Ofanziva JVuO 1943.
Ofanziva JVuO usledila je nakon kapitulacije Italije septembra 1943. godine, radi ovladavanja teritorijom bivše italijanske okupacione zone.
Nakon sloma fašističke Italije sa kojom je do tada tesno sarađivala, a očekujući skoro isrcavanje Saveznika na Jadranu, Jugoslovenska vojska u otadžbini je pokrenula antiosovinsku ofanzivu u bivšoj italijanskoj zoni. Sa četničkim snagama u kretali su se i članovi savezničkih misija. Ova dejstva Mihailovićevih snaga protiv Nemaca potrajala su prema rečima pukovnika Bejlija, oko 6 nedelja.[1]
Tokom ofanzive septembra i oktobra 1943. godine, četnici su nakratko zauzeli nekoliko gradova u Sandžaku i istočnoj Bosni (uključujući Prijepolje, Višegrad i Rogaticu), ali ništa od toga nisu uspeli da zadrže usled napada znatno jačih partizana.
Uvidevši da nema savezničkog iskrcavanja, četnici već novembra iste godine potpisuju primirje i sporazume o saradnji sa Nemcima.
Komanda za Jugoistok uhvatila je pre četiri dana, 16. jula 1943, jednu radio poruku Draže Mihailovića, u kojoj on, - s obzirom na najnoviji razvoj situacije na evropskim ratištima, - poziva na pojačano vršenje sabotaža u Hrvatskoj [NDH], te da njegove jedinice treba da krenu prema Jadranu, kako bi Saveznici, ako dođe do njihovog iskrcavanja, tamo srele četnike, a ne komuniste.[2]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 20. jula 1943.
Od početka ustanka u okupiranoj Jugoslaviji, četnici su bili u službi fašističke Italije (MVAC). Početkom septembra 1943. Italija je kapitulirala, čime su četnici ostali bez glavnog oslonca, i bez redovnog snabdevanja hranom, oružjem i municijom. Na talasu opštenarodnog ustanka, očekujući savezničko iskrcavanje i skori kraj rata, Jugoslovenska vojska u otadžbini je pokrenula antiosovinsku ofanzivu u bivšoj italijanskoj okupacionoj zoni.
Ove godine naši saveznici nameravaju da svojim ogromnim raspoloživim snagama definitivno potuku snage sila Osovine i time donesu tako dragu slobodu celoj porobljenoj i namučenoj Evropi... Stoga, nameran sam da italijanske snage u Crnoj Gori, Hercegovini i Sandžaku napadnem, da ih razoružam, da se njihovim oružjem naoružamo i da potom obrazujemo neprekidni front prema Nemcima, stvarajući na taj način dobru i slobodnu osnovicu za definitivno oslobođenje cele naše Otadžbine i početak drugog fronta na Balkanu.[3]
– Naredba Draže Mihailovića uoči kapitulacije Italije 1943.
Istovremeno, partizani su podigli ustanak širom okupirane Jugoslavije. Obe zaraćene strane su se nadmetale za posedanje bivših italijanskih položaja i zaplenu njihovog naoružanja.
