Пређи на садржај

Сам Волтон

С Википедије, слободне енциклопедије
Датум измене: 24. јул 2024. у 01:32; аутор: FelixBot (разговор | доприноси) (Уклањање шаблона "кратак опис")
Сам Волтон
Пуно имеСамјуел Мур Волтон
Име по рођењуСамуел Мооре Wалтон
Датум рођења29 март, 1918(1918-03-29)
Место рођењаКингфишер, Оклахома
 САД
Датум смрти5. април 1992.(1992-04-05) (74 год.)
Место смртиЛитл Рок, Арканзас
 САД
ПребивалиштеКолумбија, Мисури[1][2]
Држављанствоамеричко
УниверзитетУниверзитет Мисурија 1940
Занимањебизнисмен, оснивач Волмарта и Самовог клуба
Нето вредностУС$8,6 милијарди (у време смрти)[3]
СупружникХелен Робсон (в. 1943 —  хис деатх 1992)
Деца4

Самјуел Мур Волтон (29. март 1918 – 5. април 1992) био је амерички бизнисмен и предузетник који је најбоље познат по оснивању малопродајних фирми Волмарт[4] и Самов клуб. Предузеће Волмарт сторс Инц. се касније развило у највећу светску корпорацију по приходима, као и највећег приватног послодавца на свету.[5] Једно време је Волтон био најбогатији човек у Америци.

Детињство и младост

Самјуел Мур Волтон је рођен је од оца Томаса Гибсона Волтона и мајке Нанси Ли, из Кингфишера у Оклахоми. Он је тамо је живео са родитељима на њиховој фарми до 1923. године. Међутим, пољопривреда није пружила довољно новца за подизање породице, те је Томас Волтон почео се бавити хипотекарством. Радио је за хипотекарску компанију свог брата, која је била заступник предузећа Метрополитенско осигурање,[6][7] где је током велике депресије вршио јавне распродаје фарми.[8]

Он и његова породица (сада са још једним сином Џејмсом, рођеним 1921) иселили су се из Оклахоме. Они су се селили из једног малог града у други неколико година, углавном у Мисурију. Док је похађао осми разред у Шелбајни у Мисурију, Сам је постао најмлађи орловски извиђач у историји државе.[9] У одраслом животу, Волтон је постао добитник награде Истакнути орловски извиђач организације Америчких извиђача.[10]

На крају се породица преселила у Колумбију, Мисури. Одрастајући током Велике депресије, обављао је кућне послове како би помогао да његова породица финансијски састави крај с крајем, што је било уобичајено у то време. Музао је породичну краву, флаширао вишак и возио га купцима. Након тога, достављао би новине Цолумбиа Даилy Трибуне на својој рути. Поред тога, продавао је и претплате на часописе.[11] Након што је завршио средњу школу Дејвид Х. Хикман у Колумбији, проглашен је за „Најсвестранијег дечака“.

Волтон у свом средњошколском годишњаку, 1936.

Након средње школе, Волтон је одлучио да похађа колеџ, надајући се да ће пронаћи бољи начин да помогне својој породици. Похађао је Универзитет у Мисурију као РОТЦ кадет. Током тог периода радио је разне споредне послове, укључујући конобарисање у замену за оброке. Такође током свог времена на колеџу, Волтон се придружио Зета Фај огранку Бета Тета Пај братства. Такође је био уврштен у декивање QЕБХ, добро познатог тајног друштва у кампусу које одаје почаст највишим сениорима, и национално војно часно друштво Скабард енд Блејд. Поред тога, Волтон је служио као председник Бералове наставе библије, велике класе студената са Универзитета у Мисурију и Стивенс колеџа.[12] Након што је 1940. дипломирао економију, изабран је за „сталног председника“ класе.[13]

Штавише, он је елаборирао да је од раног детињства научио да им је као деци важно да помогну у обезбеђивању дома, да дају, а не да узимају. Док је служио у војсци, Волтон је схватио да жели да се бави малопродајом и да се бави бизнисом за себе.[14]

Волтон се придружио Ј. C. Пеннеy као менаџерски приправник у Де Мојну, Ајова,[13] три дана након што је дипломирао на колеџу.[11] Ова позиција му је плаћала 75 долара месечно. Волтон је провео отприлике 18 месеци са Џ. К. Пенијем.[15] Дао је оставку 1942. у очекивању да буде примљен у војску ради служења у Другом светском рату.[11] У међувремену је радио у фабрици муниције ДуПонт у близини Тулсе, Оклахома. Убрзо након тога, Волтон се придружио војсци у Обавештајном корпусу америчке војске, надгледајући безбедност у фабрикама авиона. На овој позицији служио је у Форт Дагласу у Солт Лејк Ситију, Јута. На крају је достигао чин капетана.

Прве продавнице

Године 1945, након што је напустио војску, Волтон је преузео управљање својом првом продавницом разноврсних производа у доби од 26 година.[16] Уз помоћ позајмице од 20.000 долара од свог таста, плус 5.000 долара које је уштедео током времена у војсци, Волтон је купио продавницу Бен Франклин у Њупорту, Арканзас.[11] Продавница је била франшиза ланца Батлер Бродерс.

