Флаута
 |
Флаута је дрвени дувачки инструмент средњег и високог регистра. Звук производи дејством ваздушног језичка. Разликују се, по држању, уздужна или блок-флаута и савремена попречна флаута. На попречним флаутама, улазни отвор није на врху цеви, већ нешто ниже, на бочној страни и у њега се дува искоса да би се образовао језичак,[1] пошто га овај тип нема (за разлику од уздужних флаути), и дува се кроз гласницу (популарно прозорче), са усном испод писка. Извођачка техника је врло развијена и производња тона је на целом распону лака, па је ово један од најпокретљивијих и највиртуознијих инструмената. Такође, флаута је и изражајан инструмент, благог и светлог, идиличног звука.
Иако припада групи дрвених дувачких инструмената, флаута се израђује од метала. Распон флауте је знатан, и креће се од c1 до c4, док су још неки тонови (на слици у заградама) могући, али зависе од врсте и квалитета инструмента као и од способности извођача.
Флауте су најстарији постојећи музички инструменти. Палеолитички инструменти са ручно избушеним рупама су нађени. Бројене флауте које потичу из периода пре око 43.000 до 35.000 година су нађене у региону Швапске Јуре у данашњој Немачкој. Те флауте демонстрирају да је развијена музичка традиција постојала од најранијег периода модерног људског присуства у Европи.[2][3]
Етимологија и терминологија
[уреди | уреди извор]Реч flute се први пут појавила у енглеском језику током средњоенглеског периода, као floute,[4] или иначе као flowte, flo(y)te.[5] Она вероватно води порекло од старофранцуске речи flaute и од староокситанске речи flaüt,[4] или од старофранцуских речи fleüte, flaüte, flahute преко средњегорњенемачке речи floite или холандске речи fluit. Енглески глагол flout има исти лингвистички корен, и модерни холандски глагол fluiten још увек има исто значење.[6] Покушаји да се реч прати уназад до латинске речи flare (дувати, надувати) проглашени су „фонолошки немогућим” или „недопустивим”.[5] Прва позната употреба речи flute је била у 14. веку.[7] Према Оксфордском енглеском речнику, то је учинио Џефри Чосер у свом раду Кућа славних, око 1380. године.[5]
У данашње време, музичар који свира било који инструмент из флаутине фамилије се назива флаутистом,[8][9] или једноставно свирачем флауте (што је можда неутралније). Реч flutist је у употреби бар од 1603. године, што је најранији цитат наведен у Оксфордском енглеском речнику. Реч флаутиста је користио 1860. године Натаниел Хоторн у делу Мермерни Фаун, након што је реч била усвојена током 18. века из Италије (реч flautista, која је изведена из flauto), попут многих музичких термина у Енглеској од времена италијанске ренесансе. Други енглески термини, који су сад застарели, су fluter (15–19 век)[10][11][12] и flutenist (17–18 век).[6][13]
Историја
[уреди | уреди извор]
Најстарија флаута икад откривена је вероватно фрагмент фемура младог пећинског медведа, са два до четири отвора, нађен на археолошком налазишту Дивље бабе у Словенији који потиче од пре око 43.000 година. Међутим, овај налаз је био оспорен.[14][15] Године 2008 још једна флаута стара око 35.000 година је откривена у пећини Хобл Фелса у близини Улма, Немачка.[16] Ова флаута са пет отвора има устник V-облика и начињена је од кости крила лешинара. Истраживачи који су учествовали у овом открићу су званично објавили своје налазе у часопису Природа, у августу 2009.[17] Ово откриће је исто тако било најстарији потврђени налаз било ког музичког инструмента у историји,[18] док поновним датирањем флаута нађених у пећини Гајсенклестерле није утврђено да су оне још старије, и да потичу из периода пре 42.000 до 43.000 година.[3]
Флаута, једна од неколико нађених, откривена је у пећини Хобл Фелс поред Венере из Хобл Фелса и недалеко од најстарије познате људске резбарије.[19] При најави открића, научници су изјавили да „налази демонстрирају присуство добро успостављена музичке традиције у време када су модерни људи колонизовали Европу”.[20] Научници су такође предложили да откриће флауте може да помогне да се објасни „вероватни бехавиорални и когнитивни јаз између” неандерталаца и раних модерних људи.[18]
Флаута са три отвора, 18,7 cm дуга, направљена од мамутских кљова (из пећине Гајсенклестерле, у близини Улма, у јужним немачким Алпима која потиче из периода од пре 30.000 до 37.000 година)[21] је откривена 2004. године, и две флауте направљене од лабудових костију ископане деценију раније (из исте пећине у Немачкој, датиране на пре око 36.000 година) су међу најстаријим познатим музичким инструментима.
