Пређи на садржај

Комонвелт нација

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Британски комонвелт)
Комонвелт нација
Логотип Комонвелта
Земље чланице Комонвелта
Основана11. децембар 1931.[1]
Датум оснивања11. децембар 1931.[1]
Типмеђувладина организација
Метод деловањаземље чланице
ЛокацијаЛондон, SW1
Уједињено Краљевство
СедиштеМарлборо кућа
Чланови53 државе чланице
Службени језициенглески
ПредседникКир Стармер
Генерални секретарПатриша Скотланд
ВођаКраљ Чарлс III
Веб-сајтthecommonwealth.org
Застава Комонвелта нација

Комонвелт нација (енгл. Commonwealth of Nations[2]) је удружење независних суверених земаља широм света, од којих је већина била део територије Британске империје.[3] Познат је још и под називима Комонвелт (The Commonwealth), Британски Комонвелт нација (British Commonwealth of Nations) и Британски Комонвелт (British Commonwealth). Удружење је лабавог карактера; чланице, којих тренутно има 53, могу да напусте Комонвелт кад год желе.

На челу Комонвелта традиционално се налази британски монарх, тренутно краљ Чарлс III. Краљ представља симбол јединства држава Комонвелта и нема никакву суштинску извршну моћ. Већина чланица има сопствене шефове држава, док 16 њих признаје британског монарха као вођу. Те чланице се називају Крунске земље Комонвелта (енгл. Commonwealth Realms). Уједињено Краљевство нема моћ да кроз структуре Комонвелта на било који начин утиче на политику и унутрашња питања земаља чланица. Државе чланице немају правне обавезе једне према другима. Уместо тога, оне су уједињене језиком, историјом, културом и њиховим заједничким вредностима демократије, људских права и владавине закона.[4] Ове вредности су садржане у повељи Комонвелта[5] и промовишу се Играма Комонвелта сваке четири године.

Главне институције организације су Секретаријат Комонвелта, која има фокус на међувладиним аспектима, и Фондација Комонвелта, која се бави невладиним односима између држава чланица.[4] На челу Секретаријата Комонвелта, главне повезнице свих чланица, налази се генерални секретар Камалеш Шарма. Седиште Комонвелта се налази у Вестминстеру, Лондон.

Комонвелт датира из прве половине 20. века када је деколонизацијом Британског царства дошло до повећаног степена самоуправе његових територија. Оригинално је био креиран као Британски комонвелт нација[6] путем Балфурске декларације на Империјалној конференцији из 1926. године, и Уједињено Краљевство га је формализовало путем Вестминстерског статута из 1931. године. Садашњи Комонвелт нација је био формално конституисан Лондонском декларацијом из 1949. године, којом је модернизована заједница, и земље чланице су успостављене као „слободне и једнаке”.[7]

Земље Комонвелта покривају више од 29958050 km², што је еквивалентно са 20% светске копнене површине распоређене на шест насељених континената.

Историја

[уреди | уреди извор]

Иако је на бројним конвенцијама строго наглашено да Комонвелт нема никакве сличности са некадашњом Британском империјом, чињеница је да је Комонвелт незванични сукцесор распаднуте империје.

Већ крајем 19. века, у британским прекоморским поседима — колонијама најразличитијег статуса — јављају се снажни национални покрети који су за циљ имали ослобађање од британске власти. Распад империје је био постепен и не претерано турбулентан. Низ колонија добија самоуправу док се другима дају извесне повластице. Британски политичари са почетка 20. века се труде да нагласе како колоније ни на који начин нису подређене Британији већ да је то унија једнаких који деле верност према Круни. Ова формулација била је основ Вестминстерског статута из 1931. којом се овакво стање назвало Британским Комонвелтом нација.

Међутим, завршетком Другог светског рата, ратом разорена Британија више није имала моћ да сачува Империју. Независност бивших протектората и колонија значила је њен крај. Из ових разлога из назива заједнице се избацује асоцијација са Британијом што будућој организацији оставља име Комонвелт нација.

Узима се да модеран Комонвелт настаје Лондонском декларацијом из 1949. када је озваничена чињеница да су његове чланице независне суверене државе. Чланству нису приступили бројни бивши протекторати (Египат, Израел, Ирак, Судан, Катар, Уједињени Арапски Емирати, Бахреин…). Ирска је, такође, одлучила да не приступи Комонвелту.

