Pravo

Justicija, boginja simbol pravde koja nosi mač – što simbolizuje prisilnu moć tribunala, vagu – predstavljaju objektivni standard kojim se nadmašuju konkurentni zahtevi – i koja ima povez na očima što ukazuje na to da pravda treba biti nepristrasna i objektivno iscrtana, bez straha ili naklonosti i bez obzira na novac, bogatstvo, moć ili identitet.

Pravo se može nazvati sistemom normi ljudskog ponašanja koje propisuje i u slučaju kršenja sankcioniše država. Pravo međutim svoje izvore ima u moralu, običajima, etici i naročito pravdi. Ovo dvojno lice prava je tema viševekovne rasprave o tome da li se pravom mogu nazvati i oni sistemi normi koje propisuje nelegitimna ili nepravedna vlast. Za pravnike pozitiviste i ovi sistemi se mogu nazvati pravom (ukoliko ih državna vlast sprovodi dovoljno efikasno), dok za jusnaturaliste ovi sistemi se ne mogu nazvati pravom u punom smislu te reči. U pravnoj teoriji i filozofiji pravo se određuje ne samo kao idealna, duhovna pojava, tj. kao skup misli, već i kao realna pojava. Realne pojave su one koje imaju i vremensku i prostornu dimenziju. Kao realna pojava, pravo je vezano za ljude i njihovu psihu, kao i za njihovo društvo.

Pravo je sistem pravila koja su kreirana i koja se primenjuju preko društvenih ili vladinih institucija radi regulacije ponašanja. Pravni sistem pomaže u regulisanju i osiguravanju stanja u kome zajednica pokazuje poštovanje i unutrašnju ravnopravnost. Zakoni na državnom nivou mogu biti doneti putem kolektivnog zakonodavstva ili jednog zakonodavca. Privatne osobe mogu stvoriti pravno obavezujući ugovor, uključujući arbitražne sporazume kojima mogu izabrati da prihvate alternativnu arbitražu u redovnom sudskom postupku. Formiranje samih zakona može biti pod uticajem ustava, napisanog ili prećutnog, i prava kodiranih u njemu. Pravo oblikuje politiku, ekonomiju, istoriju i društvo na različite načine i služi kao posrednik odnosa između ljudi.

Opšta razlika se može napraviti između (a) nadležnosti civilnog prava, u kome zakonodavstvo ili drugi centralni organ kodifikuje i konsoliduje svoje zakone, i (b) anglosaksonskog pravnog sistema (common law), gde je sudski presedan prihvaćen kao obavezujući zakon. Istorijski gledano, verski zakon je igrao značajnu ulogu čak i u rešavanju sekularnih pitanja i još uvek se koristi u nekim verskim zajednicama. Islamski šerijatski zakon je najšire korišteni verski zakon na svetu i koristi se kao primarni pravni sistem u nekim zemljama, kao što su Iran i Saudijska Arabija.

Pravo se generalno deli na dve glavne oblasti. Krivično pravo se bavi ponašanjem koje se smatra štetnim za društveni poredak i u kojem se kriva stranka može osuditi ili kazniti. Građansko pravo se bavi rešavanjem tužbi (sporova) između pojedinaca ili organizacija.

Pravo predstavlja izvor naučne istrage o pravnoj istoriji, filozofiji, ekonomskoj analizi i sociologiji. Pravo takođe pokreće važna i složena pitanja koja se tiču jednakosti, pravičnosti i pravde

Definicije i pojam prava

Glavni članci: Definicija zakona i Analitička pravna nauka

Sam pojam prava je relativan pa su i sve definicije prava relativne. Klasična podela definicija prava je na realne, nominalne i konceptualne, koja se zasniva na tome da li je predmet definisanja stvar, iskaz ili pojam.

Definicije prava su obično date u obliku deskriptivnih i preskriptivnih iskaza o pravu.

• Deskriptivne definicije prava predstavljaju skup iskaza kojima se tvrdi, opisuje i objašnjava šta je pravo. Cilj deskripcija je da obaveštavaju o činjenicama i da na taj način posredno utiču na ponašanje ljudi.
• Preskriptivne definicije prava nalažu neko činjenje ili nečinjenje, priprećeno ili ne, primenom državne sankcije. Cilj preskripcija je da obaveštavaju o nečijim željama i volji i na taj način neposredno utiču na ponašanje ljudi.
• Postoje i deskriptivno-preskriptivni iskazi, kada se kaže iz čega se sastoji pravo i kakva mu je društvena funkcija, tj. kakvo bi trebalo da bude.

Važna vrsta definicija je Aristotelova definicija (per genus proximum et diferentiam specificam), zasnovana na korišćenju rodnog pojma i osobene razlike.

Teorije o pravu

Brojne i raznovrsne pravne teorije grupisane su u idealističke i realističke teorije o pravu.

• Idealističke teorije o pravu su veoma stare i mogu se razvrstati na prirodnopravne, apriorističko-fenomenološke i egzistencijalističke, formalne i kulturalističke pravne teorije.
• Realističke teorije o pravu se mogu razvrstati na pozitivističke, sociološke, integralne i multidisciplinarne.

Naročito važno mesto zauzimaju prirodnopravne, pozitivističke i sociološke teorije, pa se zbog toga kaže da pravo ima tri značenja: prirodnopravno, pozitivnopravno i sociološkopravno.

