Битка код Зборива (1649)
| Битка код Зборива | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део устанка Богдана Хмељницког | |||||||||
 Устанак Хмељницког на мапи Пољске 1648. | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
| Кримски канат | Државна заједница Пољске и Литваније | ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
| Богдан Хмељницки | Јан II Казимир | ||||||||
| Јачина | |||||||||
| око 40.000 козака и 20.000 Татара [1] | око 25.000 [1] | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
| знатни | знатни | ||||||||
Битка код Зборива у лето 1649. била је кључни догађај у устанку Богдана Хмељницког.
Увод
[уреди | уреди извор]У пролеће 1648., Богдан Хмељницки хетман Запорошке војске, формално изјављујући верност краљу Владиславу IV, склопио је савез са Кримским Татарима и уништио пољску војску у Украјини у биткама код Жуте Воде, Корсуња и Пилаваца, а Пољску је захватило безвлашће због смрти краља Владислава IV. Козачке победе изазвале су масовни устанак православних кметова у целој Украјини, и уследио је покољ властеле, католичког свештенства и Јевреја. Након победе код Пилаваца, козачка војска је загосподарила Украјином, али је застала пред утврђењима Лавова и Замошћа.[2] Зима је прекинула ратне операције.[3]
Битка
[уреди | уреди извор]
Нови краљ Јан II Казимир понудио је козацима амнестију и повластице у зиму 1648., али су преговори са козацима пропали су због противљења украјинске властеле, коју је предводио кнез Јеремија Вишњовјецки, и устанка сељака, које Хмељницки није могао да контролише. Нови поход козака и Татара, које је предводио сам кримски хан, у пролеће 1649., застао је пред утврђеним Збаражем пуних 40 дана.
За то време, нова војска под командом Јана II Казимира је кренула у помоћ опсађенима и у бици код Зборива натерала Татаре на повлачење, после чега је Хмељницки пристао на мир. [3][1]Неки извори тврде да је Јан II Казимир купио мир са Татарима, понудивши годишњи данак кримском хану.[2]
Последице
[уреди | уреди извор]Споразумом у Збориву (18. августа 1649), три украјинске војводине (Кијев, Брацлав и Черњигов) постале су аутономна козачка територија - Козачки Хетманат, на којој није смело бити пољске војске, језуита и Јевреја, призната је равноправност православне вере, а број регистрованих козака повећан је на 40.000. Заузврат, Хмељницки је пристао на мир са Пољском, формално признавши власт пољског краља.[2][3]
У пољској култури
[уреди | уреди извор]Ова битка помиње се у роману "Огњем и мачем" пољског нобеловца Хенрика Сјенкјевича из 1884.[4]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926.
- ^ а б в Fajfrić 2008, стр. 258–267
- ^ а б в Zamoyski 1988, стр. 160–166
- ^ Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. "Nikola Nikolić"). Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926.
Литература
[уреди | уреди извор]- Zamoyski, Adam (1988). The Polish way : a thousand-year history of the Poles and their culture. New York: F. Watts. стр. 160—166. ISBN 978-0-531-15069-6. OCLC 17824624.
- Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. "Nikola Nikolić"). Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926.
- Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope, 1450-1789 (4. dopunjeno изд.). Beograd: Službeni list SRJ. ISBN 978-86-355-0446-9. OCLC 54529759.
- Дјурант, Вил. Доба Луја XIV : историја европске цивилизације у доба Паскала, Молијера, Кромвела, Милтона, Петра Великог, Њутна и Спинозе : 1648-1751 / Вил Дјурант ; [превео с енглеског Љубомир Величков]. Београд : Војноиздавачки завод : Народна књига, 2004 (Београд : Војна штампарија). стр. 439—440. ISBN 978-86-331-1599-5.
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 258—267. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