Uoči kapitulacije Italije Vojislav Lukačević je bio četnički komandant Sandžaka, neposredno pod Vrhovnom komandom JVuO, čiji se štab nalazio na Čemernici, na granici sreza požeškog i novovaroškog. Tadašnji šef britanske misije, pukovnik William Bailey, izdao je naređenje da se prenesu uslovi kapitulacije Italijanima, to jest da Italijani kao deo savezničkih snaga prime borbu sa Nemcima. Italijansku vojsku koja ne bi htela da prihvati te uslove, trebalo je razoružati. Međutim, Nemci su iz istoga razloga pošli u Sandžak i njihova 118. divizija stigla je pre četnika do Prijepolja. Lukačević je, prema sopstvenim rečima, ne čekajući naređenje napao Nemce.[4]
Raspoloženje protiv okupatora bilo je veliko, naročito kad je prva puška pukla i prvi topovi kad su se čuli. Borba se razvijala i dalje. Bila je kod Štavlja, zauzeta je Nova Varoš, Rudo, Mioče. Nemačke divizije su se povlačile u neredu prema Pljevljima. Zaplenjen je veliki broj topova, mnogo municije. Izvršavajući tako svoj zadatak, od zaplenjenih nemačkih automobila i kamiona kod Prijepolja, organizovao sam motorizovanu kolonu i krenuo za Bijelo Polje, koje su Italijani bili evakuisali i došli pred Berane. Tu sam poslao parlamentare. Komandant divizije primio je engleskog pukovnika i prihvatio uslove kapitulacije, to jest da prime borbu sa Nemcima. Ja sam se vratio i isto to uradio sa već opkoljenim garnizonom u Priboju, koji se sastojao od italijanskih fašista; oni su prihvatili uslove da će se boriti protiv Nemaca, ako se pojave. Nešto docnije kad su se Nemci pojavili i krenuli prema Priboju i čim sam video da Italijani neće primiti borbu, ja sam ih razoružao, i komandanta i vojnike. Do tada nismo bili u sukobu sa partizanima.[4]
– Lukačević opisuje događaje na svom suđenju
Lukačević je izvestio Dražu Mihailovića 11. septembra:
Naredio sam rušenje puteva od Prijepolja ka Sjenici, Plevljima, Priboju i Novoj Varoši... Pripremamo napad na Prijepolje. Napad će biti ove noći.[5][6]
Lukačevićevi četnici su nameravali da prime predaju grada Italijana, ali pre njih su stigli Nemci, koji su grad zauzeli od Italijana 9. septembra 1943. Ubrzo potom, do Prijepolja su stigle snage Vojislava Lukačevića od oko 1.500 četnika Prvog i Drugog Mileševskog korpusa. Prijepolje je branila jedna nemačka četa, pomognuta lokalnom muslimanskom milicijom.[7][8]
Napad četnika počeo je tokom noći između 11 i 12 septembra 1943. Pojedini izvori navode da je noćni napad četnika odbijen, ali da su četnici nastavili sa drugim napadom 12 septembra oko podneva a zatim i u 16 časova kada su uspeli da potisnu nemačke i muslimanske snage.[9] Posle celodnevne borbe borci četničkih odreda JVuO pod komandom Lukačevića su porazili nemačke snage i zauzeli grad.[10][11]
Izveštaj nemačke komande Jugoistoka od 16. septembra 1943. navodi da je "Prijepolje napušteno 11. septembra, posle borbe muslimana i jedne nemačke čete protiv nadmoćnijeg neprijatelja.[7][8] Izveštaj Obaveštajnog odeljenja 21. brdskog armijskog korpusa od 20. septembra 1943. opisuje borbe za Prijepolje:
U napadu na Prijepolje, od 2000 četnika samo četvrtina prodrla u grad. Ostali (pretežno prinudno mobilisani) izbegli borbu. [...] U napadu četnika na Prijepolje 80 mrtvih neprijatelja.“ [7][12]
Prema izveštaju obaveštajnih organa NOVJ na terenu, do sukoba je došlo greškom jer četnici nisu očekivali Nemce, te su pretrpeli značajne gubitke, ali su nakon povlačenja Nemaca ušli u grad.
