Пређи на садржај

Јевреји

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Јевреј)
Јевреји
יְהוּדִים‬ (Yehudim)
Давидова звијезда, заједнички симбол јеврејског народа
Укупна популација
14,6—17,8 милиона

Проширено становништво (укључује потпуно или дјелимично јеврејско поријекло):
20,7 милиона[1]


Мапа јеврејске дијаспоре у свету (број Јевреја по државама)
  Израел
  + 1.000.000
  + 100.000
  + 10.000
  + 1.000
(2022)
Региони са значајном популацијом
 Израел6.558.000—6.958.000[1]
 Сједињене Државе5.700.000–10.000.000[1]
 Француска453.000–600.000[1]
 Канада391.000–550.000[1]
 Уједињено Краљевство290.000–370.000[1]
 Аргентина180.000–330.000[1]
 Русија172.000–440.000[1]
 Њемачка116.000–225.000[1]
 Аустралија113.000–140.000[1]
 Бразил93.000–150.000[1]
 Јужна Африка69.000–80.000[1]
 Украјина50.000–140.000[1]
 Мађарска47.000–100.000[1]
 Мексико40.000–50.000[1]
 Холандија30.000–52.000[1]
 Белгија29.000–40.000[1]
 Италија28.000–41.000[1]
 Швајцарска19.000–25.000[1]
 Чиле18.000–26.000[1]
 Уругвај17.000–25.000[1]
 Шведска15,000–25,000[1]
 Турска15.000–21.000[1]
Језици
  • претежно:[2]
  • историјски:
  • литургијски:
Религија
јудаизам
Сродне етничке групе
Дио серије о јудаизму
Јудаизам
Давидова звезда Десет заповести Менора
Покрети
Филозофија
Свете књиге
Закон
Свети градови / места
Важне личности
Религијске улоге
Култура и образовање
Верски предмети
Молитве
Већи празници
Друге религије
Сродне теме

Јевреји (хебр. יְהוּדִים — „Јехудим”) припадници су етнорелигијске групе и нације, која потиче од Израелита и Хебреја из историјског Израела и Јудеје. Јеврејски етницитет, националност и религија снажно су међусобно повезани, јудаизам је етничка религија Јевреја, али поштовање религија варира од строгог придржавања до потпуног непридржавања.

Јевреји су настали као етничка и религијска група на Средњем истоку током 2. миленијума прије н. е, у дијелу Леванта познат као Земља Израел. Стела Мернептаха по свој прилици потврђује постојање народа Израела негдје у Ханану још у 13. вијеку прије н. е. (касно бронзано доба). Израелити, као изданак хананског становништва, утврдили су своје држаље појавим краљевина Израел и Јудеја. Неки сматрају да су се ханански старосједиоци Израелити спојили са номадским групама познатим као ’Хебреји’. Иако мало који извор детаљно спомиње периоде изгнанства, искуство живота у дијаспори, од вавилонског ропства и изгнанства до римске окупације и изгнанства, као и историјски односи између Јевреја и њихове домовине након тога, постали су главна карактеристика јеврејске историје, идентитета и сјећања.

У наредним миленијумима, заједнице јеврејске дијаспоре спојиле су се у три главне етничке цјелине према мјесту гдје су се њихови преци населили: Ашкенази (средња и источне Европа), Сефарди (у почетку Пиринејско полуострво) и Мизрахи (Средњи исток и сјеверна Африка). Пред Други свјетски рат, јеврејско становништво у свијету достигло је максимум од 16,7 милиона, представљајући око 0,7% свјетског становништва у то вријеме. Приближно 6 милиона Јевреја систематски је убијено током Холокауста. Од тада се становништво полако поново повећавало, а Берманова јеврејска банка података процијенила да број Јевреја износи 14,6—17,8 милиона, што је мање од 0,2% укупног свјетског становништва.[н. 1]

Држава Израел једина је држава у којој Јевреји чине већину становништва. Она се дефинише као јеврејска и демократска држава у Основним законима, нарочито у дијелу о људском достојанству и слободи, који се заснива на Декларацији о независности из 1948. године. Израелски Закон о повратку додјељује право држављанства Јерејима који су изразили жељу да се настане у Израелу.

Јевреји су значајно утицали и допринели развоју и расту људског напретка у многим областима, како историјски тако и у модерно доба, укључујући; науку и технологију,[10] филозофију,[11] етику,[12] књижевност,[10] управљање,[10] бизнис,[10] уметност, музика, комедија, позориште,[13] биоскоп, архитектуру,[10] храну, медицину,[14][15] и религију. Јевреји су писали Библију,[16][17] основали хришћанство[18] и имали индиректан, али дубок утицај на ислам.[19] На овај начин, Јевреји су такође играли значајну улогу у развоју западне културе.[20][21]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Српска ријеч „Јевреј” води поријекло од грчке ријечи Ἑβραῖος Hebraîos,[22] која је у грчки дошла преко арамејског עברי 'ibrāy, а које су све на крају изведене из библијске хебрејски ријечи עברי Ivri, једног од неколико назива израелитског (јеврејског и самарићанског) народа (Хебреји). Вјерује се да је име засновано на семитског коријену עבר (ʕ-b-r), што значи „иза”, „с друге стране”, „преко”;[23] тумачење израза генерално дају приближно значење „с друге стране [ријеке/пустиње]”, тј. егзоним за становнике земље Израела/Јудеје, вјероватно из перспективе Месопотамије, Феникије или Трансјорданије (с тим да се ријека може односити на Еуфрат, Јордан или Литани; или можда на сјеверни дио Арабијске пустиње између Вавилоније и Ханана).[24][н. 2]

Хебрејска ријечи за „Јевреја” јесте יְהוּדִי Yehudi (множина יְהוּדִים Yehudim).[26] Ендоними на осталим јеврејским језицима укључују ладино ג׳ודיו Djudio (множина ג׳ודיוס Djudios), а на јидишу ייִד Yid (множина ייִדן Yidn).

