Indro Montanelli
| Indro Montanelli | |
|---|---|
 | |
| Biografske informacije | |
| Rođenje | 22. 4. 1909. Fučekjo, Kraljevina Italija |
| Smrt | 22. 7. 2001. (dob: 92) Milano, Italija |
| Opus | |
| Književne vrste | historija |
Indro Montaneli (ital. Indro Montanelli; 22. april 1909 — 22. jul 2001) je bio italijanski novinar i istoričar, poznat po svom do tad neuobičajenom načinu pisanja o istoriji, u knjigama kao što su Storia dei Greci (Istorija Grka) i Storia dei Romani (Istorija Rimljana).
Smatra se jednim od najvećih italijanskih novinara 20. veka, a 2000. godine uvršten je na spisak 50 Svetskih heroja slobode štampe Međunarodnog novinarskog instituta.[1]
Indro Montaneli Basi rođen je u Fučekju, u blizini Firence.
Tokom cele svoje karijere držao se svojstvenog i naglašeno nediplomatskog stila pisanja, čak i kada je zbog toga bio veoma nepopularan među kolegama i kod poslodavaca. To se naročito dobro vidi u knjizi La stecca nel coro (Što bi u prevodu glasilo Izdvojeni glas) koja je zbir njegovih najvažnijih članaka objavljenih između 1974. i 1994. godine u časopisu Il Đornale (ital. Il Giornale) , kojeg je osnovao i rukovodio posle otpuštanja iz veoma uglednog italijanskog dnevnog lista Korijere dela sera (ital. Corriere della Sera) oktobra 1973. godine. U tom periodu, 1977. godine, u atentatu pripadnika Crvenih brigada na ulicama Milana upucan je u noge četiri puta.
Montaneli je u početku dvadesetih godina diplomirao pravo na Univerzitetu u Firenci, sa diplomskim radom o reformi izbornog sistema u Musolinijevom fašističkom režimu. U tezi je navodno tvrdio da se zapravo ne radi o reformi nego o ukidanju izbora, što ukazuje na dvosmislen značaj italijanske fašističke cenzure. Prema njegovim rečiima je za vreme kratkog iskustvo života u Francuskoj kulturnoj sredini u Grenobly, gde je pohađao kurs jezika, shvatio da je njegov pravi poziv novinarstvo.
Svoju novinarsku karijeru započeo je pisanjem za fašistički list Il selvađo (ital. Il Selvaggio) - „Divljak"), čiji urednik je tada bio Mino Makari, i 1932. godine za „Universale“ (ital. Universale), magazin koji je izlazio svake dve nedelje i gde pisanje nije bilo plaćeno. Montaneli kasnije priznaje da je u to doba u fašizmu video nadu, pokret koji bi mogao stvoriti italijansku nacionalnu svest koja bi prevazišla ekonomske i socio-ekonomske razlike između severa i juga. Taj entuzijazam u vezi fašističkog pokreta počeo je da opada kada je 1935. godine Musolini naredio gašenje magazina Universale i drugih magazina i časopisa u kojima su se objavljivala mišljenja o prirodi fašizma.
Tokom 1934. godine Montaneli u Parizu počinje da piše za crnu hroniku pariskog dnevnog lista Pari soar (ital. Paris Soir), koji ga šalje u Norvešku kao inostranog dopisnika (gde je neko vreme pecao bakalar) a kasnije u Kanadu (gde je čak radio na farmi u Alberti!).
U to vreme počinje da sarađuje sa Vebom Milerom (novinar) iz Junajtid presa (engl. United Press) iz Njujorka. Za vreme saradnje sa Junajtid presom naučio je da piše za široku publiku, koristeći jednostavan stil po kojem će se izdvajati u svetu italijanskog novinarstva. Jedna od lekcija koje je poneo od Milera je da „uvek moraš da pišeš kao da se obraćaš raznosiocu mleka iz Ohaja“. Taj otvoren i dostupan stil pisanja je nešto što nikad nije zaboravio i upravo te rečenice će se kasnije često prisećati. Još jedna upečatljiva epizoda iz vremena provedenog u Americi desila mu se dok je predavao ne nekom kursu. Jedan od učenika ga je zamolio da objasni sastav koji je upravo bio pročitao. Montaneli mu odgovara da će ga ponovo pročitati, pošto ga očito nije razumeo... A učenik ga sav crven u lice prekida udarajući pesnicom o sto i ljutito mu poručuje da činjenica da tekst nije razumeo zapravo znači da je on, Montaneli, imbecil! [i da bi tekst valjalo korigovati]. Tada je shvatio da je on, koji je poticao iz jedne autoritarne, fašističke Italije, upravo doživeo susret sa demokratijom. U ovom periodu Montaneli je takođe napravio prvi intervju sa nekom poznatom ličnošću, Henrijem Fordom, koji ga je iznenadio priznajući mu da nema vozačku dozvolu. Tokom intervjua Ford je, okružen američkim umetničkim delima koja su prikazivala scene iz pastoralnog života i iz vremena širenja Amerike na zapad, počeo sa velikim poštovanjem da govori o Očevima osnivačima. Posmatrajući dekor, Montaneli ga je pronicljivo priupitao kako se oseća znajući da je uništio taj njihov svet. Ford ga je, zbunjen, pitao šta time misli, a Montaneli, nepokoleban, nastavio je rekavši da su automobil i Fordov revolucionarni sistem proizvodne trake zemlju nepovratno izmenili. Ford je izgledao šokirano, a Montaneli je shvatio da Ford, kao i svi geniji, nije imao ni najmanju predstavu o onome što je zapravo uradio.
Kada je Musolini objavio rat Abisiniji, s namerom stvaranja italijanske imperije (Drugi italijansko-abisinski rat), Montaneli je otkazao saradnju sa Junajtid presom i prijavio se kao dobrovoljac. On je, kao i mnogi Italijani u to vreme, verovao da je to prilika da Italija donese civilizaciju 'divljem' afričkom svetu, a za taj entuzijazam je Montaneli između ostalog okrivio svoju strast prema delima Radjarda Kiplinga. Uprkos tom početnom entuzijazmu, upravo je ovo iskustvo dovelo do najveće promene u Montanelijevom viđenju italijanskog fašizma.
Tada je shvatio da Abisinska avantura nije ništa drugo do pretekst za podizanje Musolinija na sve viši pijedestal, više predstava nego stvarna i revolucionarna promena, kolonizacija i civilizovanje Afrike. Sa nekoliko izuzetaka, kao što je bila odbrana Gondara, rat je bio neujednačen i bez značajnijih događaja. Jedan od predvodnika fašističke vojske, Farinaći, ne nalazeći protivnike, počeo je da baca ručne bombe u jezero Ašjangi: jedna mu je eksplodirala u ruci, što mu je donelo srebrno odlikovanje.
Montaneli je počeo da šalje pisma o ratu svom ocu koji ih je bez njegovog znanja prosleđivao jednom od najpoznatijih novinara tog vremena, Ugu Ojetiju, a ovaj ih je redovno objavljivao u najprestižnijim italijanskim novinama: Korijere dela sera.
- ↑ „World Press Freedom Heroes: Symbols of courage in global journalism”. International Press Institute. 2012. Arhivirano iz originala na datum 2012-01-16. Pristupljeno 26. 1. 2012.