U Prijepolje četnici su ušli sa borbom koju su vodili sa Njemcima. Četnici su mislili da su Njemci napustili grad, te se uputilo u grad oko 300 četnika. U gradu je bilo još 60 Njemaca koji su dočekali ove četnike i ubili oko 80. Poslije ove borbe Njemci su se povukli u pravcu Pljevalja. Prije napuštanja varoši zapalili su sve magacine.[13]
O ovom napadu na Prijepolje Vrhovna komanda JVuO je 15. septembra poslala raspis svim jedinicama:
Dvanaestog ovog meseca naši delovi napali su Prijepolje i uništili nemački garnizon, zaplenili 1.500 pušaka, jedan tenk, mnogo municije i veliki broj kamiona, od kojih je obrazovan motorizovani odred odmah, koji je produžio put preko Bijelog Polja za Berane, gde je stigao 14. ovog meseca. Vođa ove slavne akcije je Voja Lukačević, kapetan.[14]
Nemački izveštaj od 12. septembra 1943. govori o četničkom napadu na Priboj:
Napad četnika na skladište za snabdevanje u Priboju, odbijen od strane Nemaca i fašista.[7][15]
Izveštaj 2. oklopne armije od 18. septembra 1943. beleži da je Nova Varoš zauzeta od četnika:
Crna Gora: Nova Varoš zauzeta od četnika. Odbijen komunistički napad na Nikšić.“[7][16]
Večernji izveštaj Obaveštajnog odeljenja komande 2. oklopne armije od 18. septembra 1943. precizira da su "DM-bande Kalaitovića zauzele Novu Varoš".[7][17]
Večernji izveštaj Obaveštajnog odeljenja komande 21. brdskog armijskog korpusa od 13. septembra 1943. govori o sadejstvu Italijana i četnika u ovim borbama:
Murino (34 km zapadno od Peći) navodno u rukama četnika i Italijana.[7][18]
Ako je verovati obaveštenju Draže Mihalovića trupama od 17. septembra, borbe su se vodili i u primorju:
Italijanske trupe u Boki Kotorskoj pomognute našim trupama pod komandom majora Baćovića vode borbu protiv Nemaca. Nemci imaju velike gubitke. Kod Grude uništen je jedan transportni voz sa nemačkim trupama. Iz Dubrovnika veliki broj Italijana pobegao je nama. Na hercegovačkom primorju bore se samo naše trupe, a ne komunističke. Zarobljeno je 400 Nemaca. Od Italijana dobili smo oružje i municiju.[7]
Izveštaj 2. oklopne armije od 19. septembra 1943. govori o nastavku četničkih borbi:
Divizija „Venecija“ zatvorena od strane četnika u Beranama. Nastavljaju se četničke mere mobilizacije na istoku i severoistoku Crne Gore. Četnici pljačkaju i ruše mostove u prostoru Bijelo Polje – Prijepolje.[19]
Lukačević navodi da tokom ofanzive zarobio sedam topova, od kojih su dva bila u ispravnom stanju, da su četnici imali veliki broj zarobljenika, i zaplenjeno mnogo municije i hrane.[4]
Lukačević kao jedan od uzroka sloma ofanzive navodi to što Draža Mihailović nije pozvao na opšti ustanak u Srbiji i drugde:
Pošto su Nemci počeli da grupišu snage i da prodiru od Užica, ja sam tražio da se borba ne ograniči samo na te sektore, nego i na sektor trećeg korpusa pod mojom komandom, i na drinski korpus koji je bio pod komandom pukovnika Ostojića. Isto tako tražio sam da se izda naređenje da se u celoj Srbiji, i svuda, primi borba sa neprijateljskim snagama. Iz nepoznatih razloga ovo je odbijeno. Uporno je odbijano pod raznim izgovorima. Ja sam, međutim, nekoliko puta išao u Vrhovnu komandu. Tada, najzad, pritešnjen od strane Nemaca, koji su prodirali od Užica prema Novoj Varoši, i zbog borbe protiv partizana kod Pljevalja i Nove Varoši, preko Uvca, došao sam na Javor.[4]
– Lukačević opisuje događaje na svom suđenju
Kao drugi razlog sloma ofanzive, Lukačević navodi sukob sa partizanima:
Tih dana došli smo u sukob sa partizanskim odredima kod Pljevalja. Kako je vrhovna komanda i dalje stajala na stanovištu da treba voditi borbu sa partizanima, ali smo mi osećali želju vojnika da se ne bore, a i mi starešine nismo to želeli da se borimo. Mi još nismo znali da su partizani 1943. godine preko vrhovnog štaba Milovana Đilasa pružili ruku izmirenja, što je nasa komanda krila kao zmija noge. Ona to nikom nije saopštila i mi smo to tek docnije saznali od kapetana Dobrice Lukića, tek godinu dana docnije, jer da sam ja to znao, sigurno ne bih vodio borbu.[4]
– Lukačević opisuje događaje na svom suđenju
20. septembra pukovnik Bejli javlja Kairu da partizani napadaju teritoriju oslobođenu od četnika:
U jednom napadu ja sam lično bio prisutan. Do sada sam uspeo da sprečim protivnapade, ali ne možemo očekivati od Lukačevića da im ustupi teritoriju koji je snagom oružja zauzeo.[20]
Partizani su od četnika zauzeli Pljevlja 22. septembra, Prijepolje 26. septembra, Bijelo Polje 27. septembra a potom i Kolašin. 28. rujna, Četvrta crnogorska brigada sa svega nekoliko stotina boraca napada Kolašin u kojem su znatne četničke snage i talijanska vojska.[21] Te noći, Kolašin je oslobođen, četnici i talijanska divizija »Venezia« su se povukli, ratni plijen je obilan. Ujutro partizanska muzika ulazi u grad svirajući.[21]
Draža Mihailović 7. oktobra 1943. naređuje četnicima borbu protiv partizana u Sandžaku "po svaku cenu" i nesukobljavanje sa Nemcima "po svaku cenu", čime se antiosovinska ofanziva u Sandžaku završava:
Na slučaj dolaska nemačkih trupa u reon gde se vrši akcija, ne dolaziti sa ovima u dodir, a sprečiti po svaku cenu eventualni sukob.
