Пређи на садржај

Јапан

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Јапан
日本国 (јапански)
Крилатица: нема
Положај Јапана
Главни градТокио
Службени језикнема
(дефакто: јапански)1
Владавина
Облик државеУставна монархија
 — ЦарНарухито
 — Председник ВладеШигеру Ишиба
 — Председник Представничког домаТадамори Ошима
 — Председник Саветничког домаЧуичи Дате
 — Председник Уставног судаНаото Отани
Историја
‍
Географија
Површина‍
 — укупно377.873 km2 (63)
 — вода (%)0,8
Становништво‍
 — 2015.[1]126.832.000 (10)
 — густина335,65 ст./km2
Привреда
БДП / ПКМ≈ 2016.
 — укупно$4,932,102 (4)
 — по становнику$38.731 (29)
ВалутаЈен
 — стоти део валуте‍JPY ¥‍
Остале информације
Временска зонаUTC UTC+9
Интернет домен‍.jp‍
Позивни број+81
1Јапански језик је дефакто национални језик 98% становника Јапана. Други регионални језици су: ајну, рјукјуански и неколико других дијалеката јапанског.

Јапан (јап. 日本; О овој звучној датотеци Nihon или О овој звучној датотеци Nippon) унитарна је парламентарна уставна монархија у источној Азији. Острвска је држава која се налази у Тихом океану, лежи на источној обали азијског копна и протеже се од Охотског мора на сјеверу до Источнокинеског мора на југозападу. Заузима површину од 377.972 km², а клима је претежно умјерена, али се разликује у великој мјери од сјевера до југа. Са 127 милиона становника, Јапан је десета најнасељенија земља на свијету. Главни и највећи град је Токио, док су остали већи градови Јокохама, Осака, Нагоја, Сапоро, Кобе, Кјото, Фукуока, Кавасаки и Саитама.

Канџи знаци који чине назив Јапана значе „поријекло Сунца” од чега је изведено „Земља излазећег Сунца”. Јапан је стратовулкански архипелаг који се састоји од 6.852 острва. Четири највећа острва су Кјушу, Хокаидо, Хоншу и Шикоку, која чине око 97% копнене површине Јапана и често се називају матичним острвима. Земља је подијељена на 47 префектура у 8 регија, са Хокаидом као најсјевернијом префектуром и Окинавом као најјужнијом.

Археолошким истраживањима је доказано да је Јапан био насељен већ у горњем палеолиту. Прво писано помињање Јапана је у кинеским историјским текстовима из 1. вијека н. е. Утицаји из других региона, нарочито Кине, праћени раздобљима изолације, посебно од Западне Европе, окарактерисала су историју Јапана. Од 12. вијека до 1868. године, Јапаном су владали насљедни феудални војни шогуни у име цара. Јапан је почетком 17. вијека ушао у дуг период изолације, који се завршио 1853. године када је САД приморао Јапан да се отвори према Западу. Послије готово два десетљећа унутрашњих сукоба и побуна, Царски двор је повратио своју политичку моћ 1868. уз помоћ неколико кланова из Чошуа и Сацума и основано је Јапанско царство.

Крајем 19. и почетком 20. вијека, побједе у Првом кинеско-јапанском рату, Руско-јапанском рату и Првом свјетском рату омогућиле су Јапану да прошири своје царство током периода раста милитаризма. Други кинеско-јапански рат 1937. године прерастао је у Други свјетски рат 1941, који се завршио 1945. након бацања атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки и јапанске предаје. Од усвајања ревидираног устава 3. маја 1947. године, током окупације под Врховним заповједништвом савезничких снага, Јапан је постао уставна монархија на челу са Царем и изборним законодавством под називом Кокаи.

Земља има знатну корист од високо квалификоване радне снаге, налази се међу високо образованим земљама свијета, са једним од највиших процената становништва са дипломом високог образовања. Јапан је високо развијена земља са веома високим стандардом живота. Становништво Јапана ужива највиши животни вијек и трећу најнижу стопу смртности новорођенчади на свијету. Јапан је познат по својим историјским и обимним биоскопима, богатој кухињи и великом доприносу науци и савременим технологијама. Земља има трећу највећу привреду према номиналном БДП и четврту највећу привреду према паритету куповне моћи на свијету. Такође је четврти највећи увозник на свијету и четврти највећи извозник. Иако се Јапан званично одрекао права на проглашење рата, одржава савремене оружане снаге са 8. највећим војним расходима на свијету, које користи за самоодбрану и мировне улоге.

Јапан је држава чланица Међународног кривичног суда, Међународног монетарног фонда, Међународног тијела за морско дно, Интерпарламентарне уније, Интерпола, Организације за забрану хемијског оружја, Организације уједињених нација, Групе свјетске банке, Свјетске трговинске организације, Групе 7 (бивше Групе 8), Групе 20, Дијалога за азијску сарадњу, Азијско-пацифичке економске сарадње, Додатног механизма Асоцијације нација југоисточне Азије, Секретаријата за трилатералну сарадњу и Организације за економску сарадњу и развој.

Етимологија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Називи Јапана

Јапанска ријеч за Јапан је 日本, која се изговара као Нихон или Нипон и која дословно значи „поријекло Сунца”. Знак ничи (日) значи „Сунце” или „дан”: док знак хон 本 значи „извор” или „поријекло”.[2] Сложена ријеч изведена из њих значи „поријекло Сунца” и извор је популарног епитета „Земља излазећег Сунца”.[3]

Најранији запис назива Нихон јавља се у кинеском историографском запису династије Танг, Стара књига Танга. На крају 7. вијека, изасланство из Јапана тражило је да се назив Нихон користи за њихову земљу. То име може имати поријекло у писму послатом 607. године и које је забиљежено у званичној историји династије Суеј. Принц Шотоку, престолонасљедник Јапана, послао је изасланике у Кину у коме за себе користи назив „Цар земље гдје излази Сунце” (јап. 日出處天子). У поруци је писало: „Овом приликом, ја, Цар земље гдје излази Сунце, шаљем писмо цару земље у којој Сунце залази. Како си?”

Прије прихватања термина Нихон, кориштени су други термини као што је Јамато (大和) и Вакоку (倭国). Темин Ва (和) је хомофон од Во (倭), а Кинези су га користили као ознаку за Јапанце још од периода Три државе (3. вијек). Други облик Веи (委) кориштен је за рану државу на простору Јапана под именом Накоку током династије Хан.[4] Међутим, Јапанцима се не свиђају неке везе са Ва (和; који је у Кини повезан са терминима као што је „патуљак” или „кепец”) и стога је замијењен другим симболом за Ва (和), који значи „заједништво, хармонија”.[5][6]

Ријеч Јапан је вјероватно изведена из историјског кинеског изговора јапанске ријечи 日本. Старомандарински или рани ву кинески изговор ријечи Јапан забиљежио је Марко Поло као Ципангу (Cipangu). На савременом шангајском, дијалекту ву кинеског, изговор симбола 日本 је Цепен (Zeppen). Стара малајска ријеч за Јапан, Јапун (малајс. Japun) или Јапанг (малајс. Japang), позајмљена је из јужних приобалних кинеских дијалеката, вјероватно из хокиен или нингбо дијалекта,[7] а са том малајском ријечи су се сусрели португалски морепловци у југоисточној Азији у 16. вијеку.[8][9]

Од Меиџи обнове до краја Другог свјетског рата, пун назив Јапана био је „Велико Јапанско царство” (јап. 大日本帝國; Dai Nippon Teikoku).[10] Данас, назив Нихон-коку или Нипон-коку (јап. 日本国) користи се као званични еквивалент са значењем „Држава Јапан”.

Историја

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Историја Јапана

Преисторија и древна историја

[уреди | уреди извор]
Први јапански цар Џинму, који датира из 660. године прије н. е.[11][12][13] — у савременом Јапану крај његовог похода се обиљежава као Дан оснивања нације 11. фебруара

Први трагови људског присуства на Јапанском архипелагу потичу из палеолита из 30.000. године прије н. е. Затим је око 14.000 година прије н. е. (почетак Јомон периода) услиједила мезолитска и неолитска полуседетарна култура ловаца-сакупљача која се одликује полуземуницама и неразвијеном пољопривредом.[14] Они су преци припадника данашњих народа Аину и Јамато.[15][16] Украшени глинени судови из овог периода спадају међу најстарије примере грнчарије на свијету. Око 300. године прије н. е., народ Јајој је почео да насељава јапанска острва, мијешајући се са припадницима народа Јомон.[17] Током Јајој периода, који је почео око 500. године прије н. е., унапређена је техника узгоја пиринча,[18] настао је нови вид израде грнчарије и металургије, донесен из Кине и Кореје.[19]

Први писани запис о Јапану налази се у кинеској Књизи Хана.[20] Према Записима три краљевства, Јаматајкоку је било најмоћније краљевство на архипелагу током 3. вијека н. е. Будизам је на Јапански архипелаг дошао из Пекче на Корејском полуострву, али је на развој јапанског будизма првенствено утицала Кина.[21] Упркос почетном противљењу, будизам је прихватила и раширила владајућа класа, а општеприхваћен је постао почетком Асука периода (592—710).[22]

Током Нара периода (710—784) успостављена је централизована јапанска држава, чија се власт налазила у Царској палати у Нари. Током Нара периода настала је јапанска књижевност, а развила се умјетност и архитектура инспирисана будизмом.[23] Вјерује се да је епидемија великих богиња од 735. до 737. усмртила трећину јапанског становништва.[24] Цар Канму је 784. године преселио престоницу из Наре у Нагаокакјо, а затим у Хејанкјо 794. године, данашњи Кјото.

Овиме је почео Хејан период (794—1185), током ког је настала аутохтона јапанска култура, позната по својој умјетности, поезији и прози. У овом периоду настала је Прича о Генџију Мурасаки Шикибе и стихови јапанске химне Кимигајо.[25]

Будизам се током периода Хејан ширио углавном преко двије школе, тендај творца Саича и шингон творца Кукаја. Школа чисте земље (Џодо-шу, Џодо шиншу) стекла је велики број сљедбеника у другој половини 11. вијека.

Феудализам

[уреди | уреди извор]
Борба самураја са Монголима, током монголске инвазије Јапана; Суенага 1293. године
Самураји су могли убити обичног човјека због најмање увреде и њих се јапанско становништво јако плашило. Период Едо, 1798. година

Јапанско феудално доба одликује појава и доминација владајуће класе ратника – самураја. Након пораза клана Тајра 1185. године у Генпејском рату, опјеваном у епу Прича о Хејке, самураја Минамото но Јоритомо цар Го-Тоба је именовао за шогуна, а Јоритомо је успоставио базу моћи у Камакури. Послије његове смрти, клан Хоџо је дошао на власт као намјесници шогуна. Током Камакура периода (1185—1333) из Кине се проширила Зен школа будизма и стекла наклоност међу класом самураја.[26] Камакура шогунат је одбио монголску инвазију 1274. и 1281. године, али га је на крају свргнуо цар Го-Дајго. Цара Го-Дајгоа је 1336. године поразио Ашикага Такауџи.

