Пређи на садржај

Рембрант

С Википедије, слободне енциклопедије
Рембрант Харменсон ван Рајн
Аутопортрет, 1658.
Лични подаци
Датум рођења(1606-07-15)15. јул 1606.
Место рођењаЛајден, Холандија
Датум смрти4. октобар 1669.(1669-10-04) (63 год.)
Место смртиАмстердам, Холандија
Уметнички рад
ПравацБарок
ЕпохаСликарство барока
РегијаХоландско сликарство
Утицаји одПитер Ластман, Јакоб ван Сваненбург, Јан Ливенс
Утицао наФердинанд Бол, Герит Доу
Најважнија дела

Рембрант Харменсон ван Рајн (хол. Rembrandt Harmenszoon van Rijn; Лајден, 15. јул 1606Амстердам, 4. октобар 1669) био је холандски барокни сликар и графичар.

Један је од највештијих сликара „нарације” у историји уметности, изузетног умећа у уметности портрета и драмских сцена.[1] Рембрант је такође познат као сликар светла и сене и један од оних који су били склони бескомпромисном реализму тако да су неки његови критичари изјавили да је „више волео ружно од лепог”. Рембрант је највећи и најпознатији холандски сликар и један од најутицајнијих уметника западноевропске уметности 17. века. Психолошка дубина његових портрета и продубљена интерпретација библијских догађаја које је радо сликао, остале су до данас јединствене и непоновљиве.

На почетку своје каријере и нешто касније, Рембрант је углавном сликао портрете. Мада је наставио да слика, ради гравире и понекад црта портрете током своје каријере, временом је то радио све ређе. Ипак, отприлике једну десетину његовог укупног дела чине насликани и гравирани аутопортрети, чињеница која је међу критичарима његовог дела довела до различитих нагађања.

Његово сликарство стилски припада бароку. Ово доба је познато као Златно доба Холандије, када је Холандија доживела политички, привредни и уметнички процват. Већ за живота Рембрантова дела су копирана и подражавана. После његове смрти критичари присталице класицизма нису имали високо мишљење о његовом сликарству, док су његове слике остале омиљене и на цени код приватних колекционара. У 18. веку појавили су се сликари у Немачкој и Енглеској који су били надахнути његовим делом. Рембрантов живот постао је предмет различитих митова и легенди. Тек средином 19. века појавили су се озбиљни истраживачи његовог живота и стваралаштва. Од 1970. „Истраживачки пројекат Рембрант” се бави истраживањем и приписивањем његових дела. Данас се сматра да је сам Рембрант насликао око 350 дела.[2]

Главнину Рембрантовог стваралаштва чине библијска – и нешто мање – историјска, митолошка и алегоријска дела, у различитим верзијама слике, графике и цртежа пером и мастилом и црвеном и црном кредом.[1] Кроз његову каријеру, промене у стилу су изузетне. Његов приступ композицији и приказу светла и сене – као и формалних елемената слике, контуре, форме, боје и потеза четкице, а у цртежу и графици, третман линије и тона, подложан је постепеној а понекад и наглој промени, чак и током израде једног дела. Слика позната као Ноћна стража (1640-42) је јасно прекретна тачка његовог стилског развоја.[1] Те промене нису резултат неког случајног развоја, већ документ свесног истраживања сликовног и наративног, понекад као резултат дијалога с другим великим уметницима историје уметности.[1]

По миту који је настао након његове смрти, Рембрант је умро сиромашан и несхваћен. Истина је да је пред крај његовог живота у Холандији реализам изашао из моде у корист неокласицизма. У сваком случају, његова међународна слава међу упућенима и колекционарима није престајала да расте. Одређени немачки и венецијански уметници осамнаестог столећа су чак стварали скоро сва своја дела користећи се његовим стилом. У доба романтизма Рембрант је постао нарочито популаран и сматран његовим претходником; од тог момента је виђен као један од највећих уметника историје уметности. У самој Холандији његова популарност је обновљена, и Рембрант је поново постао симбол величине у холандској уметности.

