Канопус
| Положај на небу Епоха J2000 Равнодневница J2000 | |
|---|---|
| Сазвежђе | Прамац |
| Изговор | /kəˈnoʊpəs/[1] |
| Ректасцензија | 06h 23m 57.10988s[2] |
| Деклинација | −52° 41′ 44.3810″[2] |
| Привидна магнитуда (В) | −0.74[3] |
| Карактеристике | |
| Спектрални тип | A9 II[4][5] |
| U−B индекс боја | +0.10[3] |
| B−V индекс боја | +0.15[3] |
| Астрометрија | |
| Радијална брзина (Rv) | 20,3±0,5[6] km/s |
| Сопствено кретање (μ) | РА: 19.93[2] мас/г Дек.: 23.24[2] мас/г |
| Паралакса (π) | 10.55 ± 0.56[2] мас |
| Растојање | 310 ± 20 ly (95 ± 5 пс) |
| Апсолутна магнитуда (MV) | –5.71[7] |
| Детаљи | |
| Маса | 8,0±0,3[8] (2013) 10,1±0,1[9] (2011) M☉ |
| Полупречник | 71±4[8] (2013) 73,3±5,2[10] (2021) R☉ |
| Луминозност | 10,700[8] L☉ |
| Површинска гравитација (log g) | 1,70±0,05[10] цгс |
| Температура | 7,400[11] K |
| Металичност [Fe/H] | –0.07[7] dex |
| Ротација | ≥298 d[12] |
| Ротациона брзина (v sin i) | 9[11] km/s |
| Старост | 25,1±2,5[9] Myr |
| Друге ознаке | |
| Референтне базе података | |
| SIMBAD | data |
.jpg)
Канопус или алфа Прамца (лат. Canopus, α Carinae, α Car) је најсјајнија звезда сазвежђа Прамац и друга најсјајнија звезда ноћног неба.[14][15] Име је добила по Канобу (грч. Κάνωβος), митском Менелајевом навигатору који је одвео грчку флоту до Троје.[16][17]
Канопус је део Шкорпија-Кентаур асоцијације, групе младих звезда које су настале заједно и заједно се крећу кроз галаксију.[18]
Номенклатура
[уреди | уреди извор]Име Canopus је латинизација старогрчког имена Κάνωβος/Kanôbos, забележеног у Алмагесту Клаудија Птоломеја (око 150. нове ере). Ератостен је користио исти правопис.[19] Хипарх је то написао као Κάνωπος. Џон Фламстид је писао Канобус,[20] као и Едмонд Халеј у свом Catalogus Stellarum Australium[21] из 1679. године. Име има два могућа извођења, оба наведена у Ричард Хинкли Аленовом делу Имена звезда: Њихово знање и значење.
- Арго Навис је био брод који су користили Јасон и Аргонаути у легенди о Тројанском рату. Најсјајнија звезда у сазвежђу добила је име пилота брода из друге грчке легенде: Канопус, пилот Менелајевог брода у његовој потрази да поврати Хелену од Троје након што ју је узео Париз.[22]
- Срушена древна египатска лука по имену Канопус лежи близу ушћа Нила, места битке на Нилу. Претпоставља се да је њено име изведено од египатског коптског Kahi Nub („Златна земља“), што се односи на то како би се Канопус појавио близу хоризонта у старом Египту, поцрвенео атмосферским изумирањем са те позиције.[22][23]
У 2016. години, Међународна астрономска унија организовала је Радну групу за имена звезда (WGSN) за каталогизацију и стандардизацију подробних имена за звезде.[24] Први билтен WGSN-а из јула 2016. укључивао је табелу прве две групе имена које је одобрио WGSN, укључујући Канопус за ову звезду.[25] Канопус је сада укључен у IAU каталог имена звезда.[26]
Положај на небу
[уреди | уреди извор]Канопус је звезда јужног неба и није видљив северније од 26° северне географске ширине. То повлачи да није видљив из Атине, али се види из Александрије. Први га је описао Ератостен, који је радио у Александрији, под називом Περίγειος — што на грчком значи „близу земље“, с обзиром на то та тако далеко на северу Канопус никада не излази високо изнад хоризонта. Касније, код Птоломеја, постаје део сазвежђа Argo navis (брод Арго). Када је Никола Луј де Лакај поделио Argo navis на данашња Прамац, Крму и Једра, Канопус је постао део Прамца.[16]
Због свог сјаја, античким морепловцима северне хемисфере, али који су се налазили довољно јужно да га виде, Канопус је указивао на смер југа. С обзиром на то да се налази довољно исод равни еклиптике, посматрано из свемира Сунце га никада не заклања, због чега га многи савремени сателити користе за оријентацију тако што имају посебну „камеру за праћење Канопуса“ (енгл. Canopus Star Tracker).[15][16]
