SMS

За друге употребе, погледајте СМС (вишезначна одредница).

Тастатура на мобилним телефонима.

SMS (енгл. short message service), или систем кратких порука је сервис слања порука преко мобилних комуникационих система. Користи стандардизоване протоколе комуникације, који омогућавају фиксним и мобилним уређајима размену кратких текстуалних порука. SMS је најраспрострањенија услуга, са око 3,5 милијарди активних корисника, или око 80% свих претплатника мобилне телефоније на крају 2010. године. Термин “СМС” се користи и за све остале системе кратких порука у многим деловима света. Такође је коришћен и у директном маркетингу, познат као СМС маркетинг. Од септембра 2014. године, глобални бизнис СМС порука вреди више од 100 милијарди долара.

Иако је већина SMS порука била мобилни-мобилни, подршка за услуге је проширена и на остале мобилне уређаје као што су ANSI CDMA мреже и Digital AMPS, као и сателитске мреже.

Историја

Почетни концепт

Статистика послатих порука у Америци.

Додавање услуге размене порука у мобилној телефонији почело је раних 1980-их. Први план CEPT Group GSM-а је одобрен у децембру 1982. године, са захтевом да услуге и платформе у јавној телефонској мрежи и јавној мрежи за размену података... треба да буду доступне мобилном систему. Овај план обухватао је размену текстуалних порука или директно између мобилне станице, или пренос преко система за руковање порукама који су се користили у том тренутку.

Концепт SMS-а је развијен у француско-немачкој GSM saradnji 1984. godine od strane Fridelm Hilbranta (Friedhelm Hillebrand) i Bernanda Gilberta (Bernand Ghillebaert). GSM је оптимизован за телефонију, с обзиром да је идентификован као главна платформа за SMS. Кључна идеја за SMS била је коришћење телефонски оптимизованог система, као и транспорт порука сигналним путевима, који су неопходни да би се контролисао телефонски саобраћај током периода у којима сигнални саобраћај није постојао. На овај начин неискоришћена средства у систему могу да се користе за слање порука уз минималне трошкове. Међутим, било је неопходно ограничити дужину поруке на 128 бајтова (касније побољшаним на 160 седмо-битним знацима), тако да су поруке могле да се уклопе у постојеће сигналне формате. На основу његових личних запажања и на анализи типичних дужина телеграфа и разгледница, Хилбрант тврдио да је 160 карактера било довољно да се сажето каже сврха.

SMS је могао бити спроведен у свакој мобилној станици, надоградњом софтвера. Стога, велика база SMS - способних терминала и мрежа, постојала је када су људи почели да користе SMS. Нови неопходни мрежни елемент специјализовао је систем кратких порука, а побољшања на инфраструктури, радио-капацитетима и саобраћајним мрежама за смештај, била су неопходна за раст SMS саобраћаја.

Рани развој

Технички развој SMS је мултинационална колаборација која је подржавала стандардне инфраструктуре. Кроз овакву организацију, омогућено је да ова технологија буде доступна целом свету.

Први предлог који је иницирао израду SMS-а дале су Немачка и Француска на групном састанку GSM-а у фебруару 1985. године у Ослу. Овај предлог је разрађен у GSM подгрупи WP1 (Председник Мартин Алверн, France Telecom) на основу предлога Немачке. Било је дискусија у подгрупи WP3 аспеката мреже, којом председава Јан Аудестад (Telenor).

Резултат је одобрен од стране главне GSM групе у јуну 1985. у документу који је дистрибуиран индустрији. Улазна документација о SMS-у је припремљена од страње Фридхелма Хилебранда (Деутсцхе Телеком), уз допринос Бернарда Жилберта (Франце Телецом). Дефиниција коју су Хилебранд и Жилберт донели у GSM је позивала на обезбеђивање сервиса за пренос алфанумеричких порука мобилним корисницима „уз потврду могућности“. Последње три речи су преобразиле SMS у нешто много корисније од пејџинг порука што су неки у GSM-у имали на уму. SMS је разматран у главној GSM групи као могућа услуга за нове дигиталне мобилне системе. У GSM документу “Услуге и Постројења које треба обезбедити у GSM систему”, и у њему се појављују и мобиле-оригинатед и мобиле-терминатед картке поруке.

Преговарања о GSM услугама су закључена у препоруци GSM 02.03. “ТелеУслуге подржане од стране GSM PLMN”. Ту је дат основни опис ова три сервиса (услуге):

1. Схорт мессаге Мобиле Терминатед (СМС-МТ)/Поинт-то-поинт: могућност мреже да пренесе кратку поруку на мобилни телефон. Порука се може послати преко телефона или софтверске апликације.
2. Схорт мессаге Мобиле Оригинатед (СМС-МО)/Поинт-то-поинт: Могућност мреже да пренесе кратку поруку коју је послао мобилни телефон. Порука може бити послата на телефон или на софтверску апликацију.
3. Схорт мессаге Целл Броадцаст.