Na slučaj nailaska na partizane, ovi se po svaku cenu moraju razbiti i reon Župe očistiti.[22]
24. oktobra Vojislav Lukačević je javljao Zahariju Ostojiću da iz Priboja izvlači hranu i municiju i deli je jedinicama.[23]
U to vreme, moral naših trupa bio je na vrhuncu; svi smo verovali da se bliži kraj rata i da je pobeda na našoj strani.[24]
– Dušan Trbojević, podoficir Mačvanskog korpusa.
Pod utiskom slabljenja osovinske koalicije, Mihailović je prikupio znatne snage iz Srbije (oko 15.000 ljudi[nedostaje referenca]) i sa njima krenuo u pohod u istočnu Bosnu. Istovremeno, komandant Romanijskog korpusa naređuje opštu mobilizaciju u istočnoj Bosni:
Saveznici traže od nas da ih kao saveznička vojska potpomognemo pri njihovom iskrcavanju. Naređena je opšta mobilizacija celokupnog ljudstva redovne JVUO. Prvi dan mobilizacije je 25. septembar 1943. godine.[20]
Prema izveštaju američkog kapetana Mensfilda, Višegrad je napadalo 2.500 četnika, a u gradu se nalazilo 800 neprijateljskih vojnika.[25] Napad je počeo 5. oktobra u 4 časa ujutru. Leva kolona, iako je energično napala, bila je u prvo vreme odbijena žestokom neprijateljskom vatrom iz bunkera. Za to vreme je desna kolona, upadom bombaških odeljenja u samu varoš i gađanjem bacača na Rodića Brdo, nanela paniku kod neprijateljske posade. Leva kolona, posle odbijenog prvog napada, narednim napadom prisiljava neprijateljsku posadu na Borovcu da napusti utvrđenje i pobegne u Višegrad. Desna kolona počela je svoje dejstvo iznenadnom vatrom, što je kod neprijatelja izazvalo paniku i komešanje. Grad Višegrad zauzet je u 9,30 časova.[26]
Mensfild piše da su u četvoroiposatnoj borbi četnici ubili “oko 200 Nemaca“, dok su ostali “nagnuti na bekstvo ka severu“.[25] Prema četničkim izvorima, gubici su bili 350 mrtvih, 400 ranjenih i 22 zarobljena nemačka i hrvatska vojnika; dok su četnici imali 23 mrtva i 5 ranjenih.[26]
Četnički plen se sastojao od dva poljska topa, velike količine automatskog oružja, pet stotina pušaka, dva železnička voza, dva automobila, četiri motorna čamca, tri gumena čamca, sedam velikih i 12 malih minobacača, jedne radio stanice i "neverovatne količine municije".[25]
Nakon zauzimanja grada, četnici su počinili niz zločina nad civilima, što pominje i Zaharije Ostojić u svom izveštaju od 8. oktobra 1943. godine:
U samom Višegradu bilo je samovoljnog ubijanja, paljenja i pljačke i pored moje stroge zabrane, ali su vojnici bili ozlojeđeni zato što je turska milicija tri dana pre našeg napada, po odobrenju Nemaca, izvršila ispad iz Višegrada i zapalila sela Velji Luk, Sase i Haluge i poubijala gde god je koga našla živog.[26]
Tokom Bitke za Višegrad, leteće brigade Cerskog, Mačvanskog i Avalskog korpusa nalazile su se u Višegradskoj banji. Potom one provode nedelju dana u obezbeđenju Višegrada, pa dobijaju naređenje da zauzmu Rogaticu.