Волтон је био пионир многих концепата који су постали кључни за његов успех. Према Волтону, ако би понудио цене добре или боље од продавница у градовима који су удаљени четири сата вожње аутомобилом, људи би куповали код куће.[17] Волтон се побринуо да полице буду стално опскрбљене широким спектром робе. Његова друга продавница, мала робна кућа „Игл”, била је у близини његовог првог Бен Франклина и поред главног конкурента у Њупорту.

Пошто је обим продаје порастао са 80.000 на 225.000 долара за три године, Волтон је привукао пажњу станодавца, П. К. Холмса, чија је породица имала историју у малопродаји.[18] Дивећи се Семовом великом успеху и желећи да поврати продавницу (и права на франшизу) за свог сина, одбио је да обнови закуп. Недостатак опције обнове, заједно са превисоком закупнином од 5% од продаје, биле су ране пословне лекције за Волтона. Упркос томе што је Волтона натерао да изађе, Холмс је купио инвентар продавнице и опрему за 50.000 долара, што је Волтон назвао „фер ценом“.[19]

Пре него што је купио продавницу у Бентонвилу, продаја је имала 72.000 долара и порасла је на 105.000 долара прве године, а затим 140.000 и 175.000 долара.[20]

Референце

  1. ^ Wалтон, Сам; Јохн Хуеy (1992). Маде ин Америца: Мy Сторy. Неw Yорк: Доубледаy. ИСБН 0-385-42615-1. 
  2. ^ Тримбле, Ванце Х. (1991). Сам Wалтон: тхе Инсиде Сторy оф Америца'с Рицхест Ман. Пенгуин Боокс. ИСБН 0-451-17161-6.  ISBN 978-0-451-17161-0
  3. ^ Thomas C. Hayes (6. 4. 2002). „Sam Walton Is Dead At 74”. The New York Times. Приступљено 25. 5. 2016. 
  4. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 73. ISBN 86-331-2112-3. 
  5. ^ „Sam Walton Biography”. 7infi.com. Архивирано из оригинала 10. 8. 2017. г. Приступљено 10. 8. 2017. 
  6. ^ Walton, Sam. Sam Walton: Made in America. Random House Publishing Group. стр. 4. ISBN 978-0-345-53844-4. 
  7. ^ Lee, Sally (2007). Sam Walton: Business Genius of Wal-Mart. Enslow Publishers, Inc. стр. 13. ISBN 978-0766026926. Приступљено 30. 12. 2012. 
  8. ^ Landrum, Gene N. (2004). Entrepreneurial Genius: The Power of Passion. Brendan Kelly Publishing. стр. 120. ISBN 1895997232. Приступљено 30. 12. 2012. 
  9. ^ Townley, Alvin (26. 12. 2006). Legacy of Honor: The Values and Influence of America's Eagle Scouts. Asia: St. Martin's Press. стр. 88—89. ISBN 0-312-36653-1. Архивирано из оригинала 19. 12. 2006. г. Приступљено 29. 12. 2006. 
  10. ^ „Distinguished Eagle Scouts” (PDF). Scouting.org. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 3. 2016. г. Приступљено 4. 11. 2010. 
  11. ^ а б в г Gross, Daniel; Forbes Magazine Staff (август 1997). Greatest Business Stories of All Time (First изд.). New York: John Wiley & Sonsf. стр. 269. ISBN 0-471-19653-3. Архивирано из оригинала 10. 6. 2020. г. Приступљено 18. 12. 2019. 
  12. ^ Walton, Sam (2012). Sam Walton: Made in America. Random House Publishing Group. стр. 15. ISBN 978-0-345-53844-4. 
  13. ^ а б „Sam Walton”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Inc. 2012. Архивирано из оригинала 21. 10. 2013. г. Приступљено 30. 3. 2012. 
  14. ^ Walton, Sam (1992). Sam Walton, Made in America: My Story. Doubleday. стр. 5, 1 and 20. 
  15. ^ Walton, Sam (2012). Sam Walton: Made in America. Random House Publishing Group. стр. 18. ISBN 978-0-345-53844-4. 
  16. ^ „Lessons from Sam Walton: How a social-local strategy brings the human touch back to business”. Hearsay Systems (на језику: енглески). 4. 6. 2012. Архивирано из оригинала 23. 01. 2021. г. Приступљено 5. 12. 2020. 
  17. ^ Sandra S. Vance, Roy V. Scott (1994). Wal-Mart. New York: Twayne Publishers. стр. 41. ISBN 0-8057-9833-1. 
  18. ^ „Sam Walton”. Butler Center for Arkansas Studies. Архивирано из оригинала 18. 4. 2012. г. Приступљено 30. 3. 2012. 
  19. ^ Walton & Huey, Made in America: My Story, p. 30.
  20. ^ Wenz, Peter S. (2012). Take Back the Center: Progressive Taxation for a New Progressive Agenda. MIT Press. стр. 60. ISBN 978-0262017886. Приступљено 30. 12. 2012. 

Literatura

Спољашње везе

Сам Волтон на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sam_Volton&oldid=28295657”