Ашикага је успоставио шогунат у Муромачију код Кјота. Овиме је отпочео Муромачи период (1336—1573). Ашикага шогунат је стекао славу за вријеме Ашикаге Јошимицу и култура заснована на зен будизму (умјетност Мијаби) је узнапредовала. Ово је довело до развоја Хигашијама културе и напредовала је до 16. вијека. С друге стране, насљедни Ашикага шогунат није успио да успостави контролу над феудалним господарима рата (даимјо), па је 1467. године избио грађански рат чиме је отпочео стогодишњи Сенгоку период (Доба земље у рату).[27][28]

Током 16. вијека у Јапан стижу први исусовачки мисионари из Португалије, чиме започиње трговинска и културна размјена између Јапана и Запада. Ода Нобунага је искористио европску технологију и ватрено оружје да порази већи број даимјоа. Његова успостава власти означила је почетак Азучи-Момојама периода (1573—1603). Након што је убијен 1582. године, његов насљедник Тојотоми Хидејоши је 1590. ујединио земљу и покренуо двије неуспјеле инвазије на Кореју, 1592. и 1597. године.[29]

Као намјесник Хидејошијевог сина, Токугава Ијејасу је искористио могућност да придобије политичку и војну подршку. Након избијања рата Токугава је поразио противничке кланове у бици код Секигахаре 1600. године. Од цара Го-Јозеија је добио је титулу шогуна 1603. и успоставио Токугава шогунат у Еду (данашњи Токио).[30] Токугава шогунат је усвојио мјере међу којима су буке шохато, као правилник понашања за контролу аутономних даимјоа;[31] и 1639. године сакоку (затворена земља), изолационистичку политику која је трајала током два и по вијека слабог политичког јединства познатог као Едо период (1603—1868).[32] Проучавање западњачких наука, познатих као рангаку, настављено је преко холандске енклаве у Деџими у Нагасакију. Такође, током Едо периода дошло је развоја кокугакуа (националне студије), јапанског проучавања Јапана.[33]

Савремено доба

[уреди | уреди извор]
Цар Меиџи (1868—1912), у чије име је обновљена царска власт на крају Токугава шогуната

Комодор Америчке ратне морнарице Метју Пери приморао је Јапан да се отвори за спољашњи свијет склањањем Споразума из Канагаве 31. марта 1854. године. Слични споразуми који су услиједили са земљама Запада током Бакумацу периода изазвали су економску и политичку кризу. Оставка шогуна довела је до Бошин рата и успоставе централизоване државе на чијем челу се налазио цар (Меиџи обнова).[34]

Упуштајући се у активан процес вестернизације током Меиџи обнове 1868. године, Јапан је прихватио западне политичке, правосудне и војне институције и западни културни утицај интегрисао је традиционалну културу са савременом индустрализацијом. Кабинет је организовао Државни савјет, донио Меиџи устав и сазвао Теикоку-гикаи (Царско вијеће). Током Меиџи обнове Јапанско царство је постало индустријализована свјетска сила која је учествовала у војним сукобима ради ширења своје сфере утицаја. Иако су Француска и Уједињено Краљевство показале неки интерес, европске силе су увелико игнорисале Јапан и умјесто њега су се концентрисале на Кину. Француска се повукла након свог неуспјеха у Мексику и пораза од Нијемаца.[35] Након побједа у Првом кинеско-јапанском рату (1894—1895) и Руско-јапанском рату (1904—1905), Јапан је овладао територијом Тајвана, Кореје и јужном половином Сахалина.[36] Осим империјалистичких успјеха, Јапан је такође много уложио у свој привредни раст, што је довело до раздобља привредног процвата у земљи, који је трајао до Велике кризе.[37] Број становника Јапана је порастао са 35 милиона 1873. на 70 милиона 1935. године.[38]

Кинески генерали се предају Јапанцима у Кинеско-јапанском рату (1894—1895)

У Првом свјетском рату, Јапан се придружио Савезницима и заузео њемачке посједе, правећи напредак у Кини. Почетак 20. вијека био је раздобље Таишо демократије (1912—1926), али је двадесетих година крхка демократија пала под политичким помаком ка статизму, доношењем закона против политичких дисидената и низа неуспјелих пучева. Овај процес је убрзан тридесетих година, растом нових радикалних националистичких скупина које су дијелиле непријатељство према либералној демократији и посвећеност према експанзионизму у Азији. Јапански експанзионизам и милитаризам, заједно са тоталитаризмом и ултранационализмом преобликовао је земљу. Јапан је 1931. године извршио инвазију и окупацију Манџурије и због међународне осуде овог акта, напустио је Друштво народа 1933. године. Јапан је 1936. потписао Антикоминтернски пакт са Њемачком, а потписивањем Тројног пакта 1940. постао је дио Сила Осовине.[39] Совјетско-јапански пакт о неутралности је потписан 13. априла 1941. године.[40]

Јапански званичници потписују предају Савезницима 2. септембра 1945. године у Токијском заливу, чиме је завршен Други свјетски рат

Јапанско царство је извршило инвазију на остатак Кине 1937. што је подстакло избијање Другог кинеско-јапанског рата (1937—1945). Јапанска царска војска је брзо заузела кинеску престоницу Нанкинг и починила велики масакр.[41] Године 1940. извршена је инвазију на Француску Индокину, након чега је САД увео нафтни ембарго Јапану.[42] Јапанске снаге су 7. и 8. децембра 1941. извршиле изненадни напад на Перл Харбор, напале британске снаге у Малаји, Сингапуру и Хонгконгу и објавиле рат САД и Британској империји, доводећи САД и УК на Тихоокеанско ратиште Другог свјетског рата.[43] Након савезничких побједа широм Тихог океана у наредне четири године, које су довеле до совјетске инвазије Манџурије и атомског бомбардовања Хирошиме и Нагасакија 1945. године, Јапан је 15. августа исте године пристао на безусловну предају.[44] Током рата погинуло је десетине милиона људи, а највећи дио јапанске индустрије и инфраструктуре је уништен. Након рата Савезници (предвођени САД) са окупираних подручја и војних кампова широм Азије иселили су неколико милиона етничких Јапанаца, тим у великој мјери елиминишући Јапанску империју и обнављајући независност освојених територија.[45] Такође, Савезници су 3. маја 1946. формирали Међународни војни трибунал за Далеки исток ради суђења за ратне злочине јапанским генералима.

Јапан је 1947. године усвојио нови либерално-демократски устав. Савезничка окупација Јапана је окончана споразумом у Сан Франциску 1952,[46] а Јапан је постао чланица Организације уједињених нација 1956. године. Недуго затим, Јапан је почео да биљежи убрзани привредни раст да би постао 2. највећа привреда свијета, све до 2010. када је то мјесто преузела Кина. Привредни успон је окончан половином деведесетих година 20. вијека када је држава запала у велику рецесију. Почетком 21. вијека дошло је постепеног опоравка привреде.[47] Најснажнији забиљежени земљотрес у историји Јапана погодио је ову земљу 11. марта 2011, што је изазвало Фукушимску катастрофу, једну од најгорих катастрофа у историји нуклеарне енергије.[48]

Географија

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Географија Јапана и Геологија Јапана
Поглед на Јапански архипелаг из свемира

Јапан укупно има 6.852 острва која се протежу дуж тихоокеанске обале источне Азије. Земља, укључујући сва острва под својом контролом, лежи између 24° и 46° сјеверне географске ширине и 122° и 146° источне географске дужине. Матична острва, од сјевера према југу, јесу Хокаидо, Хоншу, Шикоку и Кјушу. Рјукју острва, која укључују Окивану, острвски су ланац јужно од Кјушуа. Заједно та острва чине заједницу познату као Јапански архипелаг.[49]

Око 73% површине земље је под шумама, планинама и неодговарајуће за пољопривреду, индустрију или становање.[50][51] Због тога, насељиво подручје, које се претежно налази у приобаљу, има изузетно високу густину становништва. Јапан је једна од најгушће насељених земаља на свијету.[52]

Јапанска острва су смјештена у вулканској зони Тихоокеанског ватреног прстена. Она су првенствено резултат великих океанских покрета током хиљада милиона година од средњег силура до плеистоцена као резултат субдукције Филипинске морске плоче испод континенталне Амурске и Окинавске плоче на југу и субдукције Тихоокеанске плоче испод Охотске плоче на сјеверу. Босо тачка тројног пуцања на обали Јапана је тачка тројног пуцања гдје се Сјеверноамеричка, Тихоокеанске и Филипинска морска плоча сусрећу. Јапан је првобитно био повезан са источном обалом Евроазије. Субдукција плоча је повукла Јапан на исток, чиме је прије око 15 милиона година створено Јапанско море.[53]

Јапан има 108 активних вулкана. Током 20. вијека појавило се неколико нових вулкана, укључујући Шова-шинзан на Хокаиду и Мјојин-шо на стијенама Бенесу у Тихом океану. Деструктивни земљотреси, који често доводе до цунамија, јављају се неколико пута у сваком вијеку.[54] Велики земљотрес у Канту 1923. године усмртио је преко 140 хиљада људи.[55] Скорији земљотреси били су велики земљотрес у Ханшину 1995. и земљотрес у Тохоку 2011. године, који је био магнитуде 9,1;[56] погодио је Јапан 11. марта 2011. и изазвао је велики цунами. Јапан је у значајној мјери склон земљотресима, цунамијима и ерупцији вулкана због свог географског положаја на Тихоокеанском ватреном прстену.[57] Има 17. највећи ризик од природних непогода, мјерен према Индексу свјетског ризика 2016. године.[58]

Клима

[уреди | уреди извор]

Клима Јапана је претежно умјерена, али знатно варира од сјевера према југу. Јапанске географске карактеристике климу дијеле у шест главних климатских зона: Хокаидо, Јапанско море, Средишња висија, Унутрашње јапанско море, Тихи океан и Рјукју острва. Најсјевернија зона, Хокаидо, има умјереноконтиненталну климу са дугим, хладним зимама и веома топлим до хладним љетима. Падавине нису обилне, али острва обично имају велике снијежне наносе током зиме.[59]