Nakon pada Višegrada, nastavio je nastupanje prema Rogatici, koja je pala 13. oktobra. O borbama za Rogaticu 13. oktobra Operativno odeljenje obaveštava Komandu 15. brdskog korpusa:
Jači četnički napad bacačima granata i topovima 105 mm na Jabučko sedlo, Mesiće i Rogaticu. Rogatica napadnuta sa svih strana. Divizija se pomera na liniju Pale, Mokro, Sokolac. Treći bataljon u povlačenju ka Renovici, Prači. Posada Rogatice ima naređenje da se probije prema Sokolcu, Mokrom.[25][27]
S obzirom da je do ovog napad došlo neposredno nakon poraza u Tuzli od partizana, to je dodatno zabrinlo nemačku komandu, ali ona nije imala resursa da se aktivno suprotstavi. S obzirom na nastupanje NOVJ od Tuzle prema Doboju, napad na Travnik i nastupanje kod Prozora, Nemci su stekli utisak o ugroženosti Sarajeva, i ograničili su se na jačanje odbrane.
Partizani, koji su nakon bitke na Neretvi potisli Mihailovića u Srbiju, nisu mu dozvolili širenje u Bosnu. Četnička grupacija se pojavila na važnoj strateškoj poziciji i uklinila između 2. i 3. korpusa NOVJ. Stoga su dve divizije NOVJ angažovane da je uklone. Novoformirana 27. divizija NOVJ, orijentišući se na prostor istočno od Sarajeva, 22. oktobra zauzela je Rogaticu razbivši četnike. Peta divizija zauzela je 26. oktobra Višegrad od četnika, čime je grupacija JVuO bila potpuno razbijena.
General Mihailović je pokušavao da dovuče još vojnika iz Srbije, ali oni su odbijali da se bore protiv partizana u Bosni. 27. oktobra 1943. godine Radomir Cvetić, komandant Javorskog korpusa JVUO, izveštava Dražu Mihailovića da je streljao neke od mobilisanih boraca iz Srbije, ali oni i dalje neće u Bosnu:
Na granici ćemo svi izginuti, ali preko Uvca ne idemo! [...] Streljao sam trojicu.[28]
Vrhovna komande Vermahta je ovu operaciju doživela kao lokalni obračun "između četnika i komunista":
Balkan: na prostoru Višegrad-Sarajevo vode se borbe između četnika i komunista.[2]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 27. oktobra 1943.
27. divizija NOVJ je nakon razbijanja četnika u borbama 37-31. oktobra oslobodila Sokolac od ustaša.
Snage NOVJ u Crnoj Gori su istovremeno uspele da preotmu sve gradove koje su četnici oslobodili od okupatora i istisnu četnike sa svih bitnih pozicija, uspostavljajući pri tom kontrolu nad znatnim italijanskim snagama i resursima.
Istovremeno sa borbom protiv Nemaca na pojedinim područjima, u drugim oblastima su četnici Draže Mihailovića bili u službi Nemaca. 18. rujna 1943. njemački poručnik Lippert iz Obavještajnog odjela 114. lovačke divizije sastavlja izvještaj o posjetu poručnika Milana Cvjetićanina, komandanta Bosanskog korpusa „Gavrilo Princip” Dinarske četničke divizije, kojega je kapitulacija Italije zatekla na liječenju u Splitu. Tom prilikom, poručnik Cvjetićanin je nedvosmisleno zaključio:
Mi četnici znamo da se samo uz pomoć njemačkih trupa može postići efikasno uništenje bandita, jer smo mi četnici za to isuviše slabi.[29][30][31]
U izvještaju 7. SS brdske divizije Prinz Eugen od 10. oktobra 1943. godine, pohvaljuje se lojalno držanje koje su formacije hercegovačkih četnika pokazale spram njemačkih jedinica:
Četnici: Za borbu protiv komunista u istočnoj Hercegovini mobilizirane su jače snage u okruzima Trebinje, Bileća, Stolac i Nevesinje. Dosadašnja iskustva s hercegovačkim četnicima mogu se ocijeniti dobrim, a njihovo ponašanje prema vlastitim trupama lojalnim.[32]
– Procjena situacije za mjesec septembar 1943. godine poslata komandi 15. brdskog korpusa iz 7. SS dobrovoljačke divizije „Princ Eugen“ (10. X 1943).
