Часлав Клонимировић

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Часлав Клонимировић
Период Друга четвртина 10. века
Претходник Захарија Прибислављевић
Порекло
Династија Властимировићи
Отац Клонимир
Породица

Часлав Клонимировић био је владар Србије који је, вероватно са титулом кнеза,[1] владао Србијом током друге четвртине X века. Он је последњи познати владар из династије Властимировића, која је Србе довела на Балканско полуострво[2] и један од њених најзначајнијих представника.[3] Током своје владавине, успео је да, уз подршку Византије, обнови српску државу коју су опустошили Бугари и претвори је у јаку државу која је могла да парира тадашњој Бугарској, а сматра се да је погинуо у борбама против Мађара на реци Сави. Подаци о његовом животу познати су на основу дела византијског цара и његовог савременика Константина Порфирогенита (913—959) „О управљању Царством“, као и неких делова списа „Летописа Попа Дукљанина“, за које се сматра да поседују већу аутентичност.

Порекло и младост

[уреди | уреди извор]

Чаславов деда Стројимир био је средњи син кнеза, Властимира,[2] а познат је и по једном недавно нађеном печату. Најстарији брат Мутимир протерао је Стројимира заједно са најмлађим братом Гојником у Бугарску.[2] У Бугарској, Стројимировом сину, Клонимиру бугарски владар „Борис даде Бугарку за жену”, а из тог брака родио се Часлав (Τζεέσθλαβος).[2] Претпоставља се да је Часлав рођен у тадашњој престоници Бугарске Плисци.[4] У борбама око власти над Србијом, које су настале после Мутимирове смрти од око 891. године, Чаславов отац Клонимир је покушао да освоји власт око 897. године. Клонимир је успео да заузме Достиник, претпоставља се да је то била престоница Србије, али погинуо је у даљим борбама против свог брата од стрица Петра.[2]

Долазак на власт

[уреди | уреди извор]
Србија у вријеме сукоби почетком X века, утицали су и на политичке прилике у тадашњој Србији.

Бугарски цар Симеон Велики (893—927) је збацио 917/918.[5] године свог кума Петраа Гојниковића са власти, због његових наводних веза са Византијом, а на његово место поставио Павла Брановића, у покушају да осигура свој утицај у Србији.[2] Међутим, Павле је започео вођење провизантијске политике, што је Симеона приморало да са војском поново интервенише у Србији и доведе Захарију на власт 920/921. године, или 923/924.[6] Он се, такође, није дуго држао пробугарске политике, због чега је Симеон послао нову војну експедицију против Србије, са намером да је трајно покори. Борба је окончана српском победом, а Захарија је главе и оружје двојице бугарских војсковођа послао у Цариград, као ратне трофеје.[2]

Овај пораз приморао је Симеона да пошаље нову војску на Србију, која је са собом водила Часлава као претендента на српски престо. Захарија је, пред Бугарима, или, можда, Чаславом, побегао у Хрватску, а за њим је отишао део Срба.[2] Бугарске војсковође су позвале српске жупане да дођу у њихов табор и закуну се на верност Чаславу, као новом кнезу, али уместо постављања новог кнеза, Бугари су жупане заробили, након чега су опустошили Србију, а Часлава су вратили у Бугарску.[2] Међу историчарима постоји неслагање када се ово освајање Србије догодило, 924. године,[7][8][9][10] или 926. године.[4]

Убрзо после тог пораза, Симеон је умро 27. маја 927. године, што је довело до великих политичких промена на Балкану, а нови бугарски цар Петар I (927—969) закључио је мир са Византијом, чиме је окончан вишедеценијски сукоб две државе.[8]

Обнова самосталности Србије

[уреди | уреди извор]

Након Симеонове смрти, Часлав се вратио у Србију. Порфирогенит је написао да је Часлав са четворицом пратилаца побегао из Преслава од Бугара у Србију и обновио српску државу уз помоћ Византије.[2][11] То прихвата већина српских историчара,[7][8][10][12] али има оних који сматрају да је он враћен у Србију у договору новог бугарског цара Петра са византијским владарем и дедом његове супруге Романом I (920-949), да би организовао државу која би се супротставила продору Мађара из Паноније.[4] Такође, мишљења историчара су подељена и око тачне године његовог повратка у Србију, тако да једни сматрају да се вратио још 927. односно 928. године[11][8], други да је у питању 931. година[7][13], а трећи сматрају да је у питању 933/934. година[4][14].