1. Prirodnopravne teorije u pravu vide jedno više, istinsko pravo koje služi postizanju opšteg dobra i pravednosti. Zajedničko im je uverenje da pravo predstavlja dvojni normativni sistem sastavljen iz sistema prirodnog prava i pozitivnog prava koje mu je podređeno (Toma Akvinski, Hugo Grocije).
2. Pozitivističke pravne teorije odbacuju ideju prirodnog prava. One istražuju u pravu ono što jeste i smatraju da nema drugog prava osim pozitivnog prava (Savinji, Hans Kelzen).
3. Sociološkopravne teorije pravo određuju kao društvenu pojavu, a njegovu suštinu tumače delovanjem društvenih činilaca (Herbert Spenser, Maks Veber).

Sva ova gledišta se svode na jedno da pravo reguliše društvene odnose u kojima može doći do povrede opštedruštvenog interesa, zajedničkih interesa svih članova društva. Ovi zajednički interesi prema jednima sastoje u redu, drugima u miru, a trećima u pravdi.

Zajednička svojstva prava

Postoji dvanaest karakterističnih zajedničkih svojstava, odnosno merila pravnosti. Ova zajednička svojstva prava omogućavaju odvijanje zajedničkog života sa što manje neusklađenosti, prepreka, sukoba i borbi koje razaraju društvo. To su:

1. spoljašnjost - pravom se reguliše spoljašnje telesno ponašanje, činjenje ili nečinjenje,
2. heteronomnost - kada se subjekt pokorava normi koju je doneo neko drugi,
3. društvenost - pravnim normama se isključivo reguliše ponašanje ljudi,
4. regulativnost - sistemski legitimni uticaj na ponašanje ljudi,
5. tradicionalni predmet regulisanja - sukob interesa je naročito izražen u oblastima imovinskih odnosa, odnosa vlasti i društva koji su tradicionalni predmet regulisanja,
6. merljivost i preciznost - tačno se određuju ovlašćenja i obaveze subjekata i precizan postupak, precizne norme,
7. pojava spora i postojanje suda - zbog različitih interesa ljudi nastaje spor pa je neophodna neutralna strana - sud koji mora biti društveno i pravno priznat,
8. postupak formalizacije,
9. društvena sankcija - mora biti pravom predviđena, društvena, merljiva i srazmerna,
10. ostvarivanje vrednosti reda, mira i sigurnosti,
11. zahtev za ostvarivanje drugih društvenih i pravnih vrednosti i
12. omogućavanje sapostojanja ljudi u društvu

Istorija

Glavni članak: Pravna istorija

Kralj Hamurabi otkriva kod zakona mesopotamijskog boga sunca Šamaša, kaji se takođe poštovao kao bog pravde.

Istorija zakona je blisko povezana sa razvojem civilizacije. Drevni egipatatski zakon, koji datira unazad do 3000. p. n. e., sadrži građanski kodeks koji je verovatno bio podeljen na dvanaest knjiga. On je bio baziran na konceptu Maata, karakterisan tradicijom, retorički govor, društvene jednakosti i nepristrasnosti. Do 22. veka p. n. e., drevni sumerski vladar Ur-Namu je formulisao prvi zakonik, koji se sastojao od kazuističkih izjava („ako … onda ...”). Oko 1760. p. n. e., kralj Hamurabi je dalje razvio Vavilonski zakon, kodiranjem i upisivanjem u kamen. Hamurabi je postavio nekoliko kopija svog zakonika širom Vavilonskog kraljevstva kao stele, za čitavu javnost da vidi; ovo je postalo poznato kao Hamurabijev zakonik. Britanski asirolozi su otkrili najočuvaniju kopiju tog zakonika u 19. veku, i od tog vremena je bio u potpunosti preslovljen i preveden na različite jezike, uključujući engleski, italijanski, nemački i francuski.

Stari zavet datira unazad do 1280. p. n. e. i ima oblik moralnih imperativa kao preporuka za dobro društvo. Mali grčki grad-država, drevna Atina, od oko 8. veka p. n. e. je bila prvo društvo koje je bilo zasnovano na širokom uključivanju njenih građana, isključujući žene i robovsku klasu. Međutim, Atina nije imala pravnu nauku niti ijednu reč za „zakon”, umesto toga se oslanjala na trodelno pravljenje razlike između božanskog zakona (thémis), ljudskih odluka (nomos) i običaja (díkē). Ipak starogrčki zakon sadržao je značajne ustavne inovacije u razvoju demokratije.

Rimsko pravo je bilo pod velikim uticajem grčke filozofije, ali su njegova detaljna pravila razvijena od strane profesionalnih pravnika i bila su sofisticirana. Tokom vekova između uspona i opadanja Rimskog carstva, zakon je bio prilagođen kako bi se nosio sa promenljivim društvenim situacijama i podvrgnut je znatnim kodifikacijama pod Teodosijem II i Justinijanom I Iako su zakonici zamenjeni običajnim pravom i predmetnim zakonom tokom mračnog doba, Rimski zakon je bio ponovno otkriven oko 11. veka kad su srednjovekovni pravni učenjaci počeli da istražuju Rimske rukopise i adaptiraju njihove koncepte. Latinski pravni maksimumi (zvani brokardi) su bili sastavljeni kao vodič. U srednjevekovnoj Engleskoj, kraljevski sudovi su razvili organ presedana što je kasnije preraslo u opšte pravo. Širom Evrope trgovački zakon je bio formiran tako da su trgovci mogli da trguju koristeći zajedničke standardne prakse umesto mnogobrojnih izdeljenih aspekata lokalnih zakona. Trgovački zakon je prekurzor modernog privrednog prava, koji je naglašavao slobodu ugovaranja i otuđivosti imovine. Sa porastom nacionalizma u 18. i 19. veku, trgovački zakon je bio inkorporisan u lokalne zakone zemalja pod novim građanskim kodeksima. Napoleonov i nemački kodeks su postali najuticajniji. Za razliku od engleskog običajnog zakona, koji se sastoji od enormnih tomova sudske prakse, kodeksi u malim knjigama su jednostavni za preuzimanje i sudije ih s lakoćom primenjuju. U današnje vreme, postoje indikacije da građansko i opšte pravo konvergiraju. Zakon EU je kodifikovan u ugovorima, ali se razvija kroz presedane Evropskog suda pravde.

