and eyewitness accounts. Taylor & Francis. стр. 430. ISBN 0-203-89043-4. Приступљено 28. 9. 2010. 
  31. ^ „Cine a fost Baba Novac, credinciosul general al lui Mihai Viteazul, ucis de unguri în chinuri groaznice şi devorat de corbi”. 22. 6. 2015. 
  32. ^ „[sim] Srbe podjednako ubijali okupator i i "oslobodioci"”. mail-archive.com. 14. 1. 2009. 
  33. ^ Попов 1977, стр. 294-295.
  34. ^ Димић 2001, стр. 296.
  35. ^ „Времеплов: Усвојен Устав Србије којим је укинуто решење из 1974.”. Радио-телевизија Војводине. Приступљено 19. 12. 2024. 
  36. ^ Đorđe Tomić (28. 11. 2014). "Phantomgrenzen" in Zeiten des Umbruchs – die Autonomieidee in der Vojvodina der 1990er Jahre (PDF) (Теза). Philosophische Fakultät I. doi:10.18452/17174.  Dissertation. Humboldt-Universität zu Berlin, 2015.
  37. ^ Срдић, Милан. „Бомбардовање новосадских мостова – болно и горко сећање за становнике Српске Атине”. Радио-телевизија Србије. Приступљено 17. 12. 2024. 
  38. ^ „Novi statut Vojvodine nije separatistički i ne ruši državu”. Блиц. Приступљено 17. 12. 2024. 
  39. ^ Статут Аутономне Покрајине Војводине. 2009 — преко Викизворника. 
  40. ^ „Government of the Autonomous Province of Vojvodina”. vojvodina.gov.rs. Архивирано из оригинала 2015-02-17. г. Приступљено 2015-02-17. 
  41. ^ „2011 Census of Population, Households and Dwellings in the Republic of Serbia” (PDF). stat.gov.rs. Statistical Office of the Republic of Serbia. Приступљено 16. 1. 2017. 
  42. ^ „Републички завод за статистику: Коначни резултати Пописа становништва, домаћинстава и станова 2011. у Републици Србији — Књига 1 : Национална припадност” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 06. 07. 2016. г. Приступљено 30. 11. 2012. 
  43. ^ Najviše Slovaka u našoj opštini
  44. ^ Лађевић 2014, стр. 184.
  45. ^ Лађевић 2014, стр. 187-202.
  46. ^ „Statistika koja se ne menja: Vojvodina najviše izvozi, a Beograd uvozi”. Радио 021. Приступљено 13. 12. 2024. 
  47. ^ „После Божића почиње обука за програмере у организацији "Војводина ИКТ кластера" (АУДИО)”. Радио-телевизија Војводине. Приступљено 13. 12. 2024. 
  48. ^ „PKS: Zajedničkim projektima u Dunavskom regionu do EU fondova”. Данас. Приступљено 13. 12. 2024. 
  49. ^ „Razvojna agencija Vojvodine: Vojvodina predstavila svoje potencijale na sajmu “Automechanika” u Frankfurtu”. НС уживо. Приступљено 13. 12. 2024. 
  50. ^ „Vojvodina online – Tourism Organisation of Vojvodina”. vojvodinaonline.com. 19. 5. 2023. 
  51. ^ „Mesto Sremska Mitrovica, upoznaj Srbiju”. Архивирано из оригинала 14. 5. 2014. г. Приступљено 1. 10. 2014. 
  52. ^ Domić-Kunić, Alka (8. 12. 2006). „SRCE.hr”. Vjesnik Arheološkog Muzeja U Zagrebu. 39 (1): 59—164. Приступљено 1. 10. 2014. 
  53. ^ „Šta obići u Vojvodini - Posetite najlepša mesta u Vojvodini”. Bookaweb. Приступљено 19. 12. 2024. 
  54. ^ „Vojvodina počinje da se smeši. Izdata dozvola za brzu saobraćajnicu “Osmeh Vojvodine” (VIDEO)”. НС уживо. Приступљено 13. 12. 2024. 
  55. ^ Kužet, Sanja (2024-06-26). „FRUŠKOGORSKI KORIDOR REVOLUCIONARNO MENJA SEVER SRBIJE: Sve o projektu koji će ubrzati transport i doneti investicije | NS Uživo”. nsuzivo.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-12-19. 
  56. ^ „Osmeh Vojvodine: Kuda tačno prolazi moto-put od Sombora do Kikinde”. Gradnja (на језику: српски). 2023-10-10. Приступљено 2024-12-19. 
  57. ^ „Vojvodina gubi svoju višejezičnost: Sve manje prvaka u odeljenjima manjinskih nacionalnih zajednica”. Аутономија. Приступљено 13. 12. 2024. 
  58. ^ „U Novom Sadu i Beogradu 16.000 studenata iz Republike Srpske, mali broj njih se vrati kući”. Радио 021. Приступљено 13. 12. 2024. 
  59. ^ „Vojvodina dobija akademiju nauka i umetnosti”. Блиц. Приступљено 13. 12. 2024. 
  60. ^ Миловановић Симичић, Весна. „Сомбор: Фото-кино клуб "Рада Крстић" међу најстаријима у Србији”. Радио-телевизија Војводине. Приступљено 19. 12. 2024. 
  61. ^ Васић Аџић, Мирјана. „Organizacija sportskih aktivnosti značajna za razvoj zajednice”. Biznis.rs. Приступљено 19. 12. 2024. 
  62. ^ „Kompletiran projekat rekonstrukcije postojećeg stadiona Karađorđe u Novom Sadu - Evo kako će izgledati (FOTO)”. еКаприја. Приступљено 19. 12. 2024. 
  63. ^ „Питали смо студенте: Зашто сте уписали Факултет спорта и физичког васпитања? (ВИДЕО)”. Градске инфо. Приступљено 19. 12. 2024. 
  64. ^ „Ветерани Војводине - сећање на трофеј”. Радио-телевизија Војводине. Приступљено 19. 12. 2024. 

Литература

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Војводина&oldid=28928609”