Антон Вратуша
| Антон Вратуша | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
 Антон Вратуша, 2009. | ||||||
| Лични подаци | ||||||
| Име по рођењу | Антал Вратуша | |||||
| Надимак | Вран | |||||
| Датум рођења | 21. фебруар 1915. | |||||
| Место рођења | Долња Славеча, код Мурске Соботе, Аустроугарска | |||||
| Датум смрти | 30. јул 2017. (102 год.) | |||||
| Место смрти | Љубљана, Словенија | |||||
| Професија | дипломата | |||||
| Члан КПЈ од | 1943. | |||||
| Војна каријера | ||||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије 1941 — 1945. | |||||
| Чин | пуковник у резерви | |||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||
| У току НОБ | заменик команданта Рапске бригаде | |||||
| Председник Извршног већа Скупштине СР Словеније | ||||||
| Период | април 1978 — јул 1980. | |||||
| Претходник | Андреј Маринц | |||||
| Наследник | Јанез Земљарич | |||||
| Одликовања |
| |||||
Антон Вратуша, рођен као Антал Вратуша (мађ. Antall Vratussa;[1][2][3] Долња Славеча, код Мурске Соботе, 21. фебруар 1915 — Љубљана, 30. јул 2017)[4][5] био је учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Словеније, дипломата и слависта.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 21. фебруара 1915. године у Долњој Славечи, код Мурске Соботе. Родитељи су му били Антон Вратуша и Ана Бокан.
Предратни период
[уреди | уреди извор]Реалну гимназију похађао је у Мурској Соботи, па од 1931. године у Љубљани, где уписује и студије славистике. Године 1939. добитник је светосавске награде Универзитета у Љубљани за свој необјављени семинарски рад о горичком говору. Објављује радове Језиковне размере у северном Прекмурју и словенском Порабљу (1939) и Језик Новога закона и Светих јеванћелиста (1940). Докторирао је славистику на Филозофском факултету Универзитета у Љубљани, лета 1941. године. Положио је стручни испит за учитеља стенографије. Пре рата писао је у разним часописима о питању историје књижевности и језика, а по ослобођењу о политичким и друштвеним питањима.
Народноослободилачка борба
[уреди | уреди извор]Априлски рат 1941. године дочекује у чину резервног официра војске Краљевине Југославије. Народноослободилачкој борби прикључио се 1941. године. Италијански фашисти су га заробили у северној Италији у фебруару 1942. године. Прво је био интерниран у концентрациони логор Гонарс, а затим у Тревизо, Падову и на Раб, све до капитулације Италије, септембра 1943. године. Док се налазио на Рабу, ступио је у редове Освободилне фронте.
Након ослобођења логора, Вратуша је постао заменик команданта Рапске партизанске бригаде. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је исте године. Био је вођа делегације НОВЈ при Комитету националног ослобођења Италије, антифашистичком покрету у северној Италији, који је водио борбу против Италијанске социјалне републике.
Послератни период
[уреди | уреди извор]
После ослобођења Југославије, вршио је одговорне дужности у Републици и Федерацији:
- заменик начелника првог одељења Управе државне безбедности - УДБ (обавештајног) за Југославију од марта 1945. до 1949. године,[6]
- заменик начелника Друге управе Генералштаба ЈНА (војнообавештајне) од 1949. до 1952. године,
- начелник Одсека за анализу и документацију (обавештајног одељења) и опуномоћени министар у Државном секретаријату за иностране послове (ДСИП) од 1952. до 1953. године,[7]
- шеф Кабинета потпредседника Савезног извршног већа (СИВ) у звању државног подсекретара од 1953. до 1963. године,
- шеф Кабинета председника Савезне скупштине СФРЈ Едварда Кардеља од 1963. до 1965. године у звању делегата Савезне скупштине СФРЈ,
- директор Института друштвених наука у Београду од 1965. до 1967. године,
- изасланик Организације уједињених нација (ОУН) у Југозападној Африци од октобра 1966. до јуна 1967. године,
- стални представник СФР Југославије у Уједињеним нацијама од 1967. до 1969. године,
- заменик Савезног секретара за иностране послове СФРЈ од 1969. до 1971. године,
- потпредседник Савезног извршног већа (савезне владе) од 1971. до 1978. године,
- председник Извршног већа Скупштине СР Словеније од априла 1978. до јула 1980. године.
- председник Савезног већа Скупштине СФРЈ од 1982. до 1983. године,
Умро је 30. јула 2017. године у Љубљани, у 103. години живота.[4][5]
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден заслуга за народ првог реда, Орден партизанске звезде другог реда и Орден братства и јединства другог реда.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Novak, Vilko (2004). Zgodovina iz spomina / Történelem emlékezetből. Založba ZRC. Ljubljana. ISBN 978-961-6500-34-0. стр. 99.
- ^ Jerič, Ivan (јануар 2001). Zgodovina madžarizacije v Prekmurju. Murska Sobota. стр. 15.
- ^ „102 leti akademika dr. Antona Vratuše Vrana”. stajerska.eu. 25. 2. 2017. Приступљено 31. 7. 2017.
- ^ а б „Umrl je Anton Vratuša”. vecer.com. 30. 7. 2017. Приступљено 31. 7. 2017.
- ^ а б „V 103. letu starosti se je poslovil akademik in politik Anton Vratuša”. rtvslo.si. 30. 7. 2017. Приступљено 31. 7. 2017.
- ^ Лопушина, Марко. „Прво одељење Удбе ФНРЈ”. Убиј ближњег свог. стр. 68.
- ^ Лопушина, Марко. „Југословенска обавештајна служба”. Убиј ближњег свог. стр. 131.
Литература
[уреди | уреди извор]- Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Хронометар“, Београд 1970. година.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Биографија Антона Вратуше (САЗУ)
- Са 102 године, овај бивши дипломата нема времена за мемоаре („Блиц”, 12. јун 2016)
фукција по периодима: председник Владе (1945—1953), председник Извршног већа Народне скупштине (1953—1963) и председник Извршног већа Скупштине (1963—1990) | ||
| 1945—1953 |
|  |
| 1953—1963. |
| |
| 1963—1990. |
| |
- Рођени 1915.
- Умрли 2017.
- Словенци
- Комунисти Словеније
- Личности радничког покрета Југославије
- Југословенски партизани
- Словенија у Народноослободилачкој борби
- Припадници Службе државне безбедности
- Председници Владе СР Словеније
- Друштвено-политички радници СФРЈ
- Друштвено-политички радници СР Словеније
- Официри ЈНА у резерви
- Посланици Скупштине СФРЈ
- Академици САЗУ
- Доктори филологије
- Носиоци Партизанске споменице 1941.
- Стогодишњаци