Ustav Indije je najduži napisani ustav jedne zemlje. On sadrži 444 članka, 12 rasporeda, brojne amandmane i 117,369 reči.

Drevna Indija i Kina predstavljaju distinktne pravne tradicija, i istorijski su imale nezavisne škole pravne teorije i prakse. Arthašastra, verovatno sastavljena okolo 100-te godine (mada sadrži starije materijale), i Manuov zakonik (c. 100–300) bili su osnovne studije u Indiji, i obuhvatali su tekstove koji se smatraju autoritativnim pravnim smernicama. Manuova centralna filozofija je bila tolerancija i pluralizam, i citirana je širom jugoistočne Azije. Ova hinduistička tradicija, zajedno sa islamskim pravom, zamenjeni su opštim pravom kada je Indija postala deo Britanska imperija. Malezija, Brunej, Singapur i Hongkong su isto tako usvojili opšte pravo. Istočno azijska pravna tradicija odražava jedinstvenu mešavinu sekularnog i verskog uticaja. Japan je bio prva zemlja koja je započela modernizaciju svog pravnog sistema pod zapadnim uticajem, prihvatajući delove francuskog, i uglavnom nemačkog civilnog zakonika. Ovo je delimično odražavalo status Nemačke kao rastuće snage u kasnom 19. veku. Slično tome, tradicionalno kinesko pravo je ustupilo mesto prozapadnom pristupu tokom zadnjih godina dinastije Ćing u formi šest privatnih zakonika zasnovanih uglavnom na japanskom modelu nemačkog prava. Danas Tajvanski zakon zadržava najbližu povezanost sa kodifikacijama iz tog perioda, zbog razilaženja između Čang Kaj Šekovih nacionalista, koji su pobegli tamo, i Mao Cedungovih komunista koji su osvojili kontrolu nad glavninom zemlje 1949. godine. Sadašnja pravna infrastruktura u Narodnoj Republici Kini je bila pod snažnim uticajem Sovjetskog socijalističkog zakona, koji esencijalno uvećava administrativno pravo na račun privatnih prava. Usled brze industrijalizacije, danas Kina prolazi kroz proces reformi, bar u smislu ekonomskih, ako ne i socijalnih i političkih prava. Novi ugovorni zakonik iz 1999. godine predstavljao je odstupanje od administrativne dominacije. Štaviše, nakon pregovora u trajanju od petnaest godina, Kina je 2001. godine pristupila Svetskoj trgovinskoj organizaciji.

Pravna nauka

Pravna nauka je društvena nauka kojoj su glavni objekti proučavanja država i pravo. Pravna nauka je izgradila sistem koji obuhvata niz posebnih pravnih nauka.

Sistem pravne nauke se može se podeliti u tri osnovne grupe:

• grupa opšteteorijskih pravnih nauka - u njoj se izučavaju elementi koji su zajednički svim državama i svim pravnim sistemima, bez obzira na istorijsko razdoblje, geografski položaj i sl.
• grupa istorijskopravnih nauka - proučava razvoj prava kroz istoriju
• grupa pozitivnopravnih nauka - izučava konkretne pravne sisteme koji postoje u sadašnjosti (pozitivnopravni sistemi)

Pravni sistemi

Sistem prava je skup pravnih normi što postoje u nekoj državi. Naziva se još i pozitivnopravni sistem. Pravni sistem je uređena (sistematizovana) celina svih pravnih pravila. Elementi pravnog sistema su sledeći:

• pravni sistem kao celina
• pravna grupa
• pravna grana
• pravni instituti (pravne ustanove)
• pravno pravilo (pravna norma)