Име Рембран(д)т

[уреди | уреди извор]

Лично име Рембрант у Холандији је – и још увек јесте – веома необично. Сродно је обичнијим холандским именима као Ремерт, Хербрант и Ејсбрант (Remmert, Gerbrand, и IJsbrand). Начин на који се Рембрант потписивао на својим делима је доживео значајне варијације. Као младић, своја дела је потписивао монограмом РХ (Рембрант Харменсон, „син Харменов”); од 1626/27, са РХЛ; и од 1632. као РХЛ ван Ријн (гдје Л у монограму највероватније значи Лајденђанин, „из Лајдена”, име места у ком је рођен). Са 26 година почео је да потписује своја дела једино личним именом, прво као Рембрант; а од 1633. године па надаље до смрти, као Рембрандт (са дт). Говорило се да је почео да користи само име у потпису зато што је себе сматрао једнаким великим уметницима ренесансе, Микеланђелу, Тицијану и Рафаелу, који су генерално такође познати само преко личног имена.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Детињство и образовање

[уреди | уреди извор]
Аутопортрет из око 1630, Ријксмузеум

Рембрант је рођен у Лајдену 15. јула 1606. године као девето дете у добростојећој породици млинара Хармена Геритсона ван Рајна (Harmen Gerritszoon van Rijn) и пекарке Нелтген Вилемсдохтер ван Зојтбрук (Neeltgen Willemsdochter van Zuytbrouck). Као градско дете, Рембрант је од 1612. до 1616. похађао основну школу, а у периоду 1616—1620, калвинистичку латинску школу.[3] Ту је учио библијску историју и дела класика. Уз то, добио је подуку из реторике, што је могло да утиче на његов каснији сликарски рад.[3] После осмогодишњег школовања уписао се на студије филозофије на Универзитету у Лајдену. Убрзо је напустио студије да би започео школовање за сликара.

Његов први биограф, Јан Јанцон Орлеш (Jan Janszoon Orlers; 1570–1646), је написао Рембрантов животопис пун хвале на пола странице у свом „Опису града Лајдена” (Beschrijvinge der stadt Leyden, 1641). Ту је Орлеш казао да је Рембрант рано напустио латинску школу, и на свој захтев, био послат да учи сликарство. Чињеница да је Рембрант био уписан на Универзитет у Лајдену 20. маја 1620., није у супротности са овим. Било због пореза, или просто зато што су похађали латинску школу, у Лајдену није било неуобичајено да студенти буду регистровани на Универзитету без очекивања да ће присуствовати или похађати наставу. Ширина Рембрантовог интелектуалног развоја и његовог могућег утицаја на његово дело, и даље је предмет разних нагађања.

Од 1620. до 1624. био је ученик Јакоба Исакса ван Сваненбурга.[4] Овај учитељ, школован у Италији, специјализовао се за сликање архитектуре и представа пакла. Постоји мишљење да су Сваненбургове слике пакла побудиле у младом Рембранту интересовање за представљање светлости.[5] Године 1624. провео је 6 месеци код историјског сликара Питера Ластмана у Амстердаму, што је на њега оставило јачи утицај него раније образовање.[6] Ластман га је усмеравао ка историјском сликарству, које је у то време сматрано највишим родом сликарства. Школовање у радионицама два мајстора је био уобичајен начин стицања сликарских знања.

Почетак професионалног бављења сликарством

[уреди | уреди извор]
Сликар у свом атељу, 1626–1628, Музеј лепих уметности у Бостону

Рембрант се 1625. вратио у Лајден. Тамо је са пријатељем Јаном Ливенсом отворио сликарску радионицу.[7] Највише се бавио историјским сликарством, по узору на учитеља Ластмана, и портретским студијама карактера (трони). Три године касније израдио је прву гравиру и почео је да узима ученике.[8] Исте године, секретар штатхоудера Холандије, Константин Хајгенс, показао је интересовање за Рембрантово сликарство. Он је посетио Лајден новембра 1628. Помагао је уметника и доносио му наруџбине. Тако је Рембрант 1629. и 1630. продао две слике енглеском краљу Лазарово ускрснуће и Јуда враћа 30 сребрњака. Та дела су често копирали други уметници.[6] Рембрантов отац је умро 27. априла 1630.