Идентитет

[уреди | уреди извор]

Јудаизам има неке карактеристике нације,[27][28][29][30][31][32] етничке припадности, религије и културе,[33][34][35] што чини да се дефиниција тога ко је Јеврејин незнатно разликује у зависности од тога да ли се користи верски или национални приступ идентитету.[36][ бољи извор потребан Генерално, у савременој секуларној употреби, Јевреји укључују три групе: људе који су рођени у јеврејској породици без обзира на то да ли су верујућу или не, оне који имају неко јеврејско порекло или лозу (понекад укључујући и оне који немају искључиво јеврејско матрилинеарног порекло) и људи без икаквог јеврејског порекла или лозе који су се формално преобратили у јудаизам и стога су следбеници религије.[37]

Историјске дефиниције јеврејског идентитета традиционално су се заснивале на халахијским дефиницијама матрилинеарног порекла и халахичким конверзијама. Ове дефиниције о томе ко је Јеврејин датирају још од кодификације усмене Торе у вавилонски Талмуд, око 200. године нове ере. Популарна теорија је да је силовање јеврејских жена у заточеништву довело до тога да се закон о јеврејском идентитету везује за наслеђе по мајчиној линији, иако научници оспоравају ову теорију позивајући се на талмудско успостављање закона из периода пре егзила.[38] Други аргумент је да су рабини променили закон о патрилинеарном пореклу у матрилинеарно због распрострањеног силовања јеврејских жена од стране римских војника.[39] Од антирелигијског покрета Хаскала касног 18. и 19. века, халахичка тумачења јеврејског идентитета су доведена у питање.[40] Рабин Ривон Кригијер тврди да је јеврејско порекло раније заступало патрилинеарно порекло и да је закон о матрилинеарном пореклу вуче корене у римском правном систему.[38]

Историја

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Историја Јевреја
Мапа Ханана

Према јеврејској Библији, сви Израелићани потичу од Аврама, Исака и Јакова. Аврам је рођен у сумерском граду Ур Касдим, и преселио се са својом породицом у Ханан (који се често назива и Ерец Израел). Аристотел је веровао да су Јевреји дошли из Индије, где су били познати као Калани.[41] Генетске студије Јевреја показују да већина Јевреја на свету имају заједничко генетско порекло које потиче из Средњег истока, и да они највише заједничког са народима Плодног полумесеца.[42][43][44] Међутим, према археолошким изворима, израелитска култура није заузела ову област, већ је израсла из хананске културе.[45][46][47][48]

Библијска традиција

[уреди | уреди извор]

Према подацима из Јеврејске Библије, Јевреји потичу од древних народа који су населили област Ханан између источне обале Средоземног мора и реке Јордан. Древни јеврејски текстови их описују као децу Израиљову, потомке заједнчких предака, међу којима су Аврам, његов син Исак и Исаков син Јаков. Они су прво живели у околини града Ура у Месопотамији; отуд их довео у Ханан патријарх Аврам. Религијски текстови наговештавају да су номадска путовања Јевреја сконцентрисала око Хеброна у првим вековима 2. миленијума п. н. е. Децу Израиљову су чинила дванаест племена, свако названо по једном од Јаковових дванаест синова: Рувен, Леви, Јуда, Исахар, Симон, Зевулон, Дан, Јосиф, Нафтали, Гад, Асер и Венијамин.

Мојсије са Каменим таблицама (Рембрант, 1659).

Религијски текстови говоре причу о Јакову и његових дванаест синова, који су напустили Ханан након велике глади и населили се у област Госен у северном Египту, по наговору Јакововог сина Јосифа који је постао фараонов везир. Док су били у Египту за њихове потомке се говори да их египатски фараон претворио у робље, иако нема независних доказа да се ово икада десило. Даље према легенди, након 400 година ропства, Јехова, бог Израела, је послао пророка Мојсија из племена Леви да извуче Израелићане из окова. Према Библији, Јевреји су напустили Египат захваљујући бројним чудима (легенда позната као Егзодус) и предвођени патријарсима (Мојсије, Арон, Исус Навин) лутали дуго по Синајском полуострву и Арапској пустињи, затим освојили своју домовину Ханан и поделили се међу својих 12 племена.

Међутим, археологија показује сасвим другачију причу о пореклу Јевреја, по коме они нису морали да напуштају Левант. Археолошки докази који показују да је колевка Израела Ханан, а не Египат, су многобројни и не остављају места за библијске догађаје.[49]

Услед честих ратова са староседеоцима Јевреји су прво бирали судије, којим су поверавали команду над војском; касније су се ујединили и почели да бирају цареве; уједињеном јевр. државом владали су Саул, Давид, и Соломон. За њихове владавине Јевреји су коначно потукли старе хананске народе и најопасније непријатеље Филистејце и проширили државу на југ до Црвеног мора, а на север до реке Еуфрат.