Grane prava

• Ustavno pravo je grana prava koja proučava temelje na kojima počiva država, te slobode prava i dužnosti čoveka i građanina.
• Upravno pravo je grana prava koja proučava delovanje tela državne uprave i drugih državnih tela i pravnih osoba s javnim ovlaštenjima.
  • Upravno postupovno pravo
• Finansijsko pravo - uređuje osnove javnih prihoda i rashoda, poreza i proračuna.
• Građansko pravo - uređuje građanskopravne odnose.
  • Stvarno pravo - skup pravnih pravila kojima se uređuju odnosi među ljudima povodom stvari.
  • Obvezno pravo - skup pravnih pravila kojima se uređuju oni društveni odnosi u kojim je jednu stranu (verovnika) ovlastila drugu stranu (dužnika) da traži neku činidbu, a druga strana je tu činidbu dužna izvršiti.
  • Nasledno pravo - skup pravnih pravila kojima se za slučaj smrti jedne osobe - ostavitelja, uređuje prelaz njene imovine (odnosno njenih subjektivnih prava i obveza) na druge osobe - njezine nasljednike
  • Pravo intelektualnog vlasništva (autorsko pravo, pravo industrijskog vlasništva)
• Porodično pravo - skup pravnih pravila i načela kojima se uređuju porodični odnosi, tj. ličnopravni i imovinskopravni odnosi članova porodice te članova porodice prema trećim osobama.
• Trgovačko pravo - skup pravnih pravila koja regulišu subjekte trgovačkog prava (statusno trgovačko pravo ili pravo društava) i pravne poslove trgovačkog prava (ugovorno trgovačko pravo)
• Kazneno pravo - Kazneno pravo (u širem smislu) je grana prava koja se odnosi na državnu vlast kažnjavanja (jus puniendi), a u širem smislu obuhvata: 1) materijalno kazneno pravo, 2) kazneno procesno pravo, 3) izvršno kazneno pravo
• Radno pravo je skup pravnih pravila kojim se uređuje sklapanje i prestanak radnih odnosa, prava i obaveze subjekata u radnom odnosu, te ostala važna pitanja i modaliteti u radnom odnosu i u vezi s njim.
  • Socijalno pravo
• Pomorsko pravo, Zračno pravo, Prometno pravo
• Međunarodno pravo - uređuje odnose između subjekata međunarodnog prava: država, međunarodnih organizacija i pojedinaca (iako ne priznaju svi teoretičari pojedinca za subjekta ovog pravnog poretka)
  • Diplomatsko pravo
  • Konzularno pravo
  • Pravo međunarodnih ugovora
  • Svemirsko pravo
• Međunarodno privatno pravo - sadrži pravila i načela za rešavanje privatnopravnih situacija s međunarodnim obeležjima
• Građansko procesno pravo - uređuje postupanje sudova i drugih tela, te prava i obaveze stranaka.
  • Građansko parnično procesno pravo
  • Građansko izvanparnično procesno pravo
• Međunarodno građansko procesno pravo
• Stečajno pravo
• Izvršno pravo

Crkvena prava i religijska prava

• Kanonsko pravo
• Šerijatsko pravo
• Židovsko pravo

Izvori prava

U kontinentalnom pravnom krugu (romansko-germanski pravni krug) izvori prava su sledeći:

• ustav
• zakoni
• podzakonski propisi
• pravni običaji
• načela prava

Nisu izvori prava, ali mogu služiti kao pomoćno sredstvo za utvrđivanje prava:

• sudske odluke
• pravna doktrina

Anglosaksonski pravni sistem (common law) naziva se još i precedenskim pravnim sistemom, budući da su sudske odluke (presedani) izvor prava.

U međunarodnom pravu izvori prava su:

• međunarodni ugovori, odnosno međunarodne konvencije bilo opšte ili posebne, koja ustanovljuju pravila, koje izrekom priznaju države u sporu;
• međunarodni običaji kao dokaz opšte prakse, prihvaćene kao pravo
• opšta načela prava priznata kod civilizovanih naroda
• kao pomoćno sredstvo za utvrđivanje pravnih pravila - sudska rešenja te učenja pravnih stručnjaka različitih naroda