У зони Јапанског мора, на западној обали Хоншуа, сјевернозападни зимски возови доносе јаке снијежне падавине. У љето, регион је хладнији од тихоокеанске зоне, иако понекад долази до екстремно вруће температуре због фена. Средишња висија има типичну унутрашњу умјереноконтиненталну климу, са великим температурним разликама између љетњег и зимског доба, као и велике дневне варијације; падавине су лагане, иако су зими обично снијежне. Планине региона Шикоку и Чугоку чувају Унутрашње море од сезонских вјетрова, доносећи благи временски период током цијеле године.[59]

Тихоокеанску обалу одликује влажна суптропска клима са блажим зимама са повременим падавинама и врућим, влажним љетима због југозападног сезонског вјетра. Рјукју острва имају суптропску климу, са топлим зимама и врућим љетима. Падавине су веома обилне, посебно током кишне сезоне.[59]

Просјечна зимска температура у Јапану је 5,1 °C, а просјечна љетња температура је 25,2 °C.[60] Највиша температура икад измјерена у Јапану је 41,1 °C, а забиљежена је 23. јула 2018. године.[61] Главна кишна сезона почиње почетком маја на Окинави и кишни облаци се постепено помјерају на сјевер до Хокаида крајем јула. На већини Хоншуа, кишна сезона почиње прије средине јуна и траје око шест недјеља. Крајем љета и почетком јесени, тајфуни обично доносе јаку кишу.[60]

Биодиверзитет и животна средина

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Дивљи свијет у Јапану и Проблеми животне средине у Јапану
Јапански макакији у Парку мајмуна Јигокудани важни су због посјете бањи током зиме

Јапан има девет шумских екорегиона који одражавају климу и географију острва. Екорегиони се крећу од суптропских влажних широколисних шума на Рјукју и Бонин острвима до умјерених широколисних и мјешовитих шума у средишњим климатским регионима на матичним острвима, до умјерених четинарских шума у хладним, зимских дијеловима сјеверних острва.[62] Јапан има преко 90.000 врста дивљих животиња, укључујући смеђег медвједа, јапанског макакија, јапанског ракунског пса, великог јапанског пољског миша и јапанског џиновског даждевњака.[63] Велика мрежа националних паркова је успостављена како би заштитила важне области флоре и фауне, као и 37 Рамсарских мочварних подручја.[64][65] Четири локације су уписане на Унесков списак Свјетске баштине због своје изванредне природне љепоте.[66]

У периоду брзог привредног раста након Другог свјетског рата, влада и индустријске корпорације су мијењале политике животне средине; због тога, загађеност животне средине је било распрострањено питање током педесетих и шездесетих година. Одговарајући на све већу забринутост око овог проблема, влада је 1970. донијела неколико закона о заштити животне средине.[67] Нафтна криза 1973. године подстакла је ефикасну употребу енергије због недостатка природних ресурса у Јапану.[68] Садашњи проблеми животне средине укључују загађеност ваздуха у урбаним срединама (NOx, суспендоване честице и токсини), управљање отпадом, еутрофикација воде, очување природе, управљање хемикалијама и међународном сарадњом за очување.[69]

Током јуна 2015. године, планирана је изградња више од 40 електрана на угаљ или је било у изградњи. НВО Мрежа климатских дејстава најавила је Јапан као добитника награде „Фосил дана” за „максимално учествовање у блокирању напретка у климатској акцији”.[70]

Јапан се налази на 20. мјесту Индекса заштите животне средине из 2018. године, који мјери посвећеност земље одрживости животне средине.[71] Као домаћин и потписник Кјото протокола 1997, Јапан је споразумом дужан смањити емисију угљен-диоксида и да преузме кораке како би сузбили климатске промјене.[72]

Урбанизација

[уреди | уреди извор]

Јапан има укупно 811 градова. Постоји 14 званично признатих метрополитанских подручја у Јапану.[73] Највећа конурбација је Таихеијо појас (82,9 милиона становника) коју чине Милто, Цукуба, Токио, Нумазу, Шизуока, Хамамацу, Тојохаши, Нагоја, Јокаичи, Кјото, Осака, Кобе, Химеји, Вакајама, Токушима, Окајама, Такамацу, Фукујама, Хирошима, Мацујама, Китакјушу, Фукуока и Оита.[74]

 
№ Град Територија Популација № Град Територија Популација
Токио
Токио
Јокохама
Јокохама 		1. Токио Токио 8.949.447 11. Хирошима Хирошима 1.174.209 Осака
Осака
Нагоја
Нагоја
2. Јокохама Канагава 3.689.603 12. Сендај Мијаги 1.045.903
3. Осака Осака 2.666.371 13. Китакјушу Фукуока 977.288
4. Нагоја Аичи 2.263.907 14. Чиба Чиба 962.130
5. Сапоро Хокаидо 1.914.434 15. Сакај Осака 842.134
6. Кобе Хјого 1.544.873 16. Нигата Нигата 812.192
7. Кјото Кјото 1.474.473 17. Хамамацу Шизуока 800.912
8. Фукуока Фукуока 1.463.826 18. Кумамото Кумамото 734.294
9. Кавасаки Канагава 1.425.678 19. Сагамихара Канагава 717.561
10. Саитама Саитама 1.222.910 20. Шизуока Шизуока 716.328

Политички систем

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Политички систем Јапана
Нарухито
Шигеру Ишиба
Цар Нарухито (лијево) и предсједник Владе Шигеру Ишиба (десно)

Јапан је уставна монархија са ограниченом влашћу цара. Као церемонијалног шефа државе, уставом одређена улога Цара је „симбол Државе и јединства народа“ и он нема стварну власт. Извршну власт имају предсједник Владе и његов кабинет, док суверенитет припада јапанском народу.[75]

Законодавно тијело Јапана је Кокај, односно Народна скупштина, са сједиштем у токијском округу Чијода. Кокај је дводомно законодавно тијело, које се састоји од доњег дома Шугина (Вијеће представника) са 465 посланика, који се бирају на изборима сваке четврте године или када се распусти; и горњег дома Сангина (Вијеће саветника) са 242 заступника, који се бирају на изборима сваке шесте године, по пола сваке три године. У Јапану је изборно право универзално за старије од 18 година,[76] са тајним гласањем за све изборне дужности.[75] Већину у Кокајију имају социјал-либерална Уставно-демократска странка Јапана (УДСЈ) и конзервативна Либерално-демократска странка (ЛДС). ЛДС је на власти скоро непрекидно од 1955. године, изузев кратких периода између 1993. и 1994. и од 2009. до 2012. године.

Зграда Кокаја

Предсједник Владе Јапана је шеф владе и именује га цар, након што га Кокај одреди међу својим заступницима. Предсједник Владе је шеф Кабинета и он именује и разрјешује министре. Након побједе ЛДС на општим изборима 2012. године, Шинзо Абе је 26. децембра 2012. преузео дужност предсједника Владе од Јошихика Ноде.[77]

Током историје под великим утицајем кинеског права, правни систем Јапана се независно развио током Едо периода кроз текстове као што су Куџиката Осадамегаки.[78] Међутим, од краја 19. вијека законодавство све више преузима одредбе континенталног права, првенствено њемачког. На примјер, јапанска влада је 1896. усвојила грађански законик заснован на нацрту њемачког Грађанског законика (нем. Bürgerliches Gesetzbuch); уз измјене након Другог свјетског рата и даље је на снази.[79] Цар нема право вета на законе које Кокај донесе, већ он мора да их потпише. Судски систем Јапана је подијељен на четири основна нивоа: Врховни суд и три степена нижих судова.[80] Главно тијело јапанског статутног права се назива Шест законика.[81]

Административна подјела

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Административна подјела Јапана
Види још: Префектуре Јапана и Општине Јапана

Административна бирократија Јапана је подијељена на три основна нивоа: национални, префектурални и општински.

Испод националног нивоа налази се 47 префектура, од којих свака има непосредно изабраног гувернера, законодавне и административне органе.[а] Свака префектура је подијељена на градове, вароши и села.[82] У земљи се тренутно врши административна реорганизација спајањем више градова, вароши и села једних са другима. Овиме ће бити смањен број потпрефектурних административних региона и очекује се да ће довести до смањења административних трошкова.[83] Постоје двије врсте потпрефектуралне подјеле, а то су потпрефектуре и окрузи. Потпрефектуре су самоуправне јединице које су фокусиране на мјесна питања испод префектуралног нивоа.[84] Окрузи су географске и статистичке јединице које се састоје од једне или више општина. Налазе се испод нивоа префектуре и изнад вароши и села, једнаке са градовима.[85]

Општина је заједнички назив за градове, вароши и села која су мјесни јавни субјекти. Свака префектура се састоји од одређеног броја општина, а према подацима од 1. априла 2017. године укупан број општина био је 1.718.[86]

ХокаидоПрефектура АомориПрефектура АкитаПрефектура ИватеПрефектура ЈамагатаПрефектура МијагиПрефектура ФукушимаПрефектура НигатаПрефектура ТочигиПрефектура ГунмаПрефектура ИбаракиПрефектура НаганоПрефектура СаитамаПрефектура ЧибаТокиоПрефектура КанагаваПрефектура ТојамаПрефектура ИшикаваПрефектура ГифуПрефектура ФукујПрефектура ЈаманашиПрефектура ШизуокаПрефектура АичиПрефектура ШигаПрефектура КјотоПрефектура МијеПрефектура НараПрефектура ХјогоПрефектура ОсакаПрефектура ВакајамаПрефектура ТоториПрефектура ОкајамаПрефектура ШиманеПрефектура ХирошимаПрефектура ЈамагучиПрефектура КагаваПрефектура ТокушимаПрефектура ЕхимеПрефектура КочиПрефектура ФукуокаПрефектура ОитаПрефектура СагаПрефектура НагасакиПрефектура КумамотоПрефектура МијазакиПрефектура КагошимаПрефектура ОкинаваТокиоПрефектура КанагаваПрефектура ОсакаПрефектура Вакајама

Спољни односи

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Спољни односи Јапана

Јапан има успостављене дипломатске односе са скоро свим независним земљама. Јапан је држава чланица Међународног кривичног суда,[87] Међународног монетарног фонда,[88] Међународног тијела за морско дно,[89] Интерпарламентарне уније,[90] Интерпола,[91] Организације за забрану хемијског оружја,[92] Организације уједињених нација,[93] Групе свјетске банке,[94] Свјетске трговинске организације,[95] Групе 7 (бивше Групе 8),[96] Групе 20,[97] Дијалога за азијску сарадњу,[98] Азијско-пацифичке економске сарадње,[99] Додатног механизма Асоцијације нација југоисточне Азије,[100] Секретаријата за трилатералну сарадњу[101] и Организације за економску сарадњу и развој.[102] Са 9,68% приложеног новца у буџет ОУН, Јапан је други највећи приложник.[103] Током 2014. донирао је 9,2 милијарди долара, чиме је постао пети највећи донатор званичне развојне помоћи на свијету.[104]

Јапан са САД има блиске везе. Од пораза у Другом свјетском рату, САД и Јапан имају блиске привредне и одбрамбене односе. САД је главно тржиште за јапански извоз и главни извор јапанског увоза, а САД је и обавезан да брани Јапан (војне базе широм Јапана дјелимично су у ту сврху).[105]

Јапан оспорава руски суверенитет над Јужним курилским острвима (укључујући скупине Еторофу, Кунашири, Шикотан и Хабомаи), која је окупирао Совјетски Савез 1945. године.[106] Упитан је суверенитет Јужне Кореје над Лианкур стијенама.[107] Јапан има заоштрене односе са Народном Републиком Кином (НРК) и Републиком Кином (РК) због Сенкаку острва;[108] са НРК има заоштрене односе и због статуса атола Окиноторишима.