Функционални 9.000 година стар гуди инструмент (дословно, „коштана флаута”) ескавиран је из гробнице у Ђаху заједно са 29 других нефункционалних инструмената,[22] направљен од кости крила црвено-крунског ждрала са по пет отвора на сваком, у централној кинеској провинцији Хенан.[23] Најранија постојећа кинеска попречна флаута је чи (篪) флаута откривена у гробници маркиза Јиа од Ценга на локацији Суејџоу у провинцији Хубеј у Кина. Она потиче из 433. године п. н. е, из касне династије Џоу.[24] Она је направљена од лакираног бамбуса, има затворене крајеве и пет заустављача који су са стране флауте, уместо на горњој страни. Чи флауте се помињу у делу Класика поезије, коју је саставио и уредио Конфучије, према традицији.
Најранија писана референца на флауту потиче са таблице са натписом на клинастом писму у сумерском језику која је датирана на око 2600–2700. п. н. е.[25] Флауте се помињу на недавно преведеној таблици са епом о Гилгамешу, једној епској поеми чији развој обухвата период од приближно 2100–600. п. н. е.[26] Додатно, сет таблица написаних клинастим писмом, познатих као „музички текстови”, пружа прецизна упутства за подешавање седам скала дувачког инструмента (за који се претпоставља да је вавилонска лира). Једна од тих скала се назива embūbum, што је акадска реч за „флауту”.[26]
Библија, у Генези 4:21, наводи да је Јубал био „отац свих оних који свирају угаб и кинор”. Део тумача Библије сматра да се од ових бивших хебрејских назива први односи на неки дувачки инструмент, или дувачке инструменте генерално, док се други односи на гудачки инструмент, или гудачке инструменте генерално. Као такав, Јубал се сматра у јудејско-хришћанској традицији изумитељом флауте (реч која се користи у неким преводима овог библијског пасуса).[27] На другим местима у Библији, флаута се назива „чалил” (ок корена речи за шушљину), специфично у 1 Самуилу 10:5, 1 Краљевима 1:40, Исаију 5:12 и 30:29, и Јеремији 48:36.[28] Археолошким ископавањима у Светој земљи су откривене флауте из бронзаног доба (око 4000-1200. п. н. е.) и гвозденог доба (1200-586. п. н. е.), при чему је каснија ера била „сведок стварања Израелитског краљевства и његове поделе у два краљевства Израела и Јудеје”.[27]
Неке од раних флаута су биле направљене од цеваница (костију потколенице). Флаута је исто тако била есенцијални део индијске културе и митологије,[29] и попречне флауте према неким изворима потичу из Индије[30][31] јер се у индијској литератури из 1500. п. н. е. могу наћи донекле нејасне референце о попречној флаути.[32]
Акустика
[уреди | уреди извор]Флаута производи звук када струја ваздуха усмерена преко отвора на инструменту ствара вибрацију ваздуха у отвору.[33][34] Ваздушна струја ствара Бернулијев ефекат или сифон. Ово побуђује ваздух који се налази у обично цилиндричној резонантној шупљини унутар флауте. Флаутиста мења висину тона звука који је произведен отварањем и затварањем отвора на телу инструмента, чиме се мења ефективна дужина резонатора и његова кореспондирајућа резонантна фреквенција. Варирањем ваздушног притиска, флаутиста исто тако мења висину тона путем узроковања да ваздух у флаути резонује на хармонијској, пре него на фундаменталној фреквенцији без отварања или затварања отвора.[35]
Геометрија главног зглоба је посебно критична за акустичну перформансу и тон,[36] мада не постоји јасан консензус о одређеном облику међу произвођачима. Сматра се да је најкритичнији параметар акустична импеданција отвора на амбажури.[37] Критичне променљиве које утичу на ову акустичну импеданцу укључују: дужину оџака (отвора између усника и главе цеви), пречник оџака и радијус или закривљеност крајева оџака и свако пројектовано ограничење у „грлу” инструмента, као што је то у јапанској Нохкан флаути.