Порекло концепта и успостављање појма

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Британска империја и Историографија Британске империје
Премијери пет земаља чланица 1944. године на Конференцији премијера Комонвелта. (Л-Д) Макензи Кинг (Канада), Џен Сматс (Јужна Африка), Винстон Черчил (Уједињено Краљевство), Питер Фрејзер (Нови Зеланд) и Џон Куртин (Аустралија)

Краљица Елизабета II, у њеном обраћању Канади на Дан Канаде 1959. године, истакла је да је конфедерација Канаде 1. јула 1867. била дан рођења „прве независне земље унутар Британског царства”. Она је изјавила: „Дакле, то такође означава почетак тог слободног удруживања независних држава које је сада познато као Комонвелт нација.”[8] Још је давне 1884. године Лорд Розбери описао, током своје посете Аустралији, измењену Британску империју, будући да су неке од њених колонија постале у већој мери независне, као „Комонвелт нација”.[9] Конференције британских и колонијалних премијера се одвијале периодично од прве одржане 1887. године, што је довело до креирања империјалних конференција 1911. године.[10]

Комонвелт се развио из империјалних конференција. Специфични предлог је представио Џен Сматс 1917. године кад је сковао термин „Британски комонвелт нација” и предвидео „будуће уставне односе и усклађивања у суштини” на Париској мировној конференцији 1919. учешћем делегата из доминиона као и Британије.[11][12] Термин је првобитно попримио империјално статутарно признање у Англо-ирском споразуму из 1921. године, када је појам Британски комонвелт нација заменио Британско царство у тексту заклетве чланова парламента Ирске слободне државе.[13]

Чланство

[уреди | уреди извор]
Чланство у Комонвелту (2018)
  Чланице
  Бивше чланице (Малдиви, Ирска и Зимбабве)
  Суспендоване чланице
  Британске прекоморске територије и Крунски поседи

Комонвелт тренутно броји 53 чланице. Заједно оне имају 1,9 милијарди становника, што значи да је око 30% светске популације у Комонвелту. Најмногољуднија је Индија, са око 1.210.200.422 становника, а Тувалу је члан са најмањим бројем становника, око 11.000. Комонвелт, односно његове чланице, заузимају површину од око 32 милиона квадратних километара.

Иако је чланство отворено за све који прихватају основне принципе и вредности Комонвелта, све чланице су имале некакве везе са историјском колонизацијом од стране Британије. Изузетак су Камерун и Мозамбик.

Бројне друге земље су потенцијални кандидати за чланство у Комонвелту. Палестина и Јемен су поднели пријаве док се сличан потез очекује и од Мјанмара. Израел, Јордан и Алжир ће се можда одлучити за чланство. Политичка сцена Ирске је подељена по питању да ли би Ирска требало да се поновно прикључи Комонвелту.

Чланство у Комонвелту је добровољног карактера, тако да свака од чланица може да га напусти по жељи. Иако Комонвелт нема институцију искључења из чланства последњих година је низ чланица (привремено) суспендовано из Секретаријата Комонвелта због неуспеха у одржавању демократских вредности и људских права. Уколико би нека од чланица Крунских земаља Комонвелта прогласила републику аутоматски би престала да буде чланица осим, као што је то био случај са Индијом, уколико се не донесе посебна одлука. Слична ситуација се одиграла и са Малдивима после њиховог унилатералног проглашења независности од Британије, који су касније поновно примљени у чланство.

Принципи, вредности и циљеви

[уреди | уреди извор]

Принципи и вредности Комонвелта у које чланице верују су уобличени у Декларацији објављеној у Харареу, Зимбабве током састанка шефова влада чланица. Они су, како у Декларацији (члан 4.) стоји, следећи:[14][15]

  • „ми верујемо да су међународни ред и мир, глобални економски напредак и владавина међународног права пресудни за безбедност и напредак човечанства;
  • ми верујемо у слободу појединца по закону, у једнака права за све грађане без обзира на пол, расу, боју, порекло или политичко опредељење, и у неотуђиво право појединца да кроз слободне и демократске политичке процесе учествује у уређењу друштва у коме живи;
  • ми видимо расне предрасуде и нетолеранцију као опасну болест и претњу здравом развитку, и расну дискриминацију као апсолутно зло;
  • ми се противимо свим облицима расне опресије, и посвећени смо принципима људског достојанства и једнакости;
  • ми схватамо важност и хитност економског и социјалног развитка ради задовољења основних потреба и аспирација огромне већине народа света, и желимо прогресивно уклањање широких разлика у стандардима живљења између наших чланица.”

