Франсиско Хавијер

Франсиско Хавијер
Франсиско Хавијер
Датум рођења	(1506-04-07)7. април 1506.
Место рођења	Дворац Хавијер, Краљевина Навара
Датум смрти	3. децембар 1552.(1552-12-03) (46 год.)
Место смрти	Шангчуан острво, Велико Царство Минг
Покрет	Католичка црква англиканска заједница Lutheranism

Франсиско Хавијер (шп. Francisco Xavier; 7. април 1506 — 2. децембар 1552) је био шпански римокатолички мисионар и саоснивач језуитског реда. Римокатоличка црква сматра да је после светог Петра он покрстио највише људи. Проглашен је свецем.

Рођен у Хавијеру (Xavier на старошпанском и наваро-арагонском, или Xabier, баскијска реч која значи „нова кућа“), у Краљевини Навари (у данашњој Шпанији), био је пратилац Игњатија Лојоле и једног од првих седам језуита који су се заветовали на сиромаштво и чедност на Монмартру у Паризу 1534. године. Водио је опсежну мисију у Азији, углавном у Португалском царству на истоку, и био је утицајан у раду евангелизације, посебно у Индији раног модерног доба. Он је био интензивно укључен у мисионарске активности у португалској Индији. Године 1546, Франсиско Хавијер је у писму упућеном португалском краљу Жоао III предложио оснивање Гоанске инквизиције. Док неки извори тврде да је он заправо тражио специјалног свештеника чија би једина функција била да промовише хришћанство у Гои, други се не слажу са овом тврдњом.

Папа Павле V прогласио га је блаженим 25. октобра 1619, а канонизовао га је папа Гргур XV 12. марта 1622. Године 1624, постао је копокровитељ Наваре. Познат као „aпостол Индије“, „aпостол Далеког истока“, „aпостол Кине“ и „aпостол Јапана“, сматра се једним од највећих мисионара од апостола Павла. Папа Пије XI је 1927. објавио декрет „Апостоли у мисијама“ којим је Франциско Хавијер, заједно са Терезом од Лизијеа, именовао копокровитељем свих иностраних мисија.

Детињство и младост

Рођен је у породичном замку Хавијер близу Сангесе и Памплоне у краљевини Навара. Био је најмлађи син саветника краља Наваре. Када је Фернандо II од Арагона освојио краљевину 1512. уништене су многе тврђаве, укључујући и Хавијер, а земља је конфискована. Франсисков отац је умро 1515.

Када је имао 19 година отишао је да студира на универзитету у Паризу, где је дипломирао 1530. Ту је на факултету делио собу са Игнасијом де Лојолом. На Лојолину инцијативу осморица студената оснивају 15. августа 1534. у цркви на Монмартру верско удружење, које ће постати Дружба Исусова или језуити. Циљ им је био мисионарски рад или где год их папа упути. Језуитски ред је службено основан папином одлуком 1540.

Мисионарски рад

Дворац породице Хавијер, који су језуити касније рестаурисали

Краљ Жоао III од Португалије је тражио језуитске мисионаре за рад у португалској источној Индији. Због тога је позвао Франсиска Хавијера. Кренуо је 7. априла 1541. заједно са још два језуита и са новим вицекраљем Мартимом де Сусом. Од августа 1541. до марта 1542. били су на Мозамбику, а одатле су 6. маја 1542. дошли до Гое, главног града португалских индијских колонија. Хавијер је био апостолски нунције и три године је деловао из Гое.

Своју прву мисионарску активност имао је међу рониоцима бисера Паравасима на источној обали јужне Индије. После тога оријентисао се на покрштавање краља Траванкора. Посетио је и Шри Ланку. Незадовољан резултатима своје мисионарске активности, године 1545. је запловио ка истоку. Планирао је да се бави мисионарском активношћу на острву Сулавеси. Стигао је у октобру у Малаку 1545. и узалуд је чекао три месеца брод за Сулавеси. Одустао је и 1. јануара 1546. отпловио за острво Амбон, где је остао до средине јуна. Посетио је и остала Молучка острва, укључујући Тернат и Мор. Кратко након Ускрса вратио се на Амбон, па на Малаку. Био је разочаран вођством у Гои, па је писао краљу Жоау III и тражио да се успостави инквизиција у Гои. Инквизиција је почела са радом тек осам година након његове смрти.