Стари век

[уреди | уреди извор]

После Соломонове смрти јеврејска држава поделила се на 2 дела: Израиљ с престоницом у Самарији, и Јудеју с престоницом у Јерусалиму. Самарију је уништио асирски краљ Саргон II (722. п. н. е.). Десет племена која су живјела у сјеверном израелском краљевству, нестало је. Поражени од асирског краља Схалманесера В., они су одведени у горњу Месопотамију и Медеју, данашња Сирија и Ирак. Десет племена никада се није вратило. Они ће се, по вјеровању, једнога дана вратити у Свету земљу, али не док не пређу страшну ријеку Самбаyтон којом ће их Бог заштитити. Јудеју је заузео вавилонски краљ Набукодоносор II (587. п. н. е.) и одвео Јевреје у Вавилонско ропство; из ропства их пустио персијски краљ Кир Велики, али је целу Палестину претворио у персијску сатрапију.

Током старог века као и даље кроз историју, једна од ознака припадности јеврејском идентитету била је обрезаност мушкараца.[50]

После тога Јевреји су били под влашћу Персијанаца, Александра Великог, Селеукида, Египћана и Римљана (од 63. п. н. е.).

Средином 1. века дигли су побуну коју је угушио римски цар Тит; услед нове побуне (130—135), коју је предводио Бар-Кохба, римски цар Хадријан опустошио је земљу, подигао Јупитеров храм уместо Јахвеовог храма и забранио приступ у Јерусалим Јеврејима, који су онда расељени по свим римским провинцијама.

Средњи век

[уреди | уреди извор]

У 5. веку распада се Римско царство, али Јевреји не успевају услед бурних историјских прилика да се врате у Палестину. Већина Јевреја налази се у то доба у западној Европи, па зато од тада европски Јевреји преузимају вођство међу Јеврејима све до средине 20. века.

У средњем веку најтолерантнији према Јеврејима били су Арапи. Доласком Арапа у Шпанију (711) настао је за Јевреје политички и културни препород, нарочито од 10. до 12. века. Почев од 12. века, јачањем утицаја Римокатоличке цркве, погоршава се положај шпанских Јевреја, а са протеривањем Арапа са Пиринејског полуострва (пад Гранаде 1452) и завођењем инквизиције (1480) њихов положај постаје неодржив. Бежећи из Шпаније и Португалије, Јевреји налазе уточиште у Османском царству и у земљама под турском утицајном сфером. Ова грана Јевреја добиће назив Сефарди (хебр. Шпанци).

Карло Велики је позвао медитеранске Јевреје да населе немачке територије (око 800), па је дошло до сталног насељавања. Ова грана Јевреја добиће назив Ашкенази (хебр. Немци).

У средњовековној Европи нетрпељивост према Јеврејима била је велика. Јевреји су били омрзнути међу већинским хришћанским становништвом због посебне вере и културе. Како је Римокатоличка црква забрањивала хришћанима давање зајмова под камату, Јевреји тако постају једини позајмљивачи новца, што их још додатно омражава међу становништвом.

Нови век

[уреди | уреди извор]

Изолација Јевреја постаје нарочито тешка у доба реформације и католичке реакције, када је папа Павле IV прописао 1555. године булу да Јевреји у Папској држави морају становати у гету, тј. у одељеним деловима градова.[51] Све до половине 18. века културни и политички положај Јевреја не разликује се много од онога у средњем веку. У католичким земљама Јевреји живе у гетоима под будном паском инквизиције.

Ашкенази се постепено померају на исток прелазећи у Пољску, поготово након Лутерових настојања да протера Јевреје из немачких држава. До 1600. Пољска је постала место најмасовнијег јеврејског насељавања. И Ашкенази и Сефарди у ово време се баве трговином, будући да нису могли поседовати земљу; а временом настаје међу Ашкеназима јеврејска буржоазија (махом банкари).

Француском револуцијом почиње нови период у историји Јевреја. Године 1791. француски Јевреји су изједначени у грађанским правима са осталим грађанима. Од тада Јевреји се боре за слободу вероисповести и грађанску равноправност.

Током 19. века Јевреји ће изборити грађанску равноправност у свим европским земљама осим у Португалији (тек 1910) и Руској Империји.

Деобама Пољске у другој половини 18. века, велики број пољских Јевреја налази се у границама Русије. Тако се до погрома, крајем 19. века, унутар граница Русије налазило две трећине европских Јевреја, тј. око 5.000,000. Погроми Јевреја дешавали су се у Русији 1881—1882, 1891, 1906—1907. Они су проузроковали јаче емигрирање Јевреја у САД, Палестину и Аргентину. Усељавање у Америку из Европе појачавало се после сваког већег прогона у Европи. У САД Јевреји уживају веће слободе него у Европи, и то им доцније омогућава да у привреди, јавном и културном животу САД играју значајну улогу. У Великој Британији почетком 20. века Јевреји такође стичу знатан утицај.

20. век

[уреди | уреди извор]
Јеврејска деца са својим учитељем у Самарканду. Фотографија Прокудин-Горскога са почетка 20. века.

