фарисеј

ФАРИСЕЈСТВО

Фарисејство - ко је фарисеј и шта су чинили фарисеји из Библије Исус Христ и фарисеји• Потрудимо се да представимо фарисеја, позајмљујући његову слику из Јеванђеља, како би свако ко погледа то чудовишно изображење, могао пажљиво да се чува, по завештању Господњем, од квасца фарисејскога (Мт. 16,6): то значи од фарисејског начина размишљања, од њихових правила и њиховог држања.

Задовољавајући се испуњавањем спољашњих религиозних обреда и чињењем неких видљивих добрих дела, која нису страна ни незнабошцима, фарисеј улизички служи страстима које стално покушава да прикрије и које у значајној мери не види и не признаје у себи, а које га чине потпуно слепим у односу на Бога и целокупно Божанско учење. Познање, а потом и виђење дејства душевних страсти у себи омогућава се покајањем; али фарисеј је затворен за покајна осећања. Како може да се скруши, умили и смири срце које је задовољно собом? Неспособан за покајање, он није у стању да види светлост заповести Божијих, које просвећују очи ума. Иако се бави читањем Светог Писма, иако у њему види ове заповести, он се у својој помрачености не задржава на њима: оне измичу његовим погледима и он их замењује сопственим мудровањем, бесмисленим и изопаченим. Шта може бити чудније и неумесније од фарисејског мудровања поменутог у Јеванђељу! Ако се ко куне храмом, то није ништа тврдили су фарисеји а ко се куне златом храмовним, крив је (Мт. 23,16). Остављајући испуњавање заповести Божијих, које чине суштину Закона, фарисеј тежи ка детаљном испуњавању спољашњих ситница, макар то било уз очигледно нарушавање заповести. Свете заповести Божије, у којима је живот вечни, фарисеји су потпуно занемаривали, потпуно су их заборављали! Дајете десетак говорио им је Господ од метвице, и од копра, и од кима, а остависте што је претежније у Закону: правду и милост и веру… Вођи слепи, који оцеђујете комарца а камилу прождирете (Мт. 23,23‐24).

Најскривенија од свих душевних страсти је сујета. Ова страст се више од других маскира пред људским срцем, пружајући му задовољство које се често доживљава као утеха савести, као Божанска утеха. Управо сујетом је заквашен фарисеј. Он све чини ради људске похвале; он воли да и његова милостиња, и пост, и молитва имају сведоке. Он не може да буде ученик Господа Исуса Који је Својим следбеницима наредио да пренебрегавају људску славу и да иду путем понижења, лишавања, страдања… Мисао о небеској, духовној слави, о слави Божијој, вечној, о самој вечности, нема приступ његовој души која се вуче по земљи, по земаљском праху и трулежи. Фа рисеј је среброљубив. Његово срце је тамо где је његово благо. Тамо је вера његова, тамо је нада његова, тамо је љубав његова! Устима, крајем језика он исповеда Бога, а срцем га одбацује. Никада не осећа присуство Божије, не види промисао Божији, не зна опитно шта значи страх Божији. За његово срце Бога нема, нема ни ближњих. Он је сав од земље, сав телесан, сав у власти душевних страсти оне га покрећу, управљају њиме, вуку га ка сваком безакоњу; он живи и делује једино из самољубља. У тој души подигнут је идол ʺјаʺ. Идолу се непрестано кади тамјаном, непрестано му се приносе жртве. Како у тој души може да се сједини служење свесветом Богу, са служењем гнусном кумиру? Та душа је у страшној запуштености, у страшном мраку, у страшном мртвилу. То је мрачна пећина у којој обитавају само дивље звери или чак пре љути разбојници. То је гроб украшен споља, за чулне људске очи које је тако лако обманути, а унутра испуњен мртвим костима, смрадом, црвима, свачим нечистим и богомрским.

Будући да је туђ Богу, фарисеј има потребу да се пред људима показује као служитељ Божији; будући испуњен свим безакоњима, он има потребу да се људима представља као да је испуњен добродетељима; стремећи ка томе да удовољи својим страстима, он има потребу да своје поступке учини споља доличнима. Фарисеју је неопходна маска. Он никако не жели да буде заиста благочестив и добродетељан, него само хоће да га људи сматрају за таквог, па се стога облачи у лицемерје. Све је у њему намештено, све је у њему унапред смишљено! Дела, речи, читав његов живот, све представља непрестану лаж. Његово срце, као мрачни ад, преиспуњено је свакоја ким страстима, свакојаким пороцима, непрекидним мучењем. Управо то његово адско срце одише против ближњег нечовечношћу, убиственим осећајем саблазни и осуђивања Фарисеј који се труди да испадне праведан пред људима, будући у души чедо сатане, узима из Закона Божијег неке црте и украшава се њима како неопитне очи у њему не би препознале непријатеља Божијег, него да му се повере као пријатељу Божијем и тако постану његова жртва. Фарисеј не осуђује зло у ближњима, нити порок, нити нарушавање Закона Божијег. Хе! Како може да осуђује зло коме је друг и миљеник? Његове стреле усмерене су на добродетељ. Али, да би био прецизнији, он клевеће добродетељ, приписујући јој зло, саблажњавајући се на то зло, и док наоко побеђује зло, он убија омраженог слугу Христовог. ※