Иницирао је промену у источној Индонезији. Радио је од 1546—1547. на Молучким острвима и поставио темеље сталне мисије. Када је он напустио Молучка острва, други су наставили са његовим радом. До 1560-их било је 10.000 католика у том подручју, највише на Амбону. До 1590-их било их је 50.000 до 60.000.

У децембру 1547. срео је јапанског племића Анџира из Кагошиме. Анџиро је чуо за Хавијера, па је путовао из Јапана да га сретне. Анџиро је био оптужен за убиство у Јапану, па је побегао. Франсиску Хавијеру Анџиро је отворио срце и причао му је о свом бившем животу и обичајима и култури Јапана. Анџиро је био самурај и због тога је био погодан преводилац и вешт посредник за Хавијерову мисију у Јапану. Хавијер се интересовао за могућност мисије у Јапану. Најпре је крстио Анџира, који је постао Пауло де Санта Фе. Анџиро му је помогао да преведе неколико параграфа хришћанског учења на фонетски јапански, што је Хавијер онда научио напамет.

Вратио се 1548. у Индију. Око 15 месеци је био заузет разним путовањима и администрацијом. Није био задовољан нехришћанским животом и понашањем дела Португалаца. Напустио је Гоу 15. априла 1549. Зауставио се у Малаки и посетио Кантон. Пратио га је Анџиро, два друга Јапанца, Козме де Торес и Хуан Фернандез. Са собом је понио и поклоне за цара Јапана, јер је намеравао да се представи као апостолски нунције.

Путовања светог Франсиска Хавијера

Стигао је 27. јула 1549. до Јапана, али тек се 15. августа искрцао код Кагошиме на острву Кјушу. Срдачно је дочекан и боравио је код породице Анџиро до октобра 1550. Затим је боравио у Јамагучију, а кратко пред Божић отишао је у Кјото, али није успео да се сретне са царем. Вратио се у Јамагучи марта 1551. и даимјо провинције му је дозволио да проповеда. Пошто није течно говорио јапански ограничио се на гласно читање превода катехизма. Монаси шингон будизма су га лепо дочекали јер је за бога користио једну будистичку реч. Касније је променио име за бога на јапанском. Хавијер је две године радио док није успоставио свога наследника језуиту. Одлучио је да се врати у Индију. Враћајући се задесило га је невреме, па се зауставио на једном острву близу Кантона у Кини. Ту је срео старог пријатеља једног богатог португалског трговца Дијега Переиру. Дијего му је показао писмо једнога Португалца, који је био затворен у Кантону и молио је да португалски амбасадор замоли цара да га пусте. Хавијер се вратио у јануару 1552. у Гоу. Са Переиром је кренуо у априлу 1552. за Кину. Себе је представљао као апостолског нунција, а Переиру као португалског амбасадора. На путу је уочио да је заборавио папире, који доказују да је он апостолски нунције. У Малаки су имали проблема са једним капетаном, који му није признао да је нунције, а ни Переири да је амбасадор и захтевао је да предају поклоне што носе кинеском цару.

Почетком септембра 1552. дошао је до кинеског острва Шангчуана, око 200 km југозападно од данашњег Хонг Конга. Тада га је пратио један студент језуита Алваро Фереира, Кинез Антонио и слуга. Око средине новембра послао је Фереиру са поруком да ће отићи у Кину.

Смрт

Позлило му је 21. новембра на острву Шангчуан. Умро је 3. децембра 1552. у доби од 46 година. Био је најпре сахрањен на кинеском острву, затим је тело однесено на Малаку, па у Гоу. Данас се његове мошти налазе у Базилици Христова рођења у Гои. Десна Хавијерова подлактица је изложена у главној језуитској цркви у Риму.