Физичке особине
[уреди | уреди извор]Канопус је редак пример светлог џина (или суперџина, зависно од извора) класе F.[27] Гледан голим оком, Канопус је бео, за разлику од већине звезда F класе, које се обично описују као жућкастобеле.[15]
На основу удаљености Канопуса од Сунца (310 светлосних година уз грешку од ±5%, након друге редукције података Хипаркоса) и температуре од 7280 К, израчунати су остали физички параметри: луминозност 13.300 пута већа од Сунчеве и радијус 73 пута већи од Сунчевог. Директним мерењем радијуса на основу угаоне величине и удаљености добија се вредност од 71 радијуса Синца.[14]
Корона Канопуса је изузетно врела, загрејана магнетним пољем звезде, и видљива је и у X и у радио делу спектра.[14]
Џинови класе F могу бити и у фази преласка у облик црвеног џина или изласка из тог облика.[15] Маса Канопуса је процењена на 8 до 9 маса Сунца. Фузија водоника у хелијум у језгру Канопуса је завршена, у току је фузија хелијума у угљеник и кисеоник. Канопус је највероватније на путу преласка из црвеног џина у бели патуљак, а ако је тачна друга опција — да је у фази уласка у стадијум црвеног џина, онда је његова маса ближа горњној граници процене. Један од могућих сценарија је да ће се фузија наставити и фузијом угљеника, али да неће доћи до стварања гвожђа — у том случају би Канопу прешао у редак облик неон-кисеоничног белог патуљка уместо убичајеног угљеник-кисеоничног облика.[14]
Канопус у књижевности
[уреди | уреди извор]Канопус је звезда око које кружи планета Аракис из популарног научнофантастичног серијала Френка Херберта Дина.[27]
Види још
[уреди | уреди извор]- Списак звезда по сјају
- Ета Прамца, звезда у истом сазвежђу чији је сјај крајем 19. века надмашивао Канопус
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Canopus”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005. (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
- ^ а б в г д van Leeuwen, F. (2007). „Validation of the new Hipparcos reduction”. Astronomy and Astrophysics. 474 (2): 653—664. Bibcode:2007A&A...474..653V. S2CID 18759600. arXiv:0708.1752
. doi:10.1051/0004-6361:20078357. Vizier catalog entry
- ^ а б в Ducati, J. R. (2002). „Catalogue of Stellar Photometry in Johnson's 11-color system”. CDS/ADC Collection of Electronic Catalogues. 2237: 0. Bibcode:2002yCat.2237....0D. Vizier catalog entry
- ^ Gray, R. O.; Garrison, R. F. (1989). „The early F-type stars – Refined classification, confrontation with Stromgren photometry, and the effects of rotation”. Astrophysical Journal Supplement Series. 69: 301. Bibcode:1989ApJS...69..301G. doi:10.1086/191315.
- ^ Lopez-Cruz, O.; Garrison, R. F. (1993). „A Spectroscopic Study of High Galactic Latitude F Supergiant Stars”. Luminous High-Latitude Stars. The International Workshop on Luminous High-Latitude Stars. 45: 59. Bibcode:1993ASPC...45...59L.
- ^ Gontcharov, G. A. (2007). „Pullkovo Compilation of Radial Velocities for 39495 Hipparcos stars in a common system”. Astronomy Letters. 32 (1): 759—771. Bibcode:2006AstL...32..759G. S2CID 119231169. arXiv:1606.08053 . doi:10.1134/S1063773706110065. Vizier catalog entry
- ^ а б Smiljanic, R.; Barbuy, B.; De Medeiros, J. R.; Maeder, A. (2006). „CNO in evolved intermediate mass stars”. Astronomy and Astrophysics. 449 (2): 655. Bibcode:2006A&A...449..655S. S2CID 3711409. arXiv:astro-ph/0511329 . doi:10.1051/0004-6361:20054377.
- ^ а б в Cruzalèbes, P.; Jorissen, A.; Rabbia, Y.; Sacuto, S.; Chiavassa, A.; Pasquato, E.; Plez, B.; Eriksson, K.; Spang, A.; Chesneau, O. (2013). „Fundamental parameters of 16 late-type stars derived from their angular diameter measured with VLTI/AMBER”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 434 (1): 437—450. Bibcode:2013MNRAS.434..437C. S2CID 49573767. arXiv:1306.3288 . doi:10.1093/mnras/stt1037.