Vidi još

• Pravni akt
• Pravne norme

Literatura

• Ahmad, Ahmad Atif. „Lawyers: Islamic Law” (PDF). Oxford Encyclopedia of Legal History. Oxford University Press. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 3. 2009. g. 
• Akhlaghi, Behrooz (2005). „Iranian Commercial Law and the New Investment Law FIPPA”. Ur.: Yassari, Nadjma. The Sharīʻa in the Constitutions of Afghanistan, Iran, and Egypt. Mohr Siebeck. ISBN 978-3-16-148787-3. 
• Albrow, Martin (1970). Bureaucracy (Key Concepts in Political Science). London: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-333-11262-5. 
• Anderson, J.N.D. (januar 1956). „Law Reform in the Middle East”. International Affairs (Royal Institute of International Affairs 1944—). 32 (1): 43—51. JSTOR 2607811. doi:10.2307/2607811. 
• Aristotle. Athenian Constitution. Trans. Frederic George Kenyon — preko Vikizvornika.  See original text in Perseus program.
• Barzilai, Gad (2003). Communities and Law: Politics and Cultures of Legal Identities. The University of Michigan Press. 2003. Second print 2005. ISBN 978-0-472-11315-6. 
• Auby, Jean-Bernard (2002). „Administrative Law in France”. Ur.: Stroink, F.A.M.; Seerden, René. Administrative Law of the European Union, its Member States and the United States. Intersentia. ISBN 978-90-5095-251-4. 
• Barzilai, Gad (2003). Communities and Law: Politics and Cultures of Legal Identities. The University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-11315-6. 
• Bayles, Michael D. (1992). „A Critique of Austin”. Hart's Legal Philosophy. Springer. ISBN 978-0-7923-1981-8. 
• Beale, Hugh; Tallon, Denis (2002). „English Law: Consideration”. Contract Law. Hart Publishing. ISBN 978-1-84113-237-2. 
• Bergkamp, Lucas (2001). „Introduction”. Liability and Environment. Martinus Nijhoff Publishers. ISBN 978-90-411-1645-1. 
• Berle, Adolf (1932). Modern Corporation and Private Property. New York, Chicago, Commerce Clearing House, Loose leaf Service division of the Corporation Trust Co. 
• Bielefeldt, Heiner (1998). „Carl Schmitt's Critique of Liberalism: Systematic Reconstruction and Countercriticism”. Ur.: Dyzenhaus, David. Law as Politics: Carl Schmitt's Critique of Liberalism. Duke University Press. ISBN 978-0-8223-2244-3. 
• Blackstone, William (1765). Commentaries on the Laws of England. 
• Brody, David C.; Acker, James R.; Logan, Wayne A. (2000). „Introduction to the Study of Criminal Law”. Criminal Law. Jones & Bartlett Publishers. ISBN 978-0-8342-1083-7. 
• Campbell, Tom D. (1993). „The Contribution of Legal Studies”. A Companion to Contemporary Political Philosophy edited by Robert E. Goodin and Philip Pettit. Malden, Mass.: Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-19951-9. 
• Churchill, Winston (1986). „Problems of War and Peace”. The Hinge of Fate. Houghton Mifflin Books. ISBN 978-0-395-41058-5. 
• Clarke, Paul A. B.; Linzey, Andrew (1996). Dictionary of Ethics, Theology and Society. London: Routledge. ISBN 978-0-415-06212-1. 
• Coase, Ronald H. (novembar 1937). „The Nature of the Firm”. Economica. 4 (16): 386—405. doi:10.1111/j.1468-0335.1937.tb00002.x. 
• Coase, Ronald H. (oktobar 1960). „The Problem of Social Cost (this online version excludes some parts)”. Journal of Law and Economics. 3: 1—44. S2CID 38826108. doi:10.1086/466560. 
• Demirgüç-Kunt, Asli; Levine, Ross (2001). Financial Structures and Economic Growth. MIT Press. ISBN 978-0-262-54179-4. 
• Cotterrell, Roger (1992). The Sociology of Law: An Introduction. Oxford University Press. ISBN 978-0-406-51770-8. 
• Cotterrell, Roger (1999). Emile Durkheim: Law in a Moral Domain. Edinburgh University Press/ Stanford University Press. ISBN 978-0-7486-1339-7. 
• Cotterrell, Roger (2006). Law, Culture and Society: Legal Ideas in the Mirror of Social Theory. Ashgate. ISBN 978-0-7546-2511-7. 
• Curtin, Deirdre; Wessel, Ramses A. (2005). „A Survey of the Content of Good Governance for some International Organisations”. Good Governance and the European Union: Reflections on Concepts, Institutions and Substance. Intersentia nv. ISBN 978-90-5095-381-8. 
• Albert Venn, Dicey (2005). „Parliamentary Sovereignty and Federalism”. Introduction to the Study of the Law of the Constitution. Adamant Media Corporation. ISBN 978-1-4021-8555-7. 
• Dörmann, Knut; Doswald-Beck, Louise; Kolb, Robert (2003). „Appendix”. Elements of War Crimes. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81852-0. 
• Durkheim, Émile (1893). The Division of Labor in Society. The Free Press reprint. ISBN 978-0-684-83638-6. 
• Dworkin, Ronald (1986). Law's Empire. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-51836-0. 
• Ehrlich, Eugen (2002) [1936]. Fundamental Principles of the Sociology of Law. Transaction Books reprint. 
• Farah, Paolo (avgust 2006). „Five Years of China WTO Membership. EU and US Perspectives about China's Compliance with Transparency Commitments and the Transitional Review Mechanism”. Legal Issues of Economic Integration. 33 (3): 263—304. S2CID 153128973. SSRN 916768 . doi:10.54648/LEIE2006016. 
• Feinman, Jay M. (2006). „Criminal Responsibility and Criminal Law”. Law 101. Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-517957-6. 
• Findlay, Marc (1999). „'Independence' and the Judiciary in the PRC”. Ur.: Jayasuriya, Kanishka. Law, Capitalism and Power in Asia. Routledge. ISBN 978-0-415-19742-7. 
• Fine, Tony F. (2001). „The Globalization of Legal Education in the United States”. Ur.: Drolshammer, Jens I.; Pfeifer, Michael. The Internationalization of the Practice of Law. Martinus Nijhoff Publishers. ISBN 978-90-411-1620-8. 