Материјал разрађен у GSM и његовој WP1 подгрупи је предат, на пролеће 1987, новом телу GSM-а названом IDEG (енгл. the Implementation of Data and Telematic Services Experts Group, тј. група експерата за имплементацију података и даљинских услуга), која је почела са радом у мају 1987. под руководством Фридхелма Хилбранда (Деутсцхе Телеком). Технички стандард који знамо данас је у многоме креирао IDEG (касније WP4) као две препоруке GSM 03.40 (спајање два поинт-то-поинт сервиса) и GSM 03.41 (целл броадцаст – инфо сервис).

WP4 је направио Драфтинг Гроуп Мессаге Хандлинг (DGMH), који је одговоран за спецификације SMS-а. Фин Трозби (Финн Тросбy) из Теленора је председавао том групом током прве три године, у којој је дизајн SMS-а успостављен. DGMH је имао пет до осам учесника, и Фин Трозби је поменуо да су главни допринос дали Кевин Холлеy, Еија Алтонен, Дидиер Луизард, и Алан Цоx. Први план акције по први пут спомиње техничку спецификацију 03.40 “Техничка реализација сервиса за кратке поруке”.

Одговорни уредник је био Фин Трозби. Први и веома основни нацрт техничких спецификација је био завршен у новембру 1987. године. Нацрти корисни за произвођаче су дошли у каснијем добу. Тада је предат свеобухватан опис рада. Рад на нацрту спецификације је настављен током наредних година, где је Кевин Холи из Целлнет-а (данас Телефóница О2 УК) играо водећу улогу. Осим завршетка главних спецификација за GSM 03.40, било је потребно завршити и детаљну спецификацију протокола на системском интерфејсу.

Подршка у другим архитектурама

Мобилни апликациони део (MAP) SS7 протокола је укључивао подршку за транспорт кратких порука кроз језгрену мрежу још од свог зачетка. Фаза два MAP-а је проширила подршку за SMS, увођењем одвојеног операцијског кода за транспорт SMS-MT порука. Од фазе 2, није било никаквих већих промена у пакетима операција за кратке поруке у мобилном апликационом делу, али су други пакети операција побољшани тако да подржавају CAMEL SMS протокол.

Рана имплементација

Први SMS је послат преко Vodafone GSM мреже у Енглеској трећег децембра 1992. године. Послао га је Нил Папворт (Неил Папwортх) из Sema групе (данас Мавенир Сyстемс) користећи персонални рачунар Ричарда Џарвиса (Рицхард Јарвис) из Водафона који је користио Orbitel 901 уређај. Текст поруке је гласио “Срећан божич”.

Први комерцијални развој центра за сервис кратких порука је био од стране Aldiscon дела Logica-е (сада део Acision-а) са Teliom (данас TeliaSonera) у Шведској 1993. Пратили су их и Fleet Call (данашњи Nextel) u SAD, Telenor у Норвешкој и BT Cellnet (данашњи O2 UK) касније у току 1993. Све прве инсталације SMS мрежних пролаза су биле за мрежна обавештења која су слата на мобилне телефоне, обично да информишу кориснике о порукама гласовне поште.

Први комерцијални SMS сервис који је понуђен потрошачима, као сервис за размену порука између две особе, је био од стране Radiolinja (данас део Elisa) у Финској 1993. године. Већина раних GSM телефона није подржавала способност слања СМС текстуалних порука, и Нокиа је била једини произвођач чија је цела линија ГСМ телефона у 1993. Подржавала слање СМС поруке од стране корисника. Према Мати Маконену (Матти Макконен), изумитељу текстуалних порука, Нокиа 2010, која је избачена на тржиште у јануару 1994, је била први мобилни телефон који је са лакоћом подржавао састављање СМС-ова.

Почетни раст је био спор. Потрошачи су у 1995. слали у просеку 0,4 поруке по кориснику ГСМ мреже месечно. Један фактор у спором прихватању СМС-а је тај да су оператори били спори при успостављању Система наплате, поготово за препаид кориснике. Такође је проблем био елиминисати преваре наплате, које су биле могуће мењањем СМСЦ подешавања на појединим телефонима које су омогућавале корисницима да користе СМСЦ других оператора. У почетку су мреже у Великој Британији омогућавале корисницима да размењују поруке само између корисницима исте мреже, ограничавајући корисност сервиса. Рестрикције су уклоњене 1999.