У једној студији професионални флаутисти са завезаним очима нису могли да утврде значајне разлике између флаута направљених од различитих метала.[38] У два различита сета „слепог” слушања, ни једна флаута није била коректно идентификована при првом слушању, док је при другом слушању једино сребрна флаута била идентификована. Ова студија је извела закључак да „нема евиденције материјал зида инструмента има било какав значајан ефекат на боју звука или динамички опсег”.
Типови
[уреди | уреди извор]Пиколо флаута
[уреди | уреди извор]
ит. flauto piccolo
нем. kleine Flöte
фр. petite flûte
ен. piccolo
рус. малая флейта
Скраћено Piccolo. Мала флаута, дупло краћа од велике, по звуку највиши дувачки инструмент са распоном од d1 до c4 (писано d до c3). Спада у транспонујуће инструменте, односно, оне које звуче више или ниже од записаног. Пиколо се записује октаву ниже од звучања. У тројном саставу оркестра, који је и најчешћи симфонијски састав, један свирач свира пиколо, или, ако се не преклапају деонице, флаутиста који је трећа флаута (III Флаута) узима и пиколо, што се записује III fl. muta in Picc..
Остале флауте
[уреди | уреди извор]Осим ове две флауте, у употреби се може наћи и алт-флаута (ит. flauto contralto, нем. Alt-Flöte, фр. flûte en sol (fa), ен. alto flute, рус. альтовая флейта) која се гради у два регистарска облика in G (Sol) и in F (Fa) и чији је писани распон од c до f3 (in G звучи кварту више, а in F квинту ниже).
Моцарт је писао и за флажолет флауту (писаног обима d1-d3, која звучи ундециму више), а такође су познате и велика флаута in F (Fa) и мала и велика in Es (E♭), као и in Des (D♭). На крају поменућемо и бас-флауту (писаног обима c1-f3, која звучи октаву ниже), али се она више не користи.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „edge-blown aerophone - OnMusic Dictionary”. OnMusic Dictionary. Приступљено 14. 9. 2015.
- ^ Wilford, John N. (24. 6. 2009). „Flutes Offer Clues to Stone-Age Music”. Nature. 459 (7244): 248—52. Bibcode:2009Natur.459..248C. PMID 19444215. S2CID 205216692. doi:10.1038/nature07995. Генерални сажетак – The New York Times.. Citation on p. 248.
- ^ а б Higham, Thomas; Basell, Laura; Jacobi, Roger; Wood, Rachel; Ramsey, Christopher Bronk; Conard, Nicholas J. (2012). „Τesting models for the beginnings of the Aurignacian and the advent of figurative art and music: The radiocarbon chronology of Geißenklösterle”. Journal of Human Evolution. 62 (6): 664—76. PMID 22575323. doi:10.1016/j.jhevol.2012.03.003.
- ^ а б „Flute”. The Free Dictionary By Farlex. Приступљено 25. 5. 2012.
- ^ а б в Simpson, J. A. and Weiner, E. S. C. (eds.), "flute, n.1", Oxford English Dictionary, second edition. 20 vols. Oxford: Clarendon Press; New York. . Oxford University Press. 1989. ISBN 978-0-19-861186-8. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - ^ а б Smith, Fenwick. „Is it flutist or flautist?”. Архивирано из оригинала 16. 1. 2014. г. Приступљено 5. 1. 2015.
- ^ „Flute”. Merriam-Webster. 11. 10. 2023. Приступљено 25. 5. 2012.
- ^ „Flutist”. Oxford English Dictionary (American English). Архивирано из оригинала 11. 01. 2015. г. Приступљено 5. 1. 2015.