Међутим, многи верују да је ова идеализована слика Комонвелта далеко од истине. У скорије време државници као председник Зимбабвеа Роберт Мугабе, су критиковали Комонвелт тврдњама да „Бели Комонвелт” кога чине чланице са претежно белом популацијом желе да преко Комонвелта искористе сиромашније афричке чланице утичући на политичке промене у афричким државама које су мотивисане расистичким и колонијалистичким нагонима. Он сматра да „Бели Комонвелт” жели да контролише Комонвелт као целину што га чини неоколонијалистичком организацијом.

Чланице Комонвелта су иницијално од чланства имали далеко више користи него што је то случај данас. Наиме, по оснивању Комонвелт је био значајан економски блок у којем су чланице под повољним условима на обострану корист међусобно трговале. Међутим, уласком УК у ЕУ већина ових повластица се угасило. Многи аналитичари се питају да ли је оправдано постојање организације чији је основни повезујући фактор историјска повезаност за Британију. Чињеница да значајније државе западне Европе и Северне Америке нису чланице Комонвелта у великој мери утиче на углед ове групације. Верује се да на глобалном нивоу Комонвелт нема претерани утицај и да је генерално он ремнант прошлости и чувар традиције. Једина поља на којима је Комонвелт посебно активан су ширење људских права и слобода као и демократије уопште. Културни аспекат сарадње међу чланицама је такође и битан а држављани угроженијих чланица имају одређене привилегије када је у питању школовање и имиграција у УК.

Унутрашња организација

[уреди | уреди извор]
Марлборо Хаус (енгл. Marlborough House) у Лондону је седиште секретаријата.

Као што је претходно речено, на челу Комонвелта се налази британски краљ Чарлс III. Иако се традиционално на челу Комонвелта налази владајући британски монарх ово право није загарантовано. Чарлсов наследник, Принц Вилијам од Велса уколико постане краљ ће морати да добије подршку земаља чланица испред Секретаријата Комонвелта уколико буде желео да предводи Комонвелт.

Секретаријат Комонвелта има извесну извршну моћ. Постоји од 1965. Стациониран је у Лондону. На челу се налази Генерални Секретар који има једног Заменика.

Најважније место доношења одлука су Састанци шефова влада земаља Комонвелта на којима се разматрају питања од заједничког интереса. На овим састанцима тежи се постизању компромиса и консензуса међу чланицама пре него наметање решења које подржава већина.

