Даугавпилс
Даугавпилс (њемачки: Дüнабург, руски: Даугавпилс, што преведено значи Замак на Двини) је град од 81,074 становника[2] на југоистоку Латвије.[1]
Даугавпилс
| |
|---|---|
 | |
| Координате: 55°52′Н 26°32′Е / 55.867°Н 26.533°Е | |
| држава |  Латвиа
|
| Оснивање | 1275.[1] |
| Власт | |
| - градоначелник | Андрејс Елксниņш |
| Површина | |
| - Укупна | 72.4 км²[2] |
| Висина | 105[2] |
| Становништво (2021.) | |
| - Град | 81,074[2] |
| - Густоћа | 1,120 стан/км²[2] |
| Временска зона | УТЦ+2 (УТЦ+3) |
| Поштански број | 5401–5465[2] |
| Позивни број | 654[2] |
| Карта | |
  Даугавпилс | |
Географске карактеристике
уредиДаугавпилс је други по величини град у Латвији и неформална пријестолница Латгалијске регије. Простире се дуж обала ријеке Западне Двине удаљен 232 км од главног града Риге.[1]
Град је током хисторије више пута мијењао име; Дüнабург (1275. - 1656.; 1667. - 1893.), Борисоглебск (1656. - 1667.), Двинск (1893.-1920.), и од 1920. - Даугавпилс.[1]
Хисторија
уреди
Хисторија града сеже у средњи вијек, кад су германски витешки редови освојили Ливонију. У Ливонској римованој кроници се наводи да је замак Дüнабург 1275. подигао Велики мајстор Ливонског реда Ернст вон Ратзебург, на трговачком путу према руским и пољским земљама. Замак је постао важна фортификација поред ког је израсло трговиште.[1]
Замак Дüнабург је био на рањивом положају, па су га руске и литванске војске неколико пута покушале разорити. Прве битке у подножју замка догодиле су се 1277. кад га је литвански кнез Троиден мјесец дана безуспјешно опсједао.[1]
Током 14-15. вијека замак је више пута нападан од трупа литванских и руских кнежева, рушен и поновно обнављан јер је имао стратешку важност. Ливонски ред није штедио средства да га ојача. Велики мајстор Реда Госвин Герик утврдио га је са четири торња 1347.[1]
Почетком 15. вијека динабуршки командант постао је једна од најутјецајнијих фигура Ливонског реда. У том је периоду користећи гарнизон замка Дüнабург, Ливонски ред је неколико пута напао руске земље, пријетећи Пскову и Новгороду.
Ситуација се промјенила након што је те градове заузео Велики московски кнез Иван III и анектирао их у своју кнежевину, како би осигурао своје западне границе. Сад је он почео нападати на Терру Мариану Ливонског реда па је 1481. и заузео динабуршки замак.[1]
Према увјетима мировног споразума између Ивана III и Великог мајстора Wалтера вон Плеттенберга, сва освојена подручја враћена су Терра Мариани, која је заузват морала плаћати данак Великој Московској Кнежевини 50 година. Тај уговор продужио је постојање Терре Мариане за више од вијека, тек је Ливонски рат (1558.-1582.) докрајчио ту уздрману конфедерацију.[1]
У другој половици 16. вијека Терра Мариана више није могла одољевати нападима руских трупа па се обратила се за помоћ Краљевини Пољској. Тако је 1559. динабуршки замак, заједно са другим фортификацијама постао власништво пољског краља Сигисмунда II. Кад је 1561. Ливонски ред распуштен, слиједећа два вијека од 1561. до 1772. Латгалија је заједно са Видземом постала дио Војводства Ливонија домене Пољско-Литванске Уније.[1]
Дüнабург је 1566. постао један од административних центара Војводства Ливонија, па је добио и његов грб.[1]
За Ливонског рата војска руског цара Ивана Грозног зазела је 1577. динабуршки замак и трговиште и разорила га. Иван Грозни почео градити нову утврду 19 км низводно од старе уз Западну Двину, али му она није помогла да задржи Латгалију која је након Ливонског рата поновно дошла под власт Пољско-Литванске Уније. Тадашњи пољски краљ Стефан Баторy додијелио је 1582. Дüнабургу статус града по магдебуршком праву, што му је омогућило даљњи развој. Долазак језуитских мисионара донио је значајне промјене у град, јер је постао центар кршћанства у Латгалији.[1]
Након склапања Споразума из Алтмарка 1629., Дüнабург је постао административни центар Латгалије. Одлуком пољског Сејма 1647., Динабург је постао мјесто за претовар житарица и друге робе.[1]
За владавине Пољско-Литванске Уније, Руско Царство и Краљевина Шведска су се међусобно бориле за балтичке земље, па су тако Швеђани у два наврата 1600. и 1655. заузели град и утврду.[1]
