Пређи на садржај

Корисник:Miilutinovic/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Јапански ратни злочини
Део територијалног освајања Јапанског царства
Тела жртава дуж реке Ћинхуаи, иза западне капије Нанкинга током масакра у Нанкингу
МестоУ и око Источне Азије, Југоисточне Азије и Пацифика
Датум1927–1945[1]
Врста нападаратни злочини, масовна убиства и друге злочине против човечности
Убијенооко 30.000.000[2]
ПочинилацЈапанско царство
Мотив

Јапанске ратне злочине и злочине против човечности починило је Јапанско царство широм различитих азијско-пацифичких нација, посебно током Другог кинеско-јапанског и пацифичког рата. Ови инциденти су називани „азијским холокаустом“,[3][4] и „јапанским холокаустом“.[5] Злочини су се догодили током раног дела Шова ере, под Хирохитовом владавином.

Јапанска царска војска (ЈЦВ) и Јапанска царска морнарица (ЈЦМ) биле су одговорне за мноштво ратних злочина који су довели до милиона смрти. Ратни злочини су се кретали од сексуалног ропства и масакра до експеримената на људима, гладовања и принудног рада, а сви су били директно почињени или одобравани од стране јапанске војске и владе.[6][7][8][9][10] Доказе о овим злочинима, укључујући усмена сведочења и писане записе као што су дневници и ратни дневници, пружили су јапански ветерани.[11]

Јапанско политичко и војно руководство знало је за злочине своје војске, али је и даље то дозвољавало, па чак и подржавало, при чему је већина јапанских трупа стационираних у Азији или учествовала у убиствима или их подржавала.[12]

Ваздушна служба јапанске царске војске учествовала је у хемијским и биолошким нападима на цивиле током Другог кинеско-јапанског рата и Другог светског рата, кршећи међународне споразуме које је Јапан раније потписао, укључујући Хашке конвенције, које забрањују употребу „отрова или отрованог оружја“ у рату.[13][14]

Од 1950-их, високи званичници јапанске владе дали су бројна извињења за ратне злочине. Министарство спољних послова Јапана је признало улогу те земље у наношењу „огромне штете и патње“ пре и током Другог светског рата, посебно масакра и силовања цивила у Нанкингу од стране ЈЦВ.[15] Међутим, ово питање је и даље контроверзно, јер су неки чланови јапанске владе, укључујући бивше премијере Џуничиро Коизумија и Шинзо Абеа, одали пошту у храму Јасукуни, у коме се одаје почаст свим јапанским погинулим у рату, укључујући осуђене ратне злочинце класе А. Штавише, неки јапански уџбеници историје дају само кратке референце на ратне злочине,[16] а поједини чланови Либерално демократске партије су негирали неке од злочина, као што је учешће владе у отмицама жена да би служиле као „жене за утеху“, а еуфемизам за сексуалне робове.[17][18]

Дефиниције

Токијска повеља дефинише ратне злочине као „кршење закона или обичаја ратовања“,[19] што укључује радње уз употребу забрањеног оружја, кршење норми на бојном пољу током борбе са непријатељским борцима или против заштићених особа,[20] укључујући непријатељске цивиле и грађане и имовину неутралне државе као у случају напада на Перл Харбор. [21]

Војно особље из Јапанског царства осуђено је за многа таква дела током периода јапанског империјализма од касног 19. до средине 20. века. Јапански војници извршили су низ кршења људских права над цивилима и ратним заробљеницима широм источне Азије и западног Пацифика. Ови догађаји су достигли врхунац током Другог кинеско-јапанског рата 1937–45 и азијских и пацифичких кампања Другог светског рата (1941–45).

Међународни и јапански закони

Кинеске цивиле живе сахрањују јапанске трупе

Јапан је потписао Женевску конвенцију о ратним заробљеницима из 1929. и Женевску конвенцију о болесницима и рањенима из 1929. године,[22] али је јапанска влада одбила да ратификује Конвенцију за ратне заробљенике. Јапанска влада је 1942. године изјавила да ће се придржавати услова Конвенције мутатис мутандис („промена онога што се мора променити“).[23] Почињени злочини такође потпадају под друге аспекте међународног и јапанског права. На пример, многи злочини које је починило јапанско особље током Другог светског рата прекршили су јапански војни закон и били су подвргнути војном суду, како то закон налаже.[24] Империја је такође прекршила међународне споразуме које је потписао Јапан, укључујући одредбе Хашких конвенција (1899. и 1907.) као што су заштита ратних заробљеника и забрана употребе хемијског оружја, Конвенција о принудном раду из 1930. која је забрањивала принудни рад, међународна конвенција о сузбијању трговине женама и децом из 1921. којом је забрањена трговина људима и други споразуми.[25][26] Јапанска влада је такође потписала Келог-Брианд пакт (1929), чиме је своје поступке 1937–45. оптужила за злочине против мира,[27] оптужбу која је уведена на суђењима у Токију ради кривичног гоњења ратних злочинаца „класе А“. Ратни злочинци „класе Б” били су они који су проглашени кривима за ратне злочине сами по себи, а ратни злочинци „класе Ц” били су они који су криви за злочине против човечности.

Историјски и географски обим

Самурајски ратници из клана Чосју, током периода Бошин рата 1860-их

Изван Јапана, различита друштва користе веома различите временске оквире када дефинишу јапанске ратне злочине. На пример, јапанска војска је спровела анексију Кореје од стране Јапана 1910. године, а друштво Ји династије Кореја је прешло на политички систем Јапанског царства. Дакле, и Северна и Јужна Кореја називају „јапанске ратне злочине“ догађајима који су се десили током периода Кореје под јапанском влашћу.[28]

Јапанске ратне злочине нису увек извршавали етнички јапанци.[29] Мала мањина људи у свакој азијској и пацифичкој земљи коју је Јапан извршио инвазију или окупацију сарађивала је са јапанском војском, или чак служила у њој, из разних разлога, као што су економске тешкоће, принуда или антипатија према другим империјалистичким силама.[30] Поред јапанског цивилног и војног особља, утврђено је да су ратне злочине починили и Кинези (укључујући Манџурце), Корејци и Тајванци који су били приморани да служе војску Јапанског царства.[31][32][33][34]

Позадина

Догађаји из 1930-их и 1940-их

До касних 1930-их, успон милитаризма у Јапану створио је барем површне сличности између шире јапанске војне културе и немачке. Јапан је такође имао војну тајну полицију у оквиру ЈЦВ, познату као Кемпеитаи, која је подсећала на нацистички Гестапо у својој улози у анектираним и окупираним земљама, али која је постојала скоро деценију пре Хитлеровог рођења.[35]

Уочени неуспех или недовољна оданост цару би изазвали казну, често физичку.[36] У војсци, официри су нападали и тукли мушкарце под њиховом командом, који би премлаћивање преносили све до најнижих чинова. У логорима за ратне заробљенике, то је значило да су ратни заробљеници добијали најгоре батине од свих,[37] делимично у уверењу да су такве казне само исправна техника за борбу против непослушности.[38]

У поређењу са немачком Ајнзацгрупом, које су извршиле масовна стрељања на Источном фронту у Европи и које су због тога патиле од психичких проблема, код јапанских војника није било таквих проблема, јер је велика већина војника учествовала у убиствима и силовањима и наизглед уживала у томе.[39]

Ратни злочини

Империјалне јапанске оружане снаге током 1930-их и 1940-их често се пореде са Вермахтом нацистичке Немачке од 1933. до 1945. због голих размера разарања и патње које је сваки од њих проузроковао. Велики део контроверзи у вези са улогом Јапана у Другом светском рату врти се око стопе смртности ратних заробљеника и цивила под јапанском окупацијом.

Аустралијски ратни заробљеник, наредник Леонард Сифлит, заробљен у Новој Гвинеји, пред одрубљивањем главе од стране јапанског официра са гунтоом, 1943.

Напади на неутралне нације

The USS Arizona burning during the Japanese attack on Pearl Harbor

Члан 1. III Хашке конвенције из 1907. – Отварање непријатељстава забрањује покретање непријатељстава против неутралних сила „без претходног и експлицитног упозорења, у облику било образложене објаве рата или ултиматума са условном објавом рата” и чл. 2 даље наводи да „постојање ратног стања мора бити обавјештено неутралним силама без одлагања и неће ступити на снагу у односу на њих све до пријема обавјештења, које, међутим, може бити дато од телеграф“. Јапанске дипломате намеравале су да доставе обавештење Сједињеним Америчким Државама тридесет минута пре напада на Перл Харбор 7. децембра 1941. године, али је достављено америчкој влади сат времена након што је напад завршен. Токио је пренео обавештење од 5.000 речи (које се обично назива „Порука од 14 делова“) у два блока јапанској амбасади у Вашингтону, али је преписивање поруке трајало предуго да би је јапански амбасадор доставио на време.[40]

Штавише, порука од 14 делова није била објава рата, већ је била слање поруке америчким званичницима да ће мировни преговори између Јапана и САД вероватно бити прекинути. Јапански званичници су били добро свесни да Порука од 14 делова није била исправна објава рата како то захтева III Хашка конвенција из 1907 – Отварање непријатељстава. Одлучили су да ипак не издају одговарајућу објаву рата јер су се плашили да ће то изложити Американцима њихов тајни напад на Перл Харбор.[41][42]

Масовна убиства

Сјуџоу, Кина, 1938. Масовна гробница испуњена телима кинеских цивила које су убили јапански војници.[43]

Процењени број људи које су убиле јапанске трупе варира. Р. Џ. Румел, професор политичких наука на Универзитету на Хавајима, процењује да је између 1937. и 1945. јапанска војска убила скоро три до преко десет милиона људи, највероватније шест милиона Кинеза, Индијаца, Корејаца, Малајаца, Индонежана, Филипинаца и Индокинези, између осталих, укључујући европске, америчке и аустралијске ратне заробљенике. Према Румел-у, „Овај демоцид [тј. смрт од стране владе] био је због морално банкротиране политичке и војне стратегије, војне сврсисходности и обичаја и националне културе“.[44] Према Румелу, само у Кини, од 1937. до 1945. године, око 3,9 милиона Кинеза је убијено, углавном цивила, као директна последица јапанских операција, а укупно 10,2 милиона Кинеза је убијено током рата.[45] Према британском историчару М. Р. Д. Футу, цивилне смрти су биле између 10 и 20 милиона.[46]

Један од највећих злочина почињених у овом периоду био је Нанкиншки масакр 1937–1938, када је, према налазима Међународног војног суда за Далеки исток, јапанска војска масакрирала чак 260.000 цивила и ратних заробљеника, иако су неки је поставио цифру чак до 350.000.[47] У Меморијалној сали жртава масакра у Нанџингу од стране јапанских освајача, на улазу је исписана смртна цифра од 300.000.[48]

Коришћење хемијских оружја

Током рата са Кином од 1937. до 1945. године, Јапан је користио хемијско оружје, укључујући отровне и надражујуће гасове, против кинеског војног особља и цивила. Лига нација је осудила ову акцију у мају 1938.[49]

Према Волтеру Е. Грундену, професору историје на Универзитету Боулинг Грин Стејт, Јапанци су укључили гасни рат у многе аспекте борбених мисија своје војске у Кини јер су закључили да кинеске снаге нису у стању да узврате натуром. Њихово коришћење гасног рата укључивало је распоређивање специјализованих гасних трупа, као и пешадије, артиљерије, инжењера и јединица ваздухопловства.[50] Он је даље додао да су „од 1937. до 1945. војне службе Јапана користиле хемијско оружје у преко 2000 наврата, првенствено у кинеском театру операција“.[50]

Војна академија Нарашино у близини Токија саставила је компилацију од педесет шест студија случаја које су детаљно описале употребу хемијског оружја од стране Јапана у Кини током Другог светског рата. Ова колекција је укључивала информације о смртоносним агенсима попут Иперита, опште познатог као иперит.[51] Документ је у Националној управи за архиве и евиденцију открио јапански историчар.[52]

Према историчарима Јошиаки Јошими Кентаро Аваја, током Другог кинеско-јапанског рата, гасно оружје, као што је сузавац, спорадично је коришћено 1937. године, али је почетком 1938. године јапанска царска војска прибегла пуној употреби фосгена, хлор, луизит и гас мучнине (црвени), а од средине 1939. иперит (жути) је коришћен и против Куоминтанга и против комунистичких кинеских трупа.[53][54]

Канибализам

Многи писани извештаји и сведочења које је прикупио аустралијски одсек за ратне злочине Токијског трибунала, а истраживао тужилац Вилијам Веб (будући главни судија Трибунала), указују на то да је јапанско особље починило дела канибализма против савезничких ратних заробљеника у многим деловима Азије и Пацифика. У многим случајевима, ова дела канибализма су била инспирисана све јачим савезничким нападима на јапанске линије снабдевања, као и смрћу и болешћу јапанског особља које је резултат глади. Према историчару Јукију Танаки: „канибализам је често био систематска активност коју су водили читави одреди који су били под командом официра“. Ово је често укључивало убиство ради обезбеђивања тела. На пример, индијски заробљеник, Хавилдар Чангди Рам, сведочи да је „[12. новембра 1944.] Кемпеитаи одрубио главу [савезничком] пилоту. Видео сам ово иза дрвета и гледао како му неки Јапанци секу месо са руку, ногу , бокове, задњицу и однесу у своје одаје... Исекли су их на мале комаде и испржили."[55][56]

Силовање

Изрази ианфу (慰安婦, „жене за утеху“) или југун ианфу (従軍慰安婦, „жене војне удобности“) су еуфемизми за жене које се користе у војним борделима у окупираним земљама, од којих су многе биле насилно регрутоване или регрутоване путем и који се сматрају жртвама сексуалног напада и/или сексуалног ропства.[57][58]

Поред систематске употребе жена за утеху, јапанске трупе су се бавиле силовањем на велико у Нанђингу у Кини. Џон Рејб, вођа безбедносне зоне у Нанкингу, Кина, водио је дневник током Нанкиншког масакра и писао о јапанским зверствима почињеним над људима у зони безбедности.[59]

Јапански војници починили су масовна силовања у масакру у Манили на Филипинима. Јапански војници у хотелу Бејвју у Манили силовали су стотине италијанских, руских, шпанских, британских, америчких и филипинских жена.[60]

Јапански ветеран Јасуђи Канеко признао је The Washington Post - у да су жене „викале, али нам није било важно да ли су жене живе или умрле. Ми смо били цареви војници. Било у војним борделима или у селима, силовали смо без оклевања."[17]

Послератни догађаји и реакције

Званична извињења

Референце

  1. ^ Rigg, Bryan Mark (2024). Japan's Holocaust: History of Imperial Japan's Mass Murder and Rape During World War II (на језику: енглески). Knox Press. стр. 13—14, 23, 54, 190—191, 289. ISBN 9781637586884. 
  2. ^ Rigg, Bryan Mark (2024). Japan's Holocaust: History of Imperial Japan's Mass Murder and Rape During World War II (на језику: енглески). Knox Press. стр. 190—191, 276, 312. ISBN 9781637586884. 
  3. ^ Блументал, Ралф (7. 3. 1999). „The World: Revisiting World War II Atrocities; Comparing the Unspeakable to the Unthinkable”. The New York Times. Архивирано из оригинала 21. 3. 2011. г. Приступљено 26. 7. 2008. 
  4. ^ Канг, К. Кони (4. 8. 1995). „Breaking Silence: Exhibit on "Forgotten Holocaust" Focuses on Japanese War Crimes”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 19. 1. 2022. г. Приступљено 19. 10. 2023. 
  5. ^ Риг, Брајан Марк (2024). Japan's Holocaust: History of Imperial Japan's Mass Murder and Rape During World War II (на језику: енглески). Knox Press. стр. 13—14, 282, 294. ISBN 9781637586884. 
  6. ^ „Japanese War Crimes”. The National Archives (U.S.). 15. 8. 2016. Архивирано из оригинала 1. 10. 2011. г. Приступљено 19. 10. 2023. 
  7. ^ „Pacific Theater Document Archive”. War Crimes Studies Center, University of California, Berkeley. Архивирано из оригинала 18. 7. 2009. г. 
  8. ^ „Bibliography: War Crimes”. Sigur Center for Asian Studies, George Washington University. Архивирано из оригинала 16. 8. 2019. г. Приступљено 21. 4. 2010. 
  9. ^ Грул, Вернер (2007). Imperial Japan's World War Two: 1931–1945. Transaction Publishers. стр. 85. ISBN 978-0-7658-0352-8. 
  10. ^ „Voices of the "Comfort Women": The Power Politics Surrounding the UNESCO Documentary Heritage”. The Asia-Pacific Journal: Japan Focus. март 2021. Архивирано из оригинала 18. 4. 2023. г. Приступљено 8. 5. 2023. 
  11. ^ Дреа, Едвард (2006). Researching Japanese War Crimes (PDF). National Archives and Records Administration for the Nazi Warcrimes and Japanese Imperial Government Records Interagency Working Group. стр. 28. Архивирано (PDF) из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 19. 10. 2023. 
  12. ^ Риг, Брајан Марк (2024). Japan's Holocaust: History of Imperial Japan's Mass Murder and Rape During World War II (на језику: енглески). Knox Press. стр. 266. ISBN 9781637586884. 
  13. ^ „Japan bombed China with plague-fleas”. BBC News. 25. 1. 2001. Архивирано из оригинала 28. 3. 2020. г. Приступљено 19. 10. 2023. 
  14. ^ Кеичи, Цунеиши (24. 11. 2005). „Unit 731 and the Japanese Imperial Army's Biological Warfare Program”. Japan Focus. Архивирано из оригинала 27. 1. 2015. г. Приступљено 19. 10. 2023. 
  15. ^ „Q8: What is the view of the Government of Japan on the incident known as the "Nanjing Massacre"?”. Foreign Policy Q&A. Ministry of Foreign Affairs of Japan. Архивирано из оригинала 13. 12. 2014. г. Приступљено 2. 10. 2011. 
  16. ^ Kasahara, Tokushi. „Reconciling Narratives of the Nanjing Massacre in Japanese and Chinese Textbooks” (PDF). Tsuru Bunka University. Архивирано (PDF) из оригинала 31. 12. 2013. г. Приступљено 19. 10. 2023. 
  17. ^ а б Табучи, Хироко. „Japan's Abe: No Proof of WWII Sex Slaves”. The Washington Post. Associated Press. Архивирано из оригинала 3. 11. 2012. г. Приступљено 1. 3. 2007. 
  18. ^ „Japan's Abe Denies Proof of World War II Sex Slaves”. The New York Times. 1. 3. 2007. Приступљено 1. 3. 2007. 
  19. ^ „International Military Tribunal for the Far East Charter (IMTFE Charter) – The Faculty of Law”. jus.uio.no (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 5. 2019. г. Приступљено 28. 1. 2020. 
  20. ^ „"Defining International Aggression: The Search for World Peace".”. derechos.org. Архивирано из оригинала 13. 12. 2013. г. Приступљено 28. 1. 2020. 
  21. ^ Гилберт, Геоф (30. 9. 2006). Responding to International Crime (International Studies in Human Rights). Martinus Nijhoff Publishers. стр. 358. ISBN 90-04-15276-8. 
  22. ^ „Convention for the Amelioration of the Condition of the Wounded and Sick in Armies in the Field. Geneva, 27 July 1929.”. International Committee of the Red Cross. Архивирано из оригинала 23. 10. 2013. г. Приступљено 6. 7. 2013. 
  23. ^ „World War Two – Geneva Convention”. Historyonthenet.com. 25. 2. 2013. Архивирано из оригинала 18. 7. 2013. г. Приступљено 21. 7. 2013. 
  24. ^ See, for example: Wai Keng Kwok, 2001, "Justice Done? Criminal and Moral Responsibility Issues In the Chinese Massacres Trial Singapore, 1947" Архивирано 14 јун 2007 на сајту Wayback Machine (Genocide Studies Program Working Paper No. 18, Yale University), p. 27. Access date: 23 April 2007.
  25. ^ Ченг, Мариа Хсиа; Баркер, Роберт П. (2003). „Victor's Justice and Japan's Amnesia”. Ур.: Питер, Ли. Japanese War Crimes: The Search for Justice. Transaction Publishers. стр. 44. ISBN 0-7658-0890-0. 
  26. ^ Stetz, Margaret; Bonnie BC Oh, ур. (август 2001). The Legacies of the Comfort Women of World War II. M. E. Sharpe. стр. 154—156. ISBN 0-7656-0543-0. 
  27. ^ Lippman, Matthew (1. 1. 2004). „The history, development, and decline of crimes against peace”. George Washington International Law Review. 36 (5): 25. Архивирано из оригинала 1. 10. 2008. г. Приступљено 26. 7. 2008. 
  28. ^ Жао, Јали (2006). „Countering Textbook Distortion: War Atrocities in Asia, 1937–1945” (PDF). National Council for the Social Studies. 7: 424—430. Архивирано (PDF) из оригинала 22. 3. 2023. г. Приступљено 19. 10. 2023. 
  29. ^ Шин, Хи-сеок (10. 2. 2017). „Korean War criminals tried as Japanese”. The Korea Times (на језику: корејски). Архивирано из оригинала 27. 12. 2018. г. Приступљено 10. 2. 2017. 
  30. ^ де Џонг, Луис (2002). The collapse of a colonial society. The Dutch in Indonesia during the Second World War. Verhandelingen van het Koninklijk Instituut voor Taal-, Land- en Volkenkunde 206. translation Џ. Килиан, К. Кист and Џ. Раџ, introduction Џ. Кемперман. Leiden, The Netherlands: KITLV Press. стр. 40, 42, 45, 203—04, 305—07, 311—12, 328, 373—74, 386, 391, 393, 429, 488. ISBN 90-6718-203-6. 
  31. ^ Хармсен, Питер, Jiji Press, "Taiwanese seeks payback for brutal service in Imperial Army", The Japan Times, 26 September 2012, p. 4
  32. ^ Брин, Мајкл. „Truth Commission Should Be Truthful”. The Korea Times. Архивирано из оригинала 16. 2. 2007. г. 
  33. ^ Шин, Хи-сеок (10. 2. 2017). „Korean War criminals tried as Japanese”. The Korea Times (на језику: корејски). Архивирано из оригинала 27. 12. 2018. г. Приступљено 10. 2. 2017. 
  34. ^ Рајал, Џулиан (11. 11. 2014). „British ex-POW in Japanese camp "disgusted" by guard demands for compensation”Неопходна новчана претплата. The Daily Telegraph (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 11. 1. 2022. г. Приступљено 10. 2. 2017. 
  35. ^ Ламонг-Браун, Рејмонд. "Kempeitai: Japan's Dreaded Military Police". Sutton Publishing, 1998.
  36. ^ Џон Толанд, The Rising Sun: The Decline and Fall of the Japanese Empire 1936–1945. p. 301. Random House. New York. 1970
  37. ^ де Џонг, Луи (2002). The collapse of a colonial society. The Dutch in Indonesia during the Second World War. Verhandelingen van het Koninklijk Instituut voor Taal-, Land- en Volkenkunde 206. translation J. Kilian, C. Kist and J. Rudge, introduction J. Kemperman. Leiden, The Netherlands: KITLV Press. стр. 289, 311, 417. ISBN 90-6718-203-6.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  38. ^ Џон Толанд, The Rising Sun: The Decline and Fall of the Japanese Empire 1936–1945. p. 301. Random House. New York. 1970
  39. ^ Риг, Брајан Марк (2024). Japan's Holocaust: History of Imperial Japan's Mass Murder and Rape During World War II (на језику: енглески). Knox Press. стр. 15. ISBN 9781637586884. 
  40. ^ Toland, Infamy
  41. ^ „Japan's Military Stopped Warning of Pearl Harbor Attack, Says Iguchi”. Архивирано из оригинала 1. 2. 2014. г. Приступљено 22. 1. 2014. 
  42. ^ „Pearl Harbor and The Tokyo Trials”. Архивирано из оригинала 9. 1. 2017. г. Приступљено 22. 1. 2014. 
  43. ^ „China Weekly Review, October 22, 1938.”. Приступљено 22. 10. 2006. [мртва веза]
  44. ^ „Rummell, Statistics”. Hawaii.edu. Архивирано из оригинала 23. 3. 2010. г. Приступљено 21. 7. 2013. 
  45. ^ „China's Bloody Century”. University of Hawaii. Архивирано из оригинала 24. 7. 2019. г. Приступљено 21. 7. 2013. 
  46. ^ Dear, I. C. B.; Foot, M. R. D., ур. (2001). The Oxford Companion to World War II. Oxford: Oxford University Press. стр. 182. ISBN 978-0-19-860446-4.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  47. ^ Shanghai and Nanjing 1937: Massacre on the Yangtze. Osprey. 2017. стр. 4. 
  48. ^ Shanghai and Nanjing 1937: Massacre on the Yangtze. Osprey Publishing. 2017. стр. 269. 
  49. ^ Дре, Едвард (2006). Researching Japanese War Crimes Introductory Essay (PDF). National Archives and Records Administration for the Nazi War Crimes and Japanese Imperial Government Records Interagency Working Group. стр. 142. ISBN 1-880875-28-4. 
  50. ^ а б Грунден, Волтер E. (22. 6. 2017). „No Retaliation in Kind: Japanese Chemical Warfare Policy in World War II”. Ур.: Friedrich, Bretislav; Hoffmann, Dieter; Renn, Jürgen; Schmaltz, Florian; Wolf, Martin. One Hundred Years of Chemical Warfare: Research, Deployment, Consequences. Springer International Publishing. стр. 259—271. ISBN 978-3-319-51663-9. S2CID 158528688. doi:10.1007/978-3-319-51664-6_14. Архивирано из оригинала 16. 10. 2022. г. Приступљено 19. 10. 2023 — преко Springer Link. 
  51. ^ Дреа, Едвард (2006). Researching Japanese War Crimes Introductory Essay (PDF). National Archives and Records Administration for the Nazi War Crimes and Japanese Imperial Government Records Interagency Working Group. стр. 38. ISBN 1-880875-28-4. 
  52. ^ Дреа, Едвард (2006). Researching Japanese War Crimes Introductory Essay (PDF). National Archives and Records Administration for the Nazi War Crimes and Japanese Imperial Government Records Interagency Working Group. стр. 38. ISBN 1-880875-28-4. 
  53. ^ Танака, Јуки (2015). „Poison Gas: The Story Japan Would Like to Forget”. Bulletin of the Atomic Scientists. 44 (8): 10—9. Bibcode:1988BuAtS..44h..10T. doi:10.1080/00963402.1988.11456210. 
  54. ^ „Report documenting how Japan used chemical weapons during Second Sino-Japanese War found for first time”. The Japan Times. 8. 7. 2019. Архивирано из оригинала 17. 2. 2022. г. Приступљено 19. 10. 2023. 
  55. ^ Lord Russell of Liverpool (Edward Russell), The Knights of Bushido, a short history of Japanese War Crimes, Greenhill books, 2002, p. 236.
  56. ^ „Ten of Japan's worst War Crimes”. pacificwar.org.au. Архивирано из оригинала 30. 9. 2020. г. Приступљено 19. 10. 2023. 
  57. ^ „Japanese comfort women ruling overturned”. CNN. 29. 3. 2001. Архивирано из оригинала 16. 12. 2008. г. 
  58. ^ Шеридан, Мајкл (31. 7. 2005). „Black museum of Japan's war crimes”. The Times. Архивирано из оригинала 27. 7. 2008. г. Приступљено 19. 10. 2023. 
  59. ^ Вудс, Џон E. (1998). The Good Man of Nanking: The Diaries of John Rabe. стр. 77. „Two Japanese soldiers have climbed over the garden wall and are about to break into our house. When I appear they give the excuse that they saw two Chinese soldiers climb over the wall. When I show them my party badge, they return the same way. In one of the houses in the narrow street behind my garden wall, a woman was raped, and then wounded in the neck with a bayonet. I managed to get an ambulance so we can take her to Kulou Hospital ... Last night up to 1,000 women and girls are said to have been raped, about 100 girls at Ginling College ... alone. You hear nothing but rape. If husbands or brothers intervene, they're shot. What you hear and see on all sides is the brutality and bestiality of the Japanese soldiers.” 
  60. ^ Мин, Пјонг Гап (2021). Korean "Comfort Women": Military Brothels, Brutality, and the Redress Movement. Rutgers University Press. ISBN 978-1978814981. Архивирано из оригинала 5. 10. 2023. г. Приступљено 19. 10. 2023. 

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Miilutinovic/песак&oldid=27785687”