Пред крај Првог светског рата (1917) Јеврејима је гарантовала Велика Британија, на основу минималног ционистичког програма, Балфоровом декларацијом оснивање јеврејског националног завичаја у Палестини, а Друштво народа је то 1922. године потврдило унутар британске мандатне области.

На основу расног антисемитизма, који је између два светска рата у Немачкој озакоњен Нирнбершким законима, Хитлер и врхови НСДАП-а после избијања Другог светског рата доносе план о биолошком уништењу Јевреја и других „инфериорних раса”. Тај план спроводио се у неколико фаза на територији читаве окупиране Европе.

Убијено је око шест милиона Јевреја. Масовно страдање јеврејског народа од стране Хитлерове Немачке названо је холокаустом.

Године 1948. основана је на већем делу британског мандатског подручја у Палестини држава Израел, у коју се уселило неколико стотина хиљада Јевреја из свих крајева света. Усељавање је било праћено крвавим сукобима између Јевреја и Арапа. До данас, упркос многим мировним иницијативама и преговорима, није дошло до трајног мира између Јевреја и Арапа.

Религија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Јудаизам
Менора — симбол јудаизма.

Корени јеврејске религије или јудаизма потичу још из номадског периода, када су Јевреји обожавали разне природне појаве. Већ тада један од главних јеврејских богова био је Јахве, бог ветра, олује и ватре. Доцније, Мојсијевим нормирањем јеврејска вера постаје изразито монотеистичка.

Основе вере садржане су у Тори. Јахве је постао једини јеврејски бог, који је у исто време заштитник народа. Јевреји су изабрани народ, носилац идеје о спаситељу света (месија) који ће доћи из јеврејског народа. Одлике вере су: строг морал заснован на Десет божјих заповести, приношење животињских жртава, теократија, строг формализам. Верски центар је јерусалимски храм у коме се једино могу вршити богослужења.

Након уништења јерусалимског храма престаје богослужење, а верски центри постају синагоге. Улогу свештенства преузимају рабини а верски обреди састоје се из молитава и читања Торе. Поред Торе, велику важност има Талмуд — средњовековна збирка расправа које су водили рабини о јеврејском праву, етици, обичајима и историји.

Јеврејска и хришћанска вера имају заједничко учење о понизности везано за Стари завет. У личности Мојсија, који је водио израелски народ из ропства у Египту у Обећану земљу, понизност је знак Божје снаге и намене, а не слабости. Библија каже: „Мојсије је био врло скроман човек, најскромнији човек на земљи.”[52] Мојсије је подједнако слављен од стране јеврејских и хришћанских верника.

Део Јевреја противи се абортусу, а део га подржава.[53]

Писмо

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Хебрејско писмо

Хебрејски алфабет је писмо од 22 слова којим се пише хебрејски језик. Широко је распрострањен и међу јеврејском дијаспором, тако да се још неколико језика, као што су јидиш и ладино, пише овим писмом. Пише се здесна улево. Испрва су сва јеврејска слова консонантска, а вокални знакове су увели рабини у 8. веку.

Старојеврејско писмо није идентично са данашњим. Оно води порекло од месопотамског клинастог писма. Најстарији писани су старојеврејским писмом потичу између 11. и 10. века п. н. е.

Језик

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Хебрејски језик

Хебрејски језик (иврит) је семитски језик којим говори око 6 милиона људи, углавном у Израелу где је службени језик.

До 20. века хебрејски језик је био мртав језик. Стварањем државе Израел 1948. године долази до ускрснућа хебрејског језика. Данас под хебрејским језиком или ивритом подразумевамо онај који је настао радом јеврејских лингвиста, који су настојали да поново уведу у живот старојеврејске и арамејске речи где год је могуће, чувајући старе форме у граматичком и синтактичком погледу, уводећи нове форме и нове речи само када је то било неизбежно. Изговор иврита је сефардски изговор старојеврејског писма.

Књижевност

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Јеврејска књижевност

Јеврејска књижевност обухвата време од 3000 година, писана на хебрејском и језицима народа под чијом су влашћу и утицајем Јевреји живели.

Најстарији и најважнији споменик јеврејске књижевности је Библија. Настала је столећима, тек у 8. веку п. н. е. добија завршни облик. Библија садржи многе легенде, историјске податке, филозофске, морално-религиозне погледе, побожне (псалми), па чак и љубавне песме („Песма над песмама”), па отуда представља важан извор за проучавање античке јеврејске историје.

У хеленистичком периоду хебрејски језик постаје мртав језик, а Јевреји стварају махом на грчком језику. У том периоду настаје „Септуагинта”, колективно дело које представља превод хебрејске Библије на грчки језик. У јеврејску књижевност могу се сврстати и дела јеврејских филозофа и историчара; Филона из Александрије и историјска дела Јосифа Флавија, будући да су она изворно писана на грчком језику. Оба дела су важан извор за познавање историје Јевреја из хеленистичког периода.

У касној антици и раном средњем веку најважније дело јеврејске књижевности је Талмуд, а значајна је и верска поезија која је нарочито негована до 8. века.

Класично доба јеврејске књижевности, звано и „Златним добом” је средњовековна јеврејска литература (10-12. в.). У вези с арапском културом развили су се до завидне висине сви облици литерарног стварања. Највећи песници су Габирол, Моше ибн Езра и Јехуда Халеви, а најзначајнији писац је Моше бен Мајмон (Мајмонидес).