- ^ „Flautist”. Oxford English Dictionary (British & World English). Архивирано из оригинала 11. 01. 2015. г. Приступљено 5. 1. 2015.
- ^ „Fluter (c.1400)”. Oxford English Dictionary.
- ^ „Fluter”. Webster's Revised Unabridged Dictionary of the English Language. Архивирано из оригинала 11. 1. 2015. г. Приступљено 5. 1. 2015.
- ^ „Fluter”. Random House Dictionary and Collins English Dictionary. Приступљено 5. 1. 2015.
- ^ Flutenist. The Century Dictionary and Cyclopedia. 1906. Приступљено 5. 1. 2015.
- ^ Tenenbaum, David (јун 2000). „Neanderthal jam”. The Why Files. University of Wisconsin, Board of Regents. Архивирано из оригинала 05. 01. 2001. г. Приступљено 14. 3. 2006.
- ^ Flute History, UCLA. Приступљено June 2007.
- ^ Ghosh, Pallab. (2009-06-25) „BBC: 'Oldest musical instrument' found”. BBC News. Приступљено 10. 8. 2013.
- ^ Conard, Nicholas J.; Malina, Maria; Münzel, Susanne C. (август 2009). „New Flutes Document the Earliest Musical Tradition in Southwestern Germany”. Nature. 460 (7256): 737—40. Bibcode:2009Natur.460..737C. ISSN 0028-0836. PMID 19553935. S2CID 4336590. doi:10.1038/nature08169.
- ^ а б „'Oldest musical instrument' found”. BBC news. 25. 6. 2009. Приступљено 26. 6. 2009.
- ^ „Music for cavemen”. MSNBC. 24. 6. 2009. Архивирано из оригинала 26. 6. 2009. г. Приступљено 26. 6. 2009.
- ^ „Flutes Offer Clues to Stone-Age Music”. The New York Times. 24. 6. 2009. Приступљено 26. 6. 2009.
- ^ „Archeologists discover ice age dwellers' flute”. CBC Arts. Canadian Broadcasting Corporation. 30. 12. 2004. Архивирано из оригинала 28. 5. 2009. г. Приступљено 21. 4. 2009.
- ^ The bone age flute. BBC. September 23, 1999.
- ^ Zhang, Juzhong; Xiao, Xinghua; Lee, Yun Kuen (децембар 2004). „The early development of music. Analysis of the Jiahu bone flutes”. Antiquity. 78 (302): 769—778. S2CID 163825761. doi:10.1017/s0003598x00113432. Архивирано из оригинала 3. 6. 2013. г.
- ^ Goodman, Howard L. (2010). Xun Xu and the politics of precision in third-century AD China. Brill Publishers. стр. 226. ISBN 978-90-04-18337-7.
- ^ Goss, Clint (2012). „The Development of Flutes in Europe and Asia”. Flutopedia. Приступљено 8. 1. 2012.
- ^ а б Goss, Clint (2012). „Flutes of Gilgamesh and Ancient Mesopotamia”. Flutopedia. Приступљено 8. 1. 2012.
- ^ а б Judith Cohen, "Review of 'Music in Ancient Israel/Palestine: Archaeological, Written, and Comparative Sources', by Joachim Braun". Min-Ad: Israel Studies in Musicology Online. Vol. 3. (2004). http://www.biu.ac.il/hu/mu/min-ad04/BraunRev-2.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (19. септембар 2020)
- ^ Strong's Hebrew Concordance, "chalil". http://biblesuite.com/hebrew/2485.htm
- ^ Hoiberg, Dale; Ramchandani, Indu (2000). Students' Britannica India. Mumbai: Popular Prakashan. стр. 125. ISBN 978-0-85229-760-5.
- ^ Chaturvedi, Mamta (2001). How to Play Flute & Shehnai. New Delhi: Diamond Pocket Books (P) Ltd. стр. 7. ISBN 978-81-288-1476-1.
- ^ Morse, Constance (1968). Music and Music-makers. New Hampshire: Ayer Publishing. стр. 7. ISBN 978-0-8369-0724-7.
- ^ Arvey, Verna (2007). Choreographic Music for the Dance. London: Read Country Books. стр. 36. ISBN 978-1-4067-5847-4.