Порфирогенит наводи да је Часлав у Србији затекао само педесетак мушкараца без жена и деце, који су преживљавали ловећи,[2] али историчари одбацују овакав опис прилика као нереалан.[15][16] Према даљем опису, српске избеглице из околних земаља (Бугарска, Хрватска и друге) почеле су да се враћају у земљу након Чаславовог повратка, посебно истичући да је део Срба побегао из Бугарске у Цариград.[2] Њих је пишчев таст и савладар Роман Лакапин заоденуо и обдарио, након чега их је послао у Србију.[2] Поред тога, византијски цар је Чаславу пружио и финансијску подршку, што му је олакшало обнављање и јачање Србије.

Србија је обновљена, вероватно, у границама које су личиле на оне из времена пре бугарског освајања. Првенствено из описа српских земаља у делу Константина VII Порфирогенита претпоставља се да је Чаславова држава обухватала Паганију и Травунију на обалама Јадранског мора, а можда и Диоклитију. Српска источна граница традиционално се лоцирала негде око Старог Раса или Расине[2], где Порфирогенит помиње окупациону границу Бугарске и Србије за време Мутимира.[17][18] Неки претпостављају да је источна граница била ближе долинама Велике и Јужне Мораве, то јест на реци Расини. О западној граници се обично мисли да је била на подручју реке Уне,[19] или на реци Врбасу.[17] Северна граница била је на реци Сави, а из описа сукоба са Мађарима види се да је и Мачва била део Србије и да је Часлав у њој боравио са својим двором и сродницима.[20]

Србија 960. год. на крају владавине Часлава Клонимировића

Крај владавине

[уреди | уреди извор]

Византијски цар не помиње крај његове владавине, што већину историчара наводи на закључак да је он умро након завршетка списа, а обично се мисли да је дело настало у периоду од 948. до 952. године[11]. За поглавља о Јужним Словенима мисли се да су завршена 949. године[21], или око 950. године[10]. Неки историчари мисле да дело није завршено, то јест да је дописивано до Порфирогенитове смрти 959. године, а из тога се може претпоставити да је Часлав био жив око 960. године.[7][13][22] Постоји и претпоставка да је Часлав умро 943. године[4]

Последње године Чаславове владавине, његове борбе са Мађарима и погибија, описане су у „Летопису Попа Дукљанина“. Иако се историчари слажу да је то дело непоуздано[4][10] и фантастично[21], поготово у деловима који се односе на време пре средине XI века (тј. 1040. године[4]), сматра се да би ови делови могли бити историјски тачни[21], пошто одговарају тадашњем стању на Балканском полуострву.

Према наводима Летописа, мађарски великаш Киш је упао са војском у Босну и започео пљачкање и пустошење те области. Српски кнез је сакупио војску и сукобио се са мађарским снагама у Дринској жупанији, поред саме реке[20][23] (вероватно низводно од данашње Фоче[4]). У борбама је погинуо сам Киш, а мађарске снаге су потучене до ногу. Кишова удовица је након тога затражила од мађарског краља војску, да би осветила смрт свог мужа.[24] Он јој је дао велику војску са којом се упутила у Срем (данашња Мачва[21]) и у изненадном ноћном нападу на српски логор, Мађари су заробили Часлава. Према наредби Кишове удовице, Чаславу и свим његовим сродницима[20], који су такође заробљени, су завезане ноге и руке, након чега су живи бачени у реку Саву.