Литература

• This article incorporates material from the Schaff-Herzog Encyclopedia of Religion
• Brodrick, James (1952). Saint Francis Xavier (1506–1552). London: Burns, Oates & Washbourne Ltd. стр. 558. 
• Coleridge, Henry James (1872) [1876]. The life and letters of St. Francis Xavier. 1. London: Burns and Oates. Архивирано из оригинала 2008. г. Приступљено 04. 11. 2014. 
• De Rosa, Giuseppe (2006). Gesuiti (на језику: Italian). Elledici. стр. 148. ISBN 9788801034400. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• George M. Moraes (1952): St. Francis Xavier, Apostolic Nuncio (1542-52), Bombay, Konkan Institute of Arts and Science, 35p.
• Jou, Albert (1984). The Saint on a Mission. . Anand Press, Anand, India.
• Pinch, William R., "The Corpse and Cult of St. Francis Xavier, 1552–1623", in Mathew N. Schmalz and Peter Gottschalk ed. Engaging South Asian Religions: Boundaries, Appropriations, and Resistances (New York, State University of New York Press, 2011)
•  Astrain, Antonio (1909). „St. Francis Xavier”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 6. New York: Robert Appleton Company. 
• Attwater, Donald (1965). The Penguin Dictionary of Saints. Penguin. 
• Davies, Stephen (2016). „Achille-Antoine Hermitte's surviving building”. Journal of the Royal Asiatic Society Hong Kong Branch. 56: 92—110. JSTOR jroyaaisasocihkb.56.92. 
• Duignan, Peter (1958). „Early Jesuit Missionaries: A Suggestion for Further Study”. American Anthropologist. 60 (4): 725—732. ISSN 0002-7294. JSTOR 665677. doi:10.1525/aa.1958.60.4.02a00090 . 
• Kadič, Ante (1961). „St. Francis Xavier and Marko Marulić”. The Slavic and East European Journal. 5 (1): 12—18. JSTOR 304533. doi:10.2307/304533. 
• Lach, Donald Frederick (1994). Asia in the making of Europe: A century of wonder. The literary arts. The scholarly disciplines. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-46733-7. 
• Neill, Stephen (2004) [1984]. A History of Christianity in India: The Beginnings to AD 1707. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521548854. 
• Pacheco, Diego (1974). „Xavier and Tanegashima”. Monumenta Nipponica. 29 (4): 477—480. ISSN 0027-0741. JSTOR 2383897. doi:10.2307/2383897. 
• Rao, R.P (1963). Portuguese Rule in Goa: 1510-1961. Asia Publishing House. 
• Sagredo, Iñaki (2006). Navarra: castillos que defendieron el Reino [Navarre: castles that defended the Kingdom] (на језику: шпански). 1. Pamiela. ISBN 978-84-7681-477-2. 
• Guo, Nanyan (2020). Making Xavier's Dream Real: Vernacular Writings of Catholic Missionaries in Modern Japan (First English изд.). Tokyo: Japan Publishing Industry Foundation for Culture. ISBN 978-4-86658-134-7. 
• Jayne, Kingsley Garland (1911). „Xavier, Francisco de”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 28 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 882—883. 
• Andrew Dickson White (1896 first edition. A classic work constantly reprinted) A History of the Warfare of Science with Theology in Christendom, See chapter 13, part 2, Growth of Legends of Healing: the life of Saint Francis Xavier as a typical example.

Спољашње везе

• Official website of Basilica of Bom Jesus, Old Goa
• Basilica of Bom Jesus, Old Goa The Shrine of Saint Francis Xavier
• The Life of St. Francis Xavier Архивирано на сајту Wayback Machine (24. јул 2011)
• The life and letters of St. Francis Xavier
• Saint François Xavier
• Picture of Shangchuan island. The chapel marks the location of his death
• The Miracles of St Francis Xavier by John Hardon, SJ
• Brief History of Saint Francis Xavier
• Colonnade Statue St Peter's Square
• Франсиско Хавијер на сајту Internet Archive (језик: енглески)
• Франсиско Хавијер на сајту LibriVox (језик: енглески)