Марија (мајка Исусова)

Популарни католички приказ Дјевице Марије

Према Новом завјету, Марија (арамејски: מרים [Марyāм] = "горка"; арапски: مريم (Марyам); грчки: Μαριαμ [Мариам], Μαρια [Мариа]) је била мајка Исусова.

Света Марија, Блажена дјевица Марија и Богородица (грчки: Θεοτοκος [Тхеотокос] – Теотокос) су традиционални наслови које користе католици, православци и остали да опишу Марију.

У Католичкој цркви

Када је Богородица навршила шест месеци, мајка је поставила на земљу (да види може ли да стоји), а том приликом је Богородица направила седам корака. Одушевљена Ана је рекла: "Жив Господ Бог мој, ти нећеш ходити по земљи, док ја не принесем тебе у храм Господњи", а када је напунила три године, дошло је време да малу Марију принесу Богу на дар, као трогодишње чисто јагње. I дошао је дан свечаног уласка у Јерусалимски храм (Ваведење). Пред свечаним ходом ишле су младе чисте девојке, а за њима света кћер праведних родитеља. Код врата Јерусалимског храма, у сусрет мајци великог првосвештеника изашли су многи свештеници, на челу са првосвештеником Захаријем. Према Предању, овде се догодило чудо: "Око храма било је 15 степеница, на свакој од њих певали су један псалм свештеници и левити, узлазећи на служење. На први степеник од ових, поставили су родитељи младу Марију. Дева Господња сама, не подржавана и не олакшавана ничијом руком, узишла је по свим степеницима тако, као да је у пуном узрасту." Из Евина потомства Бог је изабрао Дјевицу Марију да буде Мајка његовог Сина. Као "пуна милости", она је "најодличнији плод Откупљења: већ од првога часа свог зачећа потпуно је очувана од сваке љаге источнога гријеха те је цијелога свог живота остала слободна од сваког особног гријеха (догма о Безгрешном зачећу Блажене Дјевице Марије).

Православно учење

Православно учење о Пресветој Дјеви Марији Богородици може се резимирати у неколико имена или главних назива:

Невеста, Приснодјева: Термин αιπαρθενια [аипартхениа] ("увек-дјева") јавља се први пут код Св. Игњатија Богоносца (Ефесцима XIX,1), који сматра Спаситељево рођење од Дјеве као једну од великих тајни Спасења. Одатле ће тај термин преузети целокупна патристичка традиција да би се њиме означило непорочно Христово зачеће у утроби Дјеве, без човековог посредништва. Логос сам, силом Духа Светога, прима стварну људску природу од тела Дјеве: "Премудрост сазда себи кућу" (Приче 9,1). У виђењу купине која гораше а не сагореваше (Изл. 3,2-3), тумачи разликују огњени пламен, символ материнства, и гране, које су символ девствености. У богослужбеним књигама она се назива "двери живота", "непорочна Дјева", "непроходне двери Господње, кроз које је само Свевишњи прошао и тебе саму запечаћену сачувао". Она је "зачела без семена и родила неизрециво Бога Логоса, чистотом бивши запечаћена и дјевством сачувана", те је пре рођења и у рођењу Дјева и после рођења Дјева (πατθενος [паттхенос]).
Богородица, Мати Божија (Господња). То је право име Дјеве Марије исписано на иконама са иницијалима МР - ΘΟΥ, то јест Μητηρ Θεου - Матер Домини - Мајка Божија (Лука 1,43). Назив Θεοτοκος [Тхеотокос] усвојио је Трећи Васељенски Сабор (Ефес, 431), против Несторијеве јереси а као развој православног учења о сједињењу двеју природа у Исусу Христу, али га Црква није унела и у Символ вере. Дјева "је родила телом једнога од Тројице, Христа Бога", зато је она Богородица: "Онога који се пре векова роди од Оца без матере, Сина и Логоса Божијег, последњих година родила си оваплоћеног од пречисте крви твоје, без мужа, Богородице". Она није мајка божанства, него Сина који је Бог, јер је неизрециво зачела тело Христово. "Кроз њу Невидљиви се види." Сам Син узео је своју човечанску природу, тело и душу, процесом материнства и непорочног зачећа, од Духа Светога: "Необухватни Логос Очев од тебе, Богородице, обухватио се, оваплотивши се". Несторије, који раздвајаше у оваплоћеном Сину Божијем два лица, божанско и човечанско, учио је да је Исус прости човек у кога је Син дошао и обитавао и са којим чини веома тесно јединство. Против ове јереси, Ефески Сабор прокламоваће да Дјева није родила човека, или посебног човека, него самог Сина Божијег, који је узео од ње савршену људску природу. Тако је њено богоматеринство било признато заједно са њеном девственошћу.
Благодатна (Лука 1,28), Пресвета (Παναγια [Панагиа]), Царица. Већ Стари завет говори о прослављању Мајке Божије (Пс. 44). Она се поистовећује са лествицом између неба и земље у Јаковљевом сну (Пост. 28,12), преко које је Бог узео нашу људску природу и по којој анђели Божији силазе и пењу се. У Православној традицији, Марија Дјева се упоређује са Евом, будући да је слика новога човечанства. Као што је Ева суделовала у Адамовом паду и смрти, тако је исто Марија Дјева учествовала у повратку упрљаног лика у првобитно стање. С једне стране, она је то стање достигла својим смирењем (Лука 1,46-47), а с друге, она је освећена силаском Логоса, поставши извор чистоте и нетрулежности. Св. Јован Дамаскин у својој Беседи на Успење назива је "храмом Логоса". Светија од свих светих, "часнија од херувима и прослављенија од серафима", она је заштитница, покровитељка, посредница и помоћница верних. Велика молитељка Хришћана, она приноси њихове молитве пред престо њенога Сина и Бога: "Ти си топла молитељка ка Сину твоме и Богу нашем, јер молитве Мајке много могу на умилостивљење Владике". У том смислу она се призива на Литургији, опева у песмама и живопише на иконама.

Православна Црква није прихватила два мариолошка догмата које је у Римокатоличкој цркви прогласио римокатолички магистериј на темељу маријанске побожности:

Безгрешно зачеће Дјеве (1854)
Њено вазнесење телом (1950)

Поменуте две догме кваре однос између човека и Оваплоћења Бога, као и између Исуса Христа и икономије Спасења. По благодати Богородица, Дјева Марија по рођењу јесте ћерка Адамова и само тако она може представљати човечанство које очекује спасење: "Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по ријечи твојој" (Лука 1,38). Зато је и њено обожење плод Оваплоћења Логоса који је јединствени извор нетрулежности. Вазнесење телом може имати смисао прослављања људске природе, али то не уништава јединствену посредничку искупитељску улогу Исуса Христа, јер је Христос онај ко јој узноси тело на небо. Наравно, лик непорочне и за Цркву увек посреднице Дјеве, дубоко је утиснут у православну побожност.

Богородичин лик

Још једна се разлика крије у приказивању Богородичиног лика на иконама. Док се у католичанству он приказује слободно, на основу импресије уметника, у православљу се верује да је сам св. Лука сликао Мајку Божју за живота и да су на основу ње насликане и друге иконе као што је икона Пресвете Богородице Тројеручице. Те је тако и сачуван прави лик Богородице кроз векове и увек се слика по узору на раније иконе.