После првих успеха, и свестан значаја холандске престонице, Рембрант је 1631, заједно са Ливенсом, напустио лајденски атеље и преселио се у Амстердам. Ту је радио за трговца уметнинама Хендрика ван Ујленбурга, који је имао велику радионицу у којој су се сликале копије и радиле рестаурације. Убрзо је почео да добија наруџбине од богатих трговаца. Следеће године штатхоудер је на наговор Константина Хајгенса купио неке његове слике и наручио циклус Христове пасије. Године 1632. Рембрант добија наруџбину за слику Час анатомије доктора Николаса Тулпа, коју је завршио исте године. Те године укупно је насликао 30 слика. Рембрант је радио као шеф Ујлнбургове радионице пре пријема у сликарски мајсторски цех, што је био уобичајен пут професионалног напредовања.[9]

Самосталност и брак

[уреди | уреди извор]
Портрет Саскије (Саскија као девојка), Дворац Вилхелмсхое у Каселу

Дана 2. јула 1634. Рембрант се венчао са Саскијом ван Ујленбург, нећаком његовог патрона и кћерком богатог грађанина. Исте године постао је члан удружења мајстора-сликара. То му је омогућило да као самостални мајстор узима ученике. Године 1635. радио је на сликама Исакова жртва и Самсон оптужује свога свекра. Рембрантов први син Ромбертус (или Ромбартус), крштен је 15. децембра 1635, али је преминуо после неколико месци. Брачни пар Рембрант се 1636. преселио из куће трговца Ујленбурга у сопствени дом.[10] Поред уметничке активности, Рембрант се тамо бавио сакупљањем уметничких, историјских и научних експоната, биљака, животиња и предмета из егзотичних земаља (попут Индије). Рембрантови рођаци су 1638. тужили Саскију због прекомерног трошења имовине. Тврдили су да је потрошила готово 40.000 гулдена које су очекивали као наследство.[10] Исте године рођена је кћерка Корнелија, која је брзо преминула као и син.

Рембрант је 5. јануара 1639. купио нову кућу у којој се данас налази Музеј Рембрантове куће (Museum Het Rembrandthuis). За њу је узео кредит који је намеравао да врати за 5 до 6 година.[6] Последњу слику из циклуса Христових пасија израдио је 1639. Наредна година, 1640, била је година када су Рембранта погодиле две трагедије; 29. јула крштена је његова друга кћи која је убрзо умрла, док је месец дана касније умрла његова мајка.

У то време сликао је и израђивао графике са мотивом пејзажа. Други син, Титус, крштен је 22. септембра 1641. Наредне године завршио је слику Ноћна стража. Супруга Саскија умрла је 14. јуна 1642. Овај догађај је јако потресао сликара. Претходних година је сликао много, док је сада сликао доста мање.[11] Мећу ретке слике и графике из овог периода спада Графика од 100 гулдена.[12] Јако се посветио улози оца свога сина Титуса. То је приметно у његовим делима, на пример на цртежу који приказује човека који храни дете.[13] Као помоћ у домаћинству, ангажовао је Гертге Диркс (Geertghe Dircx), која је постала врло блиска са дететом. Тако је Титуса означила као свог главног наследника у тестаменту написаном током болести 1648.[14] Рембрант се 1649. оженио знатно млађом Хендрикје Стофелс.[15]

Финансијски проблеми и последње године

[уреди | уреди извор]

Гертге Диркс је 1649. тужила Рембранта за неиспуњено обећање после једне свађе. Хендрикје је сведочила протв ње, па је Гертге изгубила спор и провела неколико година у затвору.

Сицилијански мецена Антонио Руфо је од Рембранта 1652. наручио слику Аристотел са Хомеровом бистом. Упркос повољним наруџбинма, приходима од продаје графика и хонорару за подуку ученика, није успео да покрије дугове и морао је да још позајмљује. Хендрикје Стофелс је 1654. позвана да пред црквеним судом објасни природу свог суживота са Рембрантом, јер се сматрало да је овај однос грешан. Она је Рембранту родила трећу кћи, крштену 30. октобра 1654, која је такође добила име Корнлија.

