Александар Опарин
Александар Опарин | |
|---|---|
| Датотека:Aleksandr Oparin 1938.jpg Опарин 1938. године | |
| Датум рођења | 2. март 1894. |
| Место рођења | Угљич, Руска Империја |
| Датум смрти | 21. април 1980. (86 год.) |
| Место смрти | Москва, СССР |
Александар Иванович Опарин (руски: Алекса́ндр Ива́нович Опа́рин; 2. март 1894. - 21. април 1980.) је био руски биохемичар, познат по теорији абиогенезе[1], а такође је познат и по својој књизи "Порекло живота"[2]. Проучавао је ензимске процесе у биљним ћелијама и допринео развоју индустријске биохемије у Совјетском Савезу[3].
Биографија
Рођен је 1894. године у Угљичу, а дипломирао је 1917. године на Московском Државном Универзитету и ту је постао професор биохемије 1927. године. Први његови радови су били везани за биљне ензиме и њихову улогу у метаболизму биљака[4]. 1924. године је први пут објавио своју теорију постанка живота на Земљи, која се базирала на хемијској еволуцији органских молекула у такозваној "примордијалној супи"[2]. Заједно са Алексејем Бакхом је 1935. године основао Институт биохемије у склопу Совјетске Академије Наука. Постао је дописни члан Совјетске Академије Наука 1939. године, а 1946. године и пуноправни члан. 1970. године је изабран за председника Међународног удружења за проучавање порекла живота. Опарин је умро 21. априла 1980. године у Москви.
Добитник је многобројних награда за допринос науци, а неке од њих су: 1969. је постао Херој социјалистичког рада, 1974. је примио Лењинову награду, а 1979. му је додељена Ломоносова Златна медаља за "изванредна достигнућа у биохемији". Пет пута је награђиван Орденом Лењина[3].
Теорија порекла живота
Према биолошким и хемијским сазнањима тог доба, Опарин је заједно са британским научником Ј. Б. С. Халданеом развио теорију хемијског почетка живота (абиогенезе) и описао је у својој књизи "Порекло живота" 1924. године[2].
Полазио је од следећих претпоставки:
- Не постоји битна разлика између живих бића и неживе материје. Сложеност живих бића је само последица хемијске, а затим и биолошке еволуције материје.
- Након открића метана око Јупитера и других великих планета, Опарин је претпоставио да је првобитна Земљина атмосфера била редукујућа и садржала је метан, водоник, амонијак и водену пару. У оваквој редукујућој атмосфери није било кисеоника.
- Под утицајем електричних пражњења и ултраљубичастих зракова, атмосферски гасови су реаговали с врелом водом и стварали прве органске молекуле који су се поступно концентрисали у мањим воденим запреминама. Опарин је том процесу дао назив "прасупа" или "првобитна супа".
На темељу радова других хемичара и сопствених експеримената, Опарин је доказао да је с повећањем сложености органских молекула долазило до формирања структура коацервата, кугластих хидрофобних агрегата, који су се састојали од колоидног раствора органских молекула. Уроњени у водени раствор, коацервати су могли да формирају још сложеније структуре с двоструком липидном мембраном, које су биле способне за процес осмозе. Опарин их је назвао протобионтима, структурама које су могле да расту, деле се и имале су прве назнаке метаболизма. Он их је сматрао првим правим претходницима живих бића.
Полазећи од Опаринових и Халданеових идеја, Стенли Милер и Харолд Јури су 1953. године извели експеримент у ком су доказали да је могуће стварање органских молекула из гасова присутних у првобитној редукујућој атмосфери[5]. Милер-Јуријев експеримент је први у низу сличних експеримената који су дали још чвршће потврде теорији абиогенезе.
Референце
- ^ „Aleksandr Oparin | Russian biochemist”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 19. 04. 2019.
- ^ а б в Aleksandar Oparin (на језику: хрватски), 25. 06. 2018, Приступљено 19. 04. 2019
- ^ а б https://hr.wikipedia.org/w/index.php?title=Great_Soviet_Encyclopedia&action=edit&redlink=1
- ^ Cambridge University Press (на језику: хрватски), 22. 02. 2016, Приступљено 19. 04. 2019
- ^ http://www.abenteuer-universum.de/pdf/miller_1953.pdf