- ^ а б Tetzlaff, N.; Neuhäuser, R.; Hohle, M. M. (јануар 2011). „A catalogue of young runaway Hipparcos stars within 3 kpc from the Sun”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 410 (1): 190—200. Bibcode:2011MNRAS.410..190T. S2CID 118629873. arXiv:1007.4883 . doi:10.1111/j.1365-2966.2010.17434.x.
- ^ а б Domiciano De Souza, A.; Zorec, J.; Millour, F.; Le Bouquin, J.-B.; Spang, A.; Vakili, F. (2021). „Refined fundamental parameters of Canopus from combined near-IR interferometry and spectral energy distribution”. Astronomy & Astrophysics. 654: A19. Bibcode:2021A&A...654A..19D. arXiv:2109.07153 . doi:10.1051/0004-6361/202140478.
- ^ а б Ayres, Thomas R. (2018). „Cracking the Conundrum of F-supergiant Coronae”. The Astrophysical Journal. 854 (2): 95. Bibcode:2018ApJ...854...95A. S2CID 119101035. arXiv:1802.02552 . doi:10.3847/1538-4357/aaa6d7.
- ^ Testa, Paola; Drake, Jeremy J.; Peres, Giovanni (децембар 2004). „The Density of Coronal Plasma in Active Stellar Coronae”. The Astrophysical Journal. 617 (1): 508—530. Bibcode:2004ApJ...617..508T. S2CID 17532089. arXiv:astro-ph/0405019 . doi:10.1086/422355.
- ^ „alf Car”. SIMBAD. Centre de données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 2019-03-09.
- ^ а б в г Kaler, Jim (26. 06. 2009). „Canopus”. Приступљено 18. 01. 2013.
- ^ а б в г Coffey, Jerry (10. 12. 2009). „Canopus”. Universe Today. Приступљено 18. 01. 2013.
- ^ а б в Ridpath, Ian. „Carina (The Keel)”. Star Tales. Приступљено 18. 01. 2013.
- ^ „Carina the Keel”. STAR LORE - STORIES FROM THE STARS. Stargazers Astronomy. 2002. Архивирано из оригинала 11. 03. 2015. г. Приступљено 18. 01. 2013.
- ^ Kaler 2002, стр. 37
- ^ Ridpath, Ian. „Carina”. Star Tales. self-published. Приступљено 10. 12. 2015.
- ^ Flamsteed, John (1729). Atlas coelestis. London, United Kingdom. стр. Constellation Map of Southern Hemisphere.[мртва веза]
- ^ Halley, Edmond (1679). Catalogus stellarum australium; sive, Supplementum catalogi Tychenici, exhibens longitudines et latitudines stellarum fixarum, quae, prope polum Antarcticum sitae, in horizonte Uraniburgico Tychoni inconspicuae fuere, accurato calculo ex distantiis supputatas, & ad annum 1677 completum correctas...Accedit appendicula de rebus quibusdam astronomicis. London: T. James. стр. 30.
- ^ а б Allen, Richard Hinckley (1963) [1899]. Star Names: Their Lore and Meaning
(Revised изд.). New York: Dover Publications. стр. 67–72. ISBN 0-486-21079-0.
- ^ Lynn, W. T. (1905). „The brightest fixed star and its name”. The Observatory. 28: 289. Bibcode:1905Obs....28..289L.
- ^ „IAU Working Group on Star Names (WGSN)”. iau.org. International Astronomical Union. Приступљено 22. 5. 2016.
- ^ „Bulletin of the IAU Working Group on Star Names, No. 1” (PDF). iau.org. International Astronomical Union. Приступљено 2020-09-06.
- ^ „IAU Catalog of Star Names”. iau.org. International Astronomical Union. Приступљено 2020-09-06.
- ^ а б Sessions, Larry; Deborah Byrd (16. 02. 2012). „Canopus is home star of fictional Arrakis of Dune”. Earthsky Communications Inc. Приступљено 18. 01. 2013.
Литература
[уреди | уреди извор]- Makemson, Maud Worcester (1941). The Morning Star Rises: an account of Polynesian astronomy. Yale University Press. Bibcode:1941msra.book.....M.
- Schaaf, Fred (2008). The Brightest Stars: Discovering the Universe through the Sky's Most Brilliant Stars. Hoboken, NJ: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-70410-2.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Канопус у бази астрономских података SIMBAD (језик: енглески)
- Канопус на сајту Ashland Astronomy Studio (језик: енглески)
- Kaler, Jim (2002). The Hundred Greatest Stars. New York: Copernicus Books. стр. 37. ISBN 978-0-387-95436-3.