• Finn, John E. (1991). „Constitutional Dissolution in the Weimar Republic”. Constitutions in Crisis: Political Violence and the Rule of Law. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-505738-6. 
• France, Anatole (1894). The Red Lily (Le lys rouge). 
• Fukuyama, Francis (2005). State-Building (First izd.). Editions Livanis. ISBN 978-960-14-1159-0. 
• Georgiadis, Apostolos S. (1997). „Sources of Law”. General Principles of Civil Law (na jeziku: Greek). Ant. N. Sakkoulas Publishers. ISBN 978-960-232-715-9. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Giannoulatos, Anastasios (1975). „Characteristics of Modern Islam”. Islam – A General Survey (na jeziku: Greek). Athens: Poreuthentes. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Glenn, H. Patrick (2000). Legal Traditions of the World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-876575-2. 
• Michael D., Goldhaber (2007). „Europe's Supreme Court”. A People's History of the European Court of Human Rights. Rutgers University Press. ISBN 978-0-8135-3983-6. 
• Gordley, James R.; Mehren, von; Taylor, Arthur (2006). An Introduction to the Comparative Study of Private Law. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-68185-8. 
• Gurvitch, Georges; Hunt, Alan (2001) [1942]. „Max Weber and Eugen Ehrlich”. Sociology of Law. Athens: Transaction Publishers. ISBN 978-0-7658-0704-5. 
• Haggard, Stephan (2001). „Institutions and Public Policy in Presidential Systems”. Presidents, Parliaments and Policy. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77485-7. 
• Hallaq, Wael Bahjat (2005). „Introduction”. The Origins and Evolution of Islamic Law. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-00580-7. 
• Hamilton, Michael S.; Spiro, George W. (2008). The Dynamics of Law. 4th ed. Armonk, NY: M.E. Sharpe, Inc. ISBN 978-0-7656-2086-6. 
• Harris, Ron (septembar 1994). „The Bubble Act: Its Passage and Its Effects on Business Organization”. The Journal of Economic History. 54 (3): 610—27. JSTOR 2123870?. S2CID 154429555. doi:10.1017/S0022050700015059. 
• Hart, H.L.A. (1961). The Concept of Law. Oxford University Press. 
• Hatzis, Aristides N. (novembar 2002). „The Nature of the Firm”. European Journal of Law and Economics. 14 (3): 253—263. S2CID 142679220. doi:10.1023/A:1020749518104. 
• Hayek, Friedrich (1978). The Constitution of Liberty. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-32084-7. 
• Hazard, Geoffrey C.; Dondi, Angelo (2004). Legal Ethics. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-4882-7. 
• Hegel, Georg (1820). Elements of the Philosophy of Right (na jeziku: German). CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Heinze, Eric (2013). The Concept of Injustice. Routledge. ISBN 978-0-415-52441-4. 
• Hertogh, Marc (2009). Living Law: Reconsidering Eugen Ehrlich. Hart. ISBN 978-1-84113-898-5. 
• Hobbes, Thomas (1651). „Chapter XVII: Of the Causes, Generation, and Definition of a Commonwealth”. Leviathan. Arhivirano iz originala 27. 11. 2010. g. 
• Jakobs, Lesley A. (2004). „Retrieving Equality of Opportunity”. Pursuing Equal Opportunities. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-53021-7. 
• Jakoby, Stanford M. (zima 2005). „Economic Ideas and the Labour Market – Chapter: Cycles of Economic Thought” (PDF). Comparative Labor Law and Policy Journal. 25 (1): 43—78. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 6. 2007. g. Pristupljeno 12. 2. 2007. 
• Jary, David; Jary, Julia (1995). Collins Dictionary of Sociology. HarperCollins. ISBN 978-0-00-470804-1. 
• Jensen, Eric G.; Heller, Thomas C. (2003). „Introduction”. Ur.: Jensen, Eric G.; Heller, Thomas C. Beyond Common Knowledge. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-4803-2. 
• Johnson, Alan (1995). The Blackwell Dictionary of Sociology. Blackwells publishers. ISBN 978-1-55786-116-0. 
• Kaiser, Dagmar (2005). „Leistungsstōrungen”. Ur.: Staudinger, Julius von; Martinek, Michael; Beckmann, Roland Michael. Eckpfeiler Des Zivilrechts. Walter de Gruyter. ISBN 978-3-8059-1019-4. 
• Kaldor, Mary; Anheier, Helmut; Glasius, Marlies (2003). „Global Civil Society in an Era of Regressive Globalisation”. Ur.: Kaldor, Mary; Anheier, Helmut; Glasius, Marlies. Global Civil Society Yearbook 2003. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926655-5. 
• Kant, Immanuel (1998) [1785]. Groundwork of the Metaphysics of Morals (Translated by Mary Gregor). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-62695-8. 
• Karkatsoulis, Panagiotis (2004). „Civil Society and New Public Management”. The State in Transition (na jeziku: Greek). Athens: I. Sideris. ISBN 978-960-08-0333-4. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Kazantzakis, Nikos (1998) [1909]. „Law”. Friedrich Nietzsche and the Philosophy of Law and Polity (na jeziku: Greek). Athens: Editions Kazantzakis. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Kelly, J.M. (1992). A Short History of Western Legal Theory. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-876244-7. 
• Kettl, Don (novembar 2006). „Public Bureaucracies”. The Oxford Handbook of Political Institutions edited by R. A. W. Rhodes, Sarah A. Binder and Bert A. Rockman. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-927569-4. 
• Linarelli, John (2004). „Nietzsche in Law's Cathedral: Beyond Reason and Postmodernism – Chapter: Cycles of Economic Thought”. Catholic University Law Review. 53: 413—457. SSRN 421040 . doi:10.2139/ssrn.421040. 
• Locke, John (1689). „Book II”. Two Treatises of Government — preko Vikizvornika. 
• Luban, David (2001). „Law's Blindfold”. Conflict of Interest in the Professions. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-512863-5. 