За касни средњи век и рани нови век значајна су дела која стварају коментатори Талмуда Јозеф Каро, Менасе бен Израел (16. врк) и др.

Новојеврејска књижевност почиње с европским рационализмом.

Јевреји у Србији

[уреди | уреди извор]
Споменик јеврејским жртвама нацистичког геноцида у Београду.
Табла са споменика јеврејским жртвама у Београду

Јевреји у свету

[уреди | уреди извор]

Увек присутне асимилацијске тенденције у локално друштво, те двојност самих Јевреја као верске и народне заједнице, доводе до опречних процена о укупном броју Јевреја. Према једној статистици они чине око 0,2% светског становништва — 13 милиона, а према другој широм света живи око 15 милиона Јевреја.

Држава јеврејско становништво
САД 5.671.000
Израел (1) 5.300.000
Европа < 2.000.000
Француска 600.000
ЗНД-државе (2) 400.000
тиме Русија (2) 230.000
тиме Украјина (3) 105.000
Уједињено Краљевство (3) 267.000
Немачка (4) 108.000
Турска (3) 30.000
Италија 30.000
Канада 371.000
Аргентина 250.000
Бразил 130.000
Јужна Африка 106.000
Аустралија 100.000
Азија (без Израела, Русије и Турске) 50.000
Мексико 45.000-50.000
Иран 20.405
укупно око 14.000.000

Примедбе:

1 око 76% становништва Израела
2 подручје бившег Совјетског Савеза; руски попис из 2002, друге процене говоре од преко 1 Мио
3 попис 2001
4 немачки статистички завод из 2006, за 2005

По попису у Републици Србији из 2002. године, у Србији живе 1.158 Јевреја. Друге процене говоре од око 3.000 Јевреја у Србији.

Генетичко порекло Јевреја

[уреди | уреди извор]

Велик развој модерне популационе генетике током 90-их година 20. века, као и велико интересовање за порекло Јевреја, резултовао је спровођењем великог броја генетичких студија јеврејског становништва раштрканог по целом свету. Ове студије омогућиле су разјашњавање историјских недоумица, али и тенденциозних антисемититских тврдњи о пореклу Јевреја. Студије популационе генетике показале су да јеврејски народ највећим делом (ашкенаски Јевреји, сефардски Јевреји, Јевреји који су током дијаспоре живели у блискоисточним земљама и земљама северне Африке, Мизрахи Јевреји, воде порекло од древног блискоисточног израелског становништва[54] Генетичка студија линије мушког порекла, Y-ДНК, која се наслеђује по очинској линији, спроведена током 2000. године од стране велике групе међународних стручњака и објављена у издању америчке националне академије наука, показала је да јеврејске заједнице у Европи, Северној Африци, Блиском истоку и Америци имају заједничко блискоисточно генетичко порекло. Студија је обухватила 1329 особа из 29 различитих држава[55] Друга велика студија објављена исте године, утврдила је да око 70% јеврејског становништва у Израелу води директно генетичко порекло од староседелачког становништва, које је хиљадама година живело на том простору.[56] Студије мајчинске митохондријалне ДНК, спроведене током 2006. године од стране Бехара и сарадника, показале су да ашкенаски Јевреји воде порекло од 150 блискоисточних жена.[57] Велика трансгеномска студија аутосомалне ДНК спроведена под покровитељством њујоршког колеџа „Алберт Ајнштајн” током 2010. године, искључила је било какву значајну генетичку контрибуцију туркијског хазарског народа у формирању данашњих ашкенаских Јевреја, (што је често потенцирано у антисемитским круговима) и слично претходним генетичким студијама потврдила заједничко блискоисточно порекло Јевреја.[58] Иако је преласка у Јудаизам кроз векове било, с обзиром на верска ограничења било их је мало, те је у оквиру генетичке студије Бехара и сарадника 2004. године, укупни генетички инпут европске популације у формирању ашкенаске јеврејске заједнице израчунат на 12,8%.[59]

Доприноси

[уреди | уреди извор]