Оружане снаге

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Самоодбрамбене снаге Јапана
Мицубиши Ф-2 Ваздушних самоодбрамбених снага Јапана

Јапанске оружане снаге, Самоодбрамбене снаге Јапана (СОСЈ), састоје се од копнених, поморских и ваздушних снага. Војни расходи Јапана су 8. највећи на свијету. Године 2017. војни издаци су износили 46,1 милијарди америчких долара, тј. око 0,9% БДП земље.[109]

Врховни командант СОСЈ је предсједник Владе, док војна власт на кабинетском нивоу прелази са предсједника Владе на министра одбране.[110] У члану 9. Устава наведено је да се Јапан одриче права да прогласи рат или употреби војну силу у међународним споровима.[111] Јапан се налази на 2. мјесту међу азијским и на 9. мјесту међу свјетским земљама према Индексу глобалног мира 2018. године.[112]

СОСЈ према подацима имају 247.154 активних припадника и 47.900 резервиста.[113] Када су СОСЈ основане, жене су регрутоване искључиво за услуге његе. Прилике су проширене прилично кад је женама допуштено да се придруже комуникационој служби КСОСЈ 1967. године и комуникационим службама ПСОСЈ и ВСОСЈ 1974. године. До 1991. године више од 6.000 жена је било у саставу СОСЈ.[114]

Представници јапанске војне индустрије траже од владе да укине забрану извоза оружја ради учествовања у мултинационалним пројектима, као што је израда Здруженог јуришног ловца.[115]

Разарач класе Конго Поморских самоодбрамбених снага Јапана

Поморске снаге редовно учествују у поморским вјежбама Римпака.[116] Маја 2014. премијер Шинзо Абе изјавио је да Јапан више не жели да буде пасиван и да намјерава да преузме већу одговорност за регионалну безбједност. Он је рекао да Јапан жели да има кључну улогу и сусједним земљама је понудио помоћ.[117]

Јапан је потписник безбједносних споразума са Аустралијом из марта 2007.[118] и Индијом из октобра 2008.[119]

Демографија

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Демографија Јапана, Јапанци, Етничке групе Јапана и Списак метрополитанских области Јапана

Становништво

[уреди | уреди извор]
Поглед на Токио
Аину народ, етничка мањина из Јапана

Бројност становништва Јапана се процјењује на око 128 милиона, од чега 80% живи на острву Хоншу. Јапанско друштво је лингвистички, етнички и културно хомогено,[120][121] сачињено од 98,5% етничких Јапанаца,[50] са малим бројем страних радника.[120] Корејци,[122] Кинези, Филипинци, Бразилци претежног јапанског поријекла,[123] Перуанци претежног јапанског поријекла и Американци, међу малим су мањинским групама у Јапану.[124] Године 2003, било је око 134.700 нелатиноамеричких западњака (не укључујући више од 33.000 америчког војног особља и њихових породица смјештених широм земље)[125] и 345.000 латиноамеричких исељеника, од којих су 274.700 били Бразилци (који су првенствено потомци Јапанаца, или никеј, заједно са својим супружницима), највећа су заједница Западњака.[126]

Најдоминантнија домаћа етничка група у Јапану је Јамато народ; главне етничке групе су старосједилачки Аину[127] и Рјукју народи, као и друштвене мањинске групе као што је буракумин.[128] То су особе мјешовитог поријекла, а које су уграђене у Јамато народ, као што су они са Бонин острва.[129] Године 2014, ненатурализовани радници рођени изван Јапана чинили су 1,5% укупног броја становника.[130] Јапан се сматра етнички хомогеним и не скупља податке о етничком или расном поријеклу за јапанске држављане; извори се разликују у погледу таквих тврдњи, са најмање једном анализом која описује јапанско друштво као мултиетничко,[131] док је према другој анализи број јапанских држављана страног поријекла минималан.[121] Већина Јапанаца наставља да види Јапан као монокултурно друштво. Бивши предсједник Владе и садашњи министар финансија Таро Асо описује Јапан као нацију која има „једну расу, једну цивилизацију, један језик и једну културу”, што су критиковали представници мањина као што је Аину народ.[132]

Јапан има други најдужи животни вијек на свијету: 83,5 године за особе рођене у периоду 2010—2015.[133][134] Јапанско становништво убрзано стари, што је резултат бејби бума послије Другог свјетског рата, праћено смањеном стопом наталитета. Године 2012, око 24,1% укупног становништва имало је преко 65 година, а пропорцијално до 2050. године очекује се да ће тај број порасти на 40%.[135]

Религија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Религија у Јапану

Религија у Јапану (подаци од 2000)[136]

  Народни шинтоизам или „нерелигиозност”[б] (51,82%)
  Будизам (34,9%)
  Шинтоистичке организације и остали (4%)
  Хришћанство (2,3%)
  Без одговора (6,98%)

На основу члана 20. устава Јапана у земљи је загарантована пуна религијска слобода. Горње процјене показују да 84—96% јапанског становништва види шинтоизам као своју националну религију (50—80% у обзир узимају и степен синкретизма са будизмом, шинбуцу-шуго).[138][139] Међутим, ове процјене су засноване на посјети храмовима, а не на броју правих вјерника. Број шинтоистичких храмова у Јапану се процјењује на око 100.000.[140] Према осталима, процјењује се да се само 30% становништва идентификује као припадник религије.[141] Према Едвину Рајшауеру и Маријусу Џенсену, око 70—80% Јапанаца себе не сматра припадником иједне религије. Ипак, ниво учешћа остаје висок, нарочито током свечаности и догађаја као што је прва посјета шинтоистичком храму у Новој години. Таоизам и конфучијанизам из Кине утицали су на јапанске обичаје и увјерења.[142] Јапанске улице су украшене током Табанате, Обона и Божића.[139]

Шинтоизам је највећа религија у Јапану, коју практикује око 80% становништва, али се ипак мали број идентификује као „шинтоисти” у истраживањима.[140] То се догађа због чињенице да „шинтоизам” у Јапану има различита значења: већина Јапана посјећује шинтоистичке храмове и клања се камијима без припадања одређеној шинтоистичкој организацији, а с обзиром да не постоји формални ритуал којим се постаје припадник народног шинтоизма, чланство шинтоизма се често процјењује према броју оних који су придружени организованим шинтоистичким сектама. Шинтоизам има око 100.000 храмова[140] и 78.890 свештеника у земљи.[143] Будизам је први пут стигао у Јапан у 6. вијеку; уведен је 538. или 552. године из краљевства Печке на Корејском полуострву.[144]

Хришћанство у Јапан први пут су донијели језуитски мисионари почетком 1549. године.[145] Данас, мање од 1%[146][147][148] до 2,3% становништва се изјашњава као хришћани;[в] већина њих живи у западном дијелу земље, гдје су мисионарске дјелатности биле највеће у 16. вијеку. Префектура Нагасаки има највећи проценат хришћана: око 5,1% 1996. године.[149] Од 2007. године, било је око 32.026 свештеника и пастора у Јапану.[143] Током посљедњег вијека, неки западни обичају који су се првобитно повезивали са хришћанством (укључујући вјенчања западног стила, Дан заљубљених и Божић) постали су популарни као секуларни обичаји међу многим Јапанцима.[150]

Муслимани у Јапану су већином, тачније 80—90%, потомци миграната рођених изван Јапана и њихови потомци, поријеклом првенствено из Индонезије, Пакистана, Бангладеша и Ирана.[151] Већина етничких Јапанаца муслимана су они који су се конвертовали ступајући у брак са имигрантима муслиманима.[152] Пју рисерч центар процјењује да је 2010. у земљи било око 185.000 муслимана.[153]

Остале мањинске религије укључују хиндуизам, сикизам, јудаизам и од средине 19. вијека велики број новорелигијских покрета који су се појавили у Јапану.[154]

Језик

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Језици Јапана и Јапански језик

Више од 99% становника говори јапански као матерњи језик.[50] Јапански је аглутинативни језик који се одликује системом почасти, што одражава хијерархијску природу јапанског друштва, са глаголским формама и одређеним рјечником који указује на релативни статус говорника и слушаоца. Јапански систем писања користи канџи (кинеско писмо) и два сета кана (слогови засновани на курзивном писму и коријеном из канџија), као и латински алфабет и арапске бројеве.[155]

Поред јапанског, рјукјуански језици (амами, кунигами, окинавски, мијако, јаејама, јонагуни), који су дио јапонске језичке породице, говоре се на Рјукјуанском острвском ланцу. Мало дјеце научи ове језике,[156] али посљедњих година мјесне власти настојале су да повећају свијест о традиционалним језицима. Окинавски дијалекат јапанског говори се у овом региону. Аину језик, који нема доказане везе са јапанским или другим језиком, јесте умирући језик, са само неколико старијих матерњих говорника који су остали на Хокаиду.[157] Јавне и приватне школе уопштено захтијевају од ученика да узимају часове јапанског језика, као и часове енглеског језика.[158]

Проблеми

[уреди | уреди извор]

Промјене у демографској структури створиле су низ друштвених питања, нарочито у потенцијалном паду броја радно способних и повећања трошкова социјалног осигурања, као што је јавни план пензија.[159] Све већи број млађих Јапанаца не ступа у брак или нема дјеце. Године 2011, јапанско становништво је у паду пет година, смањујући се за 204.000 на 126,12 милиона људи. То је највећи пад од 1947. године, када су сакупљени први подаци.[160] Овај пад је погоршао цунами и земљотрес у марту 2011. године, у коме је живот изгубило скоро 16.000 људи.[161]

Процјењује се да ће број становника до 2060. године пасти на 96,69 милиона;[135][162] демографи и владини планери тренутно су у горућој расправи о томе како се носити са тим проблемом.[163] Понекад се као рјешење предлажу имиграција и радни подстицај како би се обезбиједила млада радна снага.[164][165] Јапан прихвата годишње просјечно 9.500 нових држављана за натурализацију.[166] Према Високом комесаријату ОУН за избјеглице, Јапан је 2012. године прихватио 18 избјеглица за стално насељење,[167] док су САД прихватиле 76.000.[168]

Јапан пати од високе стопе самоубиства.[169][170] Године 2009, број самоубистава је премашио 30.000 дванаесту годину заредом.[171] Самоубиство је водећи узрок смрти за особе испод 30 година.[172]

Образовање

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Образовање у Јапану
Студенти прослављају након објаве резултата пријемних испита на Универзитет у Токију

Основне школе, средње школе и универзитети су успостављени током Меиџи обнове 1872. године.[173] Од 1947. године, обавезно образовање у Јапану обухвата основну и нижу средњу школу, које заједно трају 9 година (од 6 до 15 година старости). Скоро сва дјеца настављају школовање у трогодишњој вишој средњој школи.