Проблем је решен помоћу тзв “сwитцх биллинг”, уместо наплатом код самог СМСЦ-а. Нови СМСЦ је имао и додатне опције који је спречавао такве преваре.

До краја 2000. године, просечан број послатих порука је порастао на 35 по кориснику месечно, а на Божић 2006. је послато преко 205 милиона порука само у Великој Британији.

Постоје тврдње да су корисници који су били у ромингу, у почетку смс сервиса, ретко кад добијали рачун за послате поруке након празника у иностранству, што је дало додатни подстицај коришћењу смс порука уместо позива.

Текстуалне поруке изван ГСМ-а

СМС је првобитно био дизајниран као део ГСМ-а, али је сада доступан на широком спектру мрежа, укључујући 3Г мреже. Ипак, не користе сви системи за текстуалне поруке СМС, а неке значајније алтернативе концепта укључују Ј-пхоне-ов СкзМаил и НТТ Доцомо-ов Схорт Маил, оба из Јапана. Слање е-маилова преко телефона, које су популаризовали НТТ Доцомо-ов и-моде и РИМ БлацкБеррy, у главном користе стандардне маил протоколе као СМТП преко ТЦП/ИП.

СМС данас

У 2010. години, послато је 6.1 хиљада милијарди (6.1 x 10¹²) СМС порука. Ово значи да се просечно пошаље 193 000 порука у секунди. СМС је постао огроман део комерцијалне употребе, зарађујући приближно 114,6 милијарди долара, у 2010. Глобална просечна цена за СМС поруку је 0.11 америчких долара, док мобилне мреже наплаћују једне другима надокнаду од минимум 0.04 америчких долара при конекцији између две различите мреже.

У 2015. цена једне СМС поруке у Аустралији била је 0,00016 долара што је око 0.01 динара.

У 2014. години, Цактус Гроуп је развио први систем за регистрацију гласача у Либији. До сада, више од 1,5 милиона људи је регистровано да користи овај систем и гласа преко њега.

Док је СМС и даље растуће тржиште, традиционални СМС се полако оспорава због алтернативних услуга за размену порука као сто су Фацебоок Мессенегер, WхатсАпп, Вибер и остали, доступни сервиси на паметним телефони са везама за пренос података, нарочито у западним земљама у којима се ове услуге добијају на популарности.

СМС апликације се фокусирају на ЦРМ и испоруци високо циљане сервисне поруке у реалном времену, као што су обавештења потврде о кредитној / дебитној картици за куповину, како би се заштитили од преваре, и потврде идентитета. Често се СМС поруке користе у склопу верификације у два корака (тwо-степ верифицатион), у ком корисници добијају једнократну лозинку преко СМС-а, а затим ту лозинку уносе на мрежу како би потврдили њихов идентитет.

Технички детаљи

ГСМ (Глобални систем за мобилну комуникацију)

Сервис кратих порука Поинт-то-Поинт, је првобитно дефинисан по ГСМ 3.41 препоруци, који се сада одржава на 3ГПП као ТС 23.040. ГСМ 03.41 дефинише овај сервис тако да дозвољава порукама да се шаљу-примају у свим деловима света. Поруке се шаљу преко центра за систем кратких порука (СМС центар), који складишти и прослеђује. Овај систем покушава да пошаље поруку и ако корисник није доступан, СМС центар ће поруку пробати да пошаље касније. Неки СМС центри имају могућност “пошаљи и заборави”, где систем само једном шаље поруку и ако прималац није доступан, центар одбацује поруку тј не складишти је.

Величина поруке

Пренос кратких порука између СМС центра и корисника врши се сваки пут када се користи мобилна апликација са протоколом ЦЦ7. Поруке се шаљу са МАП МО анд МТ-форwардСМ операцијама, чија је носивост дужине ограничена од стране ограничења протокола сигнализације, прецизно на 140 октета (140 октета * 8 бита / октет = 1120 бита).

Поруке могу да се кодирају коришћењем разних писама: Стандардно ГСМ 7-битни алпхабет , 8-битни алфабет података, и 16-битни УСЦ-2 алфабет. У зависности од тога који је алпхабет корисник подесио у телефону, зависи I величина поруке. Кратка порука на 7-битном алфабету има 160 карактера, на –8-битном има 140 карактера, а на 16-битном 140.

Код мобилних мрежних елемената обавезан је ГСМ 7-битни алфабет, али језици као што су арапски, кинески, корејски, јапански, или ћирилично писмо (на пример, украјински, бугарски, српски, итд) морају бити кодирани коришћењем 16-битном УСЦ-2 стандарда за кодирање. Рутирање података и других мета-података је додатна тежина за пренос.

Спољашње везе

• Цактус Гроуп
• Како СМС функционише
• 3ГПП