Пређи на садржај

Елизабета Рос

С Википедије, слободне енциклопедије
елизабета рос
Елизабета Рос
Лични подаци
Датум рођења(1878-02-14)14. фебруар 1878.
Место рођењаЛондон, Уједињено Краљевство
Датум смрти14. фебруар 1915.(1915-02-14) (37 год.)
Место смртиКрагујевац, Краљевина Србија
Професијалекар
Деловање
Учешће у ратовимаПрви светски рат

Елизабета Рос (енгл. Elizabeth Ness MacBean Ross; Лондон, 14. фебруар 1878 — Крагујевац, 14. фебруар 1915), докторка из Лондона (шкотског порекла), добровољно се јавила и дошла у Крагујевац да лечи тешко оболеле од тифуса за време Првог светског рата.[1]

Увод

[уреди | уреди извор]

Почетком 1915. године, након неколико тешких и ратних месеци, Србија се нашла у веома тешкој ситуацији. Земља је била разорена и значајно опустошена, владали су глад и немаштина, било је много рањеника, а лекара и медицинског особља веома мало. Ратној беди придружила се и епидемија пегавца, која је однела велики број жртава.[2] Од пегавца[мртва веза] је оболео и већи број болничара и лекара. Епидемија је обухватила и цивилно становништво. Оскудицу санитетског кадра, донекле су попунили страни лекари (200 лекара и 500 школованих сестара).[3] У Србију тада долазе лекари из Русије, Француске, Енглеске. Осим лекара, у Србију долазе и хуманитарне организације и медицинске мисије из Велике Британије, углавном са женским особљем. Међу њима су се истицале Болнице шкотских жена (Scottish Women's Hospital[мртва веза])[4] Улогу главне болнице у Београду после његовог пада преузеле су болнице у Нишу, Крагујевцу и Скопљу. На челу санитета налазио се пуковник др Лазар Генчић.[4] Највећи центар, а уједно и седиште Врховне команде, било је у Крагујевцу.

Живот и рад

[уреди | уреди извор]
Росова у ношњи племена Бахтијари, Персија

Др Елизабета Рос (Elizabeth Ness MacBean Ross) рођена је 14. фебруара 1878. године у Лондону. Њена фамилија потиче из северне Шкотске из места Тејн (Tain). Породица јој је била имућна. Отац је био директор Шкотске банке у Лондону.[5] Већи део детињства провела је у свом граду. Након завршене средње школе одлази у Глазгов где 1896. године уписује медицински факултет. Студирала је на Колеџу Краљице Маргрете (The Queen Margaret College[мртва веза]). Дипломирала је 1901. године, као једна од првих жена у држави. По завршеним студијама радила је као доктор у свом Таину (Tain), а затим на острву Колонсеј (Colonsay). Авантурстичког духа, слободоумна и храбра, жељна новог сазнања, др. Елизабета Рос се 1909. године запутила у Персију (Иран). Враћа се у Шкотску 1910. године и прихвата посао бродског лекара на броду (Glasgow Line) за Индију и Јапан. Била је прва жена бродски хирург у Британији. Међутим, након поновног позива из Персије, докторка Рос се вратила тамо где је живела и радила до избијања Првог светског рата.[5]

Долазак у Србију

[уреди | уреди извор]

Кад је чула да у Србији нема довољно доктора и медицинских сестара, била је веома дирнута и одлучила је да помогне. Понудила се да дође иако је владала епидемија тифуса. Пријавила се као добровољац и под покровитељством владе Русије долази у Србију средином јануара 1915. године.[4] Била је свесна да долази у пакао и да ће сигирно и она оболети. У земљи је тада било тек 200 лекара и већина је додељена војци. Најпре је отишла у Ниш, а одатле су је послали у Крагујевац, кога су због тифуса називали Мртвим градом.[5] Била је лекар у Првој резервној војној болници у Крагујевцу, а та болница са 200 постеља била је претворена заправо у заразну болницу, коју је водио мајор др Димитрије Антић (1874–1955), касније професор Медицинског факултета у Београду.

Рад у Првој резервној болници у Крагујевцу

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Прва резервна војна болница у Крагујевцу

Кад је Елизабет стигла, у болници је било око 200 болесника, а сви лекари и болничарке су или умрли, или лежали међу пацијентима. Иако свесна свих опасности, др Рос се предала послу. Била је изузетно храбра, и знала је да нема много шансе да преживи јер је туфус био веома распрострањен. Почетком јануара 1915. у Крагујевац је стигла и прва јединица Болнице шкотских жена (Scottish Women's Hospital). У I резервној војној болници Шкотланђанке су сусреле своју земљакињу др Елизабету Рос, која је ту радила као добровољац и са којом су се одмах спријатељиле.[6] Само недељу дана по доласку у Крагујевац, и др Елизабета Рос почела је да осећа прве знаке тифуса[7] Радила је сама у тешким условима остајући са болесницима све док је могла да стоји на ногама. Како у њеној болници није било сестара, помоћ јој је притекла особље Болнице шкотских сестара. Бригу о њој водила је др Френсис Бејкфилд (Frances Vakefield) и медицинске сестре Луиза Џордан (Louisa Jordan), Меџ Нил-Фрејзер (Madge Neill-Fraser), Агнес Минишул (Agnes Minishull) које су се добровољно јавиле.[7] После 13 дана борбе са тифусном грозницом умрла је 14. фебруара 1915. на свој 37. рођендан[8]

О раду и залагању др Елизабете Рос, др Антић је записао: „Дужност ми је, а и место је овде, да споменем са особитим пијететом име једне странкиње, колегинице из Шкотске, мис Елизабет Рос, која, као добровољац, баш у најтежим моментима, беше притрчала мојој болници у помоћ. Она је, без икаквог страха за свој живот, дан и ноћ, неуморно лечила болесне војнике од пегавца. Око ње је све падало; она је то гледала својим очима и била је свесна да и њој иста судбина предстоји; али, и покрај мојих молби и опомена, да се поштеди, вршила је она своју тешку и узвишену дужност до краја неустрашиво. На жалост, брзо је дошло оно, што је било неизбежно: инфицирала се Мис Рос пегавцем. Још је храбрија била у болести: она је мирно, нечујно лежала, тешко болесна, у врло скромној болесничкој собици. Жалила је само: зашто није могла још дуже времена да указује своју помоћ нашим болесним војницима!”.[9]

Др Елизабета Рос је уз све војне почасти сахрањена на гробљу у Крагујевцу, фебруара 1915. године. Сахрани су прусуствовали изасланици Престолонаследника, Владе, Врховне Команде, Црвеног Крста, страни војни аташеи, сви лекари, лекарска мисија Шкотских жена, многобројни официри и грађани. Политика је 09.02.1915. године на насловној страни објавила вест о смрти и сахрани др Елизабете Рос.[10]

У знак захвалности и поштовања према др Елизабет Рос, у Крагујевцу једна улица носи њено име, а омладинска теренска јединица Црвеног крста Крагујевац зове се Теренска јединица Др Елизабет Рос.[11]

Поред Елизабет Рос, у заједничкој гробници на Варошком гробљу у Kрагујевцу сахрањене су Лорна Ферис и Мејбел Дирмер.[12]

Види још

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Вуковић Ж., Да не заборавимо = Lest We Forget = De peur que nous n'oublions = ПустЬ не забудем : савезничке медицинске мисије у Србији, 1915, Београд : "Филип Вишњић", 2009 (Београд : "Филип Вишњић")
  • Гавриловић С. Вера, Жене лекари у ратовима 1876-1945. на тлу Југславије, Beograd : Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, 1976 (Beograd : Kultura)
  • Мандић В. Хероине са светским одличјем : казивања о југословенским добитницама медаље "Флоренс Најтингејл", Београд : Друштво Црвеног крста Србије и Црне Горе : Удружење медицинских сестара-техничара КЦС "Сестринство", 2004 (Београд : ЈП ПТТ саобраћаја "Србија")
  • Микић Ж., Болнице шкотских жена: 90-годишњица њиховог деловања у Србији = Scottish Women'S Hospitals : the 90Th Anniversary of Their Work in Serbia / Медицински преглед : повремено издање Српског лекарског друштва-подружнице за Војводину, Vol. 58, бр. 11/12 (2005), pp. 597–608

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Inglis Elsie, Bolnice Škotskih žena, pre deset godina:Scottish Women’s Hospitals, у: Нова Европа, књ. 12 (1. децембар 1925) [уредили Л. Поповић, М. Костренчић, М. Ћурчин], Загреб 1925, стр. 487–488
  2. ^ Гавриловић В., Жене лекари у ратовима 1876-1945. на тлу Југославије, Београд : Научно друштво за историју здравствене културе Југославије, 1976 (Београд : Култура), pp. 31.
  3. ^ М. Јовановић-Батут, Пјегави тиф : како се шири и како се сузбија, Цетиње : Државна штампарија Краљевине Црне Горе, (1915). pp. 9–10.
  4. ^ а б в Др Елизабета Рос - хероина и жртва Првог светског рата у Србији / Микић Ж., Лешић А., Српски архив за целокупно лекарство : орган Српског лекарског друштва - Vol. 140, no. 7/8 (2012), pp. 537–542.
  5. ^ а б в http://www.universitystory.gla.ac.uk/ww1-biography/?id=2845 Архивирано на сајту Wayback Machine (15. април 2011) преузето 05.05.2015. године
  6. ^ Поповић-Филиповић С., За храброст и хуманост = For Courage and Humanity : болнице шкотских жена у Србији, и са Србима у време Првог светског рата 1914-1918 : историја хуманости и хуманост у српској историји, Београд: Сигнатуре, 2007 (Београд : Пекограф), pp. 186.
  7. ^ а б Микић Ж., Увек ваша : живот и дело др Кетрин Макфејл, Нови Сад : Матица српска, 1998 (Нови Сад : Штампарија ИП Матице српске)
  8. ^ Крипнер М., Жене у рату : Србија 1915-1918 /превео са енглеског Веселин Костић ; предговор Жарко Вуковић, Београд : Народна књига, 1986 (Београд : БИГЗ)
  9. ^ Пегави тифус у Крагујевачкој I резервној војној болници 1914-15/ Проф Др Антић Д., Историја српског војног санитета = (Л'хисторие ду сервице де сантé де л'армéе Сербе) ; Наше ратно санитетско искуство = (Нотре еxпéриенце ду сервице де сантé пендант ла гуерре) / написао, прикупио, средио за штампу и издао Влад. [Владимир] Станојевић ; сарадници А. Радосављевић ... и др., Београд : В. Станојевић, 1925 (Београд : Златибор), стр 314-328.
  10. ^ Артур Харисон (Британски војни аташе), Поводом једне смрти, Политика, 09.02.1915. године http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/Novine_i_casopisi/Politika_1904-1941/1915/2/9#page/0/mode/1up Архивирано на сајту Wayback Machine (23. септембар 2015) .
  11. ^ Nikolić, Jovanka (2021-02-14). „Obeležena godišnjica smrti dr Elizabet Ros, heroine koja je kao članica britanske sanitetske misije lečila ranjene i bolesne vojnike”. Glas Šumadije (на језику: српски). Приступљено 2023-12-20. 
  12. ^ „Strane humanitarke u Kragujevcu”. Крагујевачке недељне новине. Архивирано из оригинала 22. 11. 2023. г. Приступљено 22. 11. 2023. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]



Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Елизабета_Рос&oldid=28614053”