• Malloy, Robin Paul (1994). „Adam Smith and the Modern Discourse of Law and Economics”. Ur.: Paul Malloy, Robin; Evensky, Jerry. Adam Smith and the Philosophy of Law and Economics. Springer. ISBN 978-0-7923-2796-7. 
• Mattei, Ugo (1997). „The Distinction between Common Law and Civil Law”. Comparative Law and Economics. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-06649-0. 
• Matthews, Paul (jesen 1995). „The Man of Property”. Medical Law Review. 3 (3): 251—274. PMID 11657690. doi:10.1093/medlaw/3.3.251. 
• McGhee, John (2000). Snell's Equity. London: Sweet and Maxwell. ISBN 978-0-421-85260-0. 
• Mises, Ludwig von (1962) [1944]. Bureaucracy (PDF). Pristupljeno 10. 11. 2006. 
• Montesquieu, Baron de (1748). „Book XI: Of the Laws Which Establish Political Liberty, with Regard to the Constitution, Chapters 6–7”. The Spirit of Laws (translated in English by Thomas Nugent, revised by J. V. Prichard). 
• Nietzsche, Friedrich (1887). „Zweite Abhandlung: "Schuld", "schlechtes Gewissen" und Verwandtes”. Zur Genealogie der Moral – Eine Streitschrift (na jeziku: German). CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Ober, Josiah (1996). „The Nature of Athenian Democracy”. The Athenian Revolution: Essays on Ancient Greek Democracy and Political Theory. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-00190-6. 
• Olivelle, Patrick (2005). Manu's Code of Law: A Critical Edition and Translation of the Manava-Dharmasastra. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517146-4. 
• Olson, David M.; Norton, Philip (1996). „Legislatures in Democratic Transition”. The New Parliaments of Central and Eastern Europe. Frank Cass (UK). ISBN 978-0-7146-4261-1. 
• Papachristou, T.K. (1999). „The Sociological Approach of Law”. Sociology of Law (na jeziku: grčki). Athens: A.N. Sakkoulas Publishers. ISBN 978-960-15-0106-2. 
• Patterson, James T. (2001). Brown v. Board of Education: A Civil Rights Milestone and Its Troubled Legacy. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-515632-4. 
• Pelczynski, A.Z. (1984). The State and Civil Society. Cambridge University Press. 
• Petersmann, Ernst-Ulrich (1997). „Rule of Law and Constitutionalism”. The GATT/WTO Dispute Settlement System. Martinus Nijhoff Publishers. ISBN 978-90-411-0933-0. 
• Rasekh, Mohammad (2005). „Are Islamism and Republicanism Compatible?”. Ur.: Yassari, Nadjma. The Sharīʻa in the Constitutions of Afghanistan, Iran, and Egypt. Mohr Siebeck. ISBN 978-3-16-148787-3. 
• Raz, Joseph (1979). The Authority of Law, Essays on Law and Morality. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-825493-5. 
• Redfem, Alan (2004). „Regulation of International Arbitration”. Law and Practice of International Commercial Arbitration. Sweet & Maxwell. ISBN 978-0-421-86240-1. 
• Rheinstein, M. (1954). Max Weber on Law and Economy in Society. Harvard University Press. 
• Richardson, W.E.J. (2004). „Introduction”. Hammurabi's Laws. Continuum International Publishing Group. ISBN 978-0-567-08158-2. 
• Riker, William H. (januar 1992). „The Justification of Bicameralism”. International Political Science Review / Revue internationale de science politique. 13 (1): 101—116. JSTOR 1601440. S2CID 154483653. doi:10.1177/019251219201300107. 
• Robertson, Geoffrey (2006). Crimes Against Humanity. Penguin. ISBN 978-0-14-102463-9. 
• Roeber, A. G. (oktobar 2001). „What the Law Requires Is Written on Their Hearts: Noachic and Natural Law among German-Speakers in Early Modern North America”. William and Mary Quarterly. Third Series. 58 (4): 883—912. JSTOR 2674504. doi:10.2307/2674504. 
• Rottleuthner, Hubert (decembar 1989). „La Sociologie du Droit en Allemagne” (PDF). Droit et Société (na jeziku: French). 11: 101—120. doi:10.3406/dreso.1989.1026. Arhivirano iz originala (PDF) 28. 11. 2006. g. Pristupljeno 10. 2. 2007. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Rottleuthner, Hubert (1984). „Rechtstheoritische Probleme der Sociologie des Rechts. Die Kontroverse zwischen Hans Kelsen und Eugen Ehrlich (1915/17)”. Rechtstheorie (na jeziku: German). 5: 521—551. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Rousseau, Jean-Jacques (1762). „Book II: Chapter 6 (Law)”. The Social Contract (translated in English by G. D. H. Cole) (na jeziku: French). Arhivirano iz originala 22. 02. 2008. g. Pristupljeno 23. 09. 2017. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Savigny, Friedrich Carl von (1803). „Zu welcher Classe von Rechten gehört der Besitz?”. Das Recht des Besitzes (na jeziku: German). Arhivirano iz originala 06. 10. 2008. g. Pristupljeno 23. 09. 2017. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Schermers, Henry G.; Blokker, Niels M. (1995). „Supervision and Sanctions”. International Institutional Law. The Hague/London/Boston: Martinus Nijhoff Publisher. 
• Sealy, L.S.; Hooley, R.J.A. (2003). Commercial Law. LexisNexis Butterworths. ISBN 9780406950031. 
• Sherif, Adel Omar (2005). „Constitutions of Arab Countries and the Position of Sharia”. Ur.: Yassari, Nadjma. The Sharīʻa in the Constitutions of Afghanistan, Iran, and Egypt. Mohr Siebeck. ISBN 978-3-16-148787-3. 
• Shugart, Matthew Soberg; Haggard, Stephan (2001). „Institutions and Public Policy in Presidential Systems”. Ur.: Haggard, Stephan; McCubbins, Mathew Daniel. Presidents, Parliaments, and Policy. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77485-7. 
• Simpson, A.W.B. (1984). Cannibalism and the Common Law. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-75942-5. 
• Smith, Stephen A. (zima 2003). „The Structure of Unjust Enrichment Law: Is Restitution a Right or a Remedy” (PDF). Loyola of Los Angeles Law Review. 36 (2): 1037—1062. Pristupljeno 9. 2. 2007. 
• Stein, Peter (1999). Roman Law in European History. Cambridge University Press. str. 32. ISBN 978-0-521-64372-6. 