Јапански образовни систем је одиграо средишњу улогу у опоравку земље и брзом привредном расту у десетљећима након завршетка Другог свјетског рата. Након рата усвојени су закони којима је дефинисан школски систем који је дјеловао неколико десетљећа: шестогодишња основна школа, трогодишња нижа средња школа, трогодишња виша средња школа и дво или четворогодишњи универзитет. Од априла 2016. године, разне школе су отпочеле школску годину са интегрисаном основном школом и нижом средњом школом у деветогодишњи програм обавезног школовања, у нади да ће ублажити насиље и изостанке; надлежно министарство планира да овај приступ усвоји у цијелој земљи у наредним годинама.[174]

Јапан је најуспјешнија земља Организације за економску сарадњу и развој (ОЕСР) у књижевности, математици и науци, са просјечном оцјеном од 529 поена по ученику и налази се међу земљама са најобразованијом радном снагом.[175] Јапанско становништво је добро образовано и друштво високо вреднује образовање као основу за друштвену покретљивост и за стицање запослења у високотехнолошкој привреди земље. Износ који Јапан издваја за образовање у просјеку је мањи од просјека ОЕСР. Иако је расход по ученику у Јапану веома висок, укупни расходи у односу на БДП остају мали.[176] Године 2015, јавни издаци на образовање у Јапану износили су само 3,5% БДП, што је испод просјека ОЕСР који је 4,7%.[177] Године 2014, земља је према ранг списку ОЕСР била четврта са 48% становника од 25—65 година који су остварили високошколско образовање. Поред тога, бакалауреати од 25 до 34 године чине 59% јапанских диплома, што је на другом мјесту у ОЕСР одмах иза Јужне Кореје.[178] Око 75,9% дипломаца средње школе похађа универзитет, нижи колеџ, трговачку школу или другу високошколску установу.[179]

Два врхунска јапанска универзитета су Универзитет у Токију и Универзитет у Кјоту,[180] чији су студенти стекли чак 16 Нобелових награда. Програм за међународну процјену ученика којим координише ОЕСР тренутно рангира укупно знање и вјештине јапанских петнаестогодишњака као 6. на свијету.[181]

Здравство

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Здравство у Јапану

У Јапану, здравствену заштиту пружају државне и мјесне власти. Плаћање личних медицинских услуга нуди се путем универзалног система здравственог осигурања који обезбјеђује релативну једнакост приступа, уз накнаду коју одређује владина комисија. Људи без осигурања преко послодавца могу учествовати у државном програму здравственог осигурања којим руководе мјесне власти. Од 1973. године, свим старијим лицима пружа се осигурање које финансира влада.[182] Пацијенти могу сами одабрати љекара или установу у којој желе вршити своје лијечење.[183]

Привреда

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Привреда Јапана
Сједиште Банке Јапана у Чуу у Токију
Токијска берза, једна је од највећих берза у Азији[184]
Гинза, луксузно потрошачко подручје у Токију

Према висини номиналног БДП-а Јапан је на трећем[185] а према БДП-у мјереном паритетом куповне моћи на четвртом мјесту у свијету. Јавни дуг Јапана је 2016. године износио више од 230% његовог бруто домаћег производа, највећи на свијету.[186] Услужни сектор чини три четвртине бруто домаћег производа.[187]

Јапан има веома развијене индустријске капацитете, што се огледа у неким од највећих и технолошки најнапреднијих произвођача моторних возила, електричних уређаја, машинских алата, челика и обојених метала, бродова, хемијских производа, текстила и хране. За пољопривреду се користи 13% територије Јапана; поред тога, веома је развијен и риболов јер Јапан остварује око 15% свјетског улова рибе.[50] У 2017. Јапан је имао 65,01 милиона радно способног становништва, док је незапосленост износила 2,9%.[50] Око 20 милиона људи, или око 17% становништва, нашло се 2007. године испод линије сиромаштва.[188] Становање у Јапану одликују ограничена количина земљишта у урбаним подручјима.[189] Највећа извозна тржишта су САД (19,4%), Кина (19%), Јужна Кореја (7,6%), Хонгконг (5,1%) и Тајланд (4,2%). Главнину извоза чине делови за аутомобиле, моторна возила, производи од гвожђа и челика, полупроводници.[50] Јапан највише увози из Кине (24,5%), САД (11%), Аустралије (5,8%), Јужне Кореје (4,2%) и Саудијске Арабије (4,1%).[50] Главнину увоза у Јапан чине машине и опрема, фосилна горива, прехрамбени производи (нарочито говедина), хемикалије, текстил и сировине за јапанску индустрију. Према мјери тржишног удјела, јапанско домаће тржиште је најмање отворено од било које земље ОЕЦД.[190] Администрација Јуничира Коизумија започела је неке реформе које се тичу тржишне конкуренције, а стране инвестиције у Јапан су порасле.[191]

Јапан се нашао на 34. мјесту 2018. године према индексу лакоће пословања и има један од најмањих пореских прихода у развијеном свијету. Јапанска варијанта капитализма има много својих особености: кејрецу предузећа су утицајна, а стално запослење и напредовање у каријери засновано на старости је релативно уобичајено у јапанском радном окружењу.[190][192] Јапанска предузећа су позната по методама управљања као што је „Тојота пут”, а дионичарска активност је ријетка.[193] Најпознатији јапански глобални брендови су Тојота, Хонда, Кенон, Нисан, Сони, Мицубиши, Панасоник, Уникло, Лексус, Субару, Нинтендо, Бриџстон, Мазда и Сузуки.[194]

Привредна историја

[уреди | уреди извор]

Током Едо периода створена је основа за каснији привредни раст. У овом раздобљу изграђена је саобраћајна мрежа и основане су прве банке и осигуравајућа друштва.[195] Током Меиџи периода од 1868. у Јапану се развија тржишна привреда.[196] Тада су основана многа предузећа која и данас послују, а Јапан је постао најразвијенија држава Азије.[197] Период свеукупног привредног раста од шездесетих до осамдесетих година 20. вијека назван је Јапанско постратно привредно чудо: просјечна годишња стопа раста друштвеног производа током шездесетих и седамдесетих година 20. вијека била је 7,5%, а током осамдесетих и почетка деведесетих година 20. вијека 3,2%.[198]

Привредни раст је значајно успорен током деведесетих година 20. вијека; период се назива Изгубљеним десетљећем, а десио се углавном као нузефекат нереално високих цијена некретнина и великог прилива новца. Напори владе да оживи привредни раст нису имали успјеха, а додатни проблем им је нанијело успоравање свјетске привреде 2000. године. Након 2005. привреда је показала снажне знаке опоравка; раст БДП те године износио је 2,8%, што је било више него у САД или Европској унији.[199]

Данас, Јапан се високо рангира по конкурентности и привредној слободи. Нашао се на 6. мјесту према извјештају о глобалној конкурентности за 2015/16. годину.[200][201]

Култура

[уреди | уреди извор]
Сумо рвање је традиционална јапанска борилачка вјештина
Јапански врт