Рембрант је 17. маја 1656. преписао власништво над кућом своме сину Титусу, и ускоро после тога је банкротирао. У наредне две године кућа, покућство и уметничка колекција су продани на аукцијама. Приход није био довољан да се дугови сасвим измире. Рембрант се преселио у део града у коме у живели сиромашни. Ту је водио повучен живот дружећи се са менонитима и Јеврејима. Титус је после дугог процеса успео да издвоји своје наследство из стечајне масе. Он и Хендрикје су 1660. отворили трговину за прођу Рембрантових радова. Преко ње су успостављани пословни контакти, уговори и организована подука ученика. Руфо је 1661. добио слику Александар Велики и наручио слику Хомера. Хендрикје Стофелс је умрла 1663.

Титус је постао пунолетан 1665. и примио своје наследство. У то време Рембрант је радио на слици Јеврејска невеста. Три године касније, умро је син Титус, и сахрањен 7. септембра 1668. Пре тога Титус је био у браку око 6 месеци. Рембрант се тада преселио код кћери. После рођења унука, био му је кум 22. марта 1669. Рембрант је умро 4. октобра исте године. Слика Самсон у храму остала је недовршена. Сахрањен је 8. октобра у цркви Весткерк у Амстердаму.

Рембрант је радио као сликар и графичар, водио је сликарску радионицу и подучавао ученике. Био је пре свега успешан портретиста, али се претпоставља да је себе пре свега сматрао историјским сликаром. Његово дело се састоји из портрета и аутопортрета, пејзажа и обрада библијских и митолошких тема.[16][17][18]

Ноћна стража

[уреди | уреди извор]
Ноћна стража, 1642. Уље на платну, 363 × 437 cm, Рајксмузеум

Једно од најпознатијих Рембранових дела је Ноћна стража. У деценији пре израде овог великог дела, посебно у другој половини 1630-их, уметник чијим је делом Рембрант био највише заокупљен био је Леонардо да Винчи, нарочито његовом Тајном вечером коју је познавао из једне гравире-репродукције. Урадио је неколико скица (1635) ове Леонардове композиције где се јасно види да га је највише интригирао проблем симетрије и асиметрије у груписању фигура. Самсонова свадба из 1638, може се сматрати Рембрантовим покушајем да надмаши Леонарда у решавању овог композиционог проблема и да постигне много живописнију сцену него што је Леонардо постигао у Тајној вечери.

У раздобљу од 1640 до 1642. Рембрант је радио на великом групном портрету који приказује чланове амстердамске грађанске (или цивилне) милиције. У породичном албуму који припада капетану ове милиције дело је описано као: „… капетан издаје наредбу свом поручнику… да поведе своју јединицу милиције…”. Ово имплицира да су се 34 фигуре на слици — заправо само 18 милицајаца од око њих стотину који су хтели да буду портретирани, плус 16 додатних фигура које је Рембрант по властитом критеријуму додао да би сугерисао велику групу људи — окупиле непосредно пре него што ће се јединица састати ради параде.

У слици ове сцене, која ће касније добити име Ноћна стража, Рембрант је начинио револуцију у групном портрету као део свог сталног напора да постигне максималну живописност у својим делима. Речима Ван Хохстратена (Van Hoogstraten), једног од Рембрантових ученика, „Рембрант је портрете који су наручени подредио слици као целини”.

Према ван Хохстратену, Ноћна стража је од почетка замишљена као целина (eenwezich). Рембрантове намере у том смислу тешко су разумљиве у данашњем стању слике, будући да је скраћивана са свих, а највише с леве стране. Као резултат, фигуре капетана и његовог поручника померене су у центар у сам први план композиције. Копија, коју је насликао Герит Лунденс (Gerrit Lundens) убрзо након завршетка Ноћне страже, показује да је оригинална композиција била много динамичнија и складнија него што то тренутно стање сугерише.