- ^ Flute acoustics, UNSW. Приступљено June 2007.
- ^ Wolfe, Joe. „Introduction to flute acoustics”. UNSW Music Acoustics. Приступљено 18. 1. 2006.
- ^ „The Flute”. HyperPhysics. Приступљено 20. 3. 2016.
- ^ Spell, Eldred (1983). „Anatomy of a Headjoint”. The Flute Worker. ISSN 0737-8459. Архивирано из оригинала 16. 11. 2007. г.
- ^ Wolfe, Joe. „Acoustic impedance of the flute”. Flute acoustics: an introduction.
- ^ Widholm, G.; Linortner, R.; Kausel, W.; Bertsch, M. (2001). „Silver, gold, platinum—and the sound of the flute”. Proc. International Symposium on Musical Acoustics: 277—280. Архивирано из оригинала 13. 3. 2008. г.
Литература
[уреди | уреди извор]- Goodman, Howard L. (2010). Xun Xu and the politics of precision in third-century AD China. Brill Publishers. стр. 226. ISBN 978-90-04-18337-7.
- Buchanan, Donna A. 2001. "Bulgaria §II: Traditional Music, 2: Characteristics of Pre-Socialist Musical Culture, 1800–1944, (iii): Instruments". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan Publishers.
- Crane, Frederick (1972). Extant Medieval Musical Instruments: A Provisional Catalogue by Types. Iowa City: University of Iowa Press. ISBN 978-0-87745-022-1.
- Galway, James. Flute. Yehudi Menuhin Music Guides. Flute. London: Macdonald. 1982. ISBN 978-0-356-04711-9. (cloth). Galway, James (1982). Flute. Macdonald. ISBN 978-0-356-04712-6. (pbk.) New York. Flute. Schirmer Books. 1982. ISBN 978-0-02-871380-9. Reprinted London: Kahn & Averill London: Khan & Averill. Galway, James (1990). Flute. Kahn & Averill. ISBN 978-1-871082-13-5.
- Phelan, James, The Complete Guide to the [Flute and Piccolo], second edition. [S.l.]: Burkart-Phelan, Inc., 2004. Phelan, James (2004). The Complete Guide to the Flute and Piccolo. Burkart-Phelan, Incorporated. ISBN 978-0-9703753-0-8.
- Putnik, Edwin. The Art of Flute Playing. Evanston, Illinois: Summy-Birchard Inc. Revised edition 1973, Princeton, New Jersey and Evanston, Illinois. Putnik, Edwin (1970). The Art of Flute Playing. Summy-Birchard Company. ISBN 978-0-87487-077-0.
- Toff, Nancy (1985). The Flute Book: A Complete Guide for Students and Performers. New York: Charles's Scribners Sons. ISBN 978-0-684-18241-4. Newton Abbot: David & Charles. Toff, Nancy (1985). The Flute Book: A Complete Guide for Students and Performers. David & Charles. ISBN 978-0-7153-8771-9. Second Edition New York. . Oxford University Press. 1996. ISBN 978-0-19-510502-5. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - Wye, Trevor (1988). Proper Flute Playing: A Companion to the Practice Books. London: Novello. ISBN 978-0-7119-8465-3.
- Maclagan, Susan J. "A Dictionary for the Modern Flutist", Lanham, Maryland, USA. A Dictionary for the Modern Flutist. Scarecrow Press. 2009. ISBN 978-0-8108-6711-6.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Ardal Powell. "Flute." Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press.
- Essay on the Jiahu flutes
- Walking Stick Flute and Oboe, Georg Henrich Scherer, Butzbach, ca. 1750–57
- Glass flute, Claude Laurent, Paris, 1813
- Porcelain flute, Saxony, 1760–1790
- Pair of ivory flutes by Johann Wilhelm Oberlender, mid 18th century, Nuremberg
- Flute by Garion, Paris, ca. 1720–1740
- nature.com New flutes document the earliest musical tradition in southwestern Germany
- Флаута на сајту Curlie (језик: енглески)
- Flute acoustics
- Folk flutes (Polish folk musical instruments)
