Пређи на садржај

Средоземна клима

С Википедије, слободне енциклопедије
  Подручја средоземне климе

Средоземна или медитеранска клима је свака клима која наликује клими земаља медитеранског басена који чини половину површине с тим типом климе широм света.

Распрострањеност

[уреди | уреди извор]

Осим подручја уз Средоземно море, овај климатски тип превладава у западним деловима Северне Америке, у деловима Западне и Јужне Аустралије, на југозападу Јужноафричке Републике и у средишњим деловима Чилеа.

Средоземна клима се формирала под благотворним утицајем Средоземног мора. Она преовлађује у Европи и то на три велика полуострва:

и у уском приморском појасу.

На тим просторима лети преовлађују континенталне ваздушне масе које стижу с југа, из северне Африке, или са севера, са прегрејане копнене масе источне Европе. Зими преовлађују океанске ваздушне масе које доносе циклони с Атлантика.

Климу карактеришу жарка, сува лета (средње јулске температуре износе од 19 °C до 36 °C) и благе, влажне зиме (средње јануарске температуре износе од 2 °C до 12 °C). Пролеће наступа рано, док је јесен дуга и топла. Снег ретко пада и обично се задржава неколико дана само у северном ободу области.

Средоземну климу одликује велики број ведрих дана у години (Рим – 145, Атина – 114, итд).

Просечна количина падавина је 400 до 600 mm (неке области су полусушне). На пример, у Перту (Аустралија) на јужној хемисфери у зимским месецима од јуна до августа падне 450 mm кише, а просечни дневни минимум износи 8 °C. Током летњих месеци, тј. од децембра до фебруара падне у просеку 32 mm падавина месечно.

Физичкогеографска регија

[уреди | уреди извор]

Граница до које допире утицај Средоземног мора, тј. средоземна клима, одређује физичкогеографску регију која се назива Средоземље или Медитеран (латинска реч са значењем „средоземни”). Ова физичкогеографска регија обухвата острва, обалу и приобаље (залеђе) Средоземног мора, а дубље у копно залази дуж речних долина.

Током историје Средоземље је било средиште више великих царстава и цивилизација, о чему сведочи разноликост култура на његовим обалама.

Максимуми

[уреди | уреди извор]

Зоне средоземне климе повезане су с пет великих суптропских подручја високог притиска над океаном, азорским максимумом, јужноатлантским максимумом, севернопацифичким максимумом, јужнопацифичким максимумом и индијскоокеанским максимумом. Ови простори високог притиска помичу се у смеру полова током лета, а према екватору током зиме, играјући главну улогу у формирању светских тропских пустиња и зона медитеранске климе смештене поларније од пустиња. На пример, азорски максимум је повезан са Сахаром и климом медитеранског басена. Јужноатлантски максимум је слично повезан с пустињом Намиб и средоземном климом западног дела Јужне Африке. Севернопацифички максимум је повезан с пустињом Сонора и калифорнијском климом, док је јужнопацифички максимум повезан с пустињом Атакама и климом средишњег Чилеа. Индијскоокеански максимум је повезан с пустињама западне Аустралије (Велика пешчана пустиња, Велика Викторијина пустиња и Гибсонова пустиња) и средоземном климом југозападне, јужне и средишње Аустралије.

Клима-зонална вегетација

[уреди | уреди извор]

Биом средоземних шума и грмља уско је повезан с медитеранским климатским зонама. За овај биом јединствене су склерофилне заједнице које се у медитеранском басену називају макија и гарига, чапарал у Калифорнији, маторал у Чилеу, финбос у јужној Африци, и мале и куонган у Аустралији. Водене заједнице у регијама са средоземном климом прилагодиле су се годишњем циклусу у којем абиотички еколошки фактори тока популације и структуре заједнице доминирају током поплава, док биотички еколошки фактори (нпр. компетиција и предација) постају све важнији током опадања наноса. Последица тога је способност ових заједница на врло брзи опоравак након суша, поплава и пожара.

Литература

[уреди | уреди извор]