Тренутно стање слике открива кључни проблем дела, који је уједно и најинтригантнија карактеристика. Две интензивно осветљене фигуре доминирају композицијом: девојка у средњем плану и поручник у првом плану. Обе фигуре носе жуте костиме, што појачава ефекат светлости. Због овог двоструког „ефекта рефлектора”, тон слике као целине делује пригушено. Последично, слика оставља утисак таме, што је вероватно допринело да добије назив „Ноћна стража”. Ван Хохстратен, који је хвалио јединство у композицији, критиковао је свог учитеља рекавши: „Волео бих да је [Рембрант] унео више светла у њу”. Ван Хохстратенове примедбе објављене су у његовој књизи о уметности сликарства. Његове белешке о подређивању портрета целини, као и о недостатку светла на слици, допринеле су миту о одбацивању Ноћне страже од њених наручилаца и Рембрантовом каснијем „паду”.

Портрети

[уреди | уреди извор]

На портретима му је успевало да уверљиво представи ликове у некој активности. У историјским композицијама сликао је мотиве које пре њега нико није користио, или је старе мотиве представљао на нов начин. У многим Рембрантовим делима мајсторски је коришћен контраст светлог и тамног (кјароскуро). Рембрантови аутопортрети илуструју како је видео себе као уметника и како је старио. Посебно су на графикама видљиви различити изрази лица и гестови који су служили као студије. Рембрант је насликао и нацртао мали број пејзажа и жанр сцена. Слика „Мртви паунови“ је једина његова позната мртва природа.[19] Многе од цртежа Рембрант је начинио искључиво у сврху обуке својих ученика.

Атрибуција

[уреди | уреди извор]

Током 1920-их истраживачи су Рембранту приписивали више од 700 слика[20], док данас преовлађује мишљење да се његово укуно дело састоји из око 350 слика, 300 графика и 1000 цртежа.

Бакрописи

[уреди | уреди извор]
Христос лечи болесне, бакропис из око 1647—1649.

Рембрант је израђивао бакрописе већим делом своје каријере, од 1626. до 1660. када је био принуђен да прода своју штампарску пресу и практично прекине са бакрописом. Једино током несрећне 1649. није створио ниједан датирани бакропис.[21] Са лакоћом је радио бакрописе и, иако је познавао и некада користио технике бакрореза, слобода технике бакрописа је постала темељ његовог дела. Познавао је све фазе поступка израде бакрописа и извесно је да је сам отискивао макар ране примерке својих бакрописа. Првобитно му се стил ослањао на цртеж, али се убрзо преоријентисао на сликарски приступ користећи мноштво линија и бројна нагризања плоче киселином, чиме су линије добиле разноврсне дебљине. Крајем 1630-их, упростио је свој стил и користио је мање нагризања киселином.[22] На чувеном бакропису Христос лечи болесне радио је у фазама током 1640-их. То је било „преломно дело усред уметничке каријере“, из кога се развио његов стил бакрописања.[23] Иако је овај бакропис сачуван у само у примерцима из прве две серије, приметне су преправке у завршној верзији о чему сведоче многи цртежи.[24]

Три крста, Рембрантов бакропис из 1653.

У зрелим делима из 1650-их, Рембрант је био спремнији да импровизује, тако да су велики отисци рађени у до 11 серија, често радикално другачијих. Сада је користио шпартање да дочара тамне површине, које су често велике. Експериментисао је и са ефектима штампе на различитим врстама папира. Често је користио јапански папир и папир од животињске коже. Почео је да примењује „површинске тонове“, остављајући танак слој мастила на појединим деловима графичке плоче, уместо да га потпуно уклони. Чешће је користио суву иглу, посебно у приказима замагљених пејзажа.[25]

Његови отисци третирају сличне теме као и његове слике. У бакропису је израдио 27 аутопортрета, док су други портрети ређи. Израдио је 46 углавном малих пејзажа, који су постали узор у представљању пејзажа у графичкој уметности све до краја 19. века. Трећина бакрописа се односе на религијске теме, неки од њих одишу једноставношћу, док су други монументални. Неколико еротских композиција нема еквиваленте у његовом сликарском делу.[26] Рембрант је поседовао, док није био принуђен да је прода, изузетну колекцију графика других уметника. У његовим бакрописима су видљиви утицаји које је примио од Мантење, Рафаела, Херкулеса Сегерса и Ђованија Кастиљонеа.