На дан староруских светаца Бориса и Глеба 1656. одвила се битка код Западне Двине између руске и шведске војске, након које су Руси заузели Дüнабург, па га је цар Алексеј I презвао у Борисоглебск. Почела је обнова утврде, саграђена је дрвена црква Бориса и Глеба, па су се становници почели враћати у град, који је ускоро 1667. враћен Пољско-Литванској Унији.[1]
За нове пољске власти постао је административни центар Латгалије и бискупска резиденција. Као резултат језуитског дјеловања, основана је катедрала и католичка богословија.[1]
Почетак 18. вијек донио је нове изазове за град, а то је био Велики сјеверни рат (1700. – 1721.) који је донио велике промјене на балтичкој геополитичкој карти. Рат је започео 1700. неуспјелим нападом руских савезника Саса стационираних у Динабургу на Ригу. Рат је донио и епидемију куге 1710. која је десетковала град и Латгалију. Готово читав динабуршки гарнизон је изгинуо, утврда је разоружана, а топови одвежени у Вилниус.[1]
Након Прве подјеле Пољске 1722., Царска Русија анектирала је Дüнабург и започела озбиљну реконструкцију утврде која није довршена до Француске инвазије Русије 1812. Она је и недовршена одиграла важну улогу у заштити сјеверозападних граница. Након рата градња утврде је настављена 1833. и завршена тек 1878.[1]
Најзначајније промјене у економског животу Дüнабурга донијела је изградња жељезничке пруге до Санкт Петербурга - 1860., са краком до Риге 1861., а након тог и до Варшаве 1862. Декретом руског цара Александра III. из 1893. град је презван у Двинск.[1]
Крајем 19. и почетком 20. вијека Двинск је израстао у највећи индустријско и културни центар тог дијела Руског Царства, - 1913. имао је 112 848 становника, што је било више него у Минску.[1]
За Првог свјетског рата у Двинску се налазио штаб 5. руске армије, како се налазио близу фронта поприлично је разорен, па му је број становника нагло опао, а и бројне творнице су пресељене. Од фебруара до новембра 1918. град је проживио под њемачком окупацијом, а након тог под влашћу Бољшевика која је трајала до 3. јануара 1920. кад су их истјерале здружене снаге Латвије, Литваније и Пољске.[1]
У међуратном периоду за владавине прве Латвијске Републике, град је презван у данашње име -Даугавпилс. У то вријеме био је прави мултиетнички град јер је у њему живјело 34% Латвијаца, 25% Жидова, 18% Пољака, 18% Руса и 3% Белоруса. Економски и културни живот је цвјетао, оснивана су бројна друштва и образовне институције.[1]
Мост преко Западне Двине подигнут је 1935., а 1937. Кућа Јединства, вишенамјенски објект са театром, библиотеком и концертном двораном.[1]
Од јуна 1940. Латвија је анектирана о стране СССР-а, али је већ од 1941. совјетску окупацију замијенила нацистичка. Нацисти су у утврди основали жидовски гето и заробљенички логор за совјетске војнике Сталаг 340[3] На ширем подручју града током рата убијено је више од 16 500 људи и уништено више од 70% зграда. Црвена армија ослободила је град 27. јула 1944., који се брзо опоравио тако да је 1946. увео трамвај.[1]
За Латвијске ССР подигнуто је пуно великих творница, међу иним за производњу ланчаника, електроничких алата, ремонт локомотива[1] и велики комплекс кемијске индустрије - Лењински комсомолски завод.[4]
Привреда, култура и образовање
уредиДаугавпилс је и данас велико жељезничко раскршће. Поред тог има и неколико већих металопрерађивачких фирми, а развијена је прехрамбена и лака индустрија. Захваљујући универзитету, театру који је рестауриран 1988., као и активностима бројних културних и националних институција, Даугавпилс је постао важан центар културе и образовања у Латгалији.[1]
Побратимски градови
уредиДаугавпилс има уговоре о побратимству са слиједећим градовима[5];
Извори
уреди- ↑ 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 1,18 1,19 1,20 1,21 1,22 1,23 1,24 1,25 „Хисторy оф Даугавпилс” (енглески). Даугавпилс. Приступљено 29.12.2021.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 „Латвиа: Регионс, Цитиес анд Тоwнс” (енглески). Цитy популатион. Приступљено 29.12. 2021.
- ↑ „Форт Даугавпилс (Сталаг 340)” (енглески). Трацес оф Wар. Приступљено 29.12.2021.
- ↑ „Даугавпилс цхемицал фибер плант” (енглески). Спутник имагес. Приступљено 29.12.2021.
- ↑ „Интернатионал цооператион” (енглески). Даугавпилс. Приступљено 29.12.2021.
Вањске везе
уреди
- Даугавпилс (en)