Na području limsko-sandžačkih odreda Crne Gore, saradnja sa Nemcima se neometano nastavljala:
„Juče je dolazio jedan nemački oficir i razgovarao sam sa njim čitav sat i po. (...) Rekao sam da u ovom slučaju mogli bi mobilisati iz dva sreza oko 2000 nacionalista za borbu, samo prvenstveno da se naoružaju. Zatim sam rekao da je naša vojska bez oružja (naročito automatskog) i bez municije i da se nadamo da će nam oni dati sve ovo. (...) Nemački oficir mi reče da će oni dati municije nešto malo za naše puške pošto je njihova municija ista kao za naše oružje. Zatim mi reče da će nas naoružati čim dođu do italijanskog oružja divizije Venecija.“[33]
– Pismo komandanta Ljevorečkog bataljona majoru Đorđu Lašiću o razgovoru sa Nemcima radi naoružanja (16. oktobra 1943)
Ista situacija je bila sa četnicima u Dalmaciji i Bosni:
„Borbeno sadejstvo sa četničkim grupama duž glavne saobraćajnice Bihać — Gračac — Knin — Drniš — Šibenik sastoji se u tome što su četnici okupljeni u posebnim uporištima uz oslonac na nemačke trupe. Četničke vođe primaju naloge i uputstva o vršenju zadataka obezbeđenja i izviđanja od zapovednika nemačkih uporišta.“[34]
– Njemački izveštaj o saradnji sa četnicima protiv partizana u Dalmaciji i Bosni (25. oktobar 1943).
Držanje četnika ostalo je ambivalentno. Pojedine manje grupe su prešle komunistima. Opasnost saradnje [sa komunistima], kako se pokazalo ovog meseca, postoji tamo gde postoje male četničke grupe (okolina Olova, Vareš). Uopšte uzev, nedostaje im volja za se odupru u slučaju sukoba. S druge strane, zatvorene operativne četničke jedinice bez porodičnih veza i bez straha od odmazde usuđuju se da se suoče sa većim komunističkim jedinicama. U oblasti južno od Višegrada četnici su prvi put uspeli da tuku jednu od Titovih brigada (1. krajišku). U jugoistočnoj Bosni četnici su se ponašali otvoreno neprijateljski prema nemačkim trupama; pred kraj meseca članovi 1. sarajevske brigade vršili su sabotaže na železnici. U celoj ostaloj nekadašnjoj zoni odgovornosti Korpusa veće četničke jedinice (Drenović, Đujić, Ozrenski odred, u Hercegovini) zadržale su lojalan stav, delom uspešno sarađujući sa nemačkim trupama protiv komunista.[35]
– Komanda 15. brd. korpusa, Obaveštajno odeljenje, izveštaj o stanju od 27. septembra do 27. oktobra 1943.
Članovi britanske misije koji su pratili Mihailovićevu akciju uvideli su slabu vojnu vrednost četnika, naspram partizana:
Britanski đeneral [...] smatra da su naše jedinice vrlo rđavo vođene i da uopšte ne znaju vojnu veštinu, nasuprot komunistima koji su odlično vođeni. U ovome ima mnogo tačnih zapažanja...[36]
– Dragoljub Mihailović u depeši od 16 - XI-43.g.