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ На јапаском језику, 43 префектуре носе назив кен (јап. 県), Кјото и Осака су фу (јап. 府), Хокаидо је до (јап. 道), а Токио је то (јап. 都). Иако различите по имену, у функцији су све исте.
  2. ^ „Без религије” (јап. 無宗教 mushūkyō) на јапанском језику и начину размишљања идентификује оне који не припадају ниједној организованој религији. Јапанцима термин „религија” или „вјера” значи организована религија на моделу хришћанства, тј. религија са одређеним доктринама и захтјевима за припадности цркви. Према томе, када неко пита „која је твоја религија?”, већина Јапанаца одговара да они „не припадају ниједној религији”. Према студијама Јапанске радиодифузне корпорације (ЈРК), они Јапанци који се изјасне као нерелигиозни и тиме не припадају ниједној организованој религије, у ствари учествују у народној ритуалној димензији шинтоизма. Ама Тошимару у књизи „Зашто су Јапанци нерелигиозни? из 1996 .године, објашњава да се људи који не припадају ниједној организованој религији у ствари редовно моле и нуде дарове прецима и заштитним божанствима на приватним олтарима и Шинтоистичким храмовима и изјашњавају се као нерелигиозни. За оно што ЈРК дефинише као „народна религија” Ама користи термин „природна религија”, док остали научници користе назив „нипоизам” или „заједничка религија”.[137]
  3. ^ Према Денцу истраживању 2006. године: 1% су протестанти, 0,8% католици и 0,5% православци.[136]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Национална агенција за статистику
  2. ^ „Where does the name Japan come from?”. Приступљено 29. 1. 2017. 
  3. ^ Piggott 1997, стр. 143–144.
  4. ^ „121 AD: Wakoku, The Land Of The Submissive Dwarf People?”. Приступљено 29. 1. 2017. 
  5. ^ „Why Japan is Japan? How Japan became Japan?”. Приступљено 29. 1. 2017. 
  6. ^ „Wa: The Spirit of Harmony and Japanese Design Today | Concept, Works, and Catalogue”. Архивирано из оригинала 05. 08. 2019. г. Приступљено 29. 1. 2017. 
  7. ^ Boxer 1951, стр. 1–14.
  8. ^ Editors of the American Heritage Dictionaries, ур. (13. 10. 2004). Word Histories and Mysteries: From Abracadabra to Zeus. Houghton Mifflin Harcourt. стр. 146. ISBN 9780547350271. 
  9. ^ Boxer 1993, стр. 11, 28–36, 49–51.
  10. ^ Frédéric 2002, стр. 143.
  11. ^ Keally, Charles T. (27. 4. 2009). „Kofun Culture”. www.t-net.ne.jp (на језику: енглески). Japanese Archaeology. Приступљено 28. 7. 2018. 
  12. ^ Kitagawa 1987, стр. 145.
  13. ^ Szczesniak, Boleslaw (1954). „The Sumu-Sanu Myth. Notes and Remarks on the Jimmu Tenno Myth”. Monumenta Nipponica (на језику: енглески). 10 (1/2): 107—126. ISSN 0027-0741. JSTOR 2382794. doi:10.2307/2382794. 
  14. ^ Travis, John. „Jomon Genes - Using DNA, researchers probe the genetic origins of modern Japanese” (на језику: енглески). University of Pittsburgh. Приступљено 28. 7. 2018. 
  15. ^ Matsumara, Hirofumi; Dodo, Yukio; Dodo, Yukio (2009). „Dental characteristics of Tohoku residents in Japan: implications for biological affinity with ancient Emishi”. Anthropological Science (на језику: енглески). 117 (2): 95—105. doi:10.1537/ase.080325. 
  16. ^ Hammer, Michael F.; Karafet, TM; Park, H; Omoto, K; Harihara, S; Stoneking, M; Horai, S; et al. (2006). „Dual origins of the Japanese: common ground for hunter-gatherer and farmer Y chromosomes”. Journal of Human Genetics. 51 (1): 47—58. PMID 16328082. doi:10.1007/s10038-005-0322-0. 
  17. ^ Denoon 2001, стр. 22–23.
  18. ^ „Road of rice plant”. National Science Museum of Japan. Архивирано из оригинала 5. 4. 2015. г. Приступљено 22. 3. 2016. 
  19. ^ „Yayoi Culture (ca. 300 B.C.–300 A.D.)”. www.metmuseum.org (на језику: енглески). Metropolitan Museum of Art. Приступљено 28. 7. 2018. 
  20. ^ Takashi & Goodwin 1993, стр. 275.
  21. ^ Brown 1993, стр. 140–149.
  22. ^ Beasley 1999, стр. 42.
  23. ^ Totman 2002, стр. 64–79.
  24. ^ Hays 2005, стр. 31.
  25. ^ Totman 2002, стр. 79–87, 122–123.
  26. ^ Totman 2005, стр. 106–112. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFTotman2005 (help)
  27. ^ Sanson 1961, стр. 42.
  28. ^ Sanson 1961, стр. 217.
  29. ^ Turnbull 2002, стр. 227.
  30. ^ Turnbull 2010, стр. 61.
  31. ^ Totman 2005, стр. 142–143. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFTotman2005 (help)
  32. ^ Toby, Ronald P. (1977). „Reopening the Question of Sakoku: Diplomacy in the Legitimation of the Tokugawa Bakufu”. Journal of Japanese Studies. 3 (2): 323—363. doi:10.2307/132115. 
  33. ^ Ohtsu, M.; Ohtsu, Makoto (1999). „Japanese National Values and Confucianism”. Japanese Economy. 27 (2): 45—59. doi:10.2753/JES1097-203X270245. 
  34. ^ Totman 2005, стр. 289–296. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFTotman2005 (help)
  35. ^ Herbert 1946, стр. 46.
  36. ^ Matsusaka 2009, стр. 224–241.
  37. ^ Baran 1962, стр. 160.
  38. ^ Hiroshi 1999, стр. 17.
  39. ^ „The Axis Alliance”. iBiblio. Приступљено 16. 1. 2011. 
  40. ^ Totman 2005, стр. 442. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFTotman2005 (help)
  41. ^ „Judgment International Military Tribunal for the Far East, Chapter VIII: Conventional War Crimes (Atrocities)”. iBiblio. новембар 1948. 
  42. ^ Worth 1995, стр. 56, p=86.
  43. ^ „The Kingdom of the Netherlands Declares War with Japan”. iBiblio. Приступљено 27. 3. 2016. 
  44. ^ Pape, Robert A. (1993). „Why Japan Surrendered”. International Security. 18 (2): 154—201. doi:10.2307/2539100. 
  45. ^ Watt 2010, стр. 1–4.
  46. ^ Coleman, Joseph (6. 3. 2007). „'52 coup plot bid to rearm Japan: CIA”. The Japan Times. Архивирано из оригинала 11. 04. 2016. г. Приступљено 27. 3. 2016. 
  47. ^ „Japan scraps zero interest rates”. BBC News. 14. 7. 2006. Приступљено 27. 3. 2016. 
  48. ^ Fackler, Martin; Drew, Kevin (27. 3. 2016). „Devastation as Tsunami Crashes Into Japan”. The New York Times. Приступљено 11. 3. 2011. 
  49. ^ McCargo 2000. sfn грешка: више циљева (3×): CITEREFMcCargo2000 (help)
  50. ^ а б в г д ђ е „Japan”. The World Factbook (2024 изд.). Central Intelligence Agency. 
  51. ^ „Japan”. US Department of State. Приступљено 16. 1. 2011. 
  52. ^ „Population Density”. esa.un.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 27. 07. 2018. г. Приступљено 27. 7. 2018. 
  53. ^ Barnes, Gina L. (2003). „Origins of the Japanese Islands” (PDF). University of Durham. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 4. 2011. г. Приступљено 1. 8. 2009. 
  54. ^ „Tectonics and Volcanoes of Japan”. volcano.oregonstate.edu (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 27. 7. 2018. 
  55. ^ James, C.D. (2002). „The 1923 Tokyo Earthquake and Fire”. University of California Berkeley. Приступљено 16. 1. 2011. 
  56. ^ „M 9.1 – near the east coast of Honshu, Japan”. Earthquake.usgs.gov. 11. 7. 2016. Приступљено 29. 8. 2017. 
  57. ^ Israel, Brett (14. 3. 2011). „Japan's Explosive Geology Explained”. Live Science. Приступљено 17. 6. 2016. 
  58. ^ Matthias, Garschagen; Michael, Hagenlocher; Martina, Comes; Mirjam, Dubbert; Robert, Sabelfeld; Jin, Lee, Yew; Ludwig, Grunewald; Matthias, Lanzendörfer; Peter, Mucke; Oliver, Neuschäfer; Simone, Pott; Joachim, Post; Stephanie, Schramm; Dorit, Schumann-Bölsche; Bruno, Vandemeulebroecke; Torsten, Welle; Joern, Birkmann (2016). World Risk Report 2016 (PDF) (на језику: енглески). стр. 64. ISBN 9783946785026. Приступљено 27. 7. 2018. 
  59. ^ а б в Karan, Pradyumna (2005). Japan in the 21st Century: Environment, Economy, and Society (на језику: енглески). University Press of Kentucky. стр. 18—21, 41. ISBN 978-0-8131-2342-4. Приступљено 29. 7. 2018. 
  60. ^ а б „Climate”. www.jnto.go.jp (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 27. 7. 2018. г. Приступљено 29. 7. 2018. 
  61. ^ „Record High in Japan as Heat Wave Grips the Region” (на језику: енглески). 23. 7. 2018. Приступљено 29. 7. 2018. 
  62. ^ „Flora and Fauna: Diversity and regional uniqueness” (на језику: енглески). Embassy of Japan in the USA. Архивирано из оригинала 13. 2. 2007. г. Приступљено 1. 4. 2007. 
  63. ^ „The Wildlife in Japan” (PDF) (на језику: енглески). Ministry of the Environment. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 3. 2011. г. Приступљено 19. 2. 2011. 
  64. ^ „National Parks of Japan” (на језику: енглески). Ministry of the Environment. Приступљено 1. 5. 2011. 
  65. ^ „The Annotated Ramsar List: Japan” (на језику: енглески). Ramsar. Архивирано из оригинала 17. 9. 2011. г. Приступљено 11. 5. 2011. 
  66. ^ „Japan – Properties Inscribed on the World Heritage List” (на језику: енглески). UNESCO. Приступљено 5. 7. 2011. 
  67. ^ 日本の大気汚染の歴史 (на језику: јапански). Environmental Restoration and Conservation Agency. Архивирано из оригинала 1. 5. 2011. г. Приступљено 2. 3. 2014. 
  68. ^ Sekiyama, Takeshi. „Japan's international cooperation for energy efficiency and conservation in Asian region” (PDF) (на језику: енглески). Energy Conservation Center. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 2. 2008. г. Приступљено 16. 1. 2011. 
  69. ^ „Environmental Performance Review of Japan” (PDF) (на језику: енглески). OECD. Приступљено 16. 1. 2011. 
  70. ^ Kurtenbach, Elaine (6. 6. 2015). „At G-7, Japan's energy plan is not all that green” (на језику: енглески). Associated Press. 
  71. ^ „Environmental Performance Index: Japan” (на језику: енглески). Yale University. Архивирано из оригинала 19. 11. 2018. г. Приступљено 26. 2. 2018. 