Позната дела

[уреди | уреди извор]
Рембрантова кућа у Амстердаму

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Janson 1975, стр. 425–429.
  2. ^ Catalogue raisonné: Stichting Foundation Rembrandt Research Project:
    • A Corpus of Rembrandt Paintings — Volume I, which deals with works from Rembrandt’s early years in Leiden (1629–1631), 1982
    • A Corpus of Rembrandt Paintings — Volume II: 1631–1634. Bruyn, J., Haak, B. (et al.), Band 2. 1986. ISBN 978-90-247-3339-2.
    • A Corpus of Rembrandt Paintings — Volume III, 1635–1642. Bruyn, J., Haak, B., Levie, S.H., van Thiel, P.J.J., van de Wetering, E. (Ed. Hrsg.), Band 3. 1990. ISBN 978-90-247-3781-9.
    • A Corpus of Rembrandt Paintings — Volume IV. Ernst van de Wetering, Karin Groen et al. Springer, Dordrecht, the Netherlands (NL). ISBN 978-1-4020-3280-6. стр. 692. (Self-Portraits)
  3. ^ а б Kristin Bahre u. a. (ed): Rembrandt. Genie auf der Suche. DuMont Literatur und Kunst, Köln (2006). стр. 24.
  4. ^ Michael Kitson: Rembrandt. Phaidon Press Inc., New York City (2007). стр. 25.
  5. ^ Kristin Bahre u. a. (ed): Rembrandt. Genie auf der Suche. DuMont Literatur und Kunst, Köln (2006). стр. 25.
  6. ^ а б в Michael Bockemühl: Rembrandt. Taschen, Köln (2001). стр. 94.
  7. ^ Tümpel 1977, стр. 19
  8. ^ David Bomford, Jo Kirby, Ashok Roy, Axel Rüger, Raymond White: Art in the Making: Rembrandt. National Gallery Company, London (2006). стр. 17.
  9. ^ Kristin Bahre u. a. (ed): Rembrandt. Genie auf der Suche. DuMont Literatur und Kunst, Köln (2006). стр. 30.
  10. ^ а б Christian Tümpel: Rembrandt in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten. Rowohlt, Reinbek (1977). стр. 63.
  11. ^ Christian Tümpel: Rembrandt in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten. Rowohlt, Reinbek (1977). стр. 90.
  12. ^ Michael Bockemühl: Rembrandt. Taschen, Köln (2001). стр. 95.
  13. ^ Christian Tümpel: Rembrandt in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten. Rowohlt, Reinbek (1977). стр. 92.
  14. ^ Christian Tümpel: Rembrandt in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten. Rowohlt, Reinbek (1977). стр. 97.
  15. ^ Kristin Bahre u. a. (ed): Rembrandt. Genie auf der Suche. DuMont Literatur und Kunst, Köln (2006). стр. 45.
  16. ^ Slive, Seymour, Dutch Painting, 1600–1800, Yale University Press. 1995. ISBN 978-0-300-07451-2.
  17. ^ van de Wetering, Ernst (2000). Rembrandt: The Painter at Work. Amsterdam University Press. ISBN 978-0-520-22668-5. 
  18. ^ Roberto Manescalchi, Rembrandt: la madre ritrovata, M.C.M.(La storia delle cose), dicembre, 2004.
  19. ^ „Niklas Maak: Rembrandt – Im Schatten goldener Zeitblüten auf faz.net, Zugriff am 18. 10. 2008”. Приступљено 24. 4. 2013. 
  20. ^ Између осталих, Вилхелм Рајнхолд Валентинер (1880—1958) у делу Rembrandt. Wiedergefundene Gemälde. 1910-1920, и Anna Brzyski: Partisan Canons. . Duke University Press. 2007. ISBN 978-0-8223-4106-2. . стр. 225ff.
  21. ^ Schwartz 1994, стр. 8–12.
  22. ^ White 1969, стр. 5–6.
  23. ^ White 1969, стр. 6.
  24. ^ White 1969, стр. 6, 9–10.
  25. ^ White 1969, стр. 6–7.
  26. ^ See Strauss, where the works are divided by subject, following Bartsch.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]