U to vreme, britanska propaganda je već definitivno prešla na stranu partizana. BBC je ignorisao četničku ofanzivu, a potom je izveštavao da su partizani oslobodili te gradove:
Ako stvarno želite da imate koristi od Mihailovića, moraćete da poštenije izveštavate o njemu u štampi i na radiju. Bejli je bio sa Mihailovićevim snagama kada su one zauzele Priboj, Prijepolje i Berane. Ja sam video osvajanje Višegrada, razaranje mostova i znam da je Ostojić uzeo Rogaticu. Ništa od ovoga nije pripisano Mihailoviću, mada ste bili obavešteni. S druge strane, kada su partizani isterali te snage, BBC je njima pripisao zauzimanje tih mesta od neprijatelja.[37]
– britanski general Charles Douglas Armstrong u poruci Kairu 18. novembra 1943.
Mihailovićeva antiosovinska ofanziva nije ostavila bitan utisak ni na Saveznike ni na Nemce, koji su Tita i dalje smatrali najvećim protivnikom na Balkanu. Nemački komandant Jugoistoka Maksimilijan fon Vajhs je krajem oktobra 1943 ovako ocenio situaciju:
Situacija u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva, u neposrednoj vezi sa zamišljenim, odnosno stvarnim tokom događaja na području Sredozemnog mora, znatno se zaoštrila... Najopasniji neprijatelj je Tito. (...) Zbog toga Mihailović već traži vezu sa nemačkim komandama, da ne bi potpao pod komunističku vlast.[38]
– nemački feldmaršal Maximilian von Weichs
Uviđajući da partizani ne prihvataju njegovo prestrojavanje, ni zamišljenu podelu uticaja, Mihailović je obustavio antiosovinske aktivnosti i vratio se staroj politici:
Pokazalo se, na žalost, da je nemoguće obuzdati partizanske snage iz zapadne Bosne i Hercegovine da ne upadaju na područja koja su četnici, uglavnom u dolini reke Lima, bili oteli od Italijana i Nemaca, premda je na Armstrongov zahtev Mihailović povukao svoje snage pred napredovanjem partizana da izbegne sukob sa njima. To je iskustvo veoma delovalo na Mihailovića i on se odmah posle toga vratio svojoj staroj politici opstrukcije i neaktivnosti.[39]
– britanski pukovnik Viljem Bejli
7. novembra general Mihailović je izdao direktivu o opštem napadu na komuniste[40], nakon čega stupa u pregovore sa novim nemačkim izaslanikom za Balkan Hermanom Nojbaherom. Velika većina njegovih snaga van Srbije već se čvrsto vezala za Nemce, a tokom novembra i decembra 1943. i veliki deo snaga u Srbiji (Vojislav Lukačević, Nikola Kalabić, Jevrem Simić, Ljuba Jovanović) potpisao je sporazume sa Nemcima. Obaveštenje nemačkog komandanta jugoistoka o sklopljenom sporazumu sa Lukačevićem vrlo brzo je došlo do Čerčila, i imalo je presudan značaj u odluci o napuštanju Mihailovića.[41]
- ↑ Elisabeth Barker: BRITANSKA POLITIKA PREMA JUGOISTOČNOJ EVROPI U DRUGOM SVJETSKOM RATU, Globus, Zagreb 1978, str. 341
- ↑ 2,0 2,1 Nikola Živković, Srbi u Ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta
- ↑ Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta, knjiga I, Beograd 1999., str. 404.
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Nikola Milovanović - KAPITULACIJA ITALIJE
- ↑ „Miloslav Samardžić, Četnici i kapitulacija Italije (1)”. Arhivirano iz originala na datum 2014-01-04. Pristupljeno 2013-12-20.
- ↑ AVII, ČA, K-279, reg. br. 1/1.
- ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 7,7 „Nikola Stanojević, Nemačka dokumenta o borbama u jesen 1943. godine”. Arhivirano iz originala na datum 2013-11-04. Pristupljeno 2013-12-20.
- ↑ 8,0 8,1 NARA, T313, roll 483, frame 163.
- ↑ Simpozijum seoski dani Sretena Vukosavljevića, Том 17, Opštinska zajednica obrazovanja, 1997, str 264
- ↑ Williams, Heather (1994) The Special Operations Executive and Yugoslavia, str 174, "At Prijepolje Lukačević's forces fought with and defeated the Germans...."