Званични језик организације је енглески.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Annex B — Territories Forming Part of the Commonwealth” (PDF). Her Majesty's Civil Service. септембар 2011. Архивирано из оригинала (PDF) 6. 12. 2011. г. Приступљено 19. 11. 2013. 
  2. ^ „BBC News – Profile: The Commonwealth”. news.bbc.co.uk. фебруар 2012. 
  3. ^ „About us”. The Commonwealth. Приступљено 3. 10. 2013. 
  4. ^ а б „The Commonwealth”. The Commonwealth. Архивирано из оригинала 19. 6. 2010. г. Приступљено 30. 6. 2013. 
  5. ^ „Charter of the Commonwealth”. The Commonwealth. Архивирано из оригинала 4. 1. 2013. г. Приступљено 30. 6. 2013. 
  6. ^ „IMPERIAL CONFERENCE 1926 INTER-IMPERIAL RELATIONS COMMITTEE REPORT, PROCEEDINGS AND MEMORANDA” (PDF). новембар 1926. Приступљено 14. 6. 2018. „Their position and mutual relation may be readily defined. They are autonomous Communities within the British Empire, equal in status, in no way subordinate one to another in any aspect of their domestic or external affairs, though united by a common allegiance to the Crown, and freely associated as members of the British Commonwealth of Nations'” 
  7. ^ „The London Declaration”. The Commonwealth. Архивирано из оригинала 6. 7. 2010. г. Приступљено 4. 7. 2013. 
  8. ^ Queen Elizabeth II (1. 7. 1959). Queen Elizabeth's 1959 Dominion Day Message. Government House (Rideau Hall), Ottawa: CBC. Приступљено 9. 11. 2015. 
  9. ^ „History – Though the modern Commonwealth is just 60 years old, the idea took root in the 19th century”. thecommonwealth.org. Commonwealth Secretariat. Архивирано из оригинала 19. 6. 2010. г. Приступљено 29. 7. 2011. 
  10. ^ Mole, Stuart (септембар 2004). „Seminars for statesmen': the evolution of the Commonwealth summit”. The Round Table. 93 (376): 533—546. S2CID 154616079. doi:10.1080/0035853042000289128. 
  11. ^ F.S. Crafford, Jan Smuts: A Biography. 2005. стр. 142. 
  12. ^ The Irish Oath of Allegiance, agreed in 1921, included the Irish Free State's „adherence to and membership of the group of nations forming the British Commonwealth of Nations”.
  13. ^ Pakenham, Frank (1972). Peace by ordeal: an account, from first-hand sources of the negotiation and signature of the Anglo-Irish Treaty 1921. Sidgwick and Jackson. ISBN 978-0-283-97908-8. 
  14. ^ „Singapore Declaration of Commonwealth Principles 1971” (PDF). thecommonwealth.org. Commonwealth Secretariat. 22. 1. 1971. Приступљено 15. 11. 2013. 
  15. ^ „Lusaka Declaration on Racism and Racial Prejudice”. Commonwealth Secretariat. 7. 8. 1979. Архивирано из оригинала 30. 9. 2006. г. Приступљено 3. 4. 2008. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Ashton, Sarah R (2007). „British government perspectives on the Commonwealth, 1964—71: An asset or a liability?.”. Journal of Imperial and Commonwealth History. 35 (1): 73—94. .
  • Bloomfield, Valerie (1976). Commonwealth Elections 1945—1970. .
  • Cook, Chris and John Paxton (1978). Commonwealth Political Facts. Macmillan. .
  • Jebb, Richard (1905). „Imperial Organization”. The Empire and the century. London: John Murray. стр. 332—348. 
  • Lloyd, Lorna (2007). Diplomacy with a difference: the Commonwealth Office of High Commissioner, 1880—2006. Brill. .
  • McIntyre, W. David (1977). The commonwealth of nations: Origins and impact, 1869—1971. U of Minnesota Press. ; Comprehensive coverage giving London's perspective on political and constitutional relations with each possession.
  • McIntyre, W. David (2001). A Guide to the Contemporary Commonwealth. Palgrave. ISBN 978-0-333-96310-4.  .
  • McIntyre, W (2008). „The Unofficial Commonwealth Relations Conferences, 1933—59: Precursors of the Tri-sector Commonwealth.”. David Journal of Imperial and Commonwealth History. 36 (4): 591—614. .
  • Madden, Frederick and John Darwin, eds (1994). The Dependent Empire, 1900—1948: Colonies, Protectorates, and the Mandates.  908 pp
  • Maitland, Donald. ed. Britain, the Commonwealth and Europe (Palgrave Macmillan UK, 2001) online
  • Mansergh, Nicholas (1982). The Commonwealth in the World. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-2492-3. ,. .
  • Moore, R.J (1988). Making the New Commonwealth. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-820112-0. .
  • Murphy, Philip (2013). Monarchy and the End of Empire. Oxford UP. ISBN 978-0-19-921423-5. doi:10.1093/acprof:oso/9780199214235.001.0001. 
  • Perkin, Harold (1989). „Teaching the nations how to play: sport and society in the British empire and Commonwealth.”. International Journal of the History of Sport. 6 (2): 145—155. .
  • Shaw, Timothy M (2008). Commonwealth: Inter- and Non-State Contributions to Global Governance. ISBN 978-0-415-35120-1. , Routledge.
  • Srinivasan, Krishnan (2005). The rise, decline and future of the British Commonwealth. Springer. .
  • Wheare, K. C (1960). The Constitutional Structure of the Commonwealth. Clarendon Press. ISBN 978-0-313-23624-2. .
  • Williams, Paul D (2005). „Blair's Britain and the Commonwealth.”. The Round Table. 94 (380): 381—391. .
  • Winks, Robin, ed (1966). The Historiography of the British Empire-Commonwealth: Trends, Interpretations and Resources. 
  • Madden, Frederick, ed (2000). The End of Empire: Dependencies since 1948: Select Documents on the Constitutional History of the British Empire and Commonwealth: The West Indies, British Honduras, Hong Kong, Fiji, Cyprus, Gibraltar, and the Falklands.  596pp
  • Madden, Frederick, and John Darwin, ed (1963). The Dependent Empire: 1900—1948: Colonies, Protectorates, and Mandates.  908pp
  • Mansergh, Nicholas, ed (1963). Documents and Speeches on Commonwealth Affairs, 1952—1962.  804pp

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Комонвелт_нација&oldid=28896110”