• Stone, Julius (1965). „Early Horizons of Justice in the West”. Human Law and Human Justice. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0215-7. 
• Tamanaha, Brian Z. (2004). „Locke, Montesquieu the Federalist Papers”. On the Rule of Law. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-60465-9. 
• Théodoridés, Aristide (1999). „law”. Encyclopedia of the Archaeology of Ancient Egypt. Routledge (UK). 0-415-18589-0. 
• VerSteeg, Russ (2002). Law in Ancient Egypt. Durham, N.C.: Carolina Academic Press. ISBN 978-0-89089-978-6. 
• Warren, Mark E. (1999). Civil Society and Good Governance (PDF). Washington DC: Center for the Study of Voluntary Organisations and Services, Georgetown University. Arhivirano iz originala (PDF) 29. 10. 2008. g. 
• Washofsky, Mark (2002). „Taking Precedent Seriously”. Re-Examining Progressive Halakhah edited by Walter Jacob, Moshe Zemer. Berghahn Books. ISBN 978-1-57181-404-3. 
• Weber, Max (1978). „Bureaucracy and Political Leadership”. Economy and Society, Volume I (Translated and edited by Claus Wittich, Ephraim Fischoff, and Guenther Roth). University of California Press. ISBN 978-0-520-03500-3. 
• Weber, Max (1919). Politics as a Vocation — preko Vikizvornika. 
• Weber, Max (1964). The Theory of Social and Economic Organization (Edited with Introduction by Talcott Parsons – Translated in English by A. M. Henderson). The Free Press of Glencoe. ASIN B-000-LRHAX-2 . 
• Wehberg, Hans (oktobar 1959). „Pacta Sunt Servanda”. The American Journal of International Law. 53 (4): 775—786. JSTOR 2195750. S2CID 147466309. doi:10.2307/2195750. 
• Wilson, William (2003). „Understanding Criminal Law”. Criminal Law. Pearson Education. ISBN 978-0-582-47301-0. 
• World Intellectual Property Organization (1997). „The System of Intellectual Property”. Introduction to Intellectual Property. Kluwer Law International. ISBN 978-90-411-0938-5. 
• Silvestri, Paolo, "The ideal of good government in Luigi Einaudi’s Thought and Life: Between Law and Freedom", in Paolo Heritier, Paolo Silvestri (Eds.), Good government, Governance, Human complexity. Luigi Einaudi's legacy and contemporary societies, Leo Olschki, Firenze, (2012). pp. 55–95.
• „A Brief Overview of the Supreme Court” (PDF). Supreme Court of the United States. Arhivirano iz originala (PDF) 06. 07. 2017. g. Pristupljeno 10. 11. 2006. 
• „A Guide to the Treaty of Lisbon” (PDF). The Law Society. januar 2008. Arhivirano iz originala (PDF) 10. 9. 2008. g. Pristupljeno 1. 9. 2008. 
• Bix, Brian. „John Austin”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Pristupljeno 14. 2. 2007. 
• „bureaucracy”. Online Etymology Dictionary. Pristupljeno 2. 9. 2007. 
• „C-26/62 Van Gend en Loos v Nederlandse Administratie der Belastingen”. Eur-Lex. Pristupljeno 19. 1. 2007. 
• „C-6/64 Flaminio Costa v ENEL”. Eur-Lex. Pristupljeno 1. 9. 2007. 
• „Des Sergents de Ville et Gardiens de la Paix à la Police de Proximité : la Préfecture de Police au Service des Citoyens” (na jeziku: French). La Préfecture de Police de Paris. Arhivirano iz originala 6. 5. 2008. g. Pristupljeno 24. 1. 2007. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• „Entscheidungen des Bundesverfassungsgerichts (Decisions of the Federal Constitutional Court)” (na jeziku: German). Bundesverfassungsgericht. Arhivirano iz originala 21. 11. 2006. g. Pristupljeno 10. 11. 2006. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Green, Leslie. „Legal Positivism”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Pristupljeno 10. 12. 2006. 
• „History of Police Forces”. History.com Encyclopedia. Arhivirano iz originala 29. 12. 2006. g. Pristupljeno 10. 12. 2006. 
• „History of the UN”. About the United Nations/History. Arhivirano iz originala 18. 2. 2010. g. Pristupljeno 1. 9. 2008. 
• „House of Lords Judgments”. House of Lords. Pristupljeno 10. 11. 2006. 
• „Jurisprudence, publications, documentation” (na jeziku: French). Cour de cassation. Arhivirano iz originala 09. 02. 2007. g. Pristupljeno 11. 2. 2007. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• „law”. Law.com Dictionary. Pristupljeno 10. 2. 2007. 
• „law”. Online Etymology Dictionary. Pristupljeno 9. 2. 2007. 
• „legal”. Merriam-Webster's Online Dictionary. 16. 10. 2023. Pristupljeno 9. 2. 2007. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Magna Carta”. Fordham University. Arhivirano iz originala 10. 09. 2014. g. Pristupljeno 10. 11. 2006. 
• Marmor, Andrei (1934). „The Pure Theory of Law”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Pristupljeno 9. 2. 2007. 
• „Saudi Arabia”. Jurist. Arhivirano iz originala 30. 8. 2006. g. Pristupljeno 2. 9. 2006. 
• „The States Parties to the Rome Statute”. International Criminal Court. Arhivirano iz originala 23. 6. 2011. g. Pristupljeno 10. 2. 2007. 
• „The World Factbook – Field Listing – Legal system”. CIA. Arhivirano iz originala 18. 05. 2014. g. Pristupljeno 13. 10. 2007. 
• Janev Igor, Teorija države i prava, Čigoja-Štampa. . Beograd. 2020. ISBN 978-86-531-0551-8. 

Spoljašnje veze

• DRAGNET: Search of free legal databases from New York Law School Архивирано на сајту Wayback Machine (3. септембар 2013)
• WorldLII – World Legal Information Institute
• CommonLII – Commonwealth Legal Information Institute
• AsianLII – Asian Legal Information Institute (AsianLII)
• AustLII – Australasian Legal Information Institute
• BaiLII – British and Irish Legal Information Institute
• CanLII – Canadian Legal Information Institute
• NZLII – New Zealand Legal Information Institute
• PacLII – Pacific Islands Legal Information Institute
• SAfLII – Southern African Legal Information Institute