Припадни јеврејске заједнице су играли значајну улогу у развоју западне културе,[20][21] унапређујући многе области интелектуалног рада, науке и технологије,[10] како кроз историју тако и у модерно доба,[60] укључујући и утицај кроз дискретне трендове у јеврејској филозофији, јеврејску етику[12] и јеврејску књижевност,[10] као и специфичне трендове у јеврејској култури, укључујући јеврејску уметност, јеврејску музику, јеврејски хумор, јеврејско позориште, јеврејску кухињу и јеврејску медицину.[14][15] Јевреји су основали различите јеврејске политичке покрете,[10] и јеврејске верске покрете, и, иако је ауторство хебрејске Библије и делова Новог завета,[16][17] обезбедило основу за хришћанство,[18] и ислам.[19] Више од 20 процената[61][62][63][64][65][66] Нобелових награда додељено је појединцима јеврејског порекла.[67]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Међутим, тешко је одредити тачан укупан број Јевреја. Поред проблема са пописном методологијом, спорови међу заговорницима халахичних, секуларних, политичких фактора и идентификације предака у вези с тим ко је Јевреј, могу знатно утицати на бројку у зависности од извора.
  2. ^ Упоредити са изразом хабиру или акадским когнатом ebru, због идентичног значења.[25]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ Dashefsky, Arnold; Della Pergola, Sergio; Sheskin, Ira, ур. (2018). World Jewish Population (PDF) (Извештај). Berman Jewish DataBank. Приступљено 22. 6. 2019. 
  2. ^ „Links”. Beth Hatefutsoth. Архивирано из оригинала 26. 3. 2009. г. Приступљено 2. 4. 2012. 
  3. ^ Kiaris, Hippokratis (2012). Genes, Polymorphisms and the Making of Societies: How Genetic Behavioral Traits Influence Human Cultures. Universal Publishers. стр. 21. ISBN 978-1-61233-093-8. 
  4. ^ а б в г Shen, Peidong; Lavi, Tal; Kivisild, Toomas; Chou, Vivian; Sengun, Deniz; Gefel, Dov; Shpirer, Issac; Woolf, Eilon; Hillel, Jossi; Feldman, Marcus W.; Oefner, Peter J. (септембар 2004). „Reconstruction of patrilineages and matrilineages of Samaritans and other Israeli populations from Y-Chromosome and mitochondrial DNA sequence Variation”. Human Mutation. 24 (3): 248—260. ISSN 1059-7794. PMID 15300852. S2CID 1571356. doi:10.1002/humu.20077. 
  5. ^ а б Ridolfo, Jim (2015). Digital Samaritans: Rhetorical Delivery and Engagement in the Digital Humanities. University of Michigan Press. стр. 69. ISBN 978-0-472-07280-4. 
  6. ^ Wade, Nicholas (9. 6. 2010). „Studies Show Jews' Genetic Similarity”. The New York Times. 
  7. ^ Nebel, Almut; Filon, Dvora; Weiss, Deborah A.; Weale, Michael; Faerman, Marina; Oppenheim, Ariella; Thomas, Mark G. (децембар 2000). „High-resolution Y chromosome haplotypes of Israeli and Palestinian Arabs reveal geographic substructure and substantial overlap with haplotypes of Jews”. Human Genetics. 107 (6): 630—641. PMID 11153918. S2CID 8136092. doi:10.1007/s004390000426. 
  8. ^ а б „Jews Are The Genetic Brothers Of Palestinians, Syrians, And Lebanese”. Sciencedaily.com. 9. 5. 2000. Приступљено 12. 4. 2013. 
  9. ^ Atzmon, Gil; Hao, Li; Pe'er, Itsik; Velez, Christopher; Pearlman, Alexander; Palamara, Pier Francesco; Morrow, Bernice; Friedman, Eitan; Oddoux, Carole; Burns, Edward; Ostrer, Harry (јун 2010). „Abraham's Children in the Genome Era: Major Jewish Diaspora Populations Comprise Distinct Genetic Clusters with Shared Middle Eastern Ancestry”. The American Journal of Human Genetics. 86 (6): 850—859. PMC 3032072 Слободан приступ. PMID 20560205. doi:10.1016/j.ajhg.2010.04.015. 
  10. ^ а б в г д ђ е ж Jonathan Daly (2013). The Rise of Western Power: A Comparative History of Western Civilization. A&C Black. стр. 21—. ISBN 978-1-4411-1851-6. 
  11. ^ „Maimonides – Internet Encyclopedia of Philosophy”. utm.edu. Приступљено 26. 8. 2015. 
  12. ^ а б Sekine, Seizo (20. 1. 2005). A Comparative Study of the Origins of Ethical Thought: Hellenism and Hebraism. Sheed & Ward. ISBN 978-1-4616-7459-7. 
  13. ^ „Broadway Musicals: A Jewish Legacy”. DC Theatre Scene. 
  14. ^ а б Rabin, Roni Caryn (14. 5. 2012). „Tracing the Path of Jewish Medical Pioneers”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 20. 8. 2022. 
  15. ^ а б Shatzmiller, Joseph.
  16. ^ а б Max I. Dimont (2004). Jews, God, and History. Penguin Publishing Group. стр. 102—. ISBN 978-1-101-14225-7. 
  17. ^ а б Julie Galambush (2011). The Reluctant Parting: How the New Testament's Jewish Writers Created a Christian Book. HarperCollins. стр. 3—. ISBN 978-0-06-210475-5. 
  18. ^ а б John M. G. Barclay; John Philip McMurdo Sweet (1996). Early Christian Thought in Its Jewish Context. Cambridge University Press. стр. 20—. ISBN 978-0-521-46285-3. 
  19. ^ а б Dr. Andrea C. Paterson (2009). Three Monotheistic Faiths – Judaism, Christianity, Islam: An Analysis and Brief History. AuthorHouse. стр. 41—. ISBN 978-1-4520-3049-4. 