  72. ^ „Japan sees extra emission cuts to 2020 goal – minister” (на језику: енглески). Reuters. 24. 6. 2009. 
  73. ^ „Population Census 2015 Population Census Major Metropolitan Area and Metropolitan Area | Search from file | Search for statistics | Portal Site of Official Statistics of Japan”. www.e-stat.go.jp (на језику: енглески). Приступљено 28. 7. 2018. 
  74. ^ „地 域 活 性 化 戦 略 （資料編） －少子高齢化時代の地域活性化検討委員会 報告書－” (PDF) (на језику: јапански). Приступљено 28. 7. 2018. 
  75. ^ а б „THE CONSTITUTION OF JAPAN”. japan.kantei.go.jp (на језику: енглески). 3. 11. 1946. Приступљено 26. 7. 2018. 
  76. ^ „Japan lowers voting age from 20 to 18 to better reflect young people's opinions in policies”. The Straits Times (на језику: енглески). 20. 6. 2016. Приступљено 26. 7. 2018. 
  77. ^ Fackler, Martin (26. 12. 2012). „Shinzo Abe Selected as Japan’s Prime Minister” (на језику: енглески). Приступљено 26. 7. 2018. 
  78. ^ Dean 2002, стр. 55–58.
  79. ^ SHIGENARI, KANAMORI (1999). „German influences on Japanese Pre-War Constitution and Civil Code”. European Journal of Law and Economics (на језику: енглески). 7 (1): 93—95. doi:10.1023/A:1008688209052. 
  80. ^ „The Japanese Judicial System”. www.kantei.go.jp (на језику: енглески). Приступљено 26. 7. 2018. 
  81. ^ Dean 2002, стр. 131.
  82. ^ McCargo 2000, стр. 84–85. sfn грешка: више циљева (3×): CITEREFMcCargo2000 (help)
  83. ^ Mabuchi, Masaru (мај 2001). „Municipal Amalgamation in Japan” (PDF). World Bank. Приступљено 29. 3. 2016. 
  84. ^ Exposition, Japan Imperial Japanese Commission to the Louisiana Purchase (1903). Japan in the Beginning of the 20th Century (на језику: енглески). Printed at the "Japan times" office. стр. 80. Приступљено 31. 7. 2018. 
  85. ^ „Japan Counties”. www.statoids.com (на језику: енглески). Приступљено 31. 7. 2018. 
  86. ^ „Statistics Bureau Home Page/Statistical Handbook of Japan 2017” (PDF). www.stat.go.jp (на језику: енглески). Statistics Bureau, Ministry of Internal Affairs and Communications. стр. 190. Приступљено 31. 7. 2018. 
  87. ^ „Rome Statute of the International Criminal Court” (на језику: енглески). 17. 7. 1998. Приступљено 28. 7. 2018. 
  88. ^ „Japan and the IMF”. IMF (на језику: енглески). Приступљено 28. 7. 2018. 
  89. ^ „Member States | International Seabed Authority”. www.isa.org.jm (на језику: енглески). Приступљено 28. 7. 2018. 
  90. ^ „Members”. Inter-Parliamentary Union (на језику: енглески). 13. 5. 2016. Приступљено 28. 7. 2018. 
  91. ^ „Japan / Asia & South Pacific / Member countries / Internet / Home - INTERPOL”. www.interpol.int (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 28. 7. 2018. г. Приступљено 28. 7. 2018. 
  92. ^ „Japan”. www.opcw.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 28. 7. 2018. г. Приступљено 28. 7. 2018. 
  93. ^ „Member States | United Nations”. www.un.org (на језику: енглески). Приступљено 28. 7. 2018. 
  94. ^ „Member Countries”. World Bank (на језику: енглески). Приступљено 28. 7. 2018. 
  95. ^ „WTO | Japan - Member information”. www.wto.org (на језику: енглески). Приступљено 28. 7. 2018. 
  96. ^ „G8 Information Centre”. www.g8.utoronto.ca (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 01. 05. 2009. г. Приступљено 28. 7. 2018. 
  97. ^ „G20 Participants”. www.g20.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 11. 2018. г. Приступљено 28. 7. 2018. 
  98. ^ „Asia Cooperation Dialogue”. www.acd-dialogue.org (на језику: енглески). Приступљено 28. 7. 2018. 
  99. ^ „Member Economies”. www.apec.org (на језику: енглески). Приступљено 28. 7. 2018. 
  100. ^ „Overview of ASEAN Plus Three Cooperation” (PDF) (на језику: енглески). Архивирано из оригинала (PDF) 28. 07. 2018. г. Приступљено 28. 7. 2018. 
  101. ^ „TCS Website”. tcs-asia.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 25. 6. 2018. г. Приступљено 28. 7. 2018. 
  102. ^ „Japan - OECD”. www.oecd.org (на језику: енглески). Приступљено 28. 7. 2018. 
  103. ^ „Assessment of Member States’ contributions to the United Nations regular budget for the year 2017” (PDF). documents-dds-ny.un.org (на језику: енглески). 26. 12. 2006. Приступљено 28. 7. 2018. 
  104. ^ „DAC member profile: Japan”. ОЕЦД. Приступљено 8. 4. 2016. 
  105. ^ „Japan's Foreign Relations and Role in the World Today”. Asia for Educators. Приступљено 13. 11. 2016. 
  106. ^ „Northern Territories”. Ministry of Foreign Affairs of Japan (на језику: енглески). Приступљено 28. 7. 2018. 
  107. ^ „Takeshima”. Ministry of Foreign Affairs of Japan (на језику: енглески). Приступљено 28. 7. 2018. 
  108. ^ „The Basic View on the Sovereignty over the Senkaku Islands”. www.mofa.go.jp (на језику: енглески). Приступљено 28. 7. 2018. 
  109. ^ „TRENDS IN WORLD MILITARY EXPENDITURE, 2017” (PDF). SIPRI Fact Sheet (на језику: енглески): 2. мај 2018. Приступљено 31. 7. 2018. 
  110. ^ The Ministry of Defense Reorganized: For the Support of Peace and Security (PDF). Tokyo: Japan Ministry of Defense. 2007. стр. 4—5. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 04. 2019. г. Приступљено 31. 07. 2018. 
  111. ^ „CHAPTER II - RENUNCIATION OF WAR - THE CONSTITUTION OF JAPAN”. japan.kantei.go.jp (на језику: енглески). Приступљено 31. 7. 2018. 
  112. ^ „Global Peace Index 2018.” (PDF). visionofhumanity.org (на језику: енглески). Institute for Economics and Peace. јун 2018. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 04. 2019. г. Приступљено 31. 7. 2018. 
  113. ^ „防衛省・自衛隊：防衛省・自衛隊の人員構成”. www.mod.go.jp (на језику: јапански). Приступљено 31. 7. 2018. 
  114. ^ „A Camouflaged Military: Japan’s Self-Defense Forces and Globalized Gender Mainstreaming | The Asia-Pacific Journal: Japan Focus”. japanfocus.org (на језику: енглески). The Asia Pacific Journal. 28. 8. 2012. Архивирано из оригинала 29. 09. 2016. г. Приступљено 31. 7. 2018. 
  115. ^ „Japan business lobby wants weapon export ban eased”. Reuters. 13. 7. 2010. Архивирано из оригинала 29. 10. 2014. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  116. ^ „About RIMPAC”. Government of Singapore. Архивирано из оригинала 6. 8. 2013. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  117. ^ „Abe offers Japan's help in maintaining regional security”. Japan Herald. Архивирано из оригинала 31. 5. 2014. г. Приступљено 8. 4. 2016. 
  118. ^ „Japan-Australia Joint Declaration on Security Cooperation”. Ministry of Foreign Affairs. Приступљено 8. 4. 2016. 
  119. ^ „Joint Declaration on Security Cooperation between Japan and India”. Ministry of Foreign Affairs. 22. 10. 2008. Приступљено 8. 4. 2016. 
  120. ^ а б „'Multicultural Japan' remains a pipe dream | The Japan Times”. The Japan Times (на језику: енглески). 27. 3. 2007. Приступљено 26. 7. 2018. 
  121. ^ а б Ton, Koyano (2010). Nihon bunkaron no inchiki (на језику: јапански). Tōkyō: Gentōsha. ISBN 978-4-344-98166-9. 
  122. ^ Onishi, Norimitsu (2. 4. 2005). „Japan-born Koreans live in limbo” (на језику: енглески). 
  123. ^ Onishi, Norimitsu (1. 11. 2008). „An Enclave of Brazilians Is Testing Insular Japan” (на језику: енглески). Приступљено 26. 7. 2018. 
  124. ^ „Asia Times: 'Home' is where the heartbreak is for Japanese-Peruvians”. www.atimes.com (на језику: енглески). 16. 10. 1999. Архивирано из оригинала 06. 01. 2010. г. Приступљено 26. 7. 2018. 
  125. ^ „Global Partners, Local Neighbors (Part 2): 80,000 Americans Reside in Japan – Asia Matters for America”. www.asiamattersforamerica.org (на језику: енглески). 15. 6. 2012. Приступљено 26. 7. 2018. 
  126. ^ „Registered Foreigners in Japan by Nationality” (PDF) (на језику: енглески). Statistics Bureau. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 8. 2005. г. Приступљено 16. 1. 2011. 
  127. ^ „Recognition at last for Japan's Ainu” (на језику: енглески). 6. 6. 2008. Приступљено 26. 7. 2018. 
  128. ^ „JAPAN: The Invisible Race”. Time (на језику: енглески). 8. 1. 1973. Архивирано из оригинала 16. 12. 2012. г. Приступљено 26. 7. 2018. 
  129. ^ „JPRI Occasional Paper No. 15”. www.jpri.org (на језику: енглески). август 1999. Архивирано из оригинала 16. 01. 2013. г. Приступљено 26. 7. 2018. 
  130. ^ „Japan Statistical Yearbook 2016” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 5. 2016. г. Приступљено 26. 7. 2018. 
  131. ^ Lie, John (2001). Multiethnic Japan (на језику: енглески). Cambridge, Mass. ; London: Harvard University Press. ISBN 9780674013582. 
  132. ^ „Aso says Japan is nation of ‘one race’”. The Japan Times Online (на језику: енглески). 18. 10. 2005. Архивирано из оригинала 29. 01. 2016. г. Приступљено 26. 7. 2018. 
  133. ^ „Table A.17” (PDF). United Nations World Population Prospects, 2006 revision. UN. Приступљено 26. 7. 2018. 
  134. ^ „WHO: Life Expectancy in Israel Among Highest in the World”. Haaretz (на језику: енглески). 24. 5. 2009. Приступљено 26. 7. 2018. 
  135. ^ а б „Statistical Handbook of Japan 2017”. www.stat.go.jp (на језику: енглески). Statistics Bureau. Приступљено 26. 7. 2018. 
  136. ^ а б „図録▽世界各国の宗教”. www2.ttcn.ne.jp (на језику: јапански). 2000. Приступљено 31. 7. 2018. 
  137. ^ Bestor, Theodore C.; Bestor, Victoria, ур. (2008). Handbook of Japanese culture and society (на језику: енглески). London: Routledge. стр. 66—77. ISBN 978-0-415-43649-6. 
  138. ^ McQuaid, John. „A View of Religion in Japan” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 23. 01. 2016. г. Приступљено 31. 7. 2018. 
