Хипогликемија
| Хипогликемија | |
|---|---|
 | |
| Мерач глукозе | |
| Класификација и спољашњи ресурси | |
| Специјалност | ендокринологија ургентна медицина |
| Patient UK | Хипогликемија |
Хипогликемија је пад шећера у крви услед слабог функционисања јетре, дужег неуношења хране, као и превеликог физичког и психичког замора или снажне анксиозности. Хипогликемија се манифестује у виду отежаног дисања, бледила, знојења, осећања глади и помућења свести.[1][2]
Хипогликемија се сматра главним и ограничавајућим фактором у лечењу гликемије типа 1 и дијабетеса типа 2.
Етиопатогенеза
[уреди | уреди извор]Хипогликемија је један од чешћих узрок губитка свести и по правилу се јавља код инсулин зависног облика шећернe болести, као једна од компликација примене инсулина.[3]
Спектар клиничких знакова и сисптома у хипогликемији зависи од облика хипогликемије. Болесник, на почетку развоја (до губитка свести) може сам да препозна почетак хипогликемије и на тај начин правовремено спречи њен даљи развој. Такав облик хипогликемије не захтева помоћ другог лица.
Хипогликемије која доводи до пуног губитка свести захтева помоћ другог лица. Овај облик хипогликемије може довести до „мирне“ коме и хипогликемије са провоцираним епилептичким нападом.[4]
Класификација хипогликемије
[уреди | уреди извор]| Нивои | Вредности глукозе |
|---|---|
| Први ниво | <70 mg/dL (3,9 mmol/L) до ≥54 mg/dL (3,0 mmol/L) |
| Други ниво | 54 mg/dL (3,0 mmol/L) |
| Трећи ниво | Тешки облик који се карактерише измењеним менталним и/или физичким статусом који захтева лечење хипогликемије. |
Клиничка слика
[уреди | уреди извор]Класичну клиничку слику хипогликемије карактеришу следећи симптоми:
- Профузно презнојавање и осећајем хладноће
- Замагљење вида и несвестица,
- Неуобичајено понашање (конфузија, поремећајем говора, тремор)
- Периоралне парестезије,
- Општа слабост,
- Палпитације, страх и осећај глади.
У случају наставка хипогликемије долази до узнемирености, конфузије, а потом губитка свести и повремених провоцираних (акутних симптоматских) епилептичних напада.
Терапија
[уреди | уреди извор]Примена глукозе доводи до брзог опоравка свести и повлачења симптома.[3]
Исход
[уреди | уреди извор]Губитак свести изазван хипогликемијом најчешће је транзиторан, због брзог активирања глуконеогенетског система рефлексима симпатикуса, којих доводе до пораста гликемије и опоравка свести.
Међутим код болесника са учесталим хипогликемијама, рефлекс симпатикуса временом слаби, тако да се може настати стање продужене коме са смањеном тенденцијом ка активацији глуконеогенетског пута, која доводи у опасност живот болесника, због трајног оштећења мозга, изазваног продуженим трајањем хипогликемијских кома.[6]
У поређењу са синкопом и епилепсијом, хипогликемија представља ређи узрок пролазног губитка свести.[3]
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
- ^ Keith Parker; Laurence Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman, Alfred (2006). Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11. изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0071422803.
- ^ а б в Leckie AM, Graham MK, Grant JB, Ritchie PJ. Frier BM. (2005). „Frequency, severity, and morbidity of hypoglycemia occurring in the workplace in people with insulin-treated diabetes.”. Diabetes Care. 28: 1333—1338..
- ^ Donnelly LA, Morris AD, Frier BM, Ellis JD, Donnan PT, Durrant R, Band MM, Reekie G, Leese GP;DARTS/MEMO Collaboration. „Frequency and predictors of hypoglycaemia in Type 1 and insulin-treated Type 2 diabetes: a population-based study.”. Diabet Med. 22: 749—755. 2005..
- ^ Agiostratidou G, Anhalt H, Ball D, et al. Standardizing clinically meaningful outcome measures beyond HbA1c for type 1 diabetes: a consensus report of the American Association of Clinical Endocrinologists, the American Association of Diabetes Educators, the American Diabetes Association, the Endocrine Society, JDRF International, The Leona M. and Harry B. „Helmsley Charitable Trust, the Pediatric Endocrine Society, and the T1D Exchange”. Diabetes Care. 40: 1622—1630. 2017.
- ^ Imanaka, S.; Matsuda S; Ito, K.; et al. (1986). „Medical treatment for inoperable insulinoma: clinical usefulness of diphenylhydantoin and diltiazem”. Japanese Journal of Clinical Oncology. 16: 65—71. PMID 3009920..
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]| Класификација | |
|---|---|
| Спољашњи ресурси |
- Радна група за израду водича, руководилац Драгослав Сокић (2005). Губитак свести Национални водич за лекаре у примарној здравственој заштити (PDF). Београд: Српско лекарско друштво. стр. 6—21. ISBN 978-86-85313-32-5. Приступљено 13. 4. 2016.
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