  20. ^ а б Cambridge University Historical Series, An Essay on Western Civilization in Its Economic Aspects, p. 40: "Hebraism, like Hellenism, has been an all-important factor in the development of Western Civilization; Judaism, as the precursor of Christianity, has indirectly had much to do with shaping the ideals and morality of Western nations since the Christian era."
  21. ^ а б „Judaism – The Judaic tradition | Britannica”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 20. 8. 2022. „Judaism has played a significant role in the development of Western culture because of its unique relationship with Christianity, the dominant religious force in the West” 
  22. ^ Viličić, Sonja; Stojanović, Dragana; Mihajlović, Đenka; Mevorah, Vera (2015). „Poreklo naziva Jevreja”. Portreti i sećanja jevrejske zajednice u Srbiji pre Holokausta: priručnik za nastavnike i nastavnice (на језику: српски). Beograd: Savez jevrejskih opština Srbije. стр. 13. Архивирано из оригинала 07. 05. 2021. г. Приступљено 1. 3. 2021. „Naziv Jevrejin potiče od hebrejske reči Ivri (ever na hebrejskom znači obala, prečanin, došljak), kasnije prenete u grčki jezik u obliku Ebraioi nakon čega dolaskom Jevreja preko Soluna reč dobija svoj slovenizirani oblik Jevreji.” 
  23. ^ „Strong's Hebrew: 5676. עֵ֫בֶר (eber) -- region across or beyond, side”. biblehub.com (на језику: енглески). Приступљено 1. 3. 2021. 
  24. ^ „עבריים”. lib.cet.ac.il (на језику: хебрејски). Приступљено 1. 3. 2021. 
  25. ^ Muss-Arnolt, William (1905). A Concise Dictionary of the Assyrian Languages (на језику: енглески). Reuther & Reichard. стр. 9. Приступљено 1. 3. 2021. 
  26. ^ Grintz, Yehoshua M. (2007). „Jew”. Ур.: Fred Skolnik. Encyclopaedia Judaica. 11 (2d изд.). Farmington Hills, Mich.: Thomson Gale. стр. 253. ISBN 978-0-02-865928-2. 
  27. ^ M. Nicholson (2002). International Relations: A Concise Introduction. NYU Press. стр. 19—. ISBN 978-0-8147-5822-9. 
  28. ^ Jacob Neusner (1991). An Introduction to Judaism: A Textbook and ReaderНеопходна слободна регистрација. Westminster John Knox Press. стр. 375–. ISBN 978-0-664-25348-6. 
  29. ^ Alan Dowty (1998). The Jewish State: A Century Later, Updated With a New Preface. University of California Press. стр. 3—. ISBN 978-0-520-92706-3. 
  30. ^ Brandeis, Louis (25. 4. 1915). „The Jewish Problem: How To Solve It”. University of Louisville School of Law. Приступљено 2. 4. 2012. „Jews are a distinctive nationality of which every Jew, whatever his country, his station or shade of belief, is necessarily a member” 
  31. ^ Palmer, Edward Henry (2002) [First published 1874]. A History of the Jewish Nation: From the Earliest Times to the Present Day. Gorgias Press. ISBN 978-1-931956-69-7. OCLC 51578088. Приступљено 2. 4. 2012. 
  32. ^ Einstein, Albert (21. 6. 1921). „How I Became a Zionist” (PDF). Einstein Papers Project. Princeton University Press. Архивирано из оригинала (PDF) 5. 11. 2015. г. Приступљено 5. 4. 2012. „The Jewish nation is a living fact” 
  33. ^ David M. Gordis; Zachary I. Heller (2012). Jewish Secularity: The Search for Roots and the Challenges of Relevant Meaning. University Press of America. стр. 1—. ISBN 978-0-7618-5793-8. 
  34. ^ Seth Daniel Kunin (2000). Themes and Issues in Judaism. A&C Black. стр. 1—. ISBN 978-0-304-33758-3. 
  35. ^ Paul R. Mendes-Flohr (1991). Divided Passions: Jewish Intellectuals and the Experience of Modernity. Wayne State University Press. стр. 421—. ISBN 0-8143-2030-9. 
  36. ^ Weiner, Rebecca (2007). „Who is a Jew?”. Jewish Virtual Library. Приступљено 6. 10. 2007. 
  37. ^ Fowler, Jeaneane D. (1997). World Religions: An Introduction for Students. Sussex Academic Press. стр. 7. ISBN 1-898723-48-6. 
  38. ^ а б Emma Klein (2016). Lost Jews: The Struggle for Identity Today. Springer. стр. 6—. ISBN 978-1-349-24319-8. 
  39. ^ Robin May Schott (2010). Birth, Death, and Femininity: Philosophies of Embodiment. Indiana University Press. стр. 67—. ISBN 978-0-253-00482-6. 
  40. ^ Dosick (2007), pp. 56–57.
  41. ^ Josephus, Flavius. Contra Apionem, I.176-183. Приступљено 6. 16. 2012 from http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=J.+Ap.+1.176&fromdoc=Perseus%3Atext%3A1999.01.0215.
  42. ^ Diamond, Jared (1993). „Who are the Jews?” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 21. 07. 2011. г. Приступљено 08. 11. 2010.  Natural History 102:11 (November 1993): 12-19.
  43. ^ „Jewish and Middle Eastern non-Jewish populations share a common pool of Y-chromosome biallelic haplotypes”. Архивирано из оригинала 01. 04. 2020. г. Приступљено 11. 10. 2012. 
  44. ^ Wade, Nicholas (09. 05. 2000). „Y Chromosome Bears Witness to Story of the Jewish Diaspora”. The New York Times. Приступљено 10. 10. 2012. 
  45. ^ Tubb 1998, стр. 13–14.
  46. ^ Evans 1989, стр. 43.
  47. ^ Smith 2002, стр. 6–7.
  48. ^ Rendsberg 2008, стр. 3–5.
  49. ^ Dever 2002, стр. 99.
  50. ^ Niehoff, Maren R. (2003). „Circumcision as a Marker of Identity: Philo, Origen and the Rabbis on Gen 17: 1—14”. Jewish Studies Quarterly. 10 (2): 89—123. ISSN 0944-5706. JSTOR 40753326. doi:10.1628/0944570033029176. 