  139. ^ а б Reischauer, Edwin Oldfather; Jansen, Marius B. (1995). The Japanese Today: Change and Continuity (на језику: енглески). Harvard University Press. стр. 215. ISBN 9780674471849. Приступљено 31. 7. 2018. 
  140. ^ а б в Breen, John; Teeuwen, Mark (1999). Shinto in Historical Perspective (на језику: енглески). Curzon. ISBN 9780700711703. Приступљено 31. 7. 2018. 
  141. ^ Zen Sand (на језику: енглески). University of Hawaii Press. 2003. стр. 3—4. ISBN 9780824822842. Приступљено 31. 7. 2018. 
  142. ^ Totman, Conrad (2005). A History of Japan (на језику: енглески). Wiley. стр. 72. ISBN 9781405123594. Приступљено 31. 7. 2018. 
  143. ^ а б Bestor, Theodore C.; Bestor, Victoria, ур. (2008). Handbook of Japanese culture and society (на језику: енглески). London: Routledge. стр. 65. ISBN 978-0-415-43649-6. 
  144. ^ Brown 1993, стр. 445.
  145. ^ Higashibaba, Ikuo (2001). Christianity in early modern Japan : Kirishitan belief and practice (на језику: енглески) ([Online-Ausg.]. изд.). Leiden: Brill. стр. 1. ISBN 978-9004122901. 
  146. ^ Kato, Mariko (24. 2. 2009). „Christianity’s long history in the margins”. The Japan Times Online (на језику: енглески). Приступљено 31. 7. 2018. 
  147. ^ „Christians use English to reach Japanese youth - Mission Network News”. Mission Network News (на језику: енглески). 3. 9. 2007. Приступљено 31. 7. 2018. 
  148. ^ Fehrenbach, Heide; Poiger, Uta G. (2000). Transactions, Transgressions, Transformations: American Culture in Western Europe and Japan (на језику: енглески). Berghahn Books. стр. 63. ISBN 9781571811080. Приступљено 31. 7. 2018. 
  149. ^ „図録▽都道府県民の信仰（都道府県宗教マップ）”. www2.ttcn.ne.jp (на језику: јапански). Приступљено 31. 7. 2018. 
  150. ^ Kato, Mariko (24. 2. 2009). „Christianity’s long history in the margins”. The Japan Times Online (на језику: енглески). Приступљено 31. 7. 2018. 
  151. ^ Nakhleh, Emile A.; Sakurai, Keiko; Penn, Michael (5. 1. 2008). Islam in Japan: A Cause for Concern? (PDF) (на језику: енглески). Архивирано из оригинала (PDF) 10. 10. 2017. г. Приступљено 31. 7. 2018. 
  152. ^ „Local Mosques and the Lives of Muslims in Japan | The Asia-Pacific Journal: Japan Focus”. www.japanfocus.org (на језику: енглески). The Asia Pacific Journal. Приступљено 31. 7. 2018. 
  153. ^ „Table: Muslim Population by Country”. Pew Research Center's Religion & Public Life Project (на језику: енглески). 27. 1. 2011. Приступљено 31. 7. 2018. 
  154. ^ Clarke, Peter Bernard (1993). The World's Religions: Understanding the Living Faiths (на језику: енглески). Reader's Digest. стр. 208. ISBN 9780895775016. Приступљено 31. 7. 2018. 
  155. ^ „The Japanese Language”. web.mit.edu (на језику: енглески). Приступљено 10. 8. 2018. 
  156. ^ Heinrich, Patrick (2004). „Language Planning and Language Ideology in the Ryūkyū Islands”. Language Policy (на језику: енглески). 3 (2): 153—179. doi:10.1023/B:LPOL.0000036192.53709.fc. 
  157. ^ „15 families keep ancient language alive in Japan” (на језику: енглески). UN. Архивирано из оригинала 6. 1. 2008. г. Приступљено 27. 3. 2007. 
  158. ^ Ellington, Lucien (1. 9. 2005). „Japan Digest: Japanese Education”. Indiana University. Архивирано из оригинала 27. 4. 2006. г. Приступљено 27. 4. 2006. 
  159. ^ Ando, Albert; Moro, Andrea; Cordoba, Juan Pablo; Garland, Gonzalo (09. 1995). „Dynamics of demographic development and its impact on personal saving: case of Japan”. Ricerche Economiche (на језику: енглески). 49 (3): 179—205. doi:10.1016/0035-5054(95)90001-2. 
  160. ^ „Japanese Population Drops Most Since World War II After Quake”. Bloomberg.com (на језику: енглески). Приступљено 10. 8. 2018. 
  161. ^ Ryall, Julian (2012). „Japan's population contracts at fastest rate since at least 1947” (на језику: енглески). Приступљено 10. 8. 2018. 
  162. ^ „Key Development Forecasts for Japan”. www.ifs.du.edu (на језику: енглески). Приступљено 10. 8. 2018. 
  163. ^ „MOFA: Demographic Trends and Their Implications for Japan's Future”. www.mofa.go.jp (на језику: енглески). Приступљено 10. 8. 2018. 
  164. ^ Green, David (27. 3. 2017). „As Its Population Ages, Japan Quietly Turns to Immigration”. migrationpolicy.org (на језику: енглески). Приступљено 10. 8. 2018. 
  165. ^ French, Howard W. „Insular Japan Needs, but Resists, Immigration” (на језику: енглески). Приступљено 10. 8. 2018. 
  166. ^ „法務省”. www.moj.go.jp (на језику: јапански). Приступљено 10. 8. 2018. 
  167. ^ „2012 saw record-high 2,545 people apply for refugee status in Japan”. The Japan Times Online (на језику: енглески). 20. 3. 2013. Архивирано из оригинала 14. 08. 2016. г. Приступљено 10. 8. 2018. 
  168. ^ „Presidential Memorandum--Fiscal Year 2012 Refugee Admissions Numbers and Authorizations of In-Country Refugee Status”. whitehouse.gov (на језику: енглески). 30. 9. 2011. Приступљено 10. 8. 2018. 
  169. ^ Strom, Stephanie. „In Japan, Mired in Recession, Suicides Soar” (на језику: енглески). Приступљено 10. 8. 2018. 
  170. ^ „The Times & The Sunday Times” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 07. 10. 2008. г. Приступљено 10. 8. 2018. 
  171. ^ „Bare statistics mask human cost of Japan's high suicide rate”. Japan Today. 31. 3. 2010. Приступљено 3. 2. 2014. 
  172. ^ Ozawa-de Silva, Chikako (18. 9. 2008). „Too Lonely to Die Alone: Internet Suicide Pacts and Existential Suffering in Japan”. Culture, Medicine, and Psychiatry (на језику: енглески). 32 (4): 516—551. doi:10.1007/s11013-008-9108-0. 
  173. ^ „Beyond the Rhetoric: Essential Questions About Japanese Education - Foreign Policy Research Institute”. Foreign Policy Research Institute (на језику: енглески). 18. 12. 2003. Приступљено 11. 8. 2018. 
  174. ^ „Article expired”. The Japan Times (на језику: енглески). 10. 5. 2013. Приступљено 11. 8. 2018. 
  175. ^ „OECD Better Life Index”. www.oecdbetterlifeindex.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 31. 5. 2016. г. Приступљено 11. 8. 2018. 
  176. ^ „Japan” (PDF) (на језику: енглески). OECD. Приступљено 11. 8. 2018. 
  177. ^ Otake, Tomoko (25. 11. 2015). „Public education spending in Japan lowest in OECD for sixth straight year”. The Japan Times Online (на језику: енглески). Приступљено 11. 8. 2018. 
  178. ^ „OECD.Stat Education and Training > Education at a Glance > Educational attainment and labor-force status > Educational attainment of 25–64 year-olds”. OECD. 
  179. ^ „MEXT : 1．Overview”. www.mext.go.jp (на језику: енглески). Приступљено 11. 8. 2018. 
  180. ^ „Universities”. Top Universities (на језику: енглески). Приступљено 11. 8. 2018. 
  181. ^ „OECD’s PISA survey shows some countries making significant gains in learning outcomes - OECD”. www.oecd.org (на језику: енглески). Приступљено 11. 8. 2018. 
  182. ^ Rodwin, Victor. „Health Care in Japan” (на језику: енглески). New York University. Приступљено 11. 8. 2018. 
  183. ^ „Health Insurance / Social Security in Japan March 2000”. www.ipss.go.jp (на језику: енглески). Приступљено 11. 8. 2018. 
  184. ^ „Tokyo Stock Exchange ranked third in Asia in 2014”. Nikkei Asian Review. 16. 1. 2015. Архивирано из оригинала 8. 12. 2015. г. Приступљено 5. 12. 2015. 
  185. ^ Inman, James (21. 1. 2011). „China confirmed as World's Second Largest Economy”. The Guardian. London. Приступљено 21. 1. 2011. 
  186. ^ „World Factbook, Country comparison: Public debt”. CIA. Архивирано из оригинала 13. 06. 2007. г. Приступљено 20. 8. 2017. 
  187. ^ „Manufacturing and Construction”. Statistical Handbook of Japan. Statistics Bureau. Приступљено 16. 1. 2011. 
  188. ^ Fackler, Martin (21. 4. 2010). „Japan Tries to Face Up to Growing Poverty Problem”. The New York Times. Приступљено 16. 1. 2011. 
  189. ^ „2008 Housing and Land Survey”. Statistics Bureau. Приступљено 20. 1. 2011. 
  190. ^ а б „Economic survey of Japan 2008”. OECD. Архивирано из оригинала 9. 11. 2010. г. Приступљено 25. 8. 2010. 
  191. ^ „Foreign investment in Japan soars”. BBC. 29. 6. 2005. Приступљено 16. 1. 2011. 
  192. ^ „Japan's Economy: Free at last”. The Economist. 20. 7. 2006. Приступљено 23. 1. 2011. 
  193. ^ „Activist shareholders swarm in Japan”. The Economist. 28. 6. 2007. Приступљено 23. 1. 2011. 
  194. ^ „Japan's Best Global Brands 2017”. Ranking the Brands. 17. 2. 2017. Приступљено 2. 11. 2017. 
  195. ^ How 1996, стр. 58f.
  196. ^ Totman 2005, стр. 312–314. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFTotman2005 (help)
  197. ^ McCargo 2000, стр. 18–19. sfn грешка: више циљева (3×): CITEREFMcCargo2000 (help)
  198. ^ Ryan, Liam (1. 1. 2000). „The "Asian economic miracle" unmasked: The political economy of the reality”. International Journal of Social Economics. 27 (7–10): 802—815. doi:10.1108/03068290010335235. 
  199. ^ Masake, Hisane (10. 4. 2016). „A farewell to zero”. Asia Times. Архивирано из оригинала 20. 11. 2006. г. Приступљено 16. 1. 2011. 
  200. ^ „Country/Economy Profiles: Japan” (на језику: енглески). World Economic Forum. Приступљено 24. 2. 2016. 
  201. ^ „Competitiveness Rankings” (на језику: енглески). World Economic Forum. Приступљено 24. 2. 2016. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Историја

Влада и политика

Административна подела

Привреда

  • Howe, Christopher (1996). The Origins of Japanese Trade Supremacy. Hurst & Company. стр. 58f. ISBN 978-1-85065-538-1. 
  • McCargo, Duncan (2000). Contemporary Japan. Macmillan. стр. 18—19. ISBN 978-0-333-71000-5. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Власт
Опште информације
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јапан&oldid=28850278”