Bušido

Bušido (jap. 武士道 — put ratnika; buši — ratnik, do — put) opisuje danas kodeks ponašanja i životnu filozofiju ratničkog staleža Japana, tj. samuraja, slično kodeksu evropskih vitezova. Svoju popularnost i poznavanje bušido zahvaljuje posebno Inaco Nitobe i njegovoj 1899. na engleski pisanoj knjizi Bushido — the Soul of Japan (Bušido — duša Japana). Prema njemu bušido je:

Bušido je dakle kodeks onih moralnih načela koje vitezi treba da posmatraju. On u prvom redu nije jedan pismeno fiksirani kodeks; on se sastoji od našelstva, usmeno predani i samo delimično od poznatih viteza ili naučnika napisano. On je kodeks koji prava dela čini svetim, zakon koji je napisan u srcu. Bušido se ne gradi na kreativna dela jednog sposobnog mozga ili na životu poznatih ličnosti. On je više produkt organskog rasta u vekovima vojnog razvoja.

Etimologija

Pojam bušido nastaje kao kodeks ponašanja u 17. veku za vreme tokugava-šogunata. Nezavisno od same sadržine on je produkt tog vremena, jednog vremena, u kojem je u Japanu trajao dugi mir i kad su građanski ratovi davno završeni. Kada je Nitobe krajem 19. veka napisao Bušido — duša Japana, nije bio svestan da je taj pojam već postojao. Mislio je da stvara novi i bio je kasnije iznenađen, kad su ga uputili na njega. Zbog toga se ne moraju uzimati za sasvim jednako istorijski bušido tokugava-šogunata i bušido japanskog romantizma koji je kasnije definisao Nitobe.

Generalno

Bušido se razvio iz filozofije budo, koje je definisalo dela i dužnosti samuraja. On pominje apsolutnu lojalnost samuraja prema svom gospodaru, tj. daimjo, i spremnost za njega i za vrednosti bušidoa žrtvovati i život. Samuraji i životna filozofija bušido bili su visoko cenjeni, isto zato što su samuraji u različitim periodima japanske istorije pripadali najvišim staležima japanskog društva. Za samuraja se razumelo samo od sebe, da se pored ratne veštine bavi i umetnostima, naukom, religijom i filozofijom (文武両道, bumbu rjodo, oboje putevi literature i rata). Na prvom mestu stajala je uvek lojalnost prema gospodaru. Samuraji su razvili strogi kodeks ponašanja, koji je među drugom sadržavao i sedam vrline ratnika. Taj kodeks bio je osnova za sav život, te i privatni. Povrede tog kodeksa smatrane su za nečastvene, što se završilo često u sepuku, ritualnom samoubistvu.

Sedam vrlina

Sedam vrlina na japanskom.

Gi (義): Iskrenost, pravednost
Ju (勇): Hrabrost
Džin (仁): Dobrota
Rej (礼): Učtivost, uljudnost
Makoto (誠) ili Šin (真): Istina, čestitost
Meijo (名誉): Čast
Čugi (忠義): Vernost ili Ču (忠): Dužnost i lojalnost

Pet glavnih zahteva

Pet glavnih principa ili zahteva koje je tražio bušido, sjedinjeni pod pojam Dodžokun:

Vernost
Vernost prema gospodaru i ljubav prema domovini
Vernost i poštovanje prema roditeljima
Vernost prema sebi, vrednoća
Učtivost, uljudnost
Ljubav
Umerenost
Etiketa (ponašanje)
Hrabrost
Tvrdnoća i hladnokrvnost
Strpljivost i izdržljivost
Snalažljivost
Otvorenost i iskrenost
Čast
Pravednost
Umerenost, skromnost
Čistoća

Naročito religiozno orijentisani spisi za glavne vrline i principe navode: Iskrenost, hrabrost, milosrđe, učtivost/uljudnost, čestitost i lojalnost.

Istorija

Bušido je bio kodeks časti i nije izvor za istorijsku istinitost, što se u burnoj japanskoj istoriji može lako uvideti. Kao što je bilo među evropskim vitezima i kod samuraja je bilo izdaje, potkupljivanja, mučkih ubistva i menjanje stranaka.

Bušido isto tako nije postojao kao jedan pismeni ili religiozni manifest, već se sumirao iz japanske kulture pod uticaju raznih religija i filozofija, i po vremenskim uslovima različitih perioda. Bio je više način mišljenja koji je uticao na svakodnevnicu nego određena duhovnost. Najjače se definisao u Edo periodu, dakle, za vreme dugog mira u periodu Tokugava-šogunata.

Filozofija bušidoa uticala je na borilačke veštine samuraja i na mlađe borilačke veštine kao što su aikido, ijaido, kendo, kendžucu, kjudo, naginatado, džijudžicu, džudo i nekoliko karate stilova.

Bušido danas

Zbog principa bezuslovne poslušnosti prema vladaru/vlastima bušido se naročito u zapadnim društvama smatra anahroničnim, staromodnim.

Ali, Bušido ima svoj značaj u tradicionalnim japanskim i drugim borilačkim veštinama i sportovima, gde se, posebno u sportskom takmičenju, protivnik ne smatra neprijateljom, nego prijateljem koji omogućava da se isprobaju sopstvene sposobnosti.

Mnogima u savremenom Japanu bušido takođe služi za orijentaciju ka vrednostima izvan demokratsko-kapitalističkog načina života zapadnog tipa, ali takav prilaz može da se preobrati u svoju suprotnost, tako da umesto u jednu vrstu oslobođenja, kroz principe vernosti i vrednoće odvede u krajnost totalne poslušnosti društvu i radu.