Gorgija

Gorgija (grč. Γοργίας, oko 483 – oko 376. god. st. e.) bio je antički grčki filozof i retor, rođen u Leontinu na Siciliji. Zajedno s Protagorom, Gorgija je utemeljitelj prve generacije sofista. Nekoliko doksografa kažu da je Gorgija bio Empedoklov učenik, premda je od njega bio mlađi samo nekoliko godina. Gorgija je značajan zato što je retoričku teoriju preneo sa Sicilije u Atiku i doprineo širenju atičkog dijalekta kao jezika književne proze.

Životopis

Gorgija je rođen u Leontinu, grčkoj koloniji na Siciliji, koja se često naziva rodnim mestom grčke retorike. Poznato je da se Gorgijin otac zvao Harmantid i da je imao brata Herodika i jednu sestru, koja je dala da se u Delfima podigne Gorgijina statua.

Bilo mu je već oko 60 godina kada je 427. st. e. bio poslat u Atinu na čelu izaslanstva grada Leontina koje je trebalo da Atinjane zamoli za pomoć u svetlu agresivne politike Sirakuze na Siciliji. Nakon toga nastanio se u Atini, verovatno zbog toga što je njegov retorički stil počeo da uživa ogromnu popularnost u Atini te zato što sticao značajnu dobit od svojih javnih nastupa i predavanja o govorništvu. Prema Aristotelu, među Gorgijinim učenicima bio je i Isokrat, kasnije jedan od najznamenitijih atinskih govornika.

Gorgija je navodno živeo više od stotinu godina. Umro je u tesalskom gradu Larisi 376. godine.

O nebitku

Za antičku filozofiju je najznačajnije Gorgijino delo O nebitku ili o prirodi (Περὶ τοῦ μὴ ὄντος ἢ περὶ φύσεως), koje je danas izgubljeno, ali čije se glavne postavke mogu razlučiti iz dela Seksta Empirika i pseudoaristotelovskog spisa O Melisu, Ksenofanu i Gorgiji. Može se reći da je Gorgija na elejsku ontologiju i Zenonovu dijalektiku reagovao suprotno od Protagore: dok je Protagora tvrdio da ja sve istina, dotle je Gorgija došao do zaključka da ništa nije istina. Prema Gorgiji:

Bitak ne postoji, pa tako niti pojedinačno biće. Jer ako bi biće postojalo, onda bi ono moralo biti ili večito ili nastalo. Ali ono nije moglo nastati, jer ništa ne može nastati niti iz bitka niti iz nebitka. Isto tako, biće ne može biti ni večito, jer bi u tom slučaju moralo biti beskonačno, a ne može biti beskonačno jer ono ne bi moglo biti u drugome niti bi moglo da bude u sebi, stoga ono ne bi bilo nigde. A ono što nije nigde, ne postoji. Ne postoji ni nebitak, jer se ne može ni misliti niti iskazati, kako je pokazao još Parmenid.
Ako bi nešto uopšte postojalo, ono se ne bi moglo spoznati. Naime, ako postoji znanje o bitku, onda ono što je mišljeno mora da bude, jer nebitak uopšte ne može da se zamisli. U tom slučaju ne bi moglo da bude bilo kakvih pogrešaka, a to je besmisleno.
Čak i kada bi postojalo znanje o bitku, to se znanje ne bi moglo saopštiti drugome. Naime, svaki znak se razlikuje od označene stvari: na primer, mi ne možemo rečima preneti znanje o bojama, jer uho čuje samo zvuke a ne boje. Takođe, ista predstava bića ne može se nalaziti istovremeno u dve osobe, jer su one međusobno različite.

Retorika

Gorgija se smatra utemeljiteljem retorike kao zanimanja i kao posebne praktično-saznajne discipline. On je veštinu govorenja smatrao identičnom sa veštinom ubeđivanja, što ga je nužno navelo na izučavanje praktične filozofije. Prema tome, Gorgija je po svom osnovnom zanimanju bio "retor", što je podrazumevalo sastavljanje govora kao posebnih umetničkih dela trajne vrednosti, držanje govora kao posebna veština u saobraćanju sa slušaocima (gde se osobita pažnja posvećivala dikciji, melodičnosti i ritmici izgovorenih reči, rečenica pa i celih diskursa, te gestikulaciji), te najzad i poučavanje drugih u toj vetini, neposredno i putem pisanih udžbenika. Gorgija je u ovim aktivnostima postigao veliku slavu širom Helade, a posebno u Atini. Imao je mnogo učenika, a napisao je i prvi udžbenik retorike, koji nam se nije sačuvao.

Od znamenita tri govora (Pitijski, Olimpijski i Nadgrobni) ostali su samo fragmenti, a sačuvale su se dve deklamacija napisane za šalu i vežbu. Prvi od tih govora je Pohvala Helene, koji ima značajnu književno-umetničku vrednost. U njemu Gorgija obrazlaže kao Helena nije kriva što je napustila svoga supruga Menelaja i što je napustila Spartu i s Parisom otišla u Troju. Naime, ona je to mogla učiniti samo iz jednog od četiri sledeća razloga: po sudbini, tj. po volji bogova i po nužnosti; zato što je bila oteta i silom odvedena u Troju; zato što je bila omamljena ljubaznim govorima, jer je moć govora velika; zbog neodoljive moći erosa (D. 76B 11, 6–20). Svaki od ovih razloga posebno je razvijen.

U deklamaciji Odbrana Palameda iznosi Gorgija izmišljenu odbranu Palameda pred helenskim vođama pod Trojom od Odisejeve optužbe za izdaju. Kao i u Pohvali Helene, i ovde Gorgija uzima fiktivnu temu iz mitologije samo kao sredstvo da pokaže svoju rečitost i dijalektičku veštinu.

Gorgija se vežbao u veštini "vođenja misli" ili "duše" (ψυχαγογία), koja se mogla upotrebiti kako za praktične ciljeve, dobre ili rđave, tako i u umetničke svrhe. Što se ovog poslednjeg tiče, Gorgija je govorio o veštini opravdane obmane (δικαία ἀπάτη), nazivajući tragediju "obmanom koju je opravdanije izazivati nego ne izazivati: podleći joj jeste mudrije nego ostati ravnodušan" (fr. 23). Gorgija upoređuje dejstvo tragedije s dejstvom sredstava za pročišćavanje, što podseća na Aristotelovo učenje o katarzi (κάθαρσις).

Proza se, prema Gorgijijom mišljenju, mora približiti poeziji, pa je u svoje govore unosi pesničke reči i izraze, smele metafore i retorske figure (nazvane po njemu Γοργίεια σχήματα), a voleo je i sastavljati rečenice suprotnog smisla i graditi ih simetrički tako da dve rečenice imaju isti broj reči i, štaviše, isti broj slogova (ἰσόκωλον) ili jednaku ili sličnu strukturu (πάρισον). Uticaj Gorgije kao stiliste bio je veliki: on je bio stilistički model svim proznim piscima 5. veka st. e., kao što će Isokrat biti uzor za prozu od 4. veka nadalje. Tako se ovaj Sicilijanac može smatrati utemeljiteljem atičke književne proze, ali i začetnikom književne kritike.