- ↑ OSS and the Yugoslav Resistance, 1943-1945, Kirk Ford, Texas A&M University Press, 1992, str 249
- ↑ NARA, T313, roll 483, frame 536.
- ↑ Obaveštajni bilten štaba Drugog udarnog korpusa NOVJ od 21. septembra 1943 god. o situaciji u Sandžaku, Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u, tom I (borbe u Srbiji), knjiga 16, dokument 33 - strana 92
- ↑ AVII, ČA, K-279, reg. br. 6/1.
- ↑ NARA, T313, roll 483, frame 118.
- ↑ NARA, T313, roll 483, frame 32.
- ↑ NARA, T313, roll483, frame 549.
- ↑ NARA, T313, roll 483, frame 575.
- ↑ NARA,T313, roll 483, frame 26.
- ↑ 20,0 20,1 Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta, knjiga I, Beograd 1999., str. 409.
- ↑ 21,0 21,1 Muzika i muzičari u NOB, zbornik sećanja (str. 49), Beograd 1982.
- ↑ Naređenje Draže Mihailovića od 7. oktobra 1943. komandantima kopusa u zapadnoj Srbiji za mobilizaciju ljudstva i borbu protiv NOVJ u Sandžaku
- ↑ AVII, ČA, K-279, reg. br. 11/1.
- ↑ D. Trbojević, Cersko-majevička grupa korpusa, 99.
- ↑ 25,0 25,1 25,2 25,3 „Miloslav Samardžić, Četnici i kapitulacija Italije (2)”. Arhivirano iz originala na datum 2016-05-06. Pristupljeno 2013-12-20.
- ↑ 26,0 26,1 26,2 K. Nikolić, Istorija Ravnogorskog pokreta, prva knjiga, 441.
- ↑ Bundes arhiv, Vojni arhiv, RH 26-369-11, strana 1.122.
- ↑ Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta, knjiga I, Beograd 1999., str. 326-327.
- ↑ Jovo Popović, Marko Lolić, Branko Latas: Pop izdaje, Stvarnost, Zagreb, 1988., str. 273.
- ↑ NARA, T313, Roll 483, frame no. 000981.
(njem. "Wir Cetniks wissen, dass nur durch die deutschen Truppen eine wirksame Vernichtung der Banditen erfolgen kann, da wir Cetniks hierzu zu schwach sind.") - ↑ Boris Dežulović: Pismo čitateljima Blica i gledateljima serije “Ravna gora”
- ↑ NARA, T314, Roll 554, frame no. 001329. (njem. "Cetniks: Zur Bekämpfung der Kommunisten in der Ost-Herzegowina wurden in den Bezirken Trebinje, Bileca, Stolac u. Nevesinje stärkere Kräfte mobilisiert. Die bisherigen Erfahrungen mit den herzegowinischen Cetniks können als gut, das Verhalten gegenüber der eigenen Truppe kann als loyal bezeichnet werden.")
- ↑ Pismo komandanta Ljevorečkog bataljona komandantu Istočnog fronta Crne Gore Đorđu Lašiću o razgovoru sa Nemcima radi naoružanja četnika od 16. oktobra 1943.
- ↑ Izveštaj Komande 15. brdskog armijskog korpusa od 19. novembra 1943. Štabu 2. oklopne armije o saradnji četnika sa nemačkim trupama u NDH
- ↑ NAW, T314, roll 560, frame 000090
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_3_42.htm
- ↑ Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta, knjiga III, Beograd 1999., str. 175-176
- ↑ Procena stanja komandanta Jugoistoka feldmaršala fon Vajhsa od 1. novembra 1943, Nacionalna arhiva Vašington, mikrofilm T313, rolna 189, frejmovi 7449011—24 Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XII, knjiga 3, dokument 156
- ↑ Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta, knjiga I, Beograd 1999., str. 409-410.
- ↑ AVII, arhivski fond D. M., S - V - 1294
- ↑ Cripps, John (2001). "Mihailovic or Tito? How the Codebreakers Helped Churchill Choose (Chapter 13 pp237-263)". In Smith, Michael; Erskine, Ralph. Action This Day. London: Bantam. ISBN 0593 049101.
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