  51. ^ Crowe, David. The Holocaust: Roots, History, and Aftermath. Westview Press. стр. 36. ISBN 978-0-7867-3242-5. 
  52. ^ Књига Бројева 12:3
  53. ^ Људима пријатељ, часопис, број 3 (146), Осијек 2009.
  54. ^ „Y Chromosome Bears Witness to Story of the Jewish Diaspora — New York Times”. Приступљено 28. 3. 2013. 
  55. ^ „Jewish and Middle Eastern non-Jewish populations share a common pool of Y-chromosome biallelic haplotypes” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 08. 01. 2012. г. Приступљено 28. 3. 2013. 
  56. ^ Nebel, A.; Filon, D.; Weiss, D. A.; Weale, M.; Faerman, M.; Oppenheim, A.; Thomas, M. G. (2000). „High-resolution Y chromosome haplotypes of Israeli and Palestinian Arabs reveal geographic substructure and substantial overlap with haplotypes of Jews — Springer”. Human Genetics. 107 (6): 630—641. PMID 11153918. S2CID 8136092. doi:10.1007/s004390000426.  , Приступљено 28. 3. 2013.
  57. ^ USA (2006). „The Matrilineal Ancestry of Ashkenazi Jewry: Portrait of a Recent Founder Event”. American Journal of Human Genetics. Ncbi.nlm.nih.gov. 78 (3): 487—497. PMC 1380291 Слободан приступ. PMID 16404693. doi:10.1086/500307. 
  58. ^ USA (2010). „Abraham's Children in the Genome Era: Major Jewish Diaspora Populations Comprise Distinct Genetic Clusters with Shared Middle Eastern Ancestry”. American Journal of Human Genetics. Ncbi.nlm.nih.gov. 86 (6): 850—859. PMC 3032072 Слободан приступ. PMID 20560205. doi:10.1016/j.ajhg.2010.04.015. 
  59. ^ (PDF) https://web.archive.org/web/20111110093942/http://www.familytreedna.com/pdf/Behar_contrasting.pdf#. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 11. 2011. г. Приступљено 29. 11. 2011.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  60. ^ Schwartz, Richard H. (2001). Judaism and Global Survival. New York: Lantern Books. стр. 153. ISBN 1-930051-87-5. 
  61. ^ Shalev, Baruch (2005). 100 Years of Nobel Prizes. стр. 57. „A striking fact... is the high number of Laureates of the Jewish faith—over 20% of the total Nobel Prizes (138); including: 17% in Chemistry, 26% in Medicine and Physics, 40% in Economics and 11% in Peace and Literature each. These numbers are especially startling in light of the fact that only some 14 million people (0.2% of the world's population) are Jewish.” 
  62. ^ Dobbs, Stephen Mark (12. 10. 2001). „As the Nobel Prize marks centennial, Jews constitute 1/5 of laureates”. J. The Jewish News of Northern California. Приступљено 3. 4. 2012. „Throughout the 20th century, Jews, more so than any other minority, ethnic or cultural group, have been recipients of the Nobel Prize—perhaps the most distinguished award for human endeavor in the six fields for which it is given. Remarkably, Jews constitute almost one-fifth of all Nobel laureates. This, in a world in which Jews number just a fraction of 1 percent of the population.” 
  63. ^ „Jewish Nobel Prize Winners”. Архивирано из оригинала 19. 10. 2017. г. Приступљено 25. 11. 2011. 
  64. ^ Ted Falcon; David Blatner (2001). „28”. Judaism for dummies. John Wiley & Sons. „Similarly, because Jews make up less than a quarter of one percent of the world's population, it's surprising that over 20 percent of Nobel prizes have been awarded to Jews or people of Jewish descent.” 
  65. ^ Lawrence E. Harrison (2008). The Central Liberal Truth: How Politics Can Change a Culture and Save It. Oxford University Press. стр. 102. „That achievement is symbolized by the fact that 15 to 20 percent of Nobel Prizes have been won by Jews, who represent two tenths of one percent of the world's population.” 
  66. ^ Jonathan B. Krasner; Jonathan D. Sarna (2006). The History of the Jewish People: Ancient Israel to 1880s America. Behrman House, Inc. стр. 1. „These accomplishments account for 20 percent of the Nobel Prizes awarded since 1901. What a feat for a people who make up only .2 percent of the world's population!” 
  67. ^ „Jewish Nobel Prize Winners”. Jinfo.org. Приступљено 16. 3. 2016. „At least 194 Jews and people of half- or three-quarters-Jewish ancestry have been awarded the Nobel Prize, accounting for 22% of all individual recipients worldwide between 1901 and 2015, and constituting 36% of all US recipients during the same period. In the scientific research fields of Chemistry, Economics, Physics, and Physiology/Medicine, the corresponding world and US percentages are 26% and 38%, respectively. Among women laureates in the four research fields, the Jewish percentages (world and US) are 33% and 50%, respectively. Of organizations awarded the Nobel Peace Prize, 22% were founded principally by Jews or by people of half-Jewish descent. Since the turn of the century (i.e., since the year 2000), Jews have been awarded 25% of all Nobel Prizes and 28% of those in the scientific research fields.” 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јевреји&oldid=28503279”