Након Чаславове смрти, његова држава се распала на мање кнежевине, које су наставиле своје постојање независно једне од других.

Напомене

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Константин Порфирогенит као титулу српских владара користи античкогрчки термин архонт, за који се сматра да у случају српских владара одговара титули кнеза ((Божидар Ферјанчић), „Византијски извори за историју народа Југославије ИИ“ (фототипско издање оригинала из 1959), Београд, 2007. ИСБН 978-86-83883-08-0 ). У „Летопису Попа Дукљанина“ се наводи да је Часлав носио титулу краља, али историчари одбацују тај податак као измишљен.
  2. ↑ 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 Константин Порфирогенит, „О управљању Царством“ , (глава 32.)
  3. ↑ Историчари (Станојевић, Живковић) на основу тога да му је у „Летопису Попа Дукљанина“ посвећено највише простора од свих раних владара сматрају да је Часлављева владавина оставила дубоког трага у српском народу, пошто се успомена на њу очувала до XII века када је Летопис писан, као и то да су тек успеси Немањића успели да потисну у заборав доба његове власти.
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 4,7 Тибор Живковић, „Портрети српских владара (IX-XII)“ , Београд, 2006. ИСБН 86-17-13754-1
  5. ↑ Острогорски 1949: стр. 26
  6. ↑ Острогорски 1949: стр. Историчари различито тумаче значење Порфирогенитових речи, пошто он, пишући о Павловој владавини, два пута помиње да је прошло три године, не појашњавајући да ли је у питању један исти период или два различита. Како постоји опште слагање да је Павле дошао на власт од августа 917. или у 918. години, а владао је три, или шест, непуних, или пуних година, његова владавина се завршила 920/921. године, или 923/924
  7. ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 Станоје Станојевић, „Историја српскога народа“ (треће издање, репринт издања из 1926), Београд, 1989. ИСБН 86-83639-01-0
  8. ↑ 8,0 8,1 8,2 8,3 Георгије Острогорски, „Историја Византије“ (II фототипско издање оригинала 1959), Београд, 1993.
  9. ↑ Острогорски 1949: стр. 28
  10. ↑ 10,0 10,1 10,2 10,3 Андрија Веселиновић Радош Љушић, Српске династије, Нови Сад, 2001. ИСБН=86-83639-01-0
  11. ↑ 11,0 11,1 11,2 Ферјанчић 1959: стр. Шаблон:Где
  12. ↑ Група аутора, „Историја српског народа I“ , Београд, 1981.
  13. ↑ 13,0 13,1 Ћоровић 1997
  14. ↑ Рунциман, А хисторy оф тхе Фирст Булгариан Емпире. стр. 185, Приступљено 8. 4. 2013.
  15. ↑ Реља Новаковић, „Где се налазила Србија од VII до XII века“ , Београд, 1981.
  16. ↑ Живковић 2012: стр. 331
  17. ↑ 17,0 17,1 Станоје Станојевић (1910) "Историја Српског Народа" Отворена Књига, Београд
  18. ↑ Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
  19. ↑ Ђорђе Јанковић (2007) "Српско Поморје" Српско Археолошко Друштво, Београд
  20. ↑ 20,0 20,1 20,2 Анонимни свештеник, „Летопис Попа Дукљанина“ , (текст Летописа)
  21. ↑ 21,0 21,1 21,2 21,3 ИСН I 1981: стр. Шаблон:Где
  22. ↑ Щавелев 2018: стр. 296-298, 306
  23. ↑ Изронио град кнеза Часлава!, Новости, 26. октобар 2015.
  24. ↑ Рокаи и др 2002: стр. 655. Мађарским племенима у Чаславово доба владали су Золта, Фајс и Такшоњ

Литература

[уреди | уреди извор]
Примарни извори
Научни радови
Претходник:
(Захарија Прибислављевић) 		Кнез Србије Наслједник:
(Држава се распала)
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Časlav_Klonimirović&oldid=41371831”