Рачунарска безбедност
| Овај чланак је део серије чланака о |
| Информатичкој безбедности |
|---|
| Сличне категорије безбедности |
| Претње |
| Одбрана |
Рачунарска безбедност је процес заштите рачунара и рачунарских система од нежељене употребе, угрожавања система и уљеза.[1] Под угрожавањем се сматра вид употребе рачунара у циљу наношења штете подацима, програмима или рачунарским процесима. Недостаци у рачунарској безбједности се јављају због рањивости или слабости рачунарског система, али чешће због људских фактора, односно људске грешке у подешавању система. Агент који има намјеру да угрози неки рачунарски систем, било да се ради о особи, догађају, или одређеним околностима, искориштава те слабости. Рачунарска безбједност обухвата заштиту од недоступности рачунарског система (такође: ускраћивање услуга, енгл. denial of service - DoS), заштиту интегритета података и програма и повјерљивости и приватности података и информација.
Поље постаје значајније због повећаног ослањања на рачунарске системе, интернет[2] и стандарде бежичне мреже као што су Блутuт и вај-фај, као и због раста заступљености „паметних“ уређаја, укључујући паметне телефоне, телевизоре и разни уређаји који чине „интернет ствари“. Захваљујући својој сложености, како у погледу политике, тако и технологије, сајбербезбедност је такође један од главних изазова у савременом свету.[3]
Рањивости
[уреди | уреди извор]Рањивост је слабост у дизајну, имплементацији, раду или унутрашњој контроли. Већина откривених рањивости документована је у бази заједничких рањивости и изложености (CVE). Рањивост која се може искористити јесте она рањивост за коју постоји барем један напад који ради.[4] Контролисање рањивости система је циклус идентификовања и отклањања или ублажавања рањивости,[5] посебно у софтверу и фирмверу. То је саставни део рачунарске сигурности и сигурности рачунарске мреже.
Рањивости се могу открити помоћу скенера рањивости који анализира рачунарски систем у потрази за познатим рањивостима,[6] као што су отворени портови, несигурна конфигурација софтвера и подложност злонамерном софтверу. Претње се у правилу могу сврстати у једну од следећих категорија:
Бекдор
[уреди | уреди извор]Бекдор у рачунарском систему, криптосистему или алгоритму јесте свака тајна метода заобилажења нормалне провере аутентичности или сигурности. Могу се налазити у систему по дизајну или због слабе конфигурације или бити постављени од неког нападача. Без обзира на мотиве њиховог постојања они стварају рањивост система.
DDoS напад
[уреди | уреди извор]DoS или DDoS (енгл. Distributed Denial of service) napad, je pokušaj napadača da učini računar nedostupnim korisnicima kojima je on namijenjen. On onesposobljava mrežu, računar ili neki drugi dio infrastrukture na taj način da ih korisnici ne mogu koristiti
Физички приступ
[уреди | уреди извор]Неовлаштени корисник који има физички приступ рачунару најверојатније може директно копирати податке са њега. Они такође могу угрозити сигурност тако што ће направити модификације оперативног система, инсталирати софтверске црве, килогере, прикривене уређаје за слушање. Чак и када је систем заштићен стандардним сигурносним мерама, могуће их је заобићи покретањем другог оперативног система или алата са CD-ROM-а, USB меморије, или других средстава за покретање. Šifriranje diska i стандард за сигурни криптопроцесор (Trusted Platform Module) осмишљени су да спрече овакве нападе.
Вишевекторски, полиморфни напади
[уреди | уреди извор]Од 2017. године се појављује нова класа мултивекторских[7] и полиморфних[8] претњи које комбинују некоилико врста напада истовремено. Полиморфни малвер мења своје карактеристике које би могле да постану препознатљиве како би избегао познате технике идентификације претњи. Те су претње класификоване као цајбер-напади пете генерације.[9]
Пецање
[уреди | уреди извор]
Пецање је покушај добивања осетљивих података попут корисничких имена, лозинки и података о кредитној картици директно од корисника обмањивањем корисника.[10] Лажно представљање обично се врши преварама путем е-поште или директним слањем порука, а корисници се често упућују на уношење детаља на лажну веб страницу чији је изглед готово идентичан стварној wеб страници. Ово се може окарактерисати као пример друштвеног инжењеринга.
Добијање привилегија
[уреди | уреди извор]Нападач може са неким нивоом ограниченог приступа без ауторизације, да повиси своје привилегије или ниво приступа. На пример, стандардни корисник рачунара може бити у могућности да искористи рањивост у систему да добије приступ ограниченим подацима или чак постати „роот” и имати потпуно неограничен приступ неком систему.
Социјални инжењеринг
[уреди | уреди извор]Социјални инжењеринг има за циљ да увјери корисника да открије тајне попут лозинки, бројева картица итд. На пример, лажним представљањем банке или купца.[11]
Спуфинг
[уреди | уреди извор]Спуфинг је чин представљања као ваљаног субјекта фалсифицирањем података (попут ИП адресе или корисничког имена), како би се добио приступ информацијама или ресурсима.[12] Постоји неколико врста спуфинга, укључујући:
- Е-маил спуфинг, где је нападач кривотвори адресу пошиљатеља е-поште
- Спуфинг ИП адресе, где нападач мења изворну ИП адресу у мрежном пакету како би сакрио свој идентитет или лажно представљао неки други рачунарски систем.
- MAC спуфинг, где нападач модификује MAC (енгл. Media Access Control Address) адресу свог мрежног интефејса како би се представио као ваљан корисник на мрежи.
- Биометријски спуфинг, где нападач произведе лажни биометријски узорак да би се представљао као други корисник.
Смањивање рањивости
[уреди | уреди извор]Мултифактор аутентикацијска метода може смањити могућност неовлаштеног приступа систему. Захтева нешто „што корисник зна” као што лозинка или ПИН и „нешто што има” као што су картице, мобител или други хардвер. То повећава сигурност, јер је неовлаштеној особи потребно и једно и друго да би добили приступ. Социјални инжињеринг и физички напади на рачунар могу се спречити само нерачунарским методама. Обука је често укључена како би се ублажио овај ризик, али чак и у високо дисциплинираним срединама напади социјалног инжењеринга и даље могу бити тешко предвидљиви.
Механизми заштите хардвера
[уреди | уреди извор]Иако сам хардвер може представљати извор несигурности, као што је рањивост микрочипа који је злонамјерно испрограмиран током производног процеса,[13][14] hardverski bazirana ili потпомогнута рачунарска сигурност може бити алтернатива софтверском приступу. Кориштење уређаја и метода попут кључева[15], TPM-а[16], онемогућавања УСБ портова и приступа мобилним уређајима[17], iskopčavanja nekih komponenti (kao što su web kamera ili GPS)[16] могу се сматрати сигурнијим због тога што је онда потребан физички приступ или софистицирани бекдор како би нападач успео.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Schatz, Daniel; Bashroush, Rabih; Wall, Julie (2017). „Towards a More Representative Definition of Cyber Security”. Journal of Digital Forensics, Security and Law (на језику: енглески). 12 (2). ISSN 1558-7215.
- ^ "Reliance spells end of road for ICT amateurs", 7 May 2013, The Australian
- ^ Stevens, Tim (2018-06-11). „Global Cybersecurity: New Directions in Theory and Methods” (PDF). Politics and Governance. 6 (2): 1—4. doi:10.17645/pag.v6i2.1569.
- ^ „Computer Security and Mobile Security Challenges”. researchgate.net. 3. 12. 2015. Архивирано из оригинала 12. 10. 2016. г. Приступљено 4. 8. 2016.
- ^ Foreman, P: Vulnerability Management, page 1. Taylor & Francis Group, 2010. ISBN 978-1-4398-0150-5
- ^ Anna-Maija Juuso and Ari Takanen Unknown Vulnerability Management, Codenomicon whitepaper, October 2010 „Defensics Fuzz Testing: Find Hidden Vulnerabilities | Synopsys”. Архивирано из оригинала 27. 2. 2011. г. Приступљено 22. 2. 2011.
- ^ „Multi-Vector Attacks Demand Multi-Vector Protection”. MSSP Alert. 24. 7. 2018.
- ^ Millman, Renee (15. 12. 2017). „New polymorphic malware evades three quarters of AV scanners”. SC Magazine UK. Архивирано из оригинала 14. 6. 2018. г. Приступљено 19. 11. 2019.
- ^ Turner, Rik (22. 5. 2018). „Thinking about cyberattacks in generations can help focus enterprise security plans”. Informa PLC. Ovum. Архивирано из оригинала 25. 5. 2018. г. Приступљено 19. 11. 2019.
- ^ „Identifying Phishing Attempts”. Case. Архивирано из оригинала 13. 9. 2015. г. Приступљено 4. 7. 2016.
- ^ Arcos Sergio. „Social Engineering” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 3. 12. 2013. г.
- ^ „What is Spoofing? – Definition from Techopedia”. Архивирано из оригинала 30. 6. 2016. г.
- ^ Villasenor, John (2010). „The Hacker in Your Hardware: The Next Security Threat”. Scientific American. 303 (2): 82—88. Bibcode:2010SciAm.303b..82V. PMID 20684377. doi:10.1038/scientificamerican0810-82.
- ^ Waksman, Adam; Sethumadhavan, Simha (2010), Tamper Evident Microprocessors (PDF), Oakland, California, Архивирано из оригинала (PDF) 21. 9. 2013. г.
- ^ „Sentinel HASP HL”. E-Spin. Архивирано из оригинала 20. 3. 2014. г. Приступљено 20. 3. 2014.
- ^ а б James Greene (2012). „Intel Trusted Execution Technology: White Paper” (PDF). Intel Corporation. Архивирано (PDF) из оригинала 11. 6. 2014. г. Приступљено 18. 12. 2013.
- ^ „Forget IDs, use your phone as credentials”. Fox Business Network. 4. 11. 2013. Архивирано из оригинала 20. 3. 2014. г. Приступљено 20. 3. 2014.
Литература
[уреди | уреди извор]- Branch, J. (2020). "What's in a Name? Metaphors and Cybersecurity." International Organization.
- Costigan, Sean; Hennessy, Michael (2016). Cybersecurity: A Generic Reference Curriculum. NATO. ISBN 978-9284501960. https://www.nato.int/nato_static_fl2014/assets/pdf/pdf_2016_10/20161025_1610-cybersecurity-curriculum.pdf
- Fuller, Christopher J. “The Roots of the United States’ Cyber (In)Security,” Diplomatic History" 43:1 (2019): 157-185. online
- Kim, Peter (2014). The Hacker Playbook: Practical Guide To Penetration Testing. Seattle: CreateSpace Independent Publishing Platform. ISBN 978-1494932633.
- Lee, Newton (2015). Counterterrorism and Cybersecurity: Total Information Awareness (2nd изд.). Springer. ISBN 978-3-319-17243-9.
- Montagnani, Maria Lillà and Cavallo, Mirta Antonella (July 26, 2018). "Cybersecurity and Liability in a Big Data World". SSRN.
- Singer, P. W.; Friedman, Allan (2014). Cybersecurity and Cyberwar: What Everyone Needs to Know. Oxford University Press. ISBN 978-0199918119.
- Wu, Chwan-Hwa (John); Irwin, J. David (2013). Introduction to Computer Networks and Cybersecurity. Boca Raton: CRC Press. ISBN 978-1466572133.
- M. Shariati et al. / Procedia Computer Science 3 (2011) 537–543. Enterprise information security, a review of architectures and frameworks from interoperability perspective
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Рачунарска безбедност на сајту Curlie (језик: енглески)
- Cybersecurity Websites Архивирано на сајту Wayback